(P)likovi

Vođa se koprca u mreži svojih nedela i čeka kraj

Sa nogama u blatu

Dok je uništavao Demokratsku stranku, pre četiri-pet godina, smenjujući njene predsednike, prvo Borisa Tadića, pa Dragana Đilasa, Aleksandra Vučića je Milan Beko pitao zašto to radi. "Magare se jebe dok su mu noge u blatu", objasnio je Vučić svoju mudru političku strategiju. O tome šta će sad da se desi njemu, dok je u blatu, piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, nekada bliski Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Uvaljan u naprednjačko živo blato, koje je sam stvorio, Aleksandar Vučić nema načina da se izvuče. Svakim pokušajem da se trzne na bilo koju stranu, svejedno da li prema Vašingtonu ili Moskvi, samo se još dublje zaglibljuje. A, nikog da mu pruži ruku spasa. Naprotiv, tovari ga ko god stigne. Neko zbog emocionalne satisfakcije, a neko samo ispunjava poslovne obaveze, ništa lično. Pritiskaju ga svi: strani gospodari, domaći sponzori, stranačke kolege, koalicioni partneri, prava i lažna opozicija, građani čiji protesti prerastaju u pokret otpora, a s lanca se otimaju i saučesnici u medijskom trovanju javnosti.

Epicentar potresa koji drma Vučića nalazi se daleko, negde na relaciji Vašington - Lengli, ali posledice se osećaju u centru Beograda, u Nemanjinoj 11. Od početka se znalo da će ga s vlasti oboriti oni koji su ga tu i postavili. I Vučić je to morao da pretpostavi, ali ipak ga je iznenadila odluka američkih mentora da mu uskrate političku podršku. Primitivnim trikovima, šest godina ih je zamajavao i kupovao vreme. U prošlost je ispratio garnituru Baraka Obame i, još značajnije, briselsku korumpiranu ekipu Angele Merkel. Pri tom, nije izvršio osnovni zadatak, nije zvanično priznao nezavisnost albanskog Kosova. Nije to izbegao iz patriotskih razloga, nego da bi imao sa čim da trguje i sledećih nekoliko godina.

Procenio je da administracija Donalda Trampa nije zainteresovana za rešavanje problema na Balkanu, a Evropska unija će celu 2019. potrošiti na izbor novog tima komesara. Navikao na politikantsko šibicarenje u srpskim uslovima, nije mogao da shvati ozbiljnost opomena koje su stizale iz Vašingtona. Javno je upozoravan da ne može da sedi na dve stolice - njihovoj i ruskoj - jer to može da izazove ukrajinski scenario. Iz Pentagona je optužen za spornu saradnju s Rusijom u vojnom i bezbednosnom sektoru, a Kongres je ukazivao na stvaranje monopola u unosnim poslovima u građevinarstvu, tehnologiji, energentima i medijima. Na insistiranje SAD, Srbija je stavljena na crnu listu država osumnjičenih za pranje para i finansiranje međunarodnog terorizma. Vučić je očekivao da te probleme reši na isti način koji primenjuje na srpskoj političkoj sceni - podmićivanjem. Američkoj kompaniji Behtel, bez tendera, dao je posao na Moravskom koridoru, po ceni 500 miliona dolara većoj od one koju je tražila kineska firma CRBS. Amerikanci su, naravno, prihvatili mito, ali nisu obustavili akcije protiv Vučića.

Čim su pokrenuti građanski protesti u Beogradu, Vučić je organizatora prepoznao u liku američkog ambasadora Kajla Skota. U panici, uzvratio je optužbama koje su mu se vratile kao bumerang. Na ulici je stvorena referendumska atmosfera u kojoj su izbrisane idološke razlike svih opozicionih aktivista i glasača, što je definisalo liniju podele: za ili protiv Vučića. To je probudilo uspomene na 5. oktobar 2000, kad je vlast, u kojoj je i on imao značajnu ulogu, pala na ulici, kad se nametnuo izbor: Milošević ili sloboda. Strah, tada trajno urezan u Vučićev diktatorski nerv, opet mu je uzdrmao kavez.

