(P)likovi

Vučićev kartel je u rasulu, svi bi da pobegnu od njega, ali ih čeka isti kavez

Kuda beže divlje svinje

Za svu nesreću, koju je naprednjački kartel naneo Srbiji, kriv je Aleksandar Vučić, on mora da bude kažnjen. Taj stav ne zastupaju samo lideri opozicije i normalni građani, nego i svi istaknuti funkcioneri Srpske napredne stranke. Svi režimski paraziti se nadaju da će se kola slomiti na njihovom vođi, a da će oni dobiti oprost grehova ili da će na vreme pobeći s mesta zločina. O uplašenim kumovima, političkim i poslovnim saradnicima diktatora, koji traže čamac za spasavanje s naprednjačkog Titanika piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliski saradnik i prijatelj Vučića.

Predrag Popović

- Ja još neću da bežim iz Srbije - poručio je Aleksandar Vučić nedavno, pred put u Njujork.

Možda "još neće", ali očigledno da se već priprema na tu opciju. Priznanje mogućnosti da spas potraži u bekstvu izazvalo je paniku kod njegovih najbližih saradnika, saučesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja države i naroda. Briga ih za Vučića - neka ga snađe ono što je zaslužio - svaki od njih gleda samo sebe i svoj interes. A, oni i njihovi interesi biće fatalno ugroženi kad dođe vreme za svođenje računa. Postoje brojni svedoci i tragovi njihovih nepočinstava, zato se panika proširila celom naprednjačkom piramidom.

Panika, po defeniciji, predstavlja iznenadan i jak strah pojedinca ili grupe, a izaziva haotično ponašanje i gubitak samokontrole. Termin "panika" koren vuče iz grčkog "panikon", koji se povezuje sa Panom, bogom šuma i livada, koji je neobičnim zvukovima izazivao smrtni strah kod stada ovaca i koza, pa i ljudi.

Na isti način reaguju i krda naprednjaka kad njihov bog šuma, livada i svega ostalog u Srbiji pusti glas o svojim planovima da se distancira na bezbednu udaljenost. Paniku, koja ih je obuzela, više ne mogu ni da prikrivaju. Iz realativno bezbedne intimnosti privatnih stanova prvo se prenela za kafanske stolove i u stranačke kancelarije, da bi stigla i do skupštinske govornice.

- Ima nekih naprednjaka koji misle da će se dopasti onima drugima (opoziciji) ako ćute. Što se mene tiče, ja znam da im se nikad neću dopasti i da, ako oni ikada dođu na vlast, za mene i moju porodicu, a takav je slučaj i sa Atlagićem i Bečićem, Orlićem i Komlenskim, teško da će biti mesta u Srbiji - rekao je Aleksandar Martinović, šef Poslaničkog kluba SNS-a, na poslednjoj sednici Narodne skupštine.

Po Martinovićevoj evidenciji, Vučićeva knjiga je spala na pet slova, malih i jadnih. Ni u Vladi nema mnogo više fanatika koji su spremni da sudbinu vežu za diktatora u padu. Svi ostali su sumnjivi. Kad prigusti, pod pritiskom vlastitih krivičnih dela, da bi spasli što se spasiti da, pristaće na status svedoka saradnika.

To zna i Vučić. Iz neposredne blizine, kao aktivni učesnik događaja, posmatrao je politički i fizički kraj Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Do petog oktobra 2000. godine, Miloševiću su se u vernost kleli kusi i repati socijalisti i julovci. U noći prevrata, niko nije hteo da mu se javi na telefon.

Šest meseci kasnije, u opkoljenoj vili "Mir", tešili su ga samo Živorad Igić i Siniša Vučinić, a ostali partijski drugovi uveliko su trgovali s novim vladarima. U aprilu 2006, umro je u haškoj ćeliji, napušten i zaboravljen.

I Đinđić je skupo platio vlastitu naivnost i politički avanturizam. Mnogo je parazita i zlikovaca kojima je omogućio da zgrnu ogromno bogatstvo, među kojima su i nosači kovčega. Đinđić je sahranjen, oni su nastavili po starom.

