Pogled iz Moskve

Očigledno je, neki ruski kapitalisti požurili su da prebegnu na stranu neprijatelja

Užasan odliv kapitala iz Rusije

Ugledni ruski ekonomski stručnjak Valentin Katasonov, doktor ekonomskih nauka, nekadašnji savetnik pri Ujedinjenim nacijama, u Odeljenju za međunarodne ekonomske i socijalne probleme i član Savetodavnog saveta predsednika Evropske banke za obnovu i razvoj te dopisni član Akademije ekonomskih nauka i preduzetništva, u svojoj najnovijoj analizi ekonomskog stanja u Rusiji, osvrnuo se na dramatičan odliv kapitala iiz Rusije.

prof. dr Valentin Katasonov

Tokom celog njenog postojanja, u Ruskoj Federaciji postoji stalan trend odliva kapitala iz zemlje. Kako legalni, tako i nelegalni. U poslednjoj deceniji, prosečan godišnji obim kapitala koji je „otišao" iz Rusije iznosi oko 100 milijardi dolara. Tu je uračunat neto odliv privatnog kapitala, saldo investicionih prihoda (on je uvek bio i biće negativan), povećanje međunarodnih rezervi RF (i to je takođe izvoz kapitala, ali u specifičnom obliku). Za deset godina to iznosi oko trilion dolara.

Uz to, postoji i nelegalni odliv kapitala, šverc robe i kapitala, kao i deviza. Moja procena je da sredstva u inostranstvu koja su formirana kao rezultat različitih oblika odliva kapitala iz zemlje, na današnji dan iznose 3-4 triliona dolara. Poređenja radi: prema proceni Svetske banke, BDP Rusije je 2017. godine bio 1,58 triliona dolara. Prema tim ocenama, budžetski prihodi Rusije su 2017. u deviznom ekvivalentu iznosili 254 milijarde, a rashodi 287 milijardi dolara. Ispada da se u inostranstvu nalaze sredstva ruskog porekla koja 15 puta premašuju godišnji budžet RF.

Porazno, ali čak i nakon uvođenja ekonomskih sankcija protiv Rusije, kapital je nastavio da se odliva, pa je čak postao i nešto intenzivniji. Očigledno je da su neki vlasnici kapitala u Rusiji odlučili da požure da prebegnu na stranu protivnika. U međuvremenu, sankcije su se pooštravale. Uz to, Zapad je počeo da pojačava sankcije i prema ofšor zonama u koje je odlazio značajan deo kapitala iz RF.

Poslednja serija sankcija Vašingtona protiv Rusije bila je u aprilu 2018. (dramatično proširenje crnih lista ruskih fizičkih i pravnih lica). Plus, u zemljama Zapada je aktivirana i provera porekla „čistoće" dolazećeg kapitala.

Banka Rusije je upravo objavila sveže podatke o izvozu i uvozu ruskog kapitala u vidu direktnih investicija (ulaganja koja daju investitoru mogućnost efikasne kontrole kompanije ili druge organizacije u koju ulaže kapital). Postoji grafikon o stanju polovinom 2018. godine. Osvrnuću se na izvoz kapitala u vidu direktnih investicija (DI).

Godine 2016. iz zemlje je izvezen kapital u iznosu od 22,31 milijardu dolara, 2017 - 36,76 milijardi, a za prvih šest meseci 2018. godine - 18,39 milijardi dolara. U periodu 2016-2017. obim izvezenog kapitala porastao je 1,65 puta, a podaci za prvo pologodište 2018. ukazuju na to da će odliv kapitala biti na nivo prethodne godine. Zanimljivo je pogledati statistiku po kvartalima. U prvom kvartalu 2018. izvoz kapitala iznosio je 13,39 milijardi, u drugom - 4,99 milijardi. Smanjenje 2,7 puta!

Neki stručnjaci tako oštro sniženje u drugom kvartalu ne objašnjavaju pooštravanjem sankcija u zemljama u koje kapital odlazi, već time što nema više ničega što bi se iz Rusije izvezlo. Istina, postoji i druga verzija: aktivirao se izvoz kapitala kroz nelegalne kanale, posredstvom šverca. A postoji i verzija po kojoj su se vlasnici kapitala okrenuli ruskoj privredi i počeli više da ulažu u domovinu. Ipak, ova poslednja verzija nema potvrdu u podacima Rosstata.