Još teži udarac doživeo je tokom božićnih praznika. Ana Brnabić mu je saopštila da će napustiti funkciju predsednika Vlade ukoliko bude potpisano sedam novih ekonomskih sporazuma s Rusijom. Brnabićka se rukovodi instrukcijama iz Brisela, koje zahtevaju da se raskine i prethodnih 20 sporazuma, kako bi Srbija uskladila svoju spoljnu politiku sa principima Evropske unije. Iako je njen kabinet cele prošle godine radio na pripremi novih poslovnih ugovora s Rusijom, koje je trebalo da u Beograd donese lično predsednik Vladimir Putin, Brnabićka se tome suprotstavila čim joj je to naređeno iz Sjedinjenih Država, preko Brisela. Između svojih gazda sa Zapada i privremenog šefa Vučića, Brnabićka je izabrala sebe.

U decembru, u vreme izbora u Lučanima, Nebojša Stefanović je podneo ostavku na mesto ministra policije. Pritisnut Vučićevim ucenama, podvio je rep i na neodređeno vreme odložio bekstvo iz zločinačkog udruženja. Na isti način Vučić je sad sprečio i Anu Brnabić da obznani odluku o ostavci. Da ona i njen brat Igor ne bi bili na meti policijske, pravosudne i medijske kampanje, premijerka je pristala da se strpi neko vreme, dok Vučić ne obavi logističke pripreme za nove vanredne izbore.

- Planiram da se, koliko god bude trebalo, zajedno s Aleksandrom Vučićem, borim protiv talibanske političke opcije Saveza za Srbiju - tvrdi Brnabić.

Uzalud teške reči i zakletve u vernost vođi, niko joj ne veruje. Vreme, dobijeno pretnjama i pritiscima, Vučić koristi za podrivanje njenog, ionako skromnog, autoriteta i pripremu za politički odstrel. Uži krug saradnika obavestio je o nameri da smeni Brnabićku jer nanosi štetu ugledu Vladi Srbije. Prema njegovoj proceni, patrijarhalni Srbi, kakvih je većina glasača SNS-a, jedva su prihvatili mogućnost da lezbejka, pri tom hrvatskog porekla, dobije tako važnu državnu funkciju. S obzirom da je njena partnerka Milica Đurđić u drugom stanju, Vučić smatra da bi bilo suviše politički riskantno i, za većinu birača, iritantno da na mestu premijera bude gej tata/mama. Onako usput, glumeći opuštenost, vođa zbija šale na Brnabićkin račun, jer je odbila njegov predlog da veštačku oplodnju izvrši u Srbiji, već je izabrala Ameriku, pa postoji šansa da dobije malog Afroamerikanca. S tom pričom Vučić pokušava da sakrije pravi razlog razlaza. Da bi pojačao utisak, tvrdi da će joj, u znak zahvalnosti za dosadašnju saradnju, ponuditi mesto ambasadora, možda baš u Americi.

Spekulacije o odlasku premijerke odmah su pokrenule licitaciju imenima kandidata za njenog naslednika. Prvi se ponudio Miloš Vučević, aktuelni gradonačelnik Novog Sada. Uveren da ima dobru startnu poziciju, pošto se dokazao kao pouzdan i vredan sluga Andreja Vučića, neformalnog gospodara cele Vojvodine, procenio je da ima solidne šanse da uskoči u Brnabićkinu fotelju. Nada mu je malo splasnula kad je obavešten da Vučiću smeta njegov radikalski pedigre i da bi mu bilo pametnije da ćuti tu gde je, jer ni za to nije.

Vučićev favorit je Siniša Mali. Ima sve potrebne kvalifikacije: plagiran doktorat, ofšor firme, bogate prijatelje, bivšu suprugu koja po vrlo povoljnoj ceni oprašta batine, razume se u finansijske malverzacije, provizije i prodaju tuđe imovine... Ipak, Mali ima i poslovne kombinacije s Brnabićkom i njenim gospodarima s dalekog Zapada, što pod veliki znak pitanja stavlja njegovu lojalnost vođi. Upravo zbog toga nije isključeno da Mali posle sledećih izbora postane premijer, ali ne na Vučićev predlog.

- Možda će Srpska napredna stranka ostati na vlasti i bez mene - nedavno se otelo priznanje Vučiću.