Vučić je nedavno učestvovao i u pedagoški pretećem slučaju bivšeg makedonskog premijera Nikole Gruevskog. Kad mu je dogorelo do nokata, umesto da ode na odsluženje zatvorske kazne, Gruevski se za pomoć obratio svojim političkim dvojnicima, Vučiću, Ediju Rami i Viktoru Orbanu. Hristijan Mickoski, lider VMRO DPMNE, nekoliko puta je dolazio u Beograd, nikad praznih ruku.

Posredovanje u pregovorima s Orbanom i logističku podršku u spasilačkoj akciji Vučić je, tvrde makedonski izvori, naplatio dva miliona evra. Gruevski je, jednog petka početkom novembra prošle godine, pobegao iz Skoplja. Kasno uveče, ušao je u lift, gde su ga čekala dva saradnika. Jedan je uzeo njegov mobilni, a drugi je smestio Gruevskog u gepek automobila parkiranog u podrumu. Bez problema su prešli albansku granicu. U naselju Talapeka, nedaleko Tirane, Gruevski je prebačen u gepek mađarskog diplomatskog vozila, gde je ostao celim putem kroz Crnu Goru, sve do Brodareva. Tek po ulasku u Srbiju, sigurnu kuću za sve kriminalce, mogao je da se smesti na zadnje sedište auta. Bezbedno je stigao do Budimpešte, gde je, u rekordnom roku, dobio politički azil.

Vučić je kasnije pričao kako je to bekstvo organizovao Zoran Zaev, aktuelni makedonski premijer, kome je odgovaralo da se tako reši političkog i ličnog protivnika.

Poučen tim primerima, Vučić će učiniti sve da izbegne takvu sudbinu. Kad dođe vreme za bežaniju, njemu niko neće pomoći. Da bi predupredio takav scenario, Vučić je pokrenuo kampanju zastrašivanja pripadnika svog kartela. U nekoliko gradova okačeni su bilbordi s porukama poput "Nož u leđa - neće proći" i "Predsedniče, tebe čuva većina Srbije! U Srbiji je uvek bilo izdaje i neprijateljstva!"

Samo Vučić zna ko se sprema da mu zarije nož u leđa, ko je izdajnik i neprijatelj. Ostali naprednjaci mogu samo da slute kome su te morbidne poruke upućene. U vrhu kartela vlada uverenje da diktator osnovano sumnja na Nebojšu Stefanovića i Zoranu Mihajlović, predvodnicima tzv. reformskog krila i pretendentima za ulogu izdajnika.

Vučićevim i Stefanovićevim sukobima sve se zna, oni se prelivaju i u medije. Vučić je uveren da je njegov do juče najbliži i najverniji pratilac pristao na saradnju s Amerikancima. U zamenu za aboliciju od raznih nezakonitih poslova, Stefanović je, po toj teoriji, prihvatio ulogu američkog šefa srpske policije.

Samostalno, na svoju ruku, američkim službama predao je informacije koje su značajno doprinele akcijama u kojima su zaplenjene velike količine droge. U osvetničkom zanosu, Vučić je pokrenuo nekoliko političkih i medijskih kampanja protiv Stefanovića.

Ofirao ga je za kupovinu fakultetske diplome, hotela i restorana, a brutalno se obrušio i na njegove kumove i poslovne partnere. Sukob se dosad nije oteo kontroli samo zbog ravnoteže straha, pošto jedan o drugom raspolažu brojnim kompromitujućim dokazima. Naravno, samo je pitanje dana kad će neko od njih narušiti ravnotežu i otvoriti čir iz koga će iscuriti sav naprednjački gnoj.

U sličnoj poziciji, kao ministar policije, nalazi se ministarka građevinarstva i saobraćaja Zorana Mihajlović. Svidelo joj se da uđe u đavolje kolo, da se ugrađuje u poslove na infrastrukturi, a sad, kad je shvatila da se bliži kraj korupcionaške idile, ne želi da prihvati svoj deo odgovornosti.