Pogledajmo sada statistiku direktnih investicija ruskog porekla (formiranih sredstava) u inostranstvu. Evo podataka za pojedinačne datume (u milijardama dolara): 1. 1. 2016 - 367,6; 1. 1. 2017 - 418,0; 1. 1. 2018 - 468,6; 1. 4. 2018 - 487,6; 1. 7. 2018 - 462,9. Vidimo da je u periodu od početka 2016. godine do kraja prvog kvartala 2018, obim akumuliranih direktnih investicija porastao (rast iznosi 120 milijardi dolara ili gotovo 33%). U drugom kvartalu došlo je do primetnog smanjivanja DI u inostranstvo - za 24,7 milijardi dolara. U odnosu na celu godinu to bi bilo skoro 100 milijardi dolara! To je događaj bez presedana, jer tokom niza godina postojao je stalni trend rasta direktnih investicija u inostranstvu.

Slika se može dopuniti statistikom Banke Rusije koja pokazuje izvoz kapitala u vidu portfolio investicija (ulaganje u hartije od vrednosti; ove investicije ne obezbeđuju efikasnu kontrolu nad kompanijom, već samo daju pravo na ubiranje prihoda). Obim portfolio investicija u inostranstvu za iste datume (u milijardama dolara) je: 1. 1. 2016 - 65,3; 1. 1. 2017 - 68,9; 1. 1. 2018 - 69,3; 1. 4. 2018 - 69,4; 1. 7. 2018 - 64,4. I ovde se uočavaju isti trendovi. U periodu od početka 2016. godine do kraja prvog kvartala 2018. portfolio investicije su rasle, a onda je u drugom kvartalu 2018. došlo do značjanog pada - za 5 milijardi dolara.

Ukupno se za drugi kvartal 2018. obim investicija iz Rusije u inostranstvo, i direktnih i portfolio, smanjio za 30 milijardi dolara. To je veoma značajno. Vidi se da će ova tendencija da jača. Istina, za sada nije jasno gde će ruski kapital nalaziti sebi utočište. Kod kuće ili u nekim „crnim" ofšor zonama? Ako govorimo o drugoj varijanti, očigledno je da se taj kapital neće „oglašavati"; samim tim, podaci o njemu neće se videti ni u statistici Banke Rusije, ni u statistici Rosstata.

Smanjenje investicija u inostranstvu za 30 milijardi dolara u drugom kvartalu 2018, koje je zabeležila Banka Rusije, onda ne označava da se kapital u tom obimu vratio nazad u zemlju. On je mogao da ode u duboku „senku", odnosno mogao je da iščezne iz vidnog polja Banke Rusije.

Tokom mnogih godina, „umerenim" i komfornim ofšorom za ruske izvoznike smatran je Kipar. On je uvek zauzimao (i do danas zauzima) prvo mesto među zemljama u koje se izvozi kapital iz Rusije. Sredinom 2018. godine, udeo Kipra u direktnim investicijama bio je skoro 40% (tačnije 39,3%). Ipak, u drugom kvartalu došlo je, posle mnogo godina, do prvog smanjenja obima direktnih ruskih investicija na Kipru, sa 196,34 milijarde na 181,95 milijardi dolara. Za jedan kvartal obim DI se smanjio za 14,39 milijardi dolara.

U kategoriju „civilizovanih" ofšor zona ulaze i Holandija, Švajcarska, Luksemburg i neke druge evropske zemlje. Holandija zauzima drugo mesto po broju DI iz Rusije, a Švajcarska četvrto (njihov udeo je sredinom ove godine bio 11,4 i 4,6%). Ipak, vidimo da je u drugom kvartalu obim direktnih investicija u Holandiju smanjen sa 54,59 na 52,75 milijardi dolara, odnosno za 1,84 milijardu dolara. Obim direktnih investicija u Švajcarsku je smanjen sa 22,65 milijardi na 21,46 milijardi dolara, odnosno bio je manji za 1,21 milijardu dolara.