Ta opcija, koju je Zorana Mihajlović definisala sintagmom "SNS nije jedan čovek", predstavlja najveću Vučićevu brigu. Opozicija, tačnije rečeno Savez za Srbiju, nema dovoljno snage da, u ovakvim okolnostima, sama obori diktaturu, ali u vrhu SNS-a ima mnogo značajnih funkcionera, koji ne žele da svoju sudbinu vežu za Vučića. Umesto da s njim potonu u blato, spremni su da ga se odreknu, operu ruke i pređu u tabor pobednika.

Na koju god stranu se okrene, koga god da pogleda, Vučić vidi izdajnike. Na prvo brojanje, objavljeno na naslovnoj strani Kurira, identifikovao je njih 23, za koje tvrdi da su mu zabili nož u leđa. Učestvovali su u uništavanju Srbije, a sad, kad je đavo došao po svoje, pokazuju prstom na njega. Zaboravili su na funkcije i poslove koje im je dao i na zajedničke pljačkaške akcije, gledaju samo vlastiti interes. Sram ih bilo, u kritičnom trenutku ostavljaju na cedilu onoga ko ih je stvorio, ponašaju se baš kao i on.

Vučić odavno zna da je prijateljstvo zanat najstariji. Bezbroj puta je to dokazao ličnim primerom. Dok je njegov politički otac Vojislav Šešelj bio u zatvoru, Vučić ga je napustio, oteo mu stranku i satanizovao ga optužbama da je naručivao ubistva. Ništa bolje nije prošao ni Tomislav Nikolić, kome je uništio snove o drugom predsedničkom mandatu, razbio mu korupcionaške kombinacije i sveo ga na realnu meru, vrlo blizu političke i moralne nule. Teško je naći nekog saradnika koga nije prevario i oštetio, a sad se čudi što ga se odriču. Kako to obično biva, prijatelji dođu i odu, neprijatelji ostaju. Od njega su svi otišli. Skoro svi. Ostali su mu samo Goran Vesić i Vladimir Đukanović. Vesić, jer više nema kud, a Đukanović misli da nema čega da se plaši. Za razliku od ostalih naprednjaka, koji strepe da ne završe u zatvoru, on vuče prema zoo vrtu.

Iako su mu noge u blatu, Vučić još pokušava da se rita. Opstanak na vlasti, dakle na slobodi, namerava da produži na dva načina.

Prvo, izborima. Prošle godine je planirao da organizuje referendum za promenu Ustava, posle koga bi, po sili zakona, morali da se održe i parlamentarni izbori. Zapadni mentori mu to nisu dozvolili. Procenili su da bi time izgubio vreme, pa su ga požurivali da potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima s Kosovom. Uzvratio im je istom merom. Odložio je izbore i posvetio se sabotaži pregovora s albanskim partnerima. Kažnjen je podrškom protestima opozicije i rovaranjem u SNS-u, ali ipak je zadržao mogućnost da sam izabere vreme za još jedan vanredni izlazak na birališta. S uverenjem da je dovoljno jak da još jednom primeni "lučanski model", uz pritiske, nasilje, kupovinu glasova i lažiranje rezultata, blizu je odluke da izbore raspiše za kraj marta ili početak aprila. Tom opcijom preti i svojim saradnicima i opoziciji.

Izbori će mu dati prostora za kadrovsku čistku i reketiranje. S liste kandidata za poslaničke i državne funkcije skinuće sve sumnjive tipove, koji su prerano kukuriknuli. Istovremeno, napuniće džepove parama koje moraju da uplate svi koji su zainteresovani za učešće u vlasti.

