https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Propadanje i navodna rekonstrukcija Narodnog pozorišta u Subotici

Fantomi na zamračenoj pozornici

Kakva je međusobna sličnost pariške opera Garnije i subotičkog Narodnog pozorišta, kakva je tužna istorija ove napaćene zgrade i ko je kriv za njeno višedecenijsko propadanje, ko je po svaku cenu hteo da dokaže da je pozorište sklonu padu i ko je po svaku cenu hteo da odgovornost države prebaci na režiseta Ljubišu Ristića? Kada je i kako raspisan konkurs za rekonstrukciju a po čijem idejnom i glavnom projektu su počeli radovi, kakva je stručna kompetencija autora projekta za rekonstrukciju spomenika kulture i šta su oni pre toga uništili, kakva je međusobna veza udruženja građana Yustat i preduzeća Yustat pro, sa svojevremenim pomoćnikom ministra kulture i da li je tu bilo sukoba interesa? Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Fantom opere, Roman Gastona Lerua, kao i čitav niz filmova, TV serija i proslavljena opera Endrju Lojd Vebera, svi zajedno nastali su na osnovu urbane legende o navodnim užasima koji su se dešavali sedamdesetih godina u tada nedovršenoj pariskoj operi Garnije koja je za vreme Pariske komune služila kao zatvor prepun memle kroz koji je tekla podzemna reka tako da je kasnije dovršavanje dugo trajalo a sa time se širila i legenda o fantomu iz opere koja je rezultirala nastankom čitavog niza književnih i filmskih remek dela.

Kada se pogleda poslednjih trideset godina neslavne prošlosti onoga što je ostalo od zgrade subotičkog Narodnog pozorišta, čini se da je u Subotici već dugo aktivan tamošnji Fantom iz pozorišta što se u krajnjoj liniji definitivno potvrdilo pre par godina kada su po svim mogućim i nemogućim novinama osvanuli naslovi poput ovoga: Subotica - leš u podrumu Narodnog pozorišta, a zapravo se radilo o tome da je profesorka sa odseka arhitekture Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu koja je sa grupom studenata obilazila gradilište pripremajući se za novu fazu projektovanja u jezeru u podrumu ugledala nešto što joj je u prvi mah izgledalo kao lutka iz pozorišnog fundusa i o tome obavestila nadležne građevince koji su odmah izašli na gradilište i izvadili leš, nakon čega je stvorena legenda o subotičkom Fantomu iz opere, jer je nekada davno, u Subotici delovala i opera u kojoj je čak 1939. gostovala i najveća svetska primadona Zinka Kunc Milanov, a sada jedva da ima i zgrade i ansambla pozorišta koje je samo Potemkinovo selo. Priča o propadanju je poduža i vrlo mučna a počinje ovako...

Zgrada Narodnog pozorišta bila je jedna od najstarijih zgrada namenjena kulturi u Subotici. Ideja o gradnji stalne pozorišne zgrade rodila se 1833., a 1844. gradska uprava angažuje gradskog građevinskog nadzornika, arhitektu Janoša Škultetija koji projekt za pozorište okončava 1845. godine.Temelji pozorišta položeni su 1848, uoči izbijanja građanske revolucije u Ugarskoj, a izgradnja je nastavljena 1853. godine. Izvođač radova je bio sam projektant pozorišta, gradski arhitekta Subotice Janoš Škulteti.

Prvo je sagrađen središnji deo: balska dvorana i hotelsko krilo prema današnjem korzou. Sledeće godine za šest meseci je završeno i pozorišno krilo pa je svečano otvaranje održano1854. godine, u decembru. Izgradnja cele zgrade trajala je dve godine. Od Škultetijevog objekta doskora je postojao centralni deo sa balskom dvoranom, hotelski deo prema korzou, istina adaptiran uglavnom iznutra, kao i deo pozorišnog krila. U svojoj 150 godina dugoj istoriji ovaj objekat je pretrpeo brojne pregradnje i adaptacije, a naročito 1927., kada je pozorišna sala obnovljena nakon požara koji je u njoj izbio 1915. godine.