„Mirna luka" za ruske izvoznike kapitala tokom mnogih godina bila su Britanska Devičanska Ostrva (BDO). Do sredine 2018. godine ona su zauzimala treće mesto po obimu direktnih investicija iz Rusije (udeo od 8,7%). Ipak, novi trend se ozbiljno odrazio i na BDO: u drugom kvartalu obim DI iz Rusije se smanjio sa 45,62 milijarde na 40,40 milijardi dolara, što je za 5,22 milijarde dolara manje.

U drugom kvartalu 2018. samo u jednoj ofšor zoni je zabeležen rast direktnih investicija iz Rusije. Reč je o Bahamskim ostrvima. U ovom periodu DI su porasle sa 7,03 milijarde na 7,64 milijarde dolara.

Kao što je već rečeno, u drugom kvartalu smanjile su se i portfolio investicije. Sredinom 2018. godine glavnina ruskih inostranih portfolio investicija bila je usmerena na Irsku (22,81 milijarda dolara) i Luksembrug (17,61 milijarda dolara). Njihov udeo u ukupnom iznosu bio je 35,4 i 27,3%. Primetno je da je smanjivanje investicija u ove zemlje počelo mnogo ranije. Tako je maksimalna veličina portfolio investicija u Luksemburg bila sredinom 2016. godine - 27,58 milijardi dolara. Ispada da je za dve godine došlo do smanjenja od 10 milijardi dolara. U Irskoj su maksimalne portfolio investicije zabeležene početkom 2018. godine - 23,27 milijardi dolara. Za pola godine došlo je do smanjenja za 0,46 milijardi dolara. Veoma veliki pad je zabeležen kada su u pitanju investicije u SAD.

Obim portfolio investicija u SAD je 1. oktobra 2017. iznosio 10,38 milijardi, a sredinom 2018. godine one su pale do 1,49 milijardi dolara. To je uslovljeno strahovanjima ruskih investitora da bi njihova investirana sredstva u SAD mogla biti „uhapšena".

Mislim da će se tendencija smanjivanja izvoza kapitala koja je uočena u drugom kvartalu 2018, pa čak i smanjenje sredstava ruskog porekla u nabrojanim državama, nastaviti i povećavati.

U decembru 2017. je Savet Evrope objavio „sivi" spisak više od 40 zemalja koje ne poštuju fer i transparentne principe oporezivanja. Na tom spisku je i 13 zemalja i teritorija koje „dozvoljavaju ofšor strukturama da ostvaruju profit bez realne ekonomske aktivnosti". To su: Angvila, Bahami, Bahrein, Bermudi, Britanska Devičanska Ostrva, Kajmanska Ostrva, Gvernsej i Džersi (Kanalska ostrva), ostrvo Men, Maršalova Ostrva, Terks i Kejkos, UAE, Vanuatu. EU je zapretila da će ove teritorije staviti na crni spisak ako ne postave dodatne zahteve prema poreskim rezidentima. U odgovor su se vlade ovih zemalja obavezale da sprovedu reforme do kraja 2018. godine.

Pod pritiskom EU, popularne ofšor zone su se obavezale da do kraja 2018. godine zakonski ustanove zahteve za „ekonomsko prisustvo" za inostrane kompanije i investitore. Registrovanjem u ofšor zonama kompanije postaju poreski obveznici (rezidenti) i obavezne su da otvore kancelarije, kao i da zaposle radnike na tim teritorijama. Odgovarajući zakonski predlozi već su pripremljeni na Kajmanskim Ostrvima, Bermudima, ostrvu Men, Gvernseju i Džersiju. Pretpostavlja se da će novi režim biti uveden od 1. januara 2019. godine.

Ruska ministarstva odgovorna za zakonitost finansijskih operacija ruskih banaka, kompanija i fizičkih lica (Ministarstvo finansija, Centralna banka, Rosfinmonitoring - Ruska federalna služba za finansijski nadzor i dr) prinuđeni su da reaguju na delovanje drugih zemalja u smislu gušenja izvoza sumnjivog kapitala iz Rusije.