Na isti način, izborima, preti i opoziciji. Ne pada mu na pamet da prihvati ultimatum Saveza za Srbiju i omogući regularnu izbornu proceduru, čak ni po cenu njihovog bojkota. Naprotiv, to će mu pomoći da spoji lepo i korisno. Lepo mu je što u parlament neće ući Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović i ostali mrski protivnici, a korisno mu je što će njihova mesta zauzeti podobni, lažni opozicionari. Već su pripremljene dve "opozicione" kolone. U prvoj se nalaze Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i Muamer Zukorlić, koji će privući deo lakovernih gasača građanske opcije. Kao njihov antipod, mamce za patriotske birače glumiće grupa nacionalnih pokreta, među kojima su Zavetnici, Srpska desnica Miše Vacića, Narodni slobodarski pokret Miroslava Parovića i još nekoliko radikalskih i trećesrbijanskih restlova. Obe grupacije ni o čemu ne moraju da brinu. Vučić će im obezbediti potpise za izborne liste, novac i medije za kampanju, pa i cenzus. Ako bude dobre volje, bivšeg šefa i aktuelnog slugu Šešelja častiće dozvolom da napravi koaliciju sa Dačićevim socijalistima, što bi mu omogućilo da izbegne bruku da, pred kraj političkog i životnog puta, padne ispod cenzusa. Kad se tome doda činjenica da će na izborima učestvovati mnogo grupa građana, koje se nisu udomile u Savez za Srbiju, plus Aleksandar Šapić i ostatak pokreta Dosta je bilo, otupiće se oštrica najavljenog bojkota, a izbori će dobiti privid legitimiteta, koji će teško osporiti bilo ko u Srbiji, Americi i Evropi.

Iako ta kalkulacija izgleda optimistično po Vučića i on je svestan rizika u koji se upušta. Bez problema može da se odupre spoljnom pritisku i zahtevima za promenu izbornih uslova, ali nema dobrog rešenja ako dođe do cepana Srpske napredne stranke. Strani centri moći, zapadni i istočni, u svakom trenutku mogu da aktiviraju Zoranu Mihajlović, Tomislava Nikolića ili nekog trećeg, ko bi izazvao raskol u kartelu. Isti podsticaj mogu da dobiju, a već ima ozbiljnih najava da je taj proces počeo, i naprednjački koalicioni partneri.

Amerikanci su se, očigledno, odrekli Rasima Ljajića. Zbog saradnje s Irancima, pustili su ga niz vodu. Da ne bi doživeo istu sudbinu, Vuk Drašković je prinuđen da prekine pisanje trećeligaških romana o četnicima i kraljevima, pa da uđe u arenu i izvriši pritisak na Vučića. Po tom nalogu, Drašković citira svog šefa Skota i otvoreno predlaže da Srbija prihvati realnost i prizna nezavisnost albanske države Kosovo.

- Od konačnog rešenja kosovskog pitanja udaljeni smo stotinama godina - tvrdi Vučić.

- Narod ne shvata da Srbija nema drugi izbor. Vlast ne sme da sluša narod, mora da preuzme odgovornost za budućnost - tvrdi Drašković, kako bi izvršio pritisak na Vučića i preneo mu jasnu poruku zajedničkih gospodara iz Vašingtona da više neće tolerisati odlaganje izvršenja obaveza.

Tom carstvu se privoleo i Ivica Dačić. Pre nekoliko dana, na večeri u jednom restoranu na Banovom Brdu, Dačić je na tu temu diskutovao sa Skotom i još dvojicom ambasadora zapadnih zemalja. Posle kritike Vučićevih postupaka, opušten i nasmejan, po svom običaju razveselio je društvo pesmom. Umesto "Miljacke" Halida Bešlića, otpevao je evergrin "Bijelog dugmeta" u kome je promenio jedan stih: "Tako ti je, mala moja, kad razmišlja Bosanac". Pošto je hepeningu prisustvovao Aleksandar Antić, Dačić je znao da će Vučić odmah dobiti detaljan izveštaj. Zato se nije iznenadio odgovorom vladara.

- Ne interesuju me kombinacije (opozicije i stranih faktora) s nekim ljudima iz moje partije i pojedinim koalicionim partnerima koji već razmišljaju kako bi mogli da budu jezičak na vagi i da opet promene stranu - izjavio je Vučić.

Za istu vrstu izdajničkih aktivnosti i postupanje po naređenjima stranih ambasadora optužio je određene advokate i sudije. To je hrabar potez, s obzirom da će mu uskoro biti potreban tim pravnih zastupnika, kao i naklonost sudija.

