Pranje novca

Srpski diktator Vučić je predvodnik iznošenja ''prljavog novca'' iz zemlje

Pranje i sušenje krvavo stečenog novca

Drugog dana sastanka Evropske Unije i Arapske lige u Šarm el Šeiku, 25. februara ove godine, došlo je do sastanka delegacija Nemačke i Saudijske Arabije, na kome je saudijska delegacija predala dokumentaciju o pranju para preko njenih banaka. Ovo je bio uslov da Berlin odustane od traženja da se pustinjska monarhija stavi na crnu listu, kao i da skoro potpuno ukine embargo na izvoz oružja u tu zemlju. Među brojnim dokumentima nalaze se i oni povezani sa Srbijom i prljavim novcem koji iz nje potiče, što je bila potvrda tvrdnje Evropske komisije da je naša zemlja upletena u međunarodno „pranje" para i da evropske banke moraju veoma pažljivo da kontrolišu transakcije sa nama. A nezakonitim novčanim transakcijama, parama koje potiču od ilegalne prodaje novca, pljačkanja fondova, kreditnih linija i rasprodajom državne imovine, sada se potvrđuje, stoji uglavnom Aleksandar Vučić i ljudi iz njegovog kartela

Igor Milanović

Srbija se već drugu godinu za redom nalazi na crnoj listi međunarodne organizacije FATF (skraćenica od engleskog naziva Financial Action Task Force on Money Laundering) zemalja koje ne čine dovoljno u borbi protiv pranja para. Sama činjenica da se neka zemlja nalazi na pomenutoj listi predstavlja upozorenje drugim državama i finansijskim organizacijama da povedu računa prilikom transfera novčanih sredstava, ali ne povlači sa sobom nikakve automatske sankcije. Sankcionisanje takvih država prepušteno je suverenim zemljama, odnosno međunarodnim organizacijama.

Početkom godine, kada je FATF potvrdio svoju prošlogodišnju ocenu da je Srbija jedna od 12 zemalja na svetu koje ne čine dovoljno da zaustave pranje para, naša zemlja je za dlaku izbegla da bude uvrštena na crnu listu Evropske Unije.

U skladu sa svojim obavezama i ovlašćenjima Evropska komisija je početkom februara ove godine iznela državama članicama na usvajanje listu zemalja koje, po dotadašnjim saznanjima, tolerišu ili pospešuju pranje para. Na toj listi je bila i Srbija, kao i skoro sve ostale zemlje sa crne liste FATF-a. Ozvaničenje ove liste bi za posledicu imalo da sve banke sa teritorije EU moraju posebno pažljivo da vrše transkcije sa navedenim državama i teritorijama.

Predlog liste je povučen u poslednjem trenutku, jer su se na njoj nalazile i teritorije pod jurisdikcijom Sjedinjenih Američkih Država (kao što su Porto Riko ili Bahami), koje su Evropi zapretile uvođenjem kontramera prema poreskim rajevima u sastavu nekih evropskih država (na primer Velike Britanije ili Holandije), zbog čega je lista povučena „na doradu".

Iako nije ozvaničena, ova crna lista već sada proizvodi dejstvo, jer se istražni organi pojedinih evropskih država po njoj rukovode tragajući za ilegalnim novcem.

Kako je preneo nemački radio „Deutsche Welle", na istoj crnoj listi bila je i Saudijska Arabija. U to vreme predstojao je samit zemalja EU i Arapske lige u egipatskom letovalštu Šarm el Šeik, a za učešće na njemu Nemačka je imala dva uslova: da Saudijsku Arabiju predstavlja legitimni kralj Salman ibn Abd al-Aziz, a ne njegov sin i regent osumnjičen za organizovanje ubistva novinara Džamala Kašogija, kao i da se na sastanku delegacija dve države govori i o problemu pranja novca, preneo je DW.

Saudijski dvor je bio spreman da ispuni sve nemačke zahteve i delegacije dve zemlje su se krajem februara srele na marginama konferencije. U vezi problema pranja para, saudijski kralj je prvo izjavio kako njegova zemlja ni na koji način u tome ne učestvuje, ali su zatim njegovi saradnici predali nemačkim zvaničnicima samo neka od traženih dokumenata i to isključivo ona koja se odnose na spoljna sredstva. Novac vladajuće porodice i njenih najbližih ostao je tabu tema.