Tako je u aprilu 2018. direktor Rosfinmonitoringa Jurih Čihaničin, govoreći na Evroazijskom antikorupcijskom forumu, izjavio da su ruske vlasti analizirale curenje podataka iz stranih ofšor dokumenata (između ostalog i „Panamski dosije" i „Rajski dosije") i utvrdili nezakonite finansijske operacije koje se mere milijardama rubalja, u kojima je učestvovalo hiljade Rusa, a među njima i veliki broj visokopostavljenih državnih službenika.

„Panamski dosije" se danas ponovo aktuelizuje u medijima. Radi se o curenju dokumenata iz Mossack Fonseca, agencije za osnivanje preduzeća u ofšor zonama. Nakon što su procureli, ovi podaci su se našli u posedu Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ) i Centra za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala (OCCRP) i u aprilu 2016. godine su bili objavljeni. Tada je saopšteno da se u „Panamskom dosijeu" nalazi više od 4000 ofšor kompanija ruskog porekla. Prošlo je više od dve i po godine, i početkom decembra 2018. načelnik uprave Rosfinmonitoringa za sprečavanje pranja novca, Vitalij Andrejev je govoreći na konferenciji Prioritetni pravci antiokorupcijske politike u Rusiji i svetu, dao niz interesantniih izjava povom „Panamskog dosijea" i odliva kapitala iz Rusije. Rosfinmonitoring je izvršio proveru dokumenata iz „Panamskog dosijea" i našao je 4197 ofšor kompanija koje su pod kontrolom Rusa. Ove kompanije su, prema podacima Rosfinmonitoringa, izvršile finansijske operacije u ukupnom iznosu većem od 5 milijardi rubalja. Mnoge od njih povezane su sa „gubernatorskim, deputatskim i ministarskim korpusom", saopštio je Andrejev. Mnogi eksperti su već komentarisali ovu ocenu i nazvali je veoma niskom i čak smešno niskom.

Prema priznanju zvaničnika, Panama nije glavna među ofšor zonama u kojima su navikli da posluju ruski biznismeni i korumpirani državni službenici. Najpopularnija za registraciju ofšor kompanija među građanima Rusije su Britanska Devičanska Ostrva koja koristi više od 50% pravnih lica. Zatim slede Panama i Bahami, dodao je Andrejev.

P.S. Trebalo bi obratiti pažnju na to da statistika Banke Rusije o izvozu kapitala iz Rusije loše prati operacije ruskih fizičkih i pravnih lica koja su u vezi sa korišćenjem ofšor zona. Uzmite, naprimer, baš Panamu. Prema podacima Banke Rusije, početkom 2016. godine (odnosno uoči objavljivanja „Panamskog dosijea"), obim direktnih investicija u Panamu iznosio je samo 56 miliona dolara, a portfolio investicija uopšte nije ni bilo. Pisao sam o tome da Banka Rusije vodi evidenciju o tzv. sumnjivim transakcijama za izvoz kapitala iz zemlje. Prema podacima Centralne banke, odliv novčanih sredstava iz zemlje uz korišćenje sumnjevih shema iznosio je (u milijardama rubalja): 2015. godine - 501, 2016 - 200, 2017 - 93, u prvoj polovini 2018 - 35.

Stvara se iluzija da su u borbi protiv nelegalnog odliva kapitala postignuti veliki uspesi. Ipak, po mom mišljenju, ova statistika ne odražava u potpunosti tačno situaciju.

Pre svega, izvoznici kapitala počinju da primenjuju nove tehnologije izvoza kapitala, koji su za Banku Rusije još nepoznati. Drugo, odliv kapitala kroz krijumčarenje robe, usluga i deviza dobija sve veće razmere. Takve operacije uopšte ne spadaju u oblast statističkih razmatranja Centralne banke.

Istočni vektor: sirovinski rizici

Potrebno je korigovanje politike spoljne trgovine Rusije

Na istočnoazijskom pravcu naš uvoz i dalje u velikoj meri čine sirovine. Umnogome zato što visokotehnološko restrukturiranje privreda zemalja Istočne i Jugoistočne Azije koje je u najvećoj meri izvršeno još sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, ne samo da tada nije završeno, već se i dalje nastavlja. Pritom, sirovinama se većina zemalja ovog regiona obezbeđuje kako na račun lokalnih resursa, tako i na račun uvoza, čiji izvori se nalaze u geografiji. U takvoj situaciji, ruski izvoznici su prinuđeni da sve češće pribegavaju dampingu (snižavaju cene), kako bi se održali na lokalnim tržištima, navodi se u analizi Alekseja Balijeva

