Druga strana

Arhive se čiste i pale, biće bežanije

Zaklela se zemlja raju da se svake tajne znaju

Informacije srpskih obaveštajnih službi zloupotrebljavaju se u političkim i privatnim obračunima. Dokumentacija iz arhiva Bezbednosno-informativne agencije, Vojnobezbednosne agencije, tužilaštva i sudova koristi se za ucene i prodaju na crnom tržištu. Političari iz vlasti često pokušavaju i da uništavaju arhivirani materijal, iako znaju da se službeni izveštaji prave u minimum četiri kopije, pa naprosto to nije moguće izvršiti neopaženo, bez tragova.

Milica Grabež

Aleksandar Vučić svakog jutra dobija izveštaje Bezbednosno-informativne agencije i Vojnobezbednosne agencije. Posle analize, izveštaje deli u tri grupe. U prvu stavlja informacije koje nisu bitne, mogu odmah da se vrate u arhivu. U drugu grupu selektuje saznanja koja su vezana za njega i njegove najbliže saradnike.

Sve što proceni kao potencijalnu opasnost prosleđuje bratu Andreju Vučiću, koji u saradnji s Bratislavom Gašićem, direktorom BIA, preduzima sve što može kako bi se otkrili izvori informacija, da bi se kompromitovali dodatnim izveštajima.

Trećom vrstom podataka, koji se odnose na poslovne kombinacije i pravosuđe, bavi se, u skladu s Vučićevim zahtevima, sekretar Nikola Selaković. Postupajući po Vučićevim, uglavnom neformalnim, uputstvima BIA obustavlja sve istrage koje se vode ili mogu da otkriju tragove spornih aktivnosti njegovog brata i nekoliko saradnika od posebnog značaja. U takvim slučajevima, koje otkriju operativci BIA, istragu nastavljaju Vučićevi privatni centri za prisluškivanje i praćenje. Pošto ni u koga nema poverenja, Vučić resurse svoje privatne tajne službe koristi i za nadzor Gašića, Selakovića i svih ostalih saradnika.

Arhivirane izveštaje i dosijee, Vučić uništava na nekoliko primitivnih načina, Izvori iz vrha Srpske napredne stranke tvrde da je njihov predsednik najavio požar u Direktnoj banci dva dana pre nego što je do njega došlo. Sredinom jula ove godine izbio je požar u podrumu zgrade Direktne banke u Ulici cara Dušana na Dorćolu. Iako je objavljeno da nije bilo veće štete, Vučić je taj slučaj iskoristio kao objašnjenje za nestanak brojnih ugovora i dokumenata Pireus banke, koja je prošle godine integrisana u Direktnu banku. Preko Pireus banke poslovali su braća Vučić, mnogi funkcioneri SNS-a, kao i mnoge državne institucije.

Dok je bio u opoziciji, Vučić je optuživao Mlađana Dinkića da je 2005. godine izazvao požar u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti „Laza Lazarević", kako bi uništio medicinsku dokumentaciju o svom lečenju. Prema njegovim tvrdnjama, Dragan Đilas i njegov kum Dragan Kopčalić podmetnuli su požar 2010. u arhivu Gradske uprave Pančevo, kako bi spalili dokaze nenamenskog trošenja novca iz evropskih fondova za izgradnju deponije.

Pored piromanskog, Vučić upotrebljava i drugi praktičan način za skrivanje tragova. Naprosto, ukrade ono što mu smeta. Tako je iz arhiva BIA nestao snimak razgovora pripadnika te službe s Draganom Dudićem, zvanim Fric, bivšim saradnikom zemunskog, a kasnije i klana Darka Šarića.

U aprilu 2010. godine, Fric se na Jelovoj gori sastao s Ivicom Petrovićem, tadašnjim načelnikom operative BIA. Razgovor je pratila i snimala Treća (danas Sedma) uprava BIA. Dudić je, navodno, ponudio da u zamenu za status svedoka saradnika otkrije informacije o političarima, policajcima i sudijama koji su pomagali Šariću. Prema njegovim tvrdnjama, Šarić, koji se tada nalazio u bekstvu, nije bio šef, nego samo jedan od saradnika u švercu droge. Fric je naveo imena političara i biznismena za koje je tvrdio da vode narko kartel. Iskaz je snimljen, ali snimak je nestao. Nestao je i Fric, ubijen je mesec dana kasnije u kotorskom restoranu Moka. Ostala je samo neproveriva informacija da je CD sa snimkom razgovora na Jelovoj gori prodat jednom crnogorskom biznismenu za milion evra. U istrazi, koju je povela BIA, ispitani su svi pripadnici MUP-a i Tužilaštva za organizovani kriminal, koji su učestvovali u pregovorima s Dudićem. Njihove izjave o događajima i susretima, na kojima su zajedno prisustvovali, toliko se razlikuju da nije bilo moguće utvrditi istinu.

Na pozadinu tog slučaja nedavno je ukazao Rodoljub Milović, koji je otkrio da je Dudićev sastanak s policajcima ugovorila Vesna Lončar, supruga ministra Zlatibora Lončara, a da ga je vozio Miodrag Stojanović, službenik BIA i kum Lončara. Dudić je mogao da ima poverenja u Lončara, koji je takođe sarađivao sa zemunskim klanom, ali naivnost je platio glavom.

Posle objavljivanja tih informacija, režimski mediji su upozorili da je i Milović, penzionisani načelnik Uprave kriminalističke policije, koristio službene informacije da bi trgovao s ljudima iz podzemlja.

Arhive BIA i VOA često su zloupotrebljavali njeni čelni ljudi. Radomir Marković, bivši šef Resora državne bezbednosti, u jednom iskazu je priznao da je izneo nekoliko stotina CD-ova. Kasnije je to demantovao, ali i sam Vučić je tvrdio da mu je Marković, 1999, dao dve kartonske kutije pune dosijea nepodobnih novinara. Nebojša Pavković je, i pre odlaska na suđenje u Haški tribunal, objavio knjigu dokumenata, među kojima su i ona s oznakom službene tajne. Vojislav Šešelj je u četiri toma, ukupno oko 4.000 stranica, objavio svoj policijski dosije i na taj način otkrio identitet mnogih saradnika DB-a, kao i podatke o nekoliko hiljada ličnosti koje su pomenute u tim spisima. Materijal s prisluškivanim razgovorima kriminalaca i advokata, označenih kao službena i državna tajna, prisvojio je sudija Marko Kljajević. Kad je otkriveno da u arhivi nedostaju ti spisi, Kljajević je rekao da Odeljenje za organizovani kriminal nije imalo pravilnik o čuvanju dokumenata, pa je materijal odneo kući i zaboravio da vrati.

Sa informacijama koje prikupe tajne službe i onima koje završe u tužilaštvu i sudovima može svašta da se uradi. Mogu da se iskoriste za ucenjivanje ili trgovinu, ali ne mogu da se unište, neki primerak uvek ostane u arhivi, zvaničnoj ili privatnoj. Upravo ti tragovi jednog dana poslužiće za čišćenje zlodela koja su ostala iza bivših vlastodržaca.