Na sve načine pokušavala je da se izvuče. Molila je vođu, plakala i kukala, a ko zna šta je još sve radila, što nije za čitaoce mlađe od 18 godina. Kad to nije pomoglo, uzela je stvar u svoje ruke. Bez Vučićevog znanja formirala je Radnu grupu Ministarstva građevinarstva, koja je napravila analizu poslovanja na Koridoru 10. Dokument je potpisan i zaveden u delovodnik, a potom i prezentovan Vučiću. Lično mu je Mihajlovićka na sto stavila dokumente koji dokazuju da je samo na Koridoru 10 ukradeno više od 20 miliona evra.

Svedoci i danas prepričavaju svađu njih dvoje. Muževnija od Vučića, Mihajlovićka mu je otvoreno rekla da joj ne pada na pamet da zbog njegovih lopovluka ide u zatvor. Povišenim tonom čitala mu je, stavku po stavku, kako je Dmitar Đurović, tadašnji direktor Koridora Srbije, odobravao isplate duplih avansa za isti posao, naduvavao cene i po nekoliko puta plaćao isti materijal. Vučić je uzvratio pretnjom da će iza rešetaka spakovati i nju i njenog muža Vladu Atanackovića, zvanog Vlada Ada, čije firme su se takođe ugrađivale u poslove na izgradnji auto-puteva.

Na kraju, sve bi ostalo na pretnjama da dokument nije stigao do novinara Magazina Tabloid. Kad je objavljen u našim novinama, Vučić je bio uveren da ga je doturila Mihajlovićka. Posle nove svađe, da bi dokazala vlastitu nevinost, ministarka je podnela krivičnu prijavu protiv NN počinioca krađe dokumenta. U prijavi je osumnjičila Velimira Ilića. Predsednik Nove Srbije je saslušan, a potom je istraga zamrla. Vučić nije mogao da spreči objavljivanje u našem Magazinu, ali uspeo je da blokira istragu u policiji i tužilaštvu.

Sukob na tim relacijama i danas tinja. Planuće kad dođe vreme za raskol naprednjačkog kartela. U tom obračunu, Vučić će predvoditi ekstremiste, a Mihajlovićka reformsko krilo. Poznato je, nikad u istoriji nije se dogodilo da pobede ekstremisti. Taj trend će se nastaviti i na primeru SNS-a.

Uz te, stare i trajne, Vučić ima i nekoliko novih frontova. U vrhu kartela ovih dana traju pokušaji da se kao izdajnik i neprijatelj targetuje Goran Vesić, večiti zamenik gradonačelnika.

Nekoliko uticajnih naprednjaka, među kojima su Stefanović i Bratislav Gašić, intenzivno lobiraju protiv Vesića. Ne moraju mnogo da se trude, on im svakodnevno daje povode. Upropastio je sve čega se dohvatio.

Rekonstrukcija beogradskog Trga Republike trebalo je da bude jedan od jačih aduta u predizbornoj kampanji, a pretvorila se u totalni fijasko. Vesić nije uspeo ni kaldrmu da napravi kako treba. I predstavnici prethodnih vlasti znali su da falsifikuju diplome, ugovore, sudske spise, sve... Ali, samo je naprednjacima uspelo da falsifikuju i kamene kocke. "Ovo se gradi za večnost, pa neka košta koliko god treba", rekao je Vučić prilikom svečanog otvaranja Trga.

U ugovoru, koji je Grad Beograd potpisao s austrijskom kompanijom Štrabag, Vučićevoj "večnosti" određena je garancija od tri godine. Kaldrma nije izdržala ni tri dana. Ne zalazeći u to ko je i zašto promenio projekat i izazvao bruku, Vesić je naredio da se problem reši tako što će se kocke izvaditi i okrenuti naopako. Ni taj pokušaj nije uspeo, ali večiti zamenik sigurno neće odustati, kocka ima još šest strana, možda će jednom pogoditi neku koja će imati rok trajanja duži od linoleuma.

Istovremeno, u Ulici Kraljice Marije pukla je magistralna vodovodna cev. Stanari centralne beogradske opštine danima nisu imali vodu, osim na potopljenim ulicama.