Naime, nakon uništenja pozorišne sale, da bi pozorišni život kako-tako mogao da se odvija, balska dvorana preuređena je u pozorišnu salu. Od tog trenutka započeo je kontinuirani proces njene devastacije. Prvi put je Narodno pozorište zatvoreno 1959. godine, kada je zbog popuštanja građevinske konstrukcije pretila opasnost da se pozornica velike sale sruši. Slična stvar se desila i 1975. kada je građevinska inspekcija na kratko zatvorila zgradu, baš kao i deset godina kasnije, kada je velika sala konačno proglašena neupotrebljivom. Posle toga ona se koristila tek u par navrata, a posle 1993. nikako. U poslednjih trideset godina svaka poseta građevinske inspekcije završavala se kažnjavanjem i zatvaranjem dela zgrade. Poslednji čin zadesio ju je kada su zazidani prozori balske sale prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija "preuređivanja" konačno je "sklopila oči" i zavila se u crno: van pameti je da se usled nerešenog pitanja adekvatne pozorišne sale, ova monumentalna balska dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav XX vek, pretvara u pozorišnu salu, a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama tome opirala!

Godine 1983. utvrđeno je da zgrada pozorišta ima spomeničko svojstvo, pa je o tome doneto i privremeno rešenje. Prvi konzervatorski uslovi za objekat urađeni su 1985. godine. Prema njima, planirana je restauracija objekta, ali je već tada konstatovano da postojeća pozorišna dvorana nema posebne vrednosti i zauzet je stav da se rekonstruiše sala iz 1904. godine. Takav stav naišao je na nerazumevanje mnogih arhitekata i predstavnika opštine i već sledeće godine prvi put se javlja ideja koja predviđa rušenje većeg dela zgrade u projektu Ištvana Hupka, arhitekte i scenografa subotičkog pozorišta, koji je urađen u saradnji s arhitektima mr Ivanom Hegedišem i Laslom Čikošem.

Formirala su se dva suprotstavljena tabora. Nasuprot privrženika tradicionalnog pozorišta i spomeničke prepoznatljivosti grada stajali su graditelji novog teatra. Rušenje zgrade pozorišta uz očuvanje najvrednijih delova našlo se nasuprot stava i uslova Zavoda o restauraciji i rekonstrukciji, iako je zgrada 1991. proglašena spomenikom kulture od velikog značaja. Uprkos takvom tretmanu zgrade, u gradu su postajala sve jača nastojanja da se dokaže da je zgrada bezvredna i da je treba srušiti, a na njenom mestu izgraditi novi objekat. Kako bi se to i dokazalo, u više navrata obavljeno je konstruktivno vrednovanje objekta, kao i analiza postojećeg stanja sa uglavnom oprečnim rezultatima.

Godine 1985. projektne organizacije IGV i Standardprojekt ukazale su na statički nestabilnu zgradu, te potrebu detaljne rekonstrukcije i adaptacije, dok su pet godina kasnije građevinski inženjeri Branko Ćopić i Sreten Pavlović sproveli analizu čime su ukazali da oštećenja nisu konstruktivnog karaktera. Kasnije, 1998. godine, Građevinski fakultet u Subotici uradio je i elaborat o oceni stanja zgrade Narodnog pozorišta - Nepszinhaz.

Očigledno je da je političkim strukturama po svaku cenu trebalo potvrditi da je zgrada sklona padu i da je treba srušiti. S obzirom na to da je 1991. godine konstatovano da se objekat nalazi u lošem stanju i da je neadekvatan potrebama savremenog pozorišta, pristupilo se detaljnim istraživanjima arhitekture, konstrukcije i funkcije pozorišne zgrade na osnovu čega je usledilo ponovno vrednovanje, preispitivanje prethodnih stavova o restauraciji, te izmena konzervatorskih uslova iz 1985., čime je de facto otvoren put za predstojeće rušenje pozorišta. Objekat je ponovno istražen i vrednovan kao kulturni spomenik.

Iako je u monografiji iz 1992. prikazana dokumentacija o prvobitnoj pozorišnoj dvorani, naprasno je utvrđeno da za restauraciju pozorišne sale iz 1904. godine - kako je prethodnim uslovima bilo predviđeno - kažu, nema dovoljno autentičnih elemenata, jer, navodno, nije sačuvana tehnička dokumentacija na osnovu koje bi se izvršila restauracija!

