Na pisanje ovog teksta podstakao me je pisac Ivan Ivanović tekstom „O, gde si pošla, državo mila", objavljenom nedavno u Magazinu Tabloidu. On je, bar za nas koji živimo u Srbiji, zemlji potemkinovih sela, načeo veliku temu. Moj tekst je na neki način nastavak Ivanovićevog teksta, navodi pisac i književni kritičar Marinko Arsić Ivkov, opisujući potemkonova sela u današnjoj Srbiji
Marinko Arsić Ivkov
Vijon u svojim nezaboravnim pesmama „Balada o gosparima pređašnjih vremena" i „Balada o prolaznosti sveta" poručuje da zaborav prekriva sve i svakog, pa i imena najmoćnijih i najbogatijih ljudi. Neke nabraja i po imenu.
Ko bi se, recimo, u Rusiji još sećao prebogatih i moćnih grofova Šeremetjevih da moskovski aerodrom ne nosi njihovo ime (i to najverovatnije zbog toga što se nalazi na zemljištu koje je bilo njihovo vlasništvo, a ne zbog bogatstva i ugleda Šeremetjevih). Slično bi bilo i sa grofovima i kneževima Potemkin da nije jednog od njihovih predaka, kneza Grigorija Potemkina, miljenika i ljubavnika moćne carice Katarine Velike (nemačkog, najverovatnije lužičkosrpskog porekla).
Grigorij Potemkin smatra se tvorcem potemkinovih sela, jednog od najsjajnijih izuma u istoriji čovečanstva. Suština tog izuma poznata je svima - u njemu iluzije postaju stvarnost. Opštepoznato je da je Potemkin svoja sela-kulise (sa seljacima, pastirima i stadima) podizao po pustim stepama južne Rusije, uz glavne puteve, da bi carica stekla lažnu predstavu o blagostanju i napretku krajeva koji su pod njegovom upravom. Ali je malo poznato da je knez Potemkin bio velemajstor za dizajniranje kulisa, i to sa velikim iskustvom. Upravo to je i doprinelo da potemkinova sela budu toliko realna i da uđu u istoriju kao jedan od metoda obmanjivanja, odnosno podmetanja iluzija kao stvarnosti.
O grofu Grigoriju Potemkinu, njegovim navikama, osobinama i načinu života, zanimljive podatke ostavio je Aleksandar Piščević (sin Simeona Piščevića) u svojim memoarima. Ali za ovu priliku mnogo je zanimljivije ono o čemu piše Dara Goldstin, istoričarka gastronomije, u tekstu „Ruski obedi: pozorište gastronomskog apsurda".
Ona pominje primer ručka kod grofa Stroganova koji je po svemu bio rekonstrukcija gozbe starih Rimljana - od izgleda sale za ručavanje do posluge. Njegov savremenik Potemkin je, piše Goldstinova, za jednu čuvenu gozbu u čast carice Katarine salu za ručavanje pretvorio u kavkasku pećinu, sa vodopadom koji se survava sa veštački napravljene litice. Sva pećina bila je u ružama i drugom cveću, u mirtinom i lovorovom žbunju, koje je blistalo od plodova načinjenih od dragulja. Na caričin dolazak, hor je zapevao pesme u njenu čast na starogrčkom jeziku. O Potemkinovim gozbama, na kojima su se izgleda začela potemkinova sela, pisao je i poznati sovjetski lingvista i istoričar Jurij Lotman. Ko usred Petrograda može da rekonstruiše kavkasku pećinu, može da rekonstruiše i ruska sela u ruskim stepama!
Potemkinova sela vaskrsnula su u boljševičkom Sovjetskom Savezu. Samo sa jednom inovacijom. Sad ih je pravio vladar da bi zavarao narod i potčinjene. Mnogi smatraju da su boljševička potemkinova sela bitno doprinosila propadanju sovjetskog društva i učvršćivanju diktature. Treba se samo podsetiti sjajnih izloga praznih prodavnica u Moskvi i Lenjingradu, ili bogatih jelovnika u restoranima, u kojima je moglo da se dobije samo jedno jelo. Ili luksuznih hotela i restorana koji su bili na strogo utvrđenim maršrutama stranih (grupno vođenih) turista, da bi od njih sakrili bedu i nemaštinu u kojoj je živelo stanovništvo i stvorili lažnu sliku o životu u „komunističkom raju".
Novinar i publicista Vitalij Vitalijev zabeležio je i jedan primer potemkinovog sela u vreme „perestrojke". Selo su ovoga puta sagradili potčinjeni, da bi obmanuli predsednika Gorbačova. Predsednik je poželeo da poseti prebivalište nekog građanina, da bi video kako živi obična sovjetska porodica. Dan pre njegove posete izabranoj porodici, komšije su videle kako kamion dovozi nov nameštaj u stan. Dan posle posete, nove stvari su iznete iz stana i odvezene tim istim kamionom. Porodici je vraćen njen stari nameštaj. Samo dva dana je živela u raju potemkinovog sela. (Kažu da je Gorbačov prepoznao potemkinovo selo i da je prekinuo posetu.)
