Dinkić

Kako je Mlađan Dinkić uništio RK Beograd

Imao je ključ od svake kuće

„Robne kuće Beograd" su jedna od najskandaloznijih privatizacija obavljenih u Srbiji. Realna vrednost njene imovine iznosila je preko milijardu evra, ali je tokom stečaja, koji je prethodio privatizaciji, dosta toga otuđeno, najviše zahvaljujući tome što na početku stečajnog postupka nije obavljen obavezni popis imovine. Zbog činjenice da su neko vreme postojale dve firme na istoj adresi, sličnog imena i istog matičnog broja, skoro da je nemoguće utvrditi kome je odlazio novac „pravog" RKB-a. U svakom slučaju, bankovni izveštaj o uplati privatizacione cene niko do danas nije video.

Igor Milanović

Preduzeće „Robne kuće Beograd" (RKB) osnovano je 1965. godine, a već 1970. otvorilo je svoj tada najveći prodajni objekat na Terazijama, u kome su bile pokretne stepenice, u ono vreme u SFR Jugoslaviji nepoznata inovacija.

U zlatna vremena RKB su bile najveći lanac prodavnica u SFRJ i treći najveći u Evropi, a zapošljavale su više od 10.000 radnika. Čak ni ratovi i sankcije nisu uspeli da razore ovaj sistem, ali jesu, para uvek željni tajkuni, koji preuzimaju vlast posle 5. oktobra 2000.

Upravo ovih dana je, po informacijama koje je dobila redakcija, SBPOK pokrenuo istragu, koja je dugo vremena mirovala, o mahinacijama iz vremena privatizacije „Robnih kuća".

Sve je počelo 15. maja 2002. kada su RKB potpuno nepotrebno bile gurnute u stečaj. Dug, koji je uzet kao razlog pokretanja stečajnog postupka, iznosio je pet miliona dinara, a RKB su u tom trenutku na svojim računima imale 28 miliona dinara. Posle toga, kada su sabrana sva dugovanja, ona su ukupno iznosila 50 miliona evra, dok je vrednost imovine procenjena na 238 miliona evra. Većina firmi sa takvim bilansom, jednostavno je prodavala delove proizvodnih ili poslovnih celina, izmirila dugove i nastavila normalno da radi. Ali, bez uvođenja stečaja, ne bi bilo izvodljivo ono šta se sa preduzećem RKB dešavalo naredne decenije.

Prvi stečajni upravnik je bila Radmila Grozdanović koja je na tom mestu ostala kraće od dva meseca. Ostavku je podnela kada joj je „sa višeg mesta" naređeno da ne vrši nikakav popis imovine. Posle su se ređali drugi stečajni upravnici, manje skloni običaju da misle svojom glavom i da poštuju propise. Isto tako su se često menjale i stečajne sudije, od kojih su mnogi postali poznati u aferi „Stečajna mafija".

Tada počinju da se dešavaju čudne stvari. Između ostalog, tokom petogodišnjeg stečaja, koji je okončan privatizacijom, „nestaju" poslovnice u Podgorici i Bijelom Polju. Nepokretnosti se prodaju ili u bescenje, ili se ne zna gde novac odlazi. U svakom slučaju, stečajna masa se smanjuje, ali se dugovanja povećavaju.

U drugoj polovini 2007. Mlađan Dinkić, koga svi osim istražnih organa smatraju najodgovornijim za ovu aferu, odlučuje da se sa sitnog kraduckanja pređe na opštu pljačku, pa se raspisuje tender za privatizaciju „Robnih kuća".

Iz službene beleške 03/2-3 Broj 90/19, sastavljene 20. maja 2019. u prostorijama SBPOK-a, proizilazi kako su u to vreme postojala dva pravna lica sličnih imena: „Kompanija robne kuće Beograd" ad i „Robne kuće Beograd" doo. Oba preduzeća su bila prijavljena na adresi Mekenzijeva 57 i imala isti matični broj, iako su im se razlikovali poreski identifikacioni brojevi?!? Zbog toga do danas ne može da se utvrdi kome je otišao novac od privatizacije.

Iz jednog dokumenta koji su mali akcionari (radnici) pripremili na osnovu dokumentacije iz Privrednog suda u Beogradu, vidi se da postoji dokument broj 9 u kome se tvrdi kako je od kupoprodajne sume iz privatizacije na račun republičkog budžeta uplaćeno 8.776.350.000 dinara, ali se u godišnjem bilansu uspeha taj podatak ne pominje.

Takođe, u dokumentu broj 14 u Privrednom sudu pominje se da je uplaćen novčani kapital u visini od 112.996.500 evra, ali ni toga nema u godišnjem bilansu.

Ceo privatizacioni proces je rađen tako da se već pre licitacije znao kupac - „Verano motors" doo iz Beograda i „MIG Real Estate" iz Holandije. Bilo je ukupno 39 zainteresovanih kupaca, ali je većina njih odustala od nadmetanja kada im je iz Ministarstva finansija stigao faks u kome se tvrdilo kako u pogledu objekata NAMA i „Mitić", koji su se nalazili na spisku imovine RKB-a, još uvek traje restitucioni postupak.