Kako bi se uspešno realizovao udruženi zločinački poduhvat rušenja Narodnog pozorišta u Subotici najpre je 1991. godine raspisan Jugoslovenski konkurs za idejno rešenje rekonstrukcije zgrade Pozorišta na kome su dodeljene dve ravnopravne nagrade timovima Energoprojekta iz Beograda koji je činilo 4 arhitekta, te do tada potpuno nepoznatom timu pod imenom Studio 212-Yustat koji su činili razni likovi skupljeni s konca i konopca pa su tamo, osim čak pet arhitekata i dva apsolventa arhitekture osvanuli i dramaturg, akademski slikar, kostimograf, tri scenografa, očito svi veoma upućeni u problematiku gradnje i rekonstrukcije pozorišne zgrade spomenika kulture!

Narednih godina nije se radilo skoro ništa, pre svega jer je bila inflacija i naravno velikih para za ovako kapitalnu investiciju naprosto nije ni bilo ali se nakon tzv. „demokratskih promena" 1996. našao izvesni Jožef Kasa da naprasno ustvrdi kako je za sve kriv reditelj Ljubiša Ristić zbog čije se pripadnosti JUL-u, navodno ništa nije moglo uraditi pri čemu je Kasa zaboravio na mnogo šta, recimo na sveopštu besparicu te sveopšte poznatu činjenicu da je glavni krivac za stanje u kojem se poslednjih pola veka nalazi zgrada subotičkog pozorišta, onda je to sigurno vlast, i to na svim nivoima - opštinskom, pokrajinskom i republičkom, koja ništa ozbiljno nije preduzela da ovaj problem reši, iako je daleko kvalitetniji projekat Energoprojekta predviđao izgradnju dve sale, velike na mestu nekadašnjeg hotelskog dela pozorišne zgrade i raznoraznih radionica duž dve bočne ulice te manje, zapravo rekonstruisane sale na mestu postojeće, iz nedokučivih razloga u periodu od 19. XII 1997. do 22. V 1998., rađena je izrada programa rekonstrukcije zgrade Pozorišta i to ovaj put od strane tzv. stručne grupe koju su činili „stručnjaci" poput tehnologa, pravnika, ekonomiste, pozorišnog reditelja, elektrotehničara, građevinca, te čak pet arhitekata od kojih je samo jedan bio arhitekta-konzervator a ostali dovedeni sa raznih strana, baš kao i raznorazni konsultanti poput velike stručnjakinje svaštarke Milene Dragičević Šešić, producenta i kulturologa sa Pozorišne akademije u Beogradu, takođe velike „stručnjakinje" za problematiku rekonstrukcije spomenika kulture, baš kao i izvesnog Đure Sanadera, dizajnera zvuka,takođe sa Pozorišne akademije!

Naravno ovde je naveliko bio prisutan i arhitekta Radivoje Dinulović, predsednik Yustat-a i u to vreme saradnik na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu; koji je bio i jedan od autora drugog projekta sa konkursa ali tada pod imenom Studio 212 - Yustat a sam taj Yustat i njegovi derivati su posebna pričica koja se u javnosti samo delimično razjasnila člankom u Vremenu od 2.04.2002. kada je Ivan Lalić, upravnik SNP u Novom sadu počeo štrajk glađu a kao jedan od zahteva tadašnjoj vlasti bilo je stopiranje projekta "privilegovane firme" Yustat za izgradnju Narodnog pozorišta u Subotici, koji je vredan više desetina miliona nemačkih maraka i zahtev za raspisivanjem tendera za rekonstrukciju postojeće zgrade s mnogo skromnijim budžetom nakon čega je usledio članak Dobrila Nikolića iz Glasa Javnosti od 24.4 2002. pod naslovom Institut „Yustat" ne postoji u kome se doslovce navodi sledeće : Ko je „Yustat"? Yustat - jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju pozorišta, upisano je u registar MUP-a Srbije kao Udruženje građana, pod brojem 212-1-214/91 od 30. 01. 1992. godine, i kao takvo nema prava pružanja projektantskih usluga, kao i izvođenja radova. Društvo nema zaposleni inžinjerski kadar, osim administracije koja je svojstvena ovakvim udruženjima.