Piše: Aleksej Balijev

Ovi zaključci su se čuli tokom prezentacije investicionog potencijala Irkutske oblasti u Trgovinsko-industrijuskoj komori RF (TIK RF) i tokom zasedanja Komiteta TIK RF o ekonomskoj saradnji sa zemljama Azije i Okeanije održanog sredinom decembra. U suštini, razmatrana su pitanja konkurentnosti istočnog vektora spoljnoekonomske politike Rusije. I ne bez razloga.

Prema podacima trgovinske statistike za period januar-novembar 2018, u robnoj strukturi ruskog nevojnog izvoza u pomenute regione udeo sirovina (uključujući i hranu) i njihovih polufabrikata premašila je 40%, mašina, instrumenata i alatnih mašina - ne više od 15%, hemijskih i proizivoda od celuloze/papira isto toliko, visokotehnoloških usluga - oko 15%.

U snabdevanju RF, udeo gotovih industrijskih proizvoda dostigao je gotovo 70%, a sirovina i njihovih polufabrikata nije premašila 10%, visokotehnoloških usluga - 20%. Valja reći da se ove proporcije ne razlikuju mnogo od onih sa početka 2010-ih.

Ruski uvoz petrohemijskih proizvoda i sada više od 60% dolazi iz zemalja Istočne i Jugoistočne Azije. Pritom, RF spada u glavne snabdevače naftom ovih zemalja.

Na forumima je takođe primećeno da su mnogi industrijski projekti u Istočnom Sibiru i na Dalekom istoku, npr. brodogradnja (Primorska pokrajina), petrohemija (Irkutska oblast), proizvodnja helijuma (Amurska oblast), proizvodnja prirodnog gasa (Primorska pokrajina, Sahalin), usmereni, pre svega, na izvoz u zemlje pomenutih regiona. Ali, postoje li tamo slobodna tržišta za te proizvode? Istočna i Jugoistočna Azija su najvažniji i, može se reći, prvi u svetu, još od sedamdsetih i osamdesetih godina, u proizvodnji visokotehnoloških proizvoda. Danas, do 55-60% svetske brodogradnje, proizvodnje alatnih mašina, instrumenata, mašinogradnje, petrohemijske proizvodnje, elektronike, proizvodnje kompjutera, kao i inovativnih oblika tekstila, dolazi iz Istočne i Jugoistočne Azije. Ukupni udeo ovih regiona u svetskom izvozu pomenutih roba i usluga premašuje 50%. Da li smo zakasnili?

Što se tiče obezbeđivanja sirovinama visokoindustrijalizovanih privreda regiona Istočne i Jugoistočne Azije, ovde se sprovodi politika postepenog povratka, npr. nafte i gasa, u skladu sa uvećanjem broja zemalja-snabdevača sirovinama. Tako udeo ruskog gasa na kineskom tržištu, prema ocenama stručnjaka Državnog saveta NR Kine (u periodu 2017-2018), varira od 20 do 25%. Pritom, isporuka srednjeazijskog gasa je u istom obimu, a iz susednog Mjanmara - 15%. Ističemo da je ovde reč o realnom pitanju - potrebi za uvozom, a ne o ugovorenom obimu gasa. Snižavanje tražnje neizbežno vodi, kako pokazuje svetska praksa, padu izvoznih cena.

A udeo kineskog „sirovog" gasa je manji od 15%, mada sa perspektivom rasta do 25% posle 2021-22. godine, a zbog razvoja istraživanja i korišćenja ogromnih rezervi prirodnog gasa na severozapadu (Sinkjang-ujgurska Automonomna Oblast, koja se često u Kini naziva „Novim Jamalom"), u nizu severnih oblasti i u blizini morske obale Kine, uključujući dalji razvoj podzemne gasifikacije uglja i ugljenih škriljaca, koja je startovala u Kini još u prvoj polovini 1960-ih. Tu se već stvara, ubrzanim tempom, opštenarodni sistem gasovoda koji po svojoj dužini neće biti manji od onog koji postoji u bivšem SSSR-u.