Ono što je za Srbiju interesantno jeste da su se među dokumentima nalazila i ona vezana za račune već blokirane prethodne jeseni, a na kojima se nalazilo oko sedam milijardi dolara novca koji je stigao ili iz Srbije ili je na drugi način povezan sa našom zemljom. Zamrzavanje ovih sredstava tražili su američki sudovi, o čemu je Magazin Tabloid već pisao.

Budući da pare ne pripadaju ni saudijskoj kraljevskoj porodici, niti imaju ikakve veze sa ovom pustinjskom monarhijom (osim što su računi bili u njenim bankama) Saudijci su više nego rado izašli u susret i Amerikancima, ali i Nemcima i pružili im na uvid sva dokumenta koja su imali.

Dve nedelje kasnije, 11. marta 2019, u Beograd su doputovala dva savetnika nemačke kancelarke Angele Merkel koji su za cilj imali da ponovo pokrenu zaustavljeni briselski dijalog Beograda i Prištine, ali i da Aleksandru Vučiću pokažu dokumenta dobijena u Šarm el Šeiku koji dokazuju umešanost klana srpskog predsednika u međunarodno pranje para, od kojih su neke bile namenjene i finansiranju terorističkih organizacija.

Saudijska Arabija po svaku cenu želi da izbegne dalje zaoštravanje odnosa sa EU koji su zategnuti od prošlogodišnjeg ubistva novinara Kašogija, tako da su sa izuzetnom pažnjom birani dokumenti koji će biti predati Nemcima u Šarm el Šeiku, posebno jer su iste već ranije imali američki istražni organi. Osim toga, sa saudijskom delegacijom koju je predvodio kralj Salman razgovarala je i britanska premijerka Tereza Mej, ali o ishodu ovog razgovora nema preciznijih podataka, osim da je na stolu takođe bila tema pranja para.

Iz onoga što je Nemcima bilo dato u Šarm el Šeiku i neposredno posle toga, vide se mnogi putevi kojima novac iz Srbije odlazi u inostranstvo, iako Srbija na tom sastanku nikako nije bila ključna tema. Dajući podatke o većini sumnjivih novčanih transakcija koje su išle preko računa banaka u pustinjskoj kraljevini, dvor u Rijadu je uspeo da popravi svoje odnose sa zvaničnim Berlinom koji je odmah posle toga skoro potpuno ukinuo embargo na prodaju oružja Saudisjkoj Arabiji.

U vezi Srbije, izveštaji dobijeni od kralja Salmana i njegovih saradnika, upotpunili su sliku koju su o tokovima novca iz Srbije već imali nemački istražni organi.

Još je Evropska komisija, čije nalaze prihvata i prenosi FATF, u svom izveštaju navela kako prljavi novac koji se iznosi iz Srbije sve manje potiče od zarade iz klasičnog kriminala (kao što je trgovina drogom, na primer), a sve više je zarada ostvarena u sklopu takozvanog političkog kriminala (korupcija i reketiranje privrednika).

U vremenu masovnih protesta na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova u Srbiji je više stranih izveštača nego obično. U direktnim kontaktima sa njima može se saznati kako su oni zaprepašćeni nivoom korupcije u Srbiji. Kako je rekao jedan kolega iz Holandije, bukvalno svako, od čistačice pa naviše, očekuje „bakšiš" za pružanje usluge koja spada u njegove redovne obaveze. Njegova redakcija mu je savetovala da u slučaju potrebe ode u neku privatnu kliniku (troškove snosi dodatno zdravstveno osiguranje), a nikako ne u državnu bolnicu, jer tamo mora da plati mito koji posle ne može da refundira od zdravstvenog osiguranja.

Najmanje petinu bruto domaćeg proizvoda Srbija svake godine gubi zbog mita i korupcije.

U svom članku „Srpska vladajuća partija dobija novac iz tajnih izvora", švajcarski dnevni list na nemačkom jeziku „Neue Zürcher Zeitung" (NZZ) obavestio je tamošnju javnost o onome što ljudi u Srbiji i evropski istražitelji odavno znaju, a to je da je više od trećine budžeta Aleksandra Vučića na poslednjim predsedničkim izborima došlo iz sumnjivih izvora. Kako proizilazi iz pomenutog članka, vladajuće partije se na svim nivoima konstantno finansiraju iz prljavog novca. Te „donacije" plaćaju kriminalci koji tako otkupljuju svoju slobodu.

Kako je objasnio NZZ, novac se „pere" tako što se u gotovini daje članovima i pristalicama Srpske napredne stranke da ga oni uplate kao „ličnu donaciju" (dozvoljeno je do 40.000 dinara). Izabrani članovi moraju da izvrše ono što se od njih traži i da o svemu ćute, jer im od toga zavisi radno mesto, tvrdi NZZ. Čak i kada ovakve stvari dospeju do tužilaštva, ceo slučaj se zataškava, jer su i tužioci ucenjeni da u suprutnom neće biti reizibrani, prenosi ciriški list informacije koje su dospele do Evropske komisije.

Kada se uporede informacije dobijene u Šarm el Šeiku sa onima do kojih je Evropska komisija ranije došla, otkriva se jedan od nepresušnih izvora prljavog novca vladajuće partije. Još prošle godine je sajt specijalizovan za praćenje događaja u Srbiji serbianmonitor.com, koji vesti objavljuje na engleskom, ukazao na projekat „Beograd na vodi" kao klasičnu mašinu za pranje velikih količina novca. Sada se otkrivaju i detalji kako sve to funkcioniše.

Ako neko želi da zasluži naklonost svedržeće Srpske napredne stranke, odnosno samog Aleksandra Vučića (na primer da ne bi krivično odgovarao, ili da se u njegovom smislu namesti neki tender), pre bilo kog razgovora je dužan da kupi stan ili lokal u „Beogradu na vodi".

Kako je izneo serbianmonitor.com, cena kvadratnog metra je na početku iznosila 3.000 evra, iako je, kako je Magazin Tabloid već pisao, njegova realna vrednost ispod 2.000 evra. U međuvremenu je preko takozvanog „piramidalnog sistema" cena narasla na 7,111 evra, piše pomenuti portal, sa tendencijom daljeg rasta. Radilo se po istom principu po kome je, na primer, funkcionisala „Dafiment banka", samo što se u ovom slučaju trgovalo nekretninama.

Prvi kupac, koji je platio 3.000 evra za kvadrat, stan je prodavao novom koji bi hteo da „opere" svoju biografiju, ali po ceni koju su ranije ugovorili posrednici bliski vlastima i koja je bila višestruko uvećana. Novac nije dobijao prodavac stana, već pomenuti posrednici koji su ga predavali svojim nalogodavcima iz Vučićevog klana. Kasnije bi se stan ponovo prodavao na isti način i tako je cena kvadrata duplirana za kratko vreme.

Ko stvarno stoji iza projekta „Beograd na vodi" do skoro nije moglo da se odgonetne, jer je Mohamed Alabar, koji se jedini redovno pojavljivao u ime „stranog investitora", zastupao nekoliko kompanija koje su na neproziran način međusobno povezane. Prvo se govorilo da on zastupa kompaniju „Emaar Properties" iz Abu Dabija, koja raspolaže kapitalom od preko devet milijardi dolara i koja bi bila u stanju da finansijski podnese teret izgradnje.

Odmah po potpisivanju ugovora o izgradnji „Beograda na vodi", Alabar je listu „Arabian business" dao intervju u kome objašnjava kako kompanija „Emaar" nije zainteresovana da investira u Beograd, jer ne vidi potencijal u srpskom tržištu. Alabar je tada rekao i nešto što je probudilo pažnju svih koji se bave ovom temom: „Smatram da je moja patriotska dužnost da doprinesem uspehu projekta Beograd na vodi na tako visokom nivou." Šta znači „patriotska dužnoast" u jednom čisto komercijalnom projektu otkriva se upoređivanjem dokumenata koje je dala delegacija Saudijske Arabije sa ranijim saznanjima Evropske komisije.

Kao „strani investitor" na kraju se pojavila kompanija „Eagle Hills", isto iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, osnovana namenski da sprovede projekat u Beogradu. O tom preduzeću se izuzetno malo zna. Čak ni uvek odlično obaveštena agencija „Bloomberg" ne navodi ni ko su njeni osnivači niti kolikim kapitalom raspolaže. Zvanična internet prezentacija „Emaar Properties" navodi desetak ćerki-firmi, ali među njima nema „Eagle Hills"-a. Na internetu jedino može da se nađe da ova kompanija, osim u Beogradu, slične projekte izvodi i u drugim državama. Model njenog rada je, međutim, svuda isti. Glavni finansijer je uvek zemlja u kojoj se gradi, dok je „Eagle Hills" samo posrednik i koordinator između stvarnog investitora (države) i banaka koje daju kredite na osnovu garancija države i izvođača radova. Nigde nema podataka o investicijama samog „Eagle Hills"-a.

Po ovome, serbianmonitor.com zaključuje kako se i „Beograd na vodi" finansira iz kredita koji su dobijeni na osnovu garancija koje je dala Srbija. Ovo je samo delimično tačno.

„Strani investitor", odnosno „Eagle Hills" je 2016 za jedinog izvođača radova angažovao „Strabag" d.o.o. iz Beograda, ćerku-firmu austrijske kompanije istog imena. Na ovaj način su delovi poslovanja na projektu „Beograd na vodi" postali dostupni istražiteljima Evropske komisije, budući da „Strabag SA" svoje sedište ima na teritoriji Evropske Unije, u Beču, i posluje transparentno, u skladu sa propisima EU.

Iz tako prikupljenih podataka videlo se kako beogradski „Strabag" d.o.o. novac manjim delom dobija od „investitora", a većim delom od države Srbije i to posrednim putem. Naime, ovo preduzeće, čiji je generalni direktor srpski državljanin Dragan Pavelić, neizbežni je pobednik na svim visokoprinosnim poslovima izgradnje u Srbiji.

Jedan od poslova koji izvodi ovo preduzeće je i rekonstrukcija beogradskog Trga Republike za koji od grada dobija skoro osam miliona evra, najmanje trostruko više nego što radovi zaista vrede. „Strabag" izvodi radove i na izgradnji mosta preko Save kod Ostružnice, ali tokom nekoliko nenajavljenih poseta ministarke Zorane Mihajlović tu nije zatečen ni jedan radnik. Uprkos tome, ova kompanija niti je platila kaznene penale, niti je isključena iz učestvovanja na drugim tenderima. Ovakvih slučajeva ima dosta.

Radnici i materijal koji su potrebni za plaćena gradilišta prebacuju se na „Beograd na vodi", otkrivaju dokumenta iz majke-kompanije u Beču, tako da privatnu „investiciju" arapske kompanije finansiraju građani Srbije kroz plaćanje poreza. Novac koji zatim „Eagle Hills" dobija od prodaje stanova je čist dobitak i prebacuje se na račune u inostranstvu.

Evropska komisija je utvrdila kako se ilegalno zarađeni novac (a pod time se podrazumevaju sva sredstva koja nisu oporezovana iako zakon to nalaže) iz Srbije najviše prebacuje u sledeće zemlje Evropske Unije: Mađarska (najvećim delom novac od klasičnih kriminalnih aktivnosti, nešto i od pojedinih srpskih tajkuna, koji se zatim prebacuje na račune u drugim istočno-evropskim zemljama), Holandija (najviše dolazi od tajkuna iz Srbije i stranih kompanija koje bi da „operu" pare kroz investicije u Srbiji), Luksemburg (tu se sliva najviše novca od osoba povezanih sa klanom Vučićevih i nešto malo od klasičnog kriminala), Malta (skoro isključivo novac od ilegalne trgovine oružjem) i Kipar (novac od klasičnog kriminala, ali i onaj zarađen političkim kriminalom, delom direktno, ali najviše preko banaka u Luksemburgu ili nekoj drugoj EU članici, koji se zatim prebacuje u banke na Bliskom istoku, odnosno tu je „skretnica" u koju stiže novac iz banaka u drugim EU zemljama pre prebacivanja na krajnju destinaciju u neku od arapskih zemalja).

Novac zamrznut na računu u Saudijskoj Arabiji, pokazuju dokumenta dobijena u Šarm el Šeiku, najviše se pristizao iz banka u Luksemburgu i na Kipru, nekada direktno, a nekada preko računa u libanskim bankama. Novac sa Malte nije uplaćivan na iste račune, jer on potiče od ilegalne trgovine oružjem gde su kupci zalivski šeici (finansijeri islamističkih pokreta) koji su istovremeno bili i vlasnici dela para zamrznutih u Saudijskoj Arabiji. Novac je u ovom slučaju često išao u suprotnom smeru: iz saudijske banke na račune na Malti.

Tu se nalazi i objašnjenje za „patriotske razloge" zbog kojih je Mohamed Alabar prihvatio da učestvuje u projektu „Beograd na vodi": Ono što ekonomski nije bilo isplativo za veliki „Emaar", nije isplativo ni za „Eagle Hills", ali se uloženi novac koristi za kupovinu oružja na crno kojim zalivski šeici (Alabarove gazde) snabdevaju islamiste.

Za sada je Evropska komisija uspela da utvrdi da je najmanje milijardu evra ilegalnih para iz Srbije prošlo kroz račune banaka u Beneluksu, najviše onih u Holandiji (koja ima nekoliko poreskih rajeva) i Luksemburgu, a nešto malo i preko Belgije. Ovo je samo vrh ledenog brega i dalja istraga je u toku. Na Malti je otkriveno nešto više od 300 miliona evra povezanih sa Srbijom za koje se smatra da su dobijeni prodajom oružja na crno.

Dokumenta iz Šarm el Šeika, kao i ona koje je dvor u Rijadu obećao Merkelovoj da će biti dostavljeni Evropskoj komisiji, mogu da izazovu tektonski poremećaj gori od onog koji je izazvalo objavljivanje takozvanih „Papira iz Paname". Ona su posebno značajna za Srbiju, jer predstavljaju kamičak koji uklapa različite delove mozaika. Zbog toga su se oni i našli u putnim torbama savetnika Merkelove koji su na ovaj način pritisli Vučića da ili radi onako kako je u interesu Berlina, ili će dokumentacija odmah biti posleđena istražnim organima Evropske Unije.

A 1. Evropska komisija utvrdila: godišnji obrt narko kartela u Srbiji preko milijardu evra!

Poslednji izveštaj Evropske komisije koji je FATF javno objavio potiče još iz aprila 2013. Izveštaji posle tog nisu dostupni javnosti, ali se iz navoda same agencije vidi da se oni mnogo ne razlikuju, zbog čega je naša zemlja i stavljena na crnu listu kao jedina zemlja iz Evrope.

Na strani 15 pomenutog izveštaja EK navodi kako je godišnja vrednost trgovine narkoticima u Srbiji 1.297.300.000 evra! Kako se vidi iz kasnijih izveštaja EK o toku novca iz Srbije ovo predstavlja mali deo para - ostatak, očigledno, najvećim delom potiče iz takozvanog političkog kriminala (korupcija i slično). Osim toga, kako navodi EK, iste te godine je Direkcija za upravljanje privremeno oduzetom i konfiskovanom imovinom upravljala imovinom ukupne vrednosti od oko 350 miliona evra (oduzetom u prethodnom periodu, a ne samo te godine), što pokazuje debakl države u borbi protiv organizovanog kriminala.

Evropska komisija je takođe utvrdila kako se veliki deo para koje se „peru" u samoj Srbiji ulaže u nekretnine (strane 17 i 18). Još je tada utvrđeno da niko u Srbiji ne kontroliše poreklo para uloženih u stanove ali se kao izvor prihoda, i to legalnih, prihvata zarada od prodaje nepokretnosti. Kupca, dakle, država ne kontrolše odakle mu novac za kupovinu, dok prodavac zarađene pare od prodaje prikazuje kao legalni prihod i može iste da investira u legalne poslove.

Na ovaj način funkcioniše ne samo „Beograd na vodi", već i skoro celokupno tržište nekretninama u Srbiji. Uprkos insistiranju Evropske komisije da se ovo izmeni, do nastanka ovog članka sa državne strane ništa nije učinjeno. Tako imamo apsurd da onaj ko hoće na šalteru banke da uplati 10.000 evra u kešu mora da dokazuje legalno poreklo para, ali onaj ko kešom plaća nekretninu u vrednosti od milion evra to nije dužan da učini!