Međutim, ovo udruženje je uzurpirano od strane Radivoja Dinulovića, dipl. ing. arh., koji je osnivanjem društva izabran za predsednika. Najveće pozorišno iskustvo gospodina Dinulovića je to, što je sin najboljeg upravnika Beogradskog dramskog pozorišta i velikog pozorišnog stvaraoca. Ista grupa ljudi, ali za vreme režima Slobodana Miloševića, preuzela je izradu projektne dokumentacije za izgradnju pozorišne sale u okviru kompleksa „NIS Naftagas" u Novom Sadu, kao i rekonstrukciju bioskopa i pozorišta u Sremskim Karlovcima.Projektna dokumentacija koju su ovi „stručnjaci" uradili bila je toliko loša da je izrada iste preugovorena sa A. D. „Biroom ST", te su radovi po novoj projektnoj dokumentaciji, izvedeni u zgradi „NIS Naftagas", dok je rekonstrukcija bioskopa u Sremskim Karlovcima zaustavljena i dato rešenje za rušenje „kula pozornice", obzirom na arhitektonski projekat koji je uradio Dinulović nije usaglašen sa ambijentalnom sredinom Sremskih Karlovaca i da kao takvo čini ambijentalnu neusaglašenost.Postavlja se pitanje čiji je interes da angažuje Dinulovića i njegove „tezgaroše"? Da li se neko pita ko deli pare koje se daju za projektovanje dokumentacije koja je na kraju neupotrebljiva? Toliko o „Yustatu"!

Da bi sebi obezbedili prohodnost, Dinulović i društvo formiraju privatno preduzeće „Yustat Pro" (društvo sa ograničenom odgovornošću), matični broj 17057022, čiji je vlasnik estradni radnik, Miroslav Marinović, i koje je nezakonito u svoj naziv ubacio ime „Yustat" (udruženja građana). Predsednik upravnog odbora „Yustat Pro" d. o. o. je arh. Radojica Dinulović, i to je „vrzino kolo" u kome naše društvo izvlači deblji kraj, a određene strukture materijalnu dobit.„Yustat Pro" nema zaposlen stručni inženjerski kadar, a pogotovu nema stručnjake iz pozorišne problematike. Takođe, nemaju licence za projektovanje pa se postavlja pitanje, kako kaže gospodin Ivan M. Lalić, ko im daje status „privilegovane firme" i pod kojim uslovima. Tako, naša kulturna stvarnost koja je uvek u besparici, široke ruke rasipa ono malo sredstava, koje uspe društvo da izdvoji, na tezgaroše koje gospođa Mojović i njeni saradnici proglašavaju stručnjacima Instituta „Yustat". Dokle ćemo tako?

Ista grupa je radila za Miloševićevu ekipu, a kako su veoma vešti „prevrtači" opet su i u ovom našem novom demokratskom društvu na vrhu i dalje je u igri „lov u mutnom". Gde je Komisija za ispitivanje korupcije i nepravilnosti u poslovanju, i šta ona radi? Očito da niko nije radio apsolutno ništa ni pod Miloševićem ni nakon njega što se najbolje vidi iz činjenice da je još 1998. godine doneta odluka da se posao izrade idejno arhitektonskog građevinskog projekta za rekosntrukciju Narodnog pozorišta u Subotici dodeli autorskom timu u sastavu dr Ranko Radović, dipl. inž. arhitekture, Zorica Savičić, dipl. inž. arhitekture (jedan od projekatanata kvalitetnijeg projekta iz 1992), Ištvan Hupko, dipl. inž. Arhitekture, te naravno mr Radivoje Dinulović, dipl. inž. arhitekture, predsednik YUSTAT-a i saradnik na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu; pri čemu je nosilac izrade dokumentacije ni manje ni više nego Yustat-Pro, tj Preduzeće Jugoslovenskog centra za scensku umetnost i tehnologiju, Beograd, koje posebno radi i projekat scenske tehnike i tehnologije. Tek kada se detaljno pregleda baza podataka pri APR-u vidi se pravi obim korupcije i nepotizma vezan za sve moguće derivate YU Stat-a. Tako se u evidenciji nalazi preduzeće Yustat Pro u likvidaciji navodno registrovano za projektovanje inženjering i komunikacije na adresi Prote Mateje 11. u Beogradu a posebna je zanimljivost pretežna oblast delovanja :7220-istraživanje i razvoj u društvenim i humanističkim naukama. Inače Yustat pro osnovan je 17.6.1993 a izbrisan iz evidencije APR dana 5.10.2010. a kao likvidacioni upravnik navodi se upravo gorespomenuti Milosav „Saki" Marinović sa jmbg 0912953710012 i sa 100% upisanog kapitala od 2420, 37 eura što govori da je reč o jednočlanom privrednom društvu.