Osim toga, zemlje Srednje Azije i Mjanmar periodično snižavaju izvozne cene svog gasa, kako bi na duže vreme (ako ne i zauvek) ostale na kineskom tržištu gasa - najvećem tržištu gasa (i nafte) u Aziji. Ali, te cene su već danas minimum za četvrtinu niže od onih po kojima se isporučuje ruski gas i po kojima će se isporučivati Kini do sredine 20202-ih. Da li će uskoro biti neizbežan damping ruskog gasa? Što se tiče tečnog prirodnog gasa, tražnja za ovim gasom brzo raste u Kini. Uz to, Kina povećava broj zemalja-isporučilaca ovog gasa, i to tržište već je skoro 100% podeljeno među njima.

Ako je početkom 2000-ih bilo manje od 10 zemalja koje su u Kinu izvozile tečni prirodni gas, danas ih ima oko 20. Uključujući, na primer, ne samo SAD i Australiju, već i znatno udaljenije od Kine: Bahrein, Trinidad i Tobago i Ekvatorijalnu Gvineju.

Udeo Rusije u ovom segmentu kineskog tržišta danas je 11-12%. Po većini prognoza (između ostalih i Međunarodne agencije za energiju Regionalne ekonomske komisije UN), ovaj udeo jedva da će dostići 15%, a u najgorem slučaju smanjiće se na 9%, pa čak i na 7%. Tim pre što Kina planira da i nadalje povećava broj zemalja-isporučilaca tečnog gasa: na ovaj način se stimuliše cenovna konkurencija među ovim zemljama u zemlji-uvoznici, što je za nju povoljno.

Sličnu politiku Kina vodi i u sferi uvoza nafte, povezujući je sa postepenim ponovnim otvaranjem svojih velikih nalazišta. Sve druge visokorazvijene zemlje ovog širokog regiona (Japan, Južna Koreja, Tajvan), sprovode sličnu politiku u vezi sa uvozom nafte i gasa. Osim toga, velike kompanije u ovim zemljama odavno imaju dugoročne naftno-gasne koncesije u susednim zemljama (Indonezija, Papua-Nova Gvineja, Bruneji, Istočna Malezija); paraleleno, sve veći isporučilac gasa za istočnoazijske zemlje postaje Australija.

Uz to, ceo ovaj region i sam raspolaže velikim resursima obojenih i dragocenih metala, hemijskih sirovina, boksita, kvalitetnog tropskog drveta, a i dalje aktivno istražuju. Zato je teško u većoj meri osvojiti ove segmente regionalnog tržišta.

Uzgred, 1988. godine autor ove publikacije učestvovao je u radnoj grupi koju je formirao Gosplan SSSR (Državni odbor za planiranje) za ocenjivanje mogućnosti odlučujuće uloge SSSR-a u obzebeđivanju istočnoazijskih zemalja (među njima i Kine) industrijskim i energetskim sirovinama. Ukratko, zaključak je bio nedvosmislen: na prelasku osamdesetih u devedesete godine 20. veka, sirovinski resursi i projekti za njihov razvoj u tom regionu su, u najboljem slučaju, predviđali sovjetski damping cena sirovina, delom zbog ograničene potražnje na ovim tržištima, a delom i zbog političkih faktora, u Mongoliji, Severnoj Koreji, Laosu, Kambodži.

Uzimajući u obzir sve navedene faktore, većina učesnika pomenutih foruma smatra da je za RF preporučljivo da se fokusira na industrijske projekte u Aziji, pre svega zbog rastućih potreba ruske ekonomije u sferi supstitucije uvoza.

A istočni vektor u savremenim uslovima treba da postane, pre svega, most-stimulans za privlačenje proizvodnog kapitala iz zemalja Istočne i Jugoistočne Azije u Sibir i na ruski Daleki istok. Tim pre što te zemlje ne učestvuju u antiruskim sankcijama. A zatim i zato što, u SAD, Kanadi, EU, stalno jačaju protekcionističke mere protiv investicija i nesirovinske robe ne samo iz Istočne i Jugoistočne Azije, već i iz Latinske Amerike, Južnoafričke Republike, zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, Južne Azije. Sa takvim preporukama, teško je ne složiti se...