Baš zbog toga, Vučić je blizu odluke da, ako mu propadne izborna kombinatorika, primeni drugi, mnogo opasniji način za odbranu trona. Kad ga muka natera, kad bude priteran uza zid, krenuće u kontranapad. U konačnom obračunu protiv zdravog razuma, Vučić je rešen da tera do kraja, da zavede vanredno stanje i povede "Sablju 2".

Već je počeo da u praksi realizuje taj plan. Ministar Nebojša Stefanović nedavno je objavio da je policija sprovela akciju u kojoj je uhapšeno 150 ljudi osumnjičenih za najteža krivična dela.

- Ova akcija je upravo poruka svima koji se bave organizovanim kriminalom - rekao je Stefanović i usput najavio nova "preventivna hapšenja", a Vučić je pohvalio policiju i kritikovao sudije, koje oslobađaju kriminalce.

Niko nije objasnio nekoliko najbitnijih činjenica. Prvo, zašto je akcija izvršena bez naloga i znanja nadležnog Tužilaštva za organizovani kriminal. Drugo, ko će odlučivati o preventivnim hapšenjima i na osnovu čega vlast namerava da iza rešetaka stavlja ljude koji nisu prekršili zakone. I, treće, da li će sudije, posle Vučićevog pritiska, morati da postupaju po nalozima policije. Takođe, javnost nije obaveštena da li je tačno da je od tih 150 uhapšenih za samo 10 određen pritvor. Na spisku koji je objavljen u medijima nalaze se Vladimir Jovanović Japanac, Zvonko Mateović, Zoran Hadži Jovanović, Vladimir Karan i još nekoliko imena, ali ne pominje se i izvesni Bjelica, koji je nedavno kupio stan Vučićevog kuma Nikole Petrovića u "Ju biznis centru". Bjelica je, navodno, uhapšen u toj zgradi, u kojoj živi bivša Vučićeva supruga Ksenija, ali ne u svom stanu, već kod komšije. Prema određenim informacijama, iz policije mu je dojavljeno da se skloni, ali nije stigao daleko, pa je ipak pao. Ne zna se ko ga je upozorio, ali jasno je da to može da bude samo neko iz neposrednog Vučićevog okruženja.

Da bi ojačao svoje pozicije, Vučić je već izvršio određene kadrovske promene u pravosuđu. Iako je verno služio režimu, Aleksandar Stepanović je prebačen u Vrhovni kasacioni sud, ali, pošto se kasni s izborom naslednika, još se vodi kao predsednik Višeg suda u Beogradu. Opsežne promene uskoro će se desiti u tužilaštvima.

Umesto Zagorke Dolovac, na funkciju Republičkog javnog tužioca dolazi Nataša Krivokapić. Kao Viši javni tužilac, Krivokapićka je uspešno opstruisala istrage slučajeva "Savamala" i "helikopter", a priznala je da je "zagubila", što god to značilo, predmet u kome je Šešeljev sin Nikola optužen za pretnje smrću Đorđu Žujoviću, funkcioneru Liberalno demokratske partije. Na njeno mesto biće postavljen Ljubivoje Đorđević, kadar s Kosova, trenutno čelnik Prvog osnovnog tužilaštva u Beogradu.

U tumbanju kadrova značajnu ulogu ima i Nenad Stefanović, zamenik tužioca Trećeg osnovnog tužilaštva u Beogradu i predsednik nedavno osnovanog Udruženja sudija i tužilaca Srbije. Stefanović je pažnju javnosti privukao kao zastupnik optužnice protiv Ljubiše Buhe Čumeta, koji se tereti za pet krivičnih dela. Krajem 2015. godine, na ročištu u postupku zbog krađe "ferarija" i pretnji supruzi Ivani i njenom obezbeđenju, Buha je vređao Stefanovića. Iako je i zbog toga osuđen na novu zatvorsku i novčanu kaznu, Buha je nastavio rat sa Stefanovićem, pa je, iz ćelije, podigao pet tužbi protiv njega.

Sukobu je prethodila Buhina prozivka najbližih Vučićevih saradnika Nikole Petrovića, Zlatibora Lončara, Nenada Kovača i Aleksandra Đorđevića, koje je optužio da predstavljaju "novi zemunski klan". Kazna je stigla u rekordnom roku. Montirana mu je afera u kojoj ga je supruga Ivana Tulović optužila za krađe i ubistva, pa je uhapšen i spakovan u zatvor. Osveta je realizovana uz pomoć tužioca Stefanovića.