Po ideji Mlađana Dinkića RKB su trebalo da budu privatizovane za samo 140 miliona evra, što je za 100 miliona evra bilo ispod knjigovodstvene vrednosti utvrđene na početku stečajnog postupka. Na kraju je 29. oktobrra 2007. izlicitirana suma od 360 miliona evra, jer je osim „poznatog kupca" bilo još zainteresovanih.

Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, u jednom kasnijem intervjuu je rekao kako je pravi razlog za njegovo hapšenje to što je jedan od konkurenata, koji se do kraja licitacije borio protiv dvojca „Verano"-MIG i tako podigao kupoprodajnu cenu, povezivan sa njime.

Pošto je izlicitirana suma bila dva i po puta viša od planirane, kupci su morali da pribegnu pranju para kako bi došli do potrebnih sredstava.

Zbog toga „Verano" još pre uplate celokupne kupoprodajne sume, 19. decembra 2007. svoj udeo u „Robnim kućama Beograd" prodaje preduzeću TAU doo iz Beograda. Iz kupoprodajnog ugovora, u koji je redakcija Magazina Tabloid imala uvid, vidi se da su vlasnici kupca - „Verano Motors" i „MIG Real Estate"?!? „Verano" je, tako, samom sebi prodao udeo u „Robnim kućama Beograd".

Iz pomenutog ugovora je jasno kako je holandski MIG, koji se najčešće dovodio u vezu sa Miroslavom Miškovićem, u vlasništvu „Marfin investment group" (66.67 odsto) i, opet, „Verano Motorsa"! „Marfin investment" je po mutnim poslovima dobro poznat na ovim prostorima, a posle ovog otkrića postaje jasnije zašto je „Marfin banka" kreditirala dubiozne preprodaje objekata „Robnih kuća" po Srbiji.

U međuvremenu se TAU povukao iz vlasništva RKB-a i na njegovo mesto se vratio „Verano motors".

Po podacima do kojih su došli mali akcionari, glavna uloga TAU doo bila je da ispumpava novac iz „Robnih kuća", kako trag ne bi vodio direktno do Milije Babovića, suvlasnika „Verano motorsa" (sada u stečaju)

Od svih stotina miliona evra koje su privatizacioni kupci trebalo da uplate svi su umali korist osim vlasnika „Robnih kuća", malih akcionara. Oni su u vreme Dragoslava Avramovića za svoje akcije platili po više od 150.000 dinara (što je onda bila velika suma), a do sada su dobili samo po 100 evra na ime nekakvih dividendi. Od privatizacije nisu dobili ni centa.

Sav novac koji su kupci, moguće, uplatili, Dinkić je prebacio u budžet. Mali akcionari su na suđenju pred Privrednim sudom tražili dokaz da je privatizacioni kupac zaista uplatio izlicitiranu cenu, ali su umesto izvoda iz banke dobili samo potvrdu Agencije za privatizaciju kako je dug izmiren.

U međuvremenu je ukinuta Agencija za privatizaciju, firma više ne postoji u onom obliku u kome je postojala u vreme privatizacije, a Mlađan Dinkić je na nepoznatoj lokaciji. Sve je urađeno kako bi se sakrili tragovi pljačke od pre 17 godina.

Odlazak „Verano motorsa" u stečaj, kao i promena vlasnika „Marfin banke" ad iz Beograda takođe su u funkciji zatiranja tragova i amnestije pravih krivaca.

Savet za borbu protiv korupcije je još u februaru 2007, više od pola godine pre privatizacije, pokrenuo istragu o stečajnom postupku RKB-a. Verovatno je to bio razlog da se obavi privatizacija, kako bi novi vlasnik uništio dokumenta.

U to vreme je stečajni sudija u Privrednom sudu bila Natalija Pejić Kordić, bivša supruga predsednika tog suda Jovana Kordića, koji je u međuvremenu prebačen u Privredni apelacioni sud i kome je dodeljen predmet RKB-a u drugom stepenu. Tako da o sudbini para ovog nekadašnjeg privrednog giganta odlučuju, istina bivši, supružnici.

Po prošlogodišnjem bilansu stanja ukupna aktiva RKB-a iznosi 30.765.001.000 dinara, uz gubitak od 23.693.339.000 iznad visine kapitala.

Na čelu „Robnih kuća Beograd" doo danas je Krsta Sandić.

A1:

Samo svinja je mogla da ih rasturi

„Robne kuće Beograd" osovane su 1965. godine, a njihova robna kuća na Terazijama bila je prva prodavnica te vrste u SFRJ koja je radila 24 sata dnevno svih sedam dana u nedelji.

Od nekadašnjeg džina sa više od 10.000 zaposlenih posle privatizacije nije ostalo ništa, jer je po finansijskom izveštaju objavljenom u Agenciji za privatizaciju u 2018. preduzeće imalo samo 46 zaposlenih radnika.

Propast se vidi i po tome što RKB danas imaju samo 34 prodavnice u Srbiji (od kojih je osam u Beogradu), a tržišna vrednost kompanije već godinama iznosi nula dinara.