Preko pune linije

Strane bezbedonosne službe love Vućićeve saradnike, a i on drhti od straha

''Omčom'' ga teraju u mišolovku

Najopasniji je, kažu, ranjeni lav. Opasan je i ranjeni miš Aleksandar Vučić. Strani gospodari od njega traže da kosovskim vlastima izruči Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Svako otezanje ili odbijanje izvršenja te obaveze biće shvaćeno kao podrška organizovanom kriminalu. Priteran uza zid, uspaničeni Vučić skiči, frkće i ujeda sve oko sebe. U takvom stanju, spreman je na svako zlo, pa i da, blago rečeno, fizički ugrozi svakog ko mu zasmeta na političkoj i medijskoj sceni.

Predrag Popović

Mnogo je razloga za Vučićev strah od pada s vlasti. Za sedam godina vladavine uspeo je da uništi sve ostatke srpske privrede, gurnuo je narod u bedu i očaj.

Novcem, otetim od građana ili pozajmljenim od stranih banaka i finansijskih institucija, podmitio je tzv. investitore da dođu u Srbiju i uvedu robovlasnički sistem poslovanja.

Diletantski eksperimenti izazvali su egzodus mladih i obrazovanih ljudi. Pored demografske, Vučić je proizveo i demokratsku katastrofu. Okupirao je sve institucije, ugušio slobodu izražavanja i zaveo diktaturu u kojoj izborna procedura liči na vojnu vežbu naprednjačkih divljih hordi. Pogazio je Ustav i značajno doprineo učvršćivanju državnosti albanske Republike Kosovo. Svojim rođacima, kumovima i saradnicima omogućio je da nekažnjeno pljačkaju javne resurse.

Ipak, bez obzira na sve to, tron mu se ne ljulja zbog politike, nego zbog kriminala. I, ne ljuljaju ga, bar ne dovoljno, domaće opozicine stranke. Najteži pritisak stiže spolja, od stranih službi zaduženih za borbu protiv kriminala.

Vučićevi mentori iz Vašingtona i Brisela, koji su ga i doveli na vlast, gube strpljenje, nervira ih njegovo otezanje s potpisom na sporazum s Kosovom, ali i dalje bi mu davali određenu podršku kad bi mogli da ignorišu kriminal u kome je ogrezao.

Kad je prevršio meru, stisli su ga sa svih strana. Prekinuli su finansijske tokove iz Ujedinjenih Arapskih Emirata prema "Beogradu na vodi", najvećoj evropskoj perionici prljavog novca i blokirali sporne račune u nekoliko američkih, britanskih i kineskih banaka. Posle pritisaka na Srbiju zbog političkih i poslovnih kombinacija sa Iranom i Kinom, na red je došao obračun s klasičnim kriminalom.

Uporedo sa čistkom kosovske političke scene od albanskih ratnih zločinaca i posleratnih mafijaša, strane službe pokrenule su akciju i protiv njihovih pandana sa srpske strane. Na crnoj listi prvo mesto zauzima Zvonko Veselinović, gospodar kosovskog severa, Kopaonika, vojvođanskih oranica i skupo asfaltiranih koridora. Kad bi Srbija bila pravna država, svaka od tih Veselinovićevih referenci predstavljala bi dovoljan povod za pokretanje istražnih radnji. Ovako, taj posao moraju da obave stranci, ali ne zbog spornog poslovanja, nego zbog sumnje da je izvršio više teških krivičnih dela.

Sud u Prištini, početkom jula, izdao je međunarodni nalog za hapšenje Veselinovića i njegovog kuma Milana Radoičića, potpredsednika Srpske liste, koji je osumnjičen za saučesništvo u ubistvu Olivera Ivanovića.

Kosovsko tužilaštvo proširilo je istragu ubistva Ivanovića i na Veselinovića, koji je osumnjičen i za ubistvo Ivice Rajičića 2014. godine, kao i za napad na osoblje Ujedinjenih nacija na Kosovu i za stvaranje kriminalnog klana u Kosovskoj Mitrovici.

Isti dan, 3. jula, kad su objavljene poternice za Veselinovićem i Radoičićem, u Beograd je stigao Eliot Engel, predsednik Odbora za spoljne poslove američkog Kongresa, koji je, između ostalog, od Vučića zahtevao da "sarađuje sa kosovskim specijalnim tužilaštvom i nadležnim sudom u Prištini". Vučićeve politikantske tirade o nekorektnosti kosovskih ortaka, koji i ovu istragu koriste za pritisak na preostale Srbe, nisu impresionirale Eliota. Umesto da otvara debatu na tu temu, samo je obavestio Vučića da ispuni obaveze i obezbedi "dostupnost dvojice osumnjičenih kosovskim istražnim organima".

Zadatak težak, pretežak... Veselinović je odavno stekao toliku moć, finansijsku i operativnu, da više nije Vučićev potrčko, nego poslovni partner. Šef kosovskog ganga ima svoju vojsku, novac, uticaj i sve ostalo što poželi. Na platnom spisku ima i nekoliko Vučićevih najbližih saradnika, kao i razgranatu mrežu lokalnih šerifa širom Srbije, od Subotice do Pirota.

Na usluzi su mu i sve državne institucije, policajci i sudije. U takvim okolnostima, Veselinović sebi ponekad dozvoljava slobodu da maltretira i Andreja Vučića. Mlađi bata je dvaput šamarima i nogom u donji deo leđa izbačen iz novosadskog restorana "Plej", a stariji nije smeo ni da pisne, morao je da mirno prihvati poniženje.

Pored činjenice da je Veselinović zaista opasan čovek, trenutno najopasniji u Srbiji, jači nego što su Arkan ili Legija bili u svom zenitu, Vučić ima i druge razloge za strah. Čak i kad bi uspeo da ga bez problema uhapsi i deportuje u Prištinu, to Vučića ne bi rešilo muka. Naprotiv. Da bi spasao sebe, Veselinović bi mogao da strancima svašta ispriča ne samo o ubistvu Ivanovića, nego i o saradnji s Vučićem. Tim svedočenjem skicirala bi se buduća optužnica protiv vladara.

Veselinović zna sve o naprednjačkim pljačkama naroda i države, nameštenim tenderima, otimačini javnih resursa, malverzacijama na infrastrukturnim projektima, rušenju Savamale, poslovnim kombinacijama bate Andreja, izbornim krađama, prodaji Kosova i Metohije političkim i mafijaškim ortacima Ramušu Haradinaju i Hašimu Tačiju, o načinima na koje su braća iznosila plen iz Srbije, sve...

Poslednje što Vučiću treba jeste da takav svedok postane pokajnik, pa da svoje grehe otkupi pričom i dokazima koji bi demaskirali ceo naprednjački sistem.

Bez dobrog rešenja, Vučić se zasad zadovoljava kukanjem i ogovaranjem. Sad mu, odjednom, smeta što je Veselinović kupio 500 preduzeća, preko kojih se ugrađuje u svaki posao u Srbiji.

Na sumnjiv način došao je u posed vojvođanskih oranica, hotela na Kopaoniku, bezbroj benzinskih pumpi, bagera i kamiona, koji rade 25 sati dnevno na svakoj trasi koridora...

Sad Vučiću smeta i trgovina drogom, oružjem, ljudima... Sa zavišću opisuje Veselinovićev stil života - vrele lepotice, hladno vino, uživanje u mondenskim odmaralištima, safari u Africi, ali i nešto slično na srpskim lovištima. Vučić se, tobože, zgrozio kad je saznao da je šef kosovskog ganga privatizovao Goliju, podigao rampe na šumskim putevima i postavio kamere, da špijunira divlje svinje i pitome lokalne seljake ako krenu u krivolov.

Što je najgore, Vučić ne zna koga sve iz vrha države špijunira Veselinović. Bratislav Gašić, direktor BIA, odan je samo sebi i svojim interesima. Spreman je da izvršava Vučićeva naređenja, ali samo dok ne ugrožavaju njegove kombinacije. A, mnogo je Gašićevih kombinacija koje zavise od Veselinovića. I Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović ima prepletene poslove s kosovskim bizinismenom.

Rano mu je da se javno distancira od Gašića, ali Vučić ne propušta priliku da istakne kako nema veze s Veselinovićem, koga je, kaže, video jednom ili dvaput na nekim svadbama, među 200 zvanica. Odriče se i dvostrukog kuma, koga je nezakonito postavio na mesto direktora Elektromreže Srbije i pomogao mu da zaradi ogroman novac na izgradnji mini hidroelektrana gde god je poželeo.

