Postdemokratija

SRPSKO PITANJE

Ovo uveliko prevazilazi Vučićeve kapacitete i mogućnosti. Sve što se događa Srbiji sa Kosovom, ili u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, pa i Hrvatskoj, zapravo je pokušaj da se završe ratovi kojima je on bio posvećen i koje je izgubio. Kao posle svakog rata, poražena strana mora biti sasvim ponižena, razmontirana i potčinjena. Prema tome, ne rešava se sad, kao što Vučić misli, pitanje Kosova, nego srpsko pitanje. A pravo srpsko pitanje je ko smo mi i šta hoćemo? Gde smo i gde nam je mesto, pita se kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Miloševićev režim, čiji je Vučić bio egzekutor, pokušao je ratom da reši srpsko pitanje, koje je otvorio čuveni Memorandum, a njime su kako- tako rešena sva druga pitanja, samo srpsko nije. Svi drugi su dobili svoje države, samo je Srbija nema, a rešenje nije na Kosovu, ni u Crnoj Gori, ni u Bosni nego u Beogradu. Samo što do njega ne mogu doći oni koji su sve zakuvali, ali ni oni koji su već imali tu priliku pa nisu.

Kad god se nešto zakuva u Crnoj Gori povodom "srpskog pitanja", podsetim se razgovora sa Igorom Ivanovim, koji sam sa njime svojevremeno vodio u Tel Avivu. Taj bivši ministar spoljnih poslova Rusije, koji je petog oktobra dvehiljadite odigrao odlučujuću ulogu u ubeđivanju Miloševića da prihvati poraz na izborima i povuče se sa vlasti, krajem 2006, je kao sekretar Saveta bezbednosti Ruske federacije i Putinov izaslanik, bio u poseti Izraelu pa je ruski ambasador priredio prijem u njegovu čast, na koji su bili pozvani i neki ambasadori Rusiji prijateljskih zemalja, pa među njima i ja kao predstavnik Srbije.

Već prilikom upoznavanja, pošto je pokazao poseban interes, upitao sam ga šta znači nedavna izjava njegovog naslednika, Sergeja Lavrova, da ne možete vi Rusi biti veći Srbi od Srba? Da li je to samo prosta konstatacija činjeničnog stanja ili poruka nama u Srbiji da nismo dovoljno Srbi, odnosno da ne branimo dovoljno srpske interese?

Očigledno zaintrigiran zamolio je da se nešto kasnije, kad prođu protokolarni rituali, negde izdvojimo i nastavimo razgovor u četiri oka na miru. Taj deo razgovora započeo je opaskom da to šta je mislio Lavrov, moramo njega pitati, ali da mi on može reći da Rusija nikad neće priznati Kosovo, ako mi to ne uradimo. To je ponovio nekoliko puta, naglašavajući onaj dodatak posle zareza, "ako ga vi ne priznate", što je bilo toliko upadljivo da sam morao da ga pitam da li je i to neka poruka, da li on možda zna nešto što ja ne znam, da je možda neko u Srbiji spreman da prizna Kosovo, uprkos Ustavu koji to nikom ne dopušta i zaklinjanju svih političara da to nikad neće učiniti.

"Ne znam ja to, ali znam da mi nikad ne bi prihvatili ni izdvajanje Crne Gore iz zajedničke države sa Srbijom, da vi na to niste pristali", kazao je Ivanov uz obrazloženje razloga za sumnju. "Ako ste se tako lako odrekli Crne Gore, gde objektivno imate veće interese, jer tamo živi vaš narod i to vam je geostrateški važnije zbog izlaska na more, ko može biti siguran da se to neće dogoditi i sa Kosovom"?

Od tada drugačije gledam na sve što se u Crnoj Gori događa u vezi sa Srbijom i nisam propustio da uočim da je Milov režim među prvima priznao Kosovo i da je Crna Gora prva otvorila ambasadu u Prištini, pravdajući to svojim interesima.

Kakav je interes Crne Gore da prva staje na muku Srbiji i gura joj prst u oko? Ako već mora, a znamo da mora, zašto ne bi sačekala da svi to urade, pa bi joj bilo manje zamereno po onoj staroj "kud svi Turci tu i ludi Mujo". Ali ne može, mora biti prva, jer njen je zadatak baš to da kao najbliži rod daje primer drugima i da provocira Srbiju, da udara tamo gde najviše boli?

Nisam religiozan, još manje sam poštovalac vekovnih manipulacija bogom i narodima svih crkava, hrišćanskih i nehrićanskih, ali ovo što radi novokomponovani patrijarh, Milo Đukanović, sa verskom tradicijom vređa čak i moja ateistička osećanja prema spomenicima kulture kojoj pripadam.

Kao što ne prihvatam mešanje crkve u politiku, isto tako sam protiv mešanja politike u religiju, jer ni to nije ništa drugo do zloupotreba religije u političke svrhe. Pri tom, kada je duboko podeljena Crna Gora u pitanju, to je i izuzetno opasno jer iritirajući izranjavanu i takođe duboko podeljenu Srbiju, provocira ne mali broj Crnogoraca koji drže do svog srpstva i isto toliko onih koji se doživljavaju kao Crnogorci ali poštuju i srpsku tradicije kao svoju.

To može dovesti do ozbiljnih unutrašnjih sukoba, za koje bi opet Srbija bila proglašena krivom. Posebno zabrinjava ideološki koncept koji se razvija i u Crnoj Gori i u Srbiji po starom pravoslavnom modelu, jedna nacija, jedna crkva, i usavršava sa nacističkim dodatkom, jedan vođa.