Posebno je pak zanimljiva činjenica da je na istoj adresi u Beogradu, prote Mateje 11a registrovano i udruženje građana Yustat centar, inače osnovano 28. 02. 2000. godine pri čemu je kao oblast delovanja navedeno samo „u kulturi"!

Naravno i ovde je pravni zastupnik isti taj Milosav „Saki" Marinović sa jmbg 0912953710012 a slučajno je isti taj Milosav „Saki" Marinović u periodu 2002-2004 bio i pomoćnik ministra kulture za šta je u jednom intervjuu mrtav hladan izjavio : Ja pojma nemam kako sam se obreo u Ministarstvu kulture na mestu zamenika ministra. Verovatno me je neko nekome predložio, ali pretpostavljam da je tom imenovanju bar malo kumovalo i moje iskustvo (i postignuti rezultati) u polju kulture. A ti rezultati su zaista kapitalni!

U vreme Sakijevog bavljenja u Ministarstvu kulture ni tadašnjem ministru Branislavu Lečiću i tadašnjem pomoćniku ministra za kulturna dobra Joci Despotoviću ni najmanje nije zasmetala činjenica da je drugi pomoćnik ministra Saki Marinović bio u debelom sukobu interesa čitavo vreme baktanja po ministarstvu a kao glavni rezultat čitavog tog nemešanja, ispalo je gotovo potpuno uništavanje spomenika kulture zgrade Narodnog pozorišta u Subotici koje je žrtvovano radi ispunjenja sumanutog političkog zadatka Jožefa Kase i bratije koji su uništenjem pozorišta sami sebi pokušali da sagrade spomenik za života što je Kasi čak i uspelo jer je umro 2016 a ostavio pozorište nedovršenim!

O tome kolika je megalomanija i kakva je šteta načinjena tzv "rekonstrukcijom" odnosno 90% rušenjem može se najbolje videti iz slučaja obnove Hrvatskog Narodnog kazališta u Splitu koje je čak stradalo u požaru i nakon dužih diskusija oko projekta obnove, oštećeni deo je u potpunosti srušen u zimu 1978/1979 godine pri čemu je sačuvan pod starim krovom originalni ulazni deo (upravo ono što je trebalo u potpunosti sačuvati u Subotici), a novosagrađeni deo u starim gabaritima doslovce je u potpunosti sagrađen savremenim sistemom gradnje ali u starom obliku za svega 5 (i slovima pet meseci) tako da je nova zgrada otvorena svega 10 meseci nakon početka radova. Naravno, u Subotici je takođe bilo moguće doslovce prerezati zgradu i pod krovovima ostaviti delove koje je trebalo sačuvati , dakle foajee, balsku dvoranu stepenište fasadu itd koje je lako bilo moguće u potpunosti statički sanirati ukrućivanjem armirano betonskim serklažima, torkret oblogama i ojačavanjem temelja, što nikome nije bilo u interesu jer se po svaku cenu dokazivalo da je zgrada sklona urušavanju što zahteva mnogo veća rušenja i mnogo veće arčenje para i sa tim vezano ugrađivanje a to je pre svega odgovaralo arhitektonsko građevinskoj mafiji koja je već za sobom imala jedan slučaj uništavanja spomenika arhitekture a to je bila zgrada Ateljea 2012. koja je sagrađena po projektu Bojana Stupice i koja je predstavljala prekrasan primerak moderne arhitekture šezdesetih godina a prilikom rekonstrukcije i to je u potpunosit srušeno da bi se na istom mestu sagradila nakaradna zgradurina sa fasadom koja u najmanju ruku podseća na neoklasičnu arhitekturu Vagnerovog Prstena Nibelunga u koju su u raznim pravcima pobodeni balvani a čitavu ovu svinjariju adekvatno kompletira falusoidno stepenište i sve to bezočno su potpisali upravo štetočine Ranko Radović i Radivoje Dinulović koju su čak na svojoj svinjariji postavili tablu sa natpisom: „projektovao Bojan Stupica, nastavili Ranko Radović i Radivoje Dinulović" (koji je inače magistirao kod Radovića sa bizarnom temom Arhitektonski scenski prostori Beograda u funkciji Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala).