Iako ni sam nije načisto da li su tužioci, koje namerava da unapredi, lojalni njemu ili kumu Petroviću, Vučić mora da rizikuje. Smanjuje se broj policajaca, tužilaca i sudija koji su spremni da mu bespogovorno ispunjavaju želje, pa mora da se osloni na ove, za koje smatra da su dovoljno kompromitovani da ga slušaju. Uz njihovu pomoć, kad složi sve kockice, moći će da pokrene "Sablju 2", koju najavljuju i svi režimski mediji.

Kad su shvatili na šta je sve spreman, šokirali su se i Vučićevi najbliži saradnici. Krajem prošle godine, kad se Milan Radoičić evakuisao iz Kosovske Mitrovice u Beograd, Vučić je napravio strategiju za izlaznu varijantu iz slučaja ubistva Olivera Ivanovića. Objavljivanjem poternice za Radoičićem, kosovske vlasti ozvaničile su sumnju da iza atentata stoji vlast u Beogradu. Tako je Radoičić postao nepodobni svedok, koji trag zločina vuče pravo prema Vučiću.

Od tada, Vučić je javno, svakom prilikom, opravdavao Radoičića, ponavljajući da ne zna ko je ubio Ivanovića, ali zna da to nije uradio potpredsednik Srpske liste. Daleko od televizijskih kamera, Vučić je, glumeći zabrinutost, upozoravao na mogućnost da Radoičić bude kidnapovan i na silu transportovan u Prištinu. Ako bi, pod izgovorom da je pružio oružani otpor, Radoičić bio ubijen, Vučić bi uveo vanredno stanje. S obzirom na značaj celog slučaja, na tome mu ne bi zamerili ni domaća javnost, ni strani moćnici.

Čim je čuo za to, Radoičić je zbrisao kući, u Mitrovicu. Bezbedniji je na dohvat Tačijeve ruke, nego u Vučićevoj blizini.

Taj slučaj je sve vodeće naprednjake podsetio na Vučićeve stare, radikalske teorije o atentatu na Zorana Đinđića. Pored šešeljevske priče o tome da je mafija ubila svog premijera, Vučić je tvrdio da je Đinđić pao u vlastitu klopku. Navodno, dogovorio se s Miloradom Ulemekom Legijom da "crvene beretke" likvidiraju nekoga iz njegovog okruženja, kao što je telohranitelj Milan Veruović, pa da to iskoristi kao povod za vanredno stanje i očisti Srbiju od mafijaša iz surčinskog i zemunskog klana, ali i političkih protivnika. Prema toj pretpostavci, za plan su saznale strane službe, kojima je Đinđić smetao, pa su odlučile da zgrabe priliku i trećim metkom reše problem.

Otkad je u režimskim medijima počeo da se pominje termin "Sablja 2", svi Vučićevi saradnici osvrću se preko ramena, strepe i nadaju se da nisu baš oni izabrani za ulogu žrtve. Bez ikakvih moralnih dilema već sedam godina ignorišu Vučićev teror nad svim normalnim građanima, ni da pisnu protiv pljački, hajki i prebijanja opozicionara. Međutim, kad su shvatili da diktator nije izbirljiv, sve mete su mu legitimne ako ima interes, uhvatila ih je panika. Svesni opasnosti, još nemaju hrabrosti da mu se otvoreno suprotstave, ali očigledno se distanciraju.

Ranjeni lav je najopasniji, ali ne treba potcenjivati ni magare u blatu. Vučićev pir ulazi u poslednju, nimalo bezazlenu fazu. On će odrediti cenu kojom građani moraju da plate slobodu. Možda bude potrebno onih pet miliona, koje sam priziva, a možda još poneki Ivanović. U svakom slučaju, bliži se kraj diktature. Ako bude malo pameti i mnogo sreće, sve će se završiti mirno, izborima. Sve su manje šanse za takav rasplet, ali takav je i Vučić. Tone u vlastiti glib. Neka ga tamo.