Rusi imaju još jedan naziv za potemkinova sela - pokazuka. Nema je u rečnicima. Ovu neprevodivu reč englezi prevode opisno - „prikazivanje obmana", „za pokazivanje".
Potemkinova sela su nerazdvojan pratilac diktatura. U demokratijama njih gotovo i nema. Dakle, što više diktature, više i potemkinovih sela.To nam potvrđuje i naša novija istorija.
Setimo se „Jeretičke priče" Branka Ćopića iz 1950. godine, humoreske u kojoj su raskrinkana car-Brozova potemkinova sela zvana socijalna jednakost. Potemkinova sela postojala su čak i u komunističkom fudbalu. Raskrinkao ih je Ivan Ivanović u Crvenom kralju.
Setimo se i dva „događanja naroda" iz doba Miloševićeve carske vladavine. I ono na Kosovu, i ono na Ušću, bila su potemkinovo selo koje je vladar podmetnuo narodu, naviknutom na (samo)obmane i gladnom potemkinovih sela. Umesto „Niko ne sme da vas bije", realnije bi i konstruktivnije zvučao poklič „Svi će da vas biju".
Car Aleksandar je najminorniji od naših novijih careva, pa su mu takva i potemkinova sela. Koliko li smo samo puta na televiziji gledali obnovljene nužnike u nekoj provincijskoj osnovnoj školi, ispred kojih se šepuri car sa svitom, pošto je presekao vrpcu i „održao" govor.
U Beogradu je izgrađeno bezbroj njegovih potemkinovih sela. Najživopisnije među njima je zdanje opere na Novom Beogradu, odmah kraj palate „Srbija", tamo gde džiklja najveća travuljina. Iz te travuljine trebalo je, još pre nekoliko godina, da iznikne ta velelepna zgrada. Car Aleksandar je čak na tom mestu priredio i koncert ozbiljne muzike. Toliko se uneo u gradnju ovog potemkinovog sela. Naivni posetioci, polegali u duboku travu, pokriveni nebom i zvezdama, uživali su u koncertu, očekujući carevu novu operu.
Kad bi postojalo neko takmičenje u oblasti potemkinovih sela, carev državni budžet bi verovatno bio proglašen za najveće dostignuće u njoj. Ta zar nije umetnost nad umetnostima prikazivati tolike ekonomske uspehe i istovremeno zavlačiti ruku u džep penzionera i uzimati im poslednji sitniš. I još, rogobatnim jezikom, tvrditi kako pokradeni imaju „najveće penzije ikada". (Ovo carevo potemkinovo selo neodoljivo podseća na Hašekovu priču „Ozbiljna firma". Tu priču bi trebalo da pročitaju svi carevi podanici, pa i sam car.)
Sve u svemu, u našoj srećnoj carevini potemkinova sela su svuda oko nas. Srbija živi u dva paralelna sveta. I nije daleko vreme kada će srećni građani početi da se štipkaju za obraze, ne bi li proverili da li su živi ili su i sami deo kulisa, lutke od kartona i stiropora.
Što se tiče potemkinovog sela u Trgovištu, ono pripada zaostavštini Josipa Broza. Negovanju tradicije zabrana pesama i pesnika (i posle Tita, Tito). Treba graditi potemkinova sela, a ne pisati pesme (pesme umeju da govore istinu). I u slučaju Trgovišta i mlade pesnikinje, uopšte nije važno ko je doneo odluku o njenom proterivanju i zabrani pesme: direktor škole, verni carev podanik, ili car Aleksandar lično. Ja nekako verujem da je tu i sam car umešao prste. Da nije, ne bi ni ušao u tu školu dok ne vrate prokazanu pesmu, odnosno zrnce stvarnosti u velikom potemkinovom selu. A ako je kojim slučajem za celu aferu saznao kasnije, morao je javno da se od nje ogradi i uputi izvinjenje mladoj pesnikinji. Naravno, ništa od toga se nije dogodilo. Da pogađamo zašto?
Na kraju, pokušaću da odgovorim Ivanu Ivanoviću na pitanje šta je književnost. U pomenutom tekstu on kaže da ne ume da odgovori na to pitanje, iako celog života piše knjige. U kontekstu teme kojom se bave njegov i moj tekst, rekao bih da znam odgovor: književnost je lakmus slobode u jednom društvu.
Zar to ne pokazuje i slučaj mlade pesnikinje iz Trgovišta, proterane iz potemkinovog sela.