Inače Dinulović je ostao zapamćen i po svojoj „kapitalnoj" izjavi nakon saznanja da su Ljuba Tadić, Rade Marković, Mića Tomić, Ratislav Jović i Bata Paskaljević, odbili da igraju predstavu „Čekajući Godoa" u vreme rata u BiH i time jako poremetili otvaranje Dinulovićevog Frankenštajn 212 Pozorišta čime su stavili senku nad njegovom najvećom radošću! Inače malo je poznato da je Dinulović svoje štetočinstvo zajedno sa Radovićem uspešno plasirao i na Tehničkom fakutletu u Novom Sadu, zatim i na Pozorišnoj akademiji u Beogradu predajući sve i svašta, a životno nedelo obojice svakako je nakazna rekonstrukcija Narodnog pozorišta u Subotici, od kojeg jedva da je ostalo nekoliko zidova zbog čega je zrelo da izgubi status kulturnog dobra. Na veliku žalost decembra 2003. godine je ugovorena izrada dokumentacije tj glavnog arhitektonskog projekta za adaptaciju rekonstrukciju i dogradnju Narodnog pozorišta u Subotici gde je spoljnu tehničku kontrolu vršio Energoprojekt a projektnu dokumentaciju izradio je Yustat Pro, odnosno derivat NVO u vlasništvu tadašnjeg pomoćnika ministra Milosava Sakija Marinovića i to prema idejnom projektu Radovića I Dinulovića te Zorice Savičić i Ištvana Hupka.

Naravno neko je trebao i da koordinira projektom, tj da se ugradi a to je bila firma Vectram iz Beograda a posebna je priča angažovanje konsultantskog tima i to sa Univerziteta umetnosti, i Centra za interdisciplinarne studije. Bilo bi jako zanimljivo kakve su veze sa arhitekturom i rekonstrukcijom spomenika kulture imali raznorazni konsultanti: rediteljka Ognjenka Milićević, Milena Dragićević-Šešić, kulturolog; Todor Lalicki, scenograf; Ljerka Hribar, scenograf; Mr Aleksandar Brkić, pozorišni producent; a pre njih za idejno rešenje su još konsultovali Ljubomir Draškić, reditelj, glavni konsultant; Pamela Hauard, scenograf; Tomaš Žiška, scenograf, Miroslava Patrnogić, dipl. inž. elektrotehnike, Majkl Remzor, dizajner svetla, Veselin Milunović, filozof; i kao šlag na torti upravo isti onaj Milosav Marinović, dramaturg. U svakom slučaju, potvrdilo se staro pravilo koje kaže gde je babica mnogo deca su kilava, a u slučaju Narodnog Pozorišta u Subotici desilo se nešto još lepše: radovi na obnovi pardon rušenju su počeli a da ni sami projektanti pojma nisu imali kako će zgrada uopšte izgledati jerbo je Dinulović mrtav hladan izjavio da takozvanog scenskog ili likovnog rešenja fasade nema, jer projektanti nisu želeli da donesu preuranjenu odluku u vreme kada je urađeno idejno rešenje projekta, od čega je prošlo gotovo deset godina.

Ko je i na osnovu čega dao građevinsku dozvolu ako nije postojao glavni projekat radova?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane