Tragom vesti

Gori od nacista: otimanje dece iz Srbije - norveški "društveni inženjering"

Zločin novog veka

Psihoaktivne supstance ne mogu uspešno da se testiraju na životinjama, ali mogu na ljudima, posebno na srpskoj deci. To proizilazi iz jedne od informativnih kartica uzetih iz arhive zloglasnog norveškog sistema za društveni inženjering, „Barnevernet". Srbija za Norvešku nije samo rezervoar dece za usvajanje, već i poligon za medicinske eksperimente nad živim ljudima. Ovdašnja vlast ne vidi ništa loše u saradnji sa Norvežanima

Igor Milanović

„Barnevernet" (bukvalno: "zaštita deteta") je norveški sistem državnih institucija zaduženih za brigu o dobrobiti dece. To je cela jedna mreža raznih ureda i organizacija, nad kojima je Ministarstvo za decu i porodicu. Lokalnim vlastima pomažu dve državne ustanove: „Direktorat za decu, omladinu i porodicu", koji je zadužen za teoretsku razradu dečije zaštite, i „Kancelarija za decu omladinu i porodicu", koja sprovodi praktičnu primenu zakona (kao što je, na primer, obuka hraniteljskih porodica).Ceo ovaj sistem, koji je sa aktuelnim radom počeo 1992. godine stupanjem na snagu Zakona o dobrobiti dece, više puta se našao na udaru međunarodnih kritika. U Poljskoj, na primer, od aprila 2017. traje postupak za dodelu azila norveškoj državljanki koja je tu zatražila zaštitu za sebe i svoje dete. Ovo je prvi slučaj u istoriji da se proverava da li su nekome u Norveškoj ugrožena osnovna ljudska prava. Češki predsednik Miloš Zeman je početkom 2015. „Barnevernet" uporedio sa zloglasnim nacističkim programom "Lebensborn". Zaštitnik prava dece u Rusiji, Pavel Astahov, izneo je 2014. tvrdnju da Norveška koristi ovaj sistem kako bi otimanjem dece od stranih roditelja poboljšala svoju demografsku sliku.

Do sada se smatralo kako „Barnevernet" služi isključivo da bi se zaštitila i poboljšala dečija prava, ali su se nedavno pojavile indicije kako se radi o sveobuhvatnom društvenom i genetskom inženjeringu. Ono što na prvi pogled norveški sistem zaštite dece izdvaja od ostalih, sličnih modela, jeste hermetička zatvorenost. Svaki zaposleni u nekoj od agencija, ureda, kancelarija ili organizacija obuhvaćenih „Barnevernet"-om, bez obzira na svoju poziciju i radne zadatke, prolazi rigoroznu kontrolu i pre nego što počne da radi potpisuje izjavu kojom se obavezuje da će do kraja života ćutati o svemu što je video ili čuo tokom rada u sistemu. U slučaju da prekrši ovu zakletvu, zaposleni se suočava sa nizom konsekvenci: gubljenjem posla, naknadom štete (milionske sume), pa čak i krivičnom odgovornošću (norveški zakon štiti „Barnevernet").

Zbog svega toga je izuzetno teško, gotovo nemoguće naći nekog od sadašnjih, ili bivših zaposlenih koji su spremni da progovore o onome šta se dešava iza naizgled mirne i hladne fasade celokupnog projekta.

Magazin Tabloid je još ranije došao u posed više od hiljadu dokumenata iz jedne od arhiva „Barnevernet"-a. Između ostalog, tu se nalaze i info-kartice o pošiljaocima raznih informacija iz Srbije, svojevrsna arhiva doušnika, kako se na početku verovalo. Među nekoliko desetina različitih imena odmah su uočeni od ranije poznati radnici Centara za socijalni rad, pa se smatralo kako se kartice odnose samo na podatke prikupljene u vezi usvajanja dece iz Srbije. Radi se, međutim, i o informacijama dobijenim od medicinskog osoblja u Srbiji o eksperimentima nad živom decom.

Na jednoj od kartica kao pošiljalac informacija („Avsender") navodi se izvesni Vladimir Trajković, a kao primalac („Mottaker") univerzitetska klinika Nord-Norge. Vrlo brzo je utvrđeno da pomenuti Trajković nije saradnik nekog od Centara za socijalni rad u Srbiji, već profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i to na katedri za imunologiju i mikrobiologiju.

Razmena saznanja između raznih naučno-istraživačkih centara u svetu je normalna pojava, ali ovde se radi o informativnoj kartici pronađenoj u jednoj od centralnih arhiva „Barnevernet" sistema, koji nije naučno-istraživački institut, već niz državnih ustanova koje se bave, navodno, zaštitom prava dece. Proverom kod našeg izvora u Norveškoj, koji nam je pomogao da dođemo do pomenute arhive, kao odgovor smo dobili: „...Prema dosadašnjim saznanjima ne mogu se uspešno vršiti ogledi psihoaktivnih supstanci na životinjama, ali se mogu vršiti vrlo uspešno na ljudima i deci..."

Kao što je poznato, institucije „Barnevernet"-a veoma često u zaštitu uzimaju decu sa posebnim potrebama. Po nezvaničnim procenama (zvaničnih podataka nema zbog zaveta ćutanja) oko 3 odsto dece u Norveškoj je u nekom od programa „Barnevernet"-a, od kojih većina zbog sopstvenih ili psihičkih tegoba roditelja.