- Nikola Petrović je sve bogatstvo stekao u vreme Demokratske stranke i sad nema nikakvu funkciju u državi - tvrdi Vučić, iako dobro zna da je njegov kum pre dolaska na vlast SNS-a imao veliku platu (pet hiljada evra u kompaniji Nenada Kovača, zvanog Neša Roming), ali da je multimilioner postao u poslednjih sedam godina.

Kad se tome pridoda Vučićevo nepoverenje u Nebojšu dr Stefanovića, jasno je da se nalazi u teškoj situaciji.

Stežući omču oko Veselinovića, strane službe dave Vučića. On to zna, zato je odlučio da poveća ulog. Nesposoban da smisli novo i bolje rešenje, Vučić je rešio da odnose zaoštri na način koji je primenjivan u vreme svrgavanja Slobodana Miloševića i ubistva Zorana Đinđića.

Kao nekad, počeo je da kreira atmosferu linča, s mnogo kukanja prošaranog povremenim pucanjem. U vinskom podrumu u Jajincima našao je davno upotrebljeni scenario za izazivanje krvavog haosa, obrisao prašinu s njega i osvežio sećanje na svoje rane radove.

Nije mu bilo teško da se seti kako je, kad je ubijen Boško Perošević, visoki funkcioner SPS-a, bez dokaza, ali ekspresno za taj zločin optužio pripadnike Otpora, "fašističke organizacije koja se finansira iz inostranstva". Strane službe okrivio je i za atentate na policijskog generala Radovana Stojčića Badžu, direktora JAT-a Žiku Petrovića i ministra odbrane Pavla Bulatovića.

Kad je kidnapovan Ivan Stambolić, Vučić je zbijao morbidne šale. "Nestašica je zejtina, možda je Stamoblić otišao negde da traži zejtin, pa zalutao", smejao se tadašnji radikalski ministar informisanja. Još više se obradovao ubistvu Slavka Ćuruvije. Tada se, priznao je, po treći put u životu napio. Prvi put se predao alkoholu 1991, kad je Crvena zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Šest godina kasnije uz velike količine rakije "Tomovače" proslavio je rođenje sina Danila, a u aprilu 1999. uz šampanjac je nazdravljao junacima koji su sasuli 18 metaka u leđa vlasnika "Dnevnog telegrafa".

Za ubistvo Stambolića i Ćuruvije odmah je optužio strane službe. Navodno, oni su žrtvovani kako bi se crveno-crni režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja prikazao kao zločinački i diktatorski. Kao dokaz, novinarima je delio letke koje je NATO bacao u vreme bombardovanja, a u kojima je zaista optuživana tadašnja vlast za te likvidacije. U Vučićevoj interpretaciji, stranci su ubijali svoje saradnike, opozicionare i novinare, samo da bi podbunili narod protiv režima.

- Nezavisni novinari - nezavisni od Srbije, ali vrlo zavisni od svojih gazda iz Vašingtona, Londona i Berlina - kukumavče, žale se da su ugroženi. Ko ih dira? Ubijen je Ćuruvija, ali ne zna se pozadina tog zločina. Sigurno nije ubijen zbog novinarstva, on je prestao da pravi novine, bio je potpuno beznačajan.

Savezni sekretar za informisanje Milan Komnenić je rekao da se Ćuruvija bavio mnogim drugim poslovima, pa je možda zbog njih stradao. Sad ostali nezavisni novinari i pojedini opozicioni političari kukaju i optužuju državu. Ponašaju se kao batinaši, sve bi nas linčovali.

Bandere i drvoredi na Terazijama i Knez Mihailovoj ulici bile bi pune, sve bi nas obesili samo da mogu. Prete nam rumunskim scenarijom. Organizovali su proteste, hoće da nas uplaše sa 20 ili 30 hiljada ljudi. Pa, može da izađe i sto hiljada ljudi, pa šta? - govorio je Aleksandar Vučić 4. marta 2000. godine u intervjuu Radio Šidu, čiji transkript je objavljen u specijalnom izdanju radikalskog biltena "Velika Srbija".

Tri godine kasnije i za ubistvo Zorana Đinđića optuživao je strane sile. Prvo je tvrdio da je "mafija ubila svoje čedo", a onda je to nadogradio teorijom po kojoj su atentat zaista izvršili pripadnici "Crvenih beretki", ali po nalogu spolja, najverovatnije iz Londona.

Za sve spekulacije koristio je usluge podobnih tzv. novinara. Optužbe na račun Ćuruvije, za sumnjive poslove, potvrđivao je Milomir Marić pričom da je vlasnik "Dnevnog telegrafa" u trenutku ubistva u ruci nosio torbu sa 400.000 nemačkih maraka, za koje se ne zna poreklo i namena.

Po istoj matrici, Vučić danas montira novi krvavi scenario. Do poslednjeg detalja, sve je isto. Zli stranci pripremaju zločin za koji će optužiti Vučića, kako bi ga oborili s vlasti i okupirali Srbiju. Tu tezu je, nadugačko i naširoko, apsolvirao Ljuban Karan, penzionisani vojni obaveštajac. Tekst "Omča za Srbiju" objavljen je u nedeljniku "Pečat", čiji je vlasnik Milorad Vučelić, koji je istovremeno i glavni urednik "Večernjih novosti". Tekst je, naravno, odmah prenet i u "Novostima" i u ostalim naprednjačkim blatoidima.

Tezu o "specijalnom ratu" koji Zapad vodi protiv Vučića, a koja je ranije najavljivana na naslovnim stranama listova "Alo" i "Informer", Karan je objasnio da je pokrenuta akcija "Omča" u "kojoj je razrađen plan za slom Srbije". Prema njegovim saznanjima, "Omča" će biti završna faza u drugotrajnom prljavom nastupu vodećih država NATO prema Srbiji, a koji ima zločinački cilj da je "uništi i udavi". Da bi to postigli, zapadni agresori personalnom kompromitacijom obaraju rejting Aleksandra Vučića.

To rade "preispitivanjem fakultetske diplome ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića", ali i "fabrikovanjem bombastičnih afera vezanih za članove porodice predsednika Vučića". "Bočnim udarom" izaziva se raskol i sukob u državnoj političkoj garnituri, tvrdi bivši obaveštajac.

- U završnoj fazi specijalnog rata, udar na Srbiju sigurno će se pojačati drugim, drastričnijim i opasnijim metodama. Videli smo u kojoj meri se protiv Srbije i njenog rukovodstva zloupotrebljava samo jedan slučaj prljave akcije podmetanja političkog ubistva (ubistvo Olivera Ivanovića). Možemo pretpostaviti kako bi to izgledalo ako strane obaveštajne službe uspeju da izvedu više sličnih podmetanja istovremeno, pogotovo ako se to događa na prostoru u nadležnosti srpske policije. Strane obaveštajne službe neće odustati od ove metode, zato što se montirana politička ubistva mogu propagandno i politički eksploatisati odmah, dok je za istragu uvek potrebno vreme i nikad nije sigurno da li će se utvrditi prava istina. Sa stanovišta vođenja specijalnog rata, najefektnije bi bilo ukloniti nekoga ko trenutno najviše napada aktuelnu vlast. Nekoga ko bi više koristio mrtav, kao "politička žrtva režima", nego kao neuspešan opozicionar bez podrške naroda. Oni koji su se upustili u prljave igre sa zapadnim obaveštajnim službama nisu ni svesni u kolikoj su opasnosti da stradaju od prljave mašinerije za koju rade i za koju veruju da im koristi - napisao je Karan ono što Vučić misli.

U tekstu s vučićevskim rukopisom, sve je postavljeno na svoje mesto. Unapred se zna da će zapadne obaveštajne službe ubiti nekog beskorisnog opozicionara, svog prljavog plaćenika, i da će za to biti optužen Vučić, ni kriv, ni dužan. Ostalo je još samo da se otkrije ko će dobiti ulogu žrtve, da li Dragan Đilas, Vuk Jeremić ili Boško Obradović. Svaki od njih nosi metu na leđima i čeka rafal. Ako do toga dođe, Vučić neće morati da brine, već je aboliran ovim morbidnim tekstom.

Ovom najavom ubistva, Vučić namerava da ostvari nekoliko ciljeva. Prvo, da uplaši lidere Saveza za Srbiju. Da bi u tome uspeo, istovremeno je pojačao pritisak na njih zloupotrebom BIA. Pripadnici te službe nedavno su u Novom Sadu pratili Vuka Jeremića. Kad ih je primetio, predsednik Narodne stranke ih je fotografisao i prijavio policiji. Dobio je odgovor: "Ta lica nisu službenici MUP-a Srbije". Jeremić je fotografiju objavio i na svom nalogu na Tviteru, gde je ponudio 500.001 dinar nagrade za informacije o identitetu tih lica.

Obećana nagrada je parodija na onu koju je MUP raspisao u potrazi za mladićem koji je pratio devojku Predraga Malog, brata aktuelnog ministra finansija Siniše Malog.

- Utvrdili smo identitet jedne od te četiri osobe, koje su nas pratile. Dobili smo informacije iz BIA, i tamo ima normalnih ljudi, koji ne podržavaju zloupotrebu službe. Ovo je deo kampanje koju Aleksandar Vučić vodi već dugo. Naziva nas lopovima, kriminalcima, izdajnicima. Kad neko bude ubijen, Vučićevi mediji će objaviti da nas je ubila američka ili neka druga strana služba i time će se abolirati jedini koji ima svu moć u državi, a to je Aleksandar Vučić. On je već pokazao da je spreman da u obračunu s političkim protivnicima ide do kraja. Oliver Ivanović je izgubio glavu, Borko Stefanović i mnogi drugi su dobili batine, prate nas i prete... - kaže Jeremić.

Toga su svesni i ostali lideri Saveza za Srbiju. Znaju da ih vlast prati i prisluškuje, pa na sastancima, bar o najvažnijim odlukama, ne razgovaraju, nego se dopisuju, a cedulje kasnije uništavaju. Iako su svesni opasnosti, bezbednosna kultura im nije na potrebnom nivou. Dragan Đilas nema obezbeđenje, izuzev na javnim skupovima. Jeremić i Obradović se, takođe, ponašaju normalno u nenormalnim okolnostima, baš kao što su se ponašali Stambolić, Ćuruvija i Ivanović.

Po Vučićevom nalogu "na merama" se nalaze i određeni nepodobni novinari. Bratislav Gašić je saradnicima priznao da je Vučić od njega zahtevao da po svaku cenu otkrije ko urednicima Magazina Tabloid dostavlja informacije iz vrha vlasti. Gašić je pristao da to uradi, ali vođi je rekao da "nikome neće lomiti kičmu", za to neka nađe nekog drugog. I Vučićev kum Nikola Petrović je od direktora BIA tražio da "pokrije" urednike našeg Magazina. Svakom operativcu koji pronađe bilo šta kompromitujuće, obećao je, navodno, stan u Beogradu. S obzirom da su naši izvori nastavili saradnju, što se vidi po informacijama u tekstovima, i da vođe naprednjačkog kartela osim prljavih uvreda ne mogu da otkriju ništa sporno, očigledno im je propala namera.

Pod nadzorom BIA nalaze se i novinari redakcije KRIK-a. Vlast to i ne krije. Zlatibor Lončar, o čijim kriminalnim aktivnostima je KRIK pisao nekoliko puta, nedavno je, na konferenciji za medije, izjavio da ima saznanja da se Stevan Dojčinović ne kupa, ne održava čist životni prostor i gleda filmove s mrtvim ženama. Ministar nije objasnio otkud mu informacije o higijeni novinara i njegovim filmskim afinitetima. Nije ni morao, jasna je njegova namera da Dojčinoviću i svim ostalim novinarima pokaže da su pod prismotrom, da ih državna ili paradržavna služba prati i prisluškuje i tajno pretura po stanovima i redakcijama. O tome svedoči i upad u stan Dragane Pećo, novinarke KRIK-a, koji se desio pre dve godine, a do danas nije rasvetljen.

Poput Lončara, Goran Vesić se javno pohvalio špijunskim uspehom. Zamenik beogradskog gradonačelnika priznao je da poseduje elektronsku poštu Jugoslava Ćosića, urednika Televizije N1. I neki naprednjački funkcioneri i narodni poslanici, poput Vladimira Đukanovića, javno podržavaju praćenje novinara, jer, kažu, vlast mora da zna kojim temama se oni bave.