Slična je situacija i u Bosni i Hercegovini, kojoj "srpsko pitanje", u vidu Republike Srpske, predstavlja kost u grlu. Posebno od kako novi predsedavajući Predsedništva cele države, Milorad Dodik, više sedi u Beogradu, nego u Sarajevu. Pa čak i Hrvatska, koja više skoro da nema "srpsko pitanje", pošto ga je rešila po ustaškom principu "Olujom" i "Bljeskom", ima zadatak da neprestano izaziva trpeljivost nacionalističke Srbije, koja podržava Vučića sve nadajući se da će jednog dana izgubiti živce i skinuti evropske rukavice, odnosno izuti evropske cipele koje stalno reklamira, mada ga nepodnošljivo žuljaju.

Uopšte ne sumnjam da je sve to deo scenarija i da su svi iritantni događaji u okruženju sinhronizovani od velikih sila od kojih smo zapravo izgubili sve ratove devedesetih, jer oni znaju da "srpsko pitanje" najviše nervira kad oni koji su trebali biti pregaženi slave pobedu i tako leče svoje srpske komplekse.

To je i razlog zašto su baš Vučića doveli na čelo Srbije, znajući da će na sve pristati samo da prestane da se priča o njegovom ratnom porazu. I zaista, njegovi povici u stilu mir,mir, mir, niko nije kriv, kao i pozivi da se okanemo prošlosti i mitova i okrenemo budućnosti, nisu ništa drugo do pokušaj zatrpavanja sopstvenih tragova sa tragičnim posledicama.

Jesu žuti lopovi krali, kao što neprestano ponavlja, ali samo od strane pomoći i privatizacije nekoliko preživelih firmi, jer naša privreda je uništena pre toga, za vreme međunarodnih sankcija i bombaradovanja, a državna kasa ispražnjena ratnim troškovima i galopirajućom inflacijom kakvu svet ne pamti. Isto tako, Kosovo je izgubljeno kapitulacijom vlade u kojoj je i Vučić, sedeo.

On, opterećen svojim interesom da se sve zataška i zaboravi, jednostavno nije u stanju ni da sagleda realno stanje i prepozna stvarne srpske interese, a kamoli da se za njih bori i izbori.

Dakle, srpsko pitaje se vratilo kući. Krug se zatvorio i sve se vratilo tamo gde je i počelo, u Beograd. Nažalost i u ruke onih koji su otvorili tu pandorinu kutiju. Oni, bi sad samo da je zatvore, ali to nije moguće dok se ne obračunamo sa duhovima koji su iz nje izašli. Kad je već tu, srpsko pitanje se mora preformulisati, umesto pitanja gde su nam geografske granice, mora se postaviti pitanje gde su nam duhovne i moralne, dokle možemo trpeti zaluđivanje i dokle možemo izdržati propadanje.

Da bismo odgovorili na pravo srpsko pitanje danas, ko smo i gde nam je mesto, moramo odgovoriti na pitanje kakva nam je vlast i kakva je postojeća opozicija alternative. Nikakva.

Vlast je katastrofalna u svakom pogledu i mora se menjati, ali ne sa ovom i ovakvom opozicijom, koja je najzaslužnija što imamo takvu vlast. I koja, kao ni vlast, ne vidi dalje od svog sopstvenog interesa. Ključno srpsko pitanje je promena sistema, a to podrazumeva promenu i vlasti i opozicije, koje su ga naizmenično gradile sa manje ili više nasilja, korupcije i pljačke.

Ni jedni ni drugi nisu želeli pravnu državu i institucije sistema koje će to garantovati, ni jedni ni drugi nisu poštovali princip podele vlasti, nezavisnost pravosuđa i slobodu medija. Da je ova opozicija, dok je bila na vlasti to izgradila, ne bi morala sad za tim da kuka. Niti bi sadašnji režim mogao da radi to što nam radi, niti bi građani morali ponovo na ulici da traže slobodu i pravdu.

Srpsko pitanje od pet miliona sendviča, što bi rekao Basara, danas glasi: Ko su ovi na vlasti, ko su ovi u opoziciji i ko smo mi ostali? Ko su i kakvi su trenutni vlastodršci, najbolje se vidi po tome ko ih sve podržava.

A, podršku imaju od svih Radikala, i onih koji su se sa Nikolićem i Vučićem prerušili u Naprednjake i onih preostalih u stranci na čelu sa Šešeljem , kao i svi ratni profiteri i zločinci.

Uz njih su i Slobin SPS i Mirin JUL, kao i svi bivši političari i ministri osumnjičeni za lopovluk i korupciju, od Kertesa do Dinkića. Podržava ih i većina tajkuna, kriminalaca i mafijaša, kao i navijačke bande. Njihovi su vojnici svi nesposobni i neuspešni nikogovići koji samo uz naprednjačku članarinu postaju nešto.

Sa druge strane, opoziciju predvode već potrošeni i debelo kompromitovani političari, kojima je jedini cilj da se ponovo dokopaju neke fotelje. Zato su u savezu sa Boškom Obradovićem, koji jedini to nije, bez obzira na činjenicu da je njegova politika sasvim suprotna onome kako se oni legitimišu. Ne treba on njima zbog njegovih pristalica, kojih nema mnogo, kao ni oni, nego da sa njime, kao smokvinim listom, pokriju svoju sramotu.

Ne interesuje njih promena sistema, pa ne mare što Boškić zagovara onaj koji ne može proći.

Svi ostali građani, stavljeni tako pred nemoguć izbor između dva zla, mogli bi završiti kao Buridanov magarac, koji je crkao od gladi u nemogućnosti da se opredele između dva plasta sena. Neće biti da smo baš toliko glupi da ne vidimo dalje od dve gomile đubreta koje su pred nama.

Treba ih samo razbacati po plodnim njivama i dobićemo sveže plodove.