Vesićevi suparnici u gangu, ohrabreni svim tim kiksevima, pokrenuli su šaptačku diverziju, kako bi ga izbacili iz igre s tenderima i provizijama od legalizacije. Uzalud im trud. Od štete, koju je naneo rejtingu SNS-a, Vučiću je važnija Vesićeva histerična agresija. Biće, koje je spremno da 47 puta u tri minuta kaže neku laž ili uvredu na račun Dragana Đilasa, uvek će imati Vučićevu podršku. Vođi nisu potrebni pametni i sposobni, nego primitivni, beskrupulozni i brutalni, a u tim disciplinama Vesić nema konkurenciju. Vezani kao sidro i brod, zajedno će potonuti.

Vučiću mnogo više glavobolje zadaju oni koji, što kaže Martinović, misle da će se ćutanjem dopasti opoziciji. A, takvih je sve više. U vrhu spiska sumnjivih lica nalazi se Nenad Kovač, tzv. Neša Roming. Iako nijednim javnim postupkom ne pokazuje spremnost da dezertira, Vučić ne veruje u njegovu lojalnost.

Kovač je razvio nekoliko unosnih poslova, od kojih godišnje zarađuje više od sto miliona evra. Tržište mobilne telefonije i IT tehnologije preplavio je proizvodima kineske kompanije Hjuavei. Preko Kovača, Kinezi plasiraju robu i na zabranjena tržišta, kakvo je iransko.

Američki pritisak, usmeren na Hjuavei, preliva se i na Srbiju, odnosno na Vučića. Bez obzira na to, kinesku tehnologiju, po vođinom naređenju, kupuju skoro sve državne institucije, uključujući i Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Još veću uslugu Vučić je svom poslovnom partneru Kovaču učinio omogućavanjem sporne proizvodnje i trgovine električnom energijom. Zakonska regulativa je usklađena s interesima Roming Elektroniksa, kako bi mu bilo dozvoljeno da i u zaštićenim parkovima prirode koristi reke na kojima gradi mini hidroelektrane.

U poslednjih nekoliko godina uništeno je na stotine vodotokova, naneta je nepopravljiva šteta ekosistemu u tim područjima, a prava pošast tek preti. U Srbiji je predviđena izgradnja 856 mini hidroelektrana. Čak i ako sve budu napravljene i puštene u rad punim kapacitetom, one će proizvoditi samo dva odsto električne energije neophodne srpskim potrošačima.

Za tih dva odsto, koji će donositi nekoliko desetina miliona evra zarade investitorima, Vučićev režim je spreman da Srbiju pretvori u pustinju, o čemu svedoče postapokaliptični prizori isušenih rečnih korita. Ne samo što je ozakonio otimačinu reka, Vučić je svesno doprineo urušavanju Elektro-privrede Srbije. Pod naprednjačkom upravom, EPS pravi godišnje gubitke od 17 odsto.

Umesto da rešava taj problem, vlast ogromnu štetu koristi kao opravdanje za investicije u mini hidroelektrane, a, u budućnosti, i za privatizaciju EPS-a. Kad mu padne vrednost, da ga Vučić proda Kovaču ili nekom drugom ortaku iz rominga.

Pod utiskom da mnogo više daje nego što dobija, Vučić je izgubio poverenje u Kovača. U istom paketu, zahladio je odnose i s dvostrukim kumom Nikolom Petrovićem, koji je napustio Elektromrežu Srbije i vratio se u direktorsku fotelju u jednoj od Kovačevih kompanija. Zajedno su se borili za vlast, zajedno su delili plen, a sad, kad brod tone, Petrović ima pametnijeg posla od odbrane kuma Vučića. Umesto da ratuje protiv opozicije, on se bavi svojim poslom i ne krije nameru da to nastavi i posle pada naprednjačke vlasti. Ako ga ne uhapse u akciji ''Familija''.

Značajan signal za uzbunu Vučić je nedavno dobio iz Makedonije. Nije tajna da se u kabinet premijera Zaeva, na mesto savetnika za ekonomska pitanja i saradnju sa zemljama u regionu, udomio Aleksandar Obradović, bivši generalni direktor EPS-a. Međutim, Vučić je tek nedavno dobio informacije o Obradovićevim kontaktima s Kovačem.