Kad je Predrag Blagojević, glavni urednik "Južnih vesti", primetio da ga prate i snimaju nepoznata lica, podneo je zahtev BIA da ga obavesti da li je na merama. Zahtev je odbijen s obrazloženjem da njegov dosije ima oznaku "strogo poverljivo". Na merama se nalaze i Slaviša Lekić, pa čak i Veljko Lalić. Za Lekića ne čudi, s obzirom šta i kako piše, ali zašto je sumnjiv urednik "Nedeljnika", to ni on ne zna.

Uz ostale, kod Vučića je odavno naglašen opsesivno-kompulsivni poremećaj u odnosu na špijunske aktivnosti. Kad je prvi put došao na vlast, više od ministarske funkcije i luksuznog stana u "Ju biznis centru", obradovao se dokumentaciji koju mu je dao Radomir Marković, tadašnji šef Državne bezbednosti. Kao dete kad dobije najdražu igračku, danima je sedeo u sobi s kartonskim kutijama u kojima su bile kopije dosijea Ćuruvije, Tijanića, Tirnanića, Dragana i Danke Kojadinović, Gordane Igrić, Zorana Ćirjakovića, Borisa Karajičića i ostalih nepodobnih elemenata, stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Do danas ga nije napustila strast ka trkeljanju po tuđim tajnama, koje shvata kao repromaterijal za intrige i spletke. Uostalom, zahvaljujući toj sklonisti dobio je priliku da postane ovo što jeste.

Vučić je dugo i pažljivo pripremao raskol u Srpskoj radikalnoj stranci. Da bi uspeo, morao je da posvađa Šešelja i Tomislava Nikolića. To je uspeo uz pomoć Miodraga Rakića. Rakić je tajno snimao razgovore Nikolića i Borisa Tadića, a onda je transkripte davao Vučiću, da ih prosledi u Hag, kako bi Šešelj video šta mu Nikolić radi iza leđa. Na kraju, uspeo je.

Sličan mentalni poremećaj Vučića tera da se prepušta vlastitim sado-mazohističkim opsesijama. Dok na leđa političkih i medijskih protivnika kači mete, patetično nariče nad svojom sudbinom. Kao poslednja baba narikača, svakodnevno najavljuje svoju smrt. Priviđa mu se streljanje, vešanje, spaljivanje, seča glave prepametne... Kad mu ponestane realnih povoda, iz arhive izvlači stare slučajeve. Tako je pre neki dan, da bi dokazao da je ugrožen, opet pokrenuo medijsku hajku na tviteraša koji je pre dve godine objavio čitulju s njegovim imenom i likom.

U to morbidno ludilo uvukao je i vlastitu porodicu. Svaku psovku na račun Danila i Milice, Vučić predstavlja kao opasnu pretnju ubistvom. Neka žena je na Tviteru okačila vulgaran status da će "na kurac nataknuti Danila i kljakavu Milicu", njihov otac je prikazao kao napad na porodicu. Podršku je dobio od svog najtupljeg politikantskog oruđa, od Aleksandra Vulina i Vojislava Šešelja. Vulin je odmah zahtevao da tviterašica bude trajno smeštena u ludnicu, a Šešelj je prevazišao sebe kad je zaplakao nad mukama svoje male kume Milice.

- Za tvit kojim se preti Vučićevoj deci treba da se dobije najmanje 10 godina robije - rekao je Vučićev učitelj i politički otac.

Šešelj ne mari za to što je i sam, mnogo konkretnije, pre pet godina pretio da će se osvetiti Vučićevoj i Nikolićevoj deci. Pri tom, desetogodišnju robiju, zbog napisa na Tviteru, traži na televiziji Željka Mitrovića, čiji sin je za ubistvo devojčice kažnjen kućnim pritvorom.

Koliko god bile monstruozne, te medijske predstave mnogo su bezazlenije od pretnji iznetih u tekstu "Omča za Srbiju". Taj scenario samo čeka da se primeni na nekom od opozicionih lidera ili novinara. S obzirom na krvave mrlje u Vučićevoj politikantskoj karijeri, neće biti iznenađenje ako neki njegov protivnik ostane bez glave. Kandidata ima mnogo, a, kad bi bio pametan, Zvonko Veselinović bi shvatio da se nalazi u vrhu te crne liste.

Sezona lova je počela s Oliverom Ivanovićem, a na kome će se završiti zna, možda, samo Aleksandar Vučić.