Kako bi se takvim štićenicima pružila pomoć potrebno je veliko iskustvo sa lekovima, njihovim kombinacijama i neželjenim efektima. Da bi se to iskustvo steklo moraju se vršiti posmatranja „in vivo", odnosno nad živim pacijentima.

Dr Trajković je na pronađenoj info-kartici naveden kao pošiljalac, ali naš izvor iz Norveške nam skreće pažnju kako je to birokratski termin pod kojim može da se podrazumeva i izvor informacija koji nije upoznat sa time da su njegova saznanja prosleđena „Barnevernet"-u.

Na specijalizovanoj mreži research.net postoji otvoren profil pod imenom Vladimir Trajković, na kome se nalazi podatak kako se radi o redovnom profesoru na Medicinskom fakultetu u Beogradu, koji ima 184 poznata rada. Analizom komunikacija sa ove stranice i ka njoj, utvrđeno je da sa njom komunicira samo 14 osoba, koje su sve iz sveta medicine. Radovi profesora su, inače, citirani 9.151 put.

Komunikaciju između nas i izvora u Norveškoj, kao i pristupe eksternom serveru na kome su deponovani dokumenti iz arhive „Barnevernet"-a, praćena je sa uređaja koji pripadaju: Ministarstvu odbrane Srbije, NCR Korporaciji, Oružanim snagama Srbije, „Air Serbia", Vip Mobile d.o.o, Telenor Upwork, Telenor banka...

Očigledno da postoji živo interesovanje ne samo za radove profesora Trajkovića, već i za to da dostavljeni podaci „Barnevernet"-u ne dospeju u javnost.

U vezi sa dobijenim karticama na kojima su podaci saradnika „Barnevernet"-a, naš izvor iz Norveške nam je objasnio (prevod originalnog pisma na engleskom): „...Svi podaci su klasifikovani pod brojevima i šiframa zavisno od toga ko je pošiljalac informacija (psiholog centra za socijalni rad, profesor na medicinskom fakultetu i tako dalje), a svaki pošiljalac podataka ima svoj lični identifikacioni broj i šifru, što je i uredno zavedeno na nepreglednim spiskovima do kojih se došlo. Pošto je količina podataka veoma obimna, a materija o kojoj govorimo vrlo složena, zahteva pored jako ozbiljnog i sistematičnog pristupa i dosta vremena, višestruke provere, ali i upoznavanje sa stručnom materijom (jer su to, ipak, ogledi koji se vrše pretežno vezano za centralni nervni sistem i funkcionisanje pod različitim okolnostima i zadatim oglednim uslovima)..."

Iz ovoga proizilazi da je Univerzitetska klinika rezultate tačno unapred definisanih istraživanja, koji su istovremeno interesantni i za rad sistema za zaštitu dece „Barnevernet" i da su oni dobijeni ili od profesora Vladimira Trajkovića lično, ili od nekog od njegovih saradnika koji je zloupotebio njegovo poverenje. U svakom slučaju, radi se o rezultatima eksperimenata urađenih na živom ljudskom biću u Srbiji i to eksperimenata koji su bili, kako tvrdi naš izvor iz Norveške, naručeni. To, dakle, nisu rezultati do kojih se došlo slučajnim posmatranjem, već radom u „zadatim oglednim uslovima".

Ovde se ne postavlja samo pitanje da li je dr Trajković znao da je deo, preciznije, da je vođa istraživačkog tima koji testira delovanje psihoaktivnih supstanci na centralni nervni sistem živog čoveka (ili deteta), već da li je o tome bila obaveštena i osoba koja je poslužila u ogledne svrhe i da li se ona sa time složila. U svakom slučaju, jedna od zainteresovanih strana za rezultate eksperimenta je „Barnevernet" sistem, koji je češki predsednik optužio da se služi istim metodama kao svojevremeno nacisti.

Podsetimo, „Lebensborn" („Izvor života") bilo je udruženje građana pod striktnom kontrolom SS-a, osnovano 1935. u Trećem Rajhu. Cilj ove organizacije bio je da poveća priraštaj „čiste arijevske dece".

U ono vreme se znalo veoma malo o genetici, tako da je selekcija vršena izborom roditelja koji sami, ali i čiji neposredni preci, imaju sve tražene osobine „nadrase", odnosno Arijevaca. Deca rođena iz takvih veza (koje nisu bile bračne, niti je bilo obavezno da se muškarac i žena uopšte poznaju pre stupanja u odnos) preuzimana su od strane posebnih uzgajališta u kojima su odrastala pod strogim nadzorom posebno za to od strane SS-a izabranih i obučenih dadilja i učitelja.

Kritikujući „Barnevernet" i poredeći ga sa „Lebensborn"-om, Miloš Zeman je u vidu imao upravo aspekt vaspitanja i odgajanja dece. Kako je on rekao za „Hospodarske noviny" 8. februara 2015. nacisti su uzgajali „Arijevce" nemačke kulture i tradicije, dok norveški sistem „denacionalizuje" decu, odnosno u njima briše svako sećanje na svoje stvarno poreklo. I jedno i drugo je deo društvenog inženjeringa, bez obzira što su dobijeni rezultati dijametralno suprotni.

Da li se rezultati istraživanja dr Vladimira Trajkovića prosleđeni „Barnevernet"-u odnose na delovanje supstanci koje pomažu da se izbriše sećanje na neki raniji životni period, ili da se oslabi volja primaoca leka?