Početkom 2016. godine pokrenuta je medijska kampanja protiv Obradovića, koji je optuživan za greške u poslovanju, koje su doprinele rastu dugova EPS-a, troškova zaposlenih i velike tehničke gubitke. Posle Vučićeve izjave da neće tolerisati bahatu kupovinu dva "audija", Vlada Srbije je smenila Obradovića i na njegovo mesto postavila Milorada Grčića, vlasnika pečenjare u Obrenovcu.

Obradović se sklonio u Makedoniju. Sa sobom je poneo i dokaze spornog poslovanja EPS-a, koje je kreirao lično Aleksandar Vučić. Posle svega, Nenad Kovač, vođi iza leđa, šuruje s nepodobnim svedokom. Da problem bude teži, gde je Obradović, tu su još dva ozbiljna Vučićeva neprijatelja. Kum Zoran Bašanović i Ljubomir Šubara, bivši direktor Agencije za privatizaciju. Takođe, gde je Kovač, tu je i njegov ortak Sava Terzić.

Sprega njih dvojice ima dugu istoriju. U spornim okolnostima, Terzić je 2002. godine postao vlasnik i direktor preduzeća Certus, koje se dobro pozicioniralo na tržištu prodaje elektronskih dopuna kredita za mobilne telefone. Imovinu, novac i poslove Certusa, Terzić je preneo na preduzeće Lanus, kojim je upravljao Kovač. Tokom suđenja Darku Šariću otkriven je transkript presretnutog razgovora Terzića i Zorana Ćopića, koji je bio zadužen za pranje novca tog narko kartela. Snimak iz februara 2009. godine otkriva da je Terzić obavestio Ćopića o poslovnim konkurentima, konkretno o preduzeću DTM Relations, koje je bilo u vlasništvu Branka Lazarevića, tadašnjeg šefa kabineta ministra policije Ivice Dačića, i Nikole Dimitrijevića. Ćopić je kupio tu firmu, što je na sudu ocenjeno kao pranje para, zbog čega je osuđen i Dimitrijević. Terzić je danas direktor preduzeća Globaltel, operatera mobilne telefonije, u kome ima 45 odsto vlasničkog udela.

Ostalih 55 odsto vlasništva pripada kompaniji Pink International Željka Mitrovića. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1152/17, koja je postala pravosnažna sredinom jula prošle godine, Sava Terzić je osuđen zbog uvreda. Sud mu je izrekao opomenu, a to je nedavno uradio i Vučić.

Kao vlasnik 24 odsto udela u kompaniji Apex solution tehnology, Terzić je i ranije bio sumnjiv Vučiću, zbog saradnje sa Đilasom oko projekta Bus Plus, a stvari su se zakomplikovale usled njegovih poslovnih i prijateljskih kontakata s pojedincima iz opozicije.

Terzić sarađuje s Vladimirom Gajićem, predsednikom Advokatske komore Beograda i pravnim zastupnikom Vuka Jeremića.

U tom društvu je i advokat Goran Pejić, koji se ističe kritikom naprednjačkog režima. Pošto i Kovač zna za sve Terzićeve kombinacije, a ipak ne raskida partnerstvo, Vučiću je to dovoljno za zaključak da mu ni Neša Roming nije lojalan.

Kako se rešavaju takvi odnosi pokazao je Nikola Petrović. U Magazinu Tabloid video je rešenje sudskog veštaka, kojim je ocenjeno da je Petrovićev advokat Boris Bogdanović na jednom podnesku falsifikovao njegov potpis. Petrović je odmah prekinuo saradnju i zatražio od Nemanje Vasiljevića da iz svoje kancelarije istera Bogdanovića. Vasiljević je odmah ispunio želju svog najvažnijeg klijenta. Vučiću nije bilo pravo zbog takvog raspleta odnosa, pošto je svestan da već ima dovoljno unutrašnjih neprijatelja, potencijalnih svedoka saradnika, pa mu ne treba da Bogdanović, koji je ostao bez učešća u velikim poslovima, otvori dušu i iznese prljav veš iz firmi koje je zastupao, a koje su povezane s vladarom, među kojima je i naprednjački bilten Informer.

Razlozi za Vučićev strah ne postoje samo na tom nivou krupnog biznisa. On je uspostavio sistem u kome je organizovani kriminal jači od države, a vode ga isti ljudi. S vrha, to se preliva na sve strane naprednjačke piramide. Nema dana da se ne pojavi neka pukotina koju nema ko drugi da začepi, pa mora lično vođa.

U tom haosu često nastaju sukobi u kojima učestvuju i pojedinci koji ne mare mnogo za njega i njegove interese. Jedan od takvih je Petar Panić, zvani Pana, dvostruki nedokazani ubica, Vučićev kum i samovoljni član Glavnog odbora SNS-a.

Milomir Marić, urednik Peconijeve Hepi televizije, nedavno je obavestio Vučića kako Panić reketira Šešelja. Marić tvrdi da mu je Panić naredio da ide kod vojvode i da traži 285.000 evra odštete za oko, koje je izgubio u zatvoru, gde je ležao zbog prebijanja advokata Nikole Barovića.

- Oko si dao za slobodu srpstva, ne dam pare - poručio je Šešelj.

- Daćeš, daćeš čim Vučić prestane da te čuva - uzvratio je Panić, bivši Šešeljev telohranitelj.

Tako je Marić ispričao Vučiću, naravno uz dopunsku dramatizaciju, kako bi ga upozorio da taj sukob lako može da pređe s reči na dela. Vučić je mogao samo da kuka i sleže nejakim ramenima, preslab da bilo šta kaže i Paniću i Šešelju.

Na isti način reagovao je i kad je obavešten o fizičkom obračunu Momčila Mandića i Dragana Andana. Mandić je bio ministar pravde u ranoj vladi, a Andan posleratni direktor policije Republike Srpske. Pre desetak godina, Mandić je uhapšen u Budvi i prebačen u Sarajevo, gde mu je suđeno zbog optužbi za zlostavljanje ratnih zarobljenika u zatvoru Kula. Za hapšenje, koje je shvatio kao otmicu, Mandić je sumnjičio Andana, što je svoj epilog dobilo Andanovom krivičnom prijavom zbog pretnji ubistvom.

Stare razmirice nedavno su kulminirale u beogradskom restoranu Careva ćuprija. Posle kraće rasprave o tome ko je koga cinkario haškim i sarajevskim sudovima, razlike u stavovima razjasnili su šakama. Deblji kraj je izvukao Andan, što i ne čudi, pošto je Momčilo imao podršku sina Vladimira Mandića, bivšeg rukometaša i aktuelnog nezvaničnog šefa jednog od naprednjačkih batinaških eskadrona.

I za taj slučaj Vučić je saznao od Milomira Marića. I opet nije smeo da reaguje. Ne sme da ljuti Mandiće, potrebna mu je pomoć mladog Vlade za obračune s opozicijom, koju je proletos već koristio za zastrašivanje na beogradskim protestima. S druge strane, ni Andan nije naivan, ima dobre kontakte sa stranim diplomatama. Pri tom, Andan je incident prijavio policiji, tako da će se Vučić morati da se potrudi kako da zaštiti Mandiće, a da se ne zameri njihovom prebijenom protivniku.

Ipak, kad dože stani-pani, nema sumnje da će se Vučić otarasiti svakoga ko mu bude predstavljao teret oko vrata. To je uradio sa Šešeljem i Tomom Nikolićem, svojim političkim tvorcima, pa mu neće biti teško da odbaci Stefanovića, Mihajlovićku, Sinišu Malog, Nenada Kovača ili bilo koga drugog. Samo, mora da bude brz, da ih ne otkači pre nego što to oni urade s njim, pre nego što mu, kako piše na naprednjačkim bilbordima, izdajnici zabiju nož u leđa.

Za građane Srbije redosled nije bitan, svi oni moraju da završe u prošlosti, na deponiji, gde im je i mesto.