Postdemokratija

SLEDI TREĆI ČIN

U prvom činu pojavila se puška na naslovnoj strani NIN-a, navodno usmerena na Vučića, u drugom je Putin poklonio pušku Vučiću, a ako je Čehov u pravu u trećem činu jedna mora opaliti. Ili obe. Koja će biti prva? Hoće li posle trećeg čina nastupiti treća Srbija? Bilo bi to logično, kada se ova vlast i ova opozicija međusobno pobiju. Ne samo da i jedni i drugi, najavljujuju takav obračun, nego se čini da ukopani u svoje rovove više ni nemaju drugog izbora. A u rukama Mandušić vučića, svaka puška može biti ubojita, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Iskov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

U drugoj drami sa marihuanom, takođe sledi treći čin. U prvom je Miloš Vučević, po naređenju, podneo krivičnu prijavu protiv braće Vučić, mada je siguran da su nevini, a u drugom je opozicija tužila njega za lažno prijavljivanje, mada je uverena da su braća kriva. Šta biva u trećem činu? Hoće li sad Vučić tužiti Vučevića za klevetu, narušavanje ugleda i duševnu bol, ili će sam sebi presuditi. Pušku je već dobio.

Naravno, ne može se dramaturško pravilo Antona Pavloviča Čehova bukvalno prevoditi u našu stvarnost, koja više liči na cirkus nego na pozorište, mada je na političkoj sceni prava drama i mnogo glumaca. Puška koja se pojavi u prvom činu mora da opali u trećem samo u dobroj pozorišnoj predstavi, što se za ovo pozorište u našoj kući ne bi moglo reći. Zapravo, može se reći svašta samo ne da je dobro. A i glumci su očajni, šmiraju do zla boga. Međutim, to ne umanjuje dramatičnost situacije. Naprotiv, povećava je jer realnost čine nadrealnom, a onda je sve moguće.

Ništa nije fantastičnije od same stvarnosti, kaže Dostojevski. Ono što se nama dešava u realnom životu, kada bismo pročitali u nekoj knjizi ili videli u pozorištu ili filmu, bilo bi ocenjeno kao nerealno preterivanje i stoga loše ostvarenje. Ali to je najmanji problem, loših knjiga, predstava i filmova ima bezbroj bez većih posledica, problem postaje veoma ozbiljan kad je realnost nerealna. Kad taj voz bez voznog reda iskoči iz šina civilizovanog sveta.

Na primer, kada se Ninova naslovnica sa fotografijom na kojoj se, obilazeći sajam naoružanja, Vučić našao ispred neke puške, koja je uzgred više usmerena prema Dodiku nego prema njemu, proglasi atentatom ili pozivom na ubistvo predsednika države, to je toliko očigledno preterivanje da je besmisleno uopšte reagovati, a kamo li pravdati se. Međutim, kad uredništvo povuče tu naslovnu stranu, indirektno priznaje da tu ima nešto. Pa još kad počne da objašnjava kako nikome u redakciji nije ni na pamet padalo da se to može tumačiti kao targetiranje, samo povećava sumnju običnog sveta, istovremeno izazivajući podsmeh pa i prezir kod malo pronicljivijih čitalaca.

Nema, naime, nikakve sumnje da su tom fotografijom urednici NIN-a hteli da poruče upravo to, da je Vučić na meti javnosti zbog preprodaje oružja pod sumnjivim okolnostima. Samo u tom slučaju ta naslovnica ima smisla i funkciju. Inače, ne bi imala nikave veze ni sa krupnim naslovom "Ko ruši Krušik", jer fotografija nije napravljena u Krušiku, a ni puška na njoj nije tamo proiizvedena. Zašto li su odustali?

Sasvim je legitimno da novine proglase predsednika, kao najmoćniju i najodgovorniju ličnost u njegovom autoritarnom režimu, za svoju metu u tako velikoj aferi. To je poruka da znaju da od njega sve zavisi i da će ga stoga držati na nišanu dok se ne utvrdi istina i stvar ne reši. To je njihova obaveza, a ne samo pravo, i to niko normalan ne može dovesti u vezu sa nekakvom njegovom likvidacijom. Naprotiv, od njega se očekuje da poživi da bi to rešio ili odgovarao ako ne bude hteo, jer sve dok se ne utvrdi konkretna odgovornost on je najodgovorniji.

Naravno, da takva poruka može biti tumačena na različite načine, pa i bukvalistički, ali to je već problem onih koji to rade. Odavno su pametni ljudi utvrdili da je sadržaj slike u oku posmatrača, odnosno da ono što vidimo na slici, to smo mi. Dakle, uredništvo NIN-a, nikako nije trebalo da povuče naslovnu stranu koju je osmislilo, jer to je priznanje da uopšte nije mislilo. Ali, ako im se to i oprosti zbog eventualne mogućnosti da izgube posao i tako ugroze egzistenciju, nikako nisu smeli da odustanu od svog tumačenja, svoje namere. Ovako ostaje utisak da nešto kriju ili da nisu imali baš nikakvu ideju i nameru, a kad nemaš nikavu može ti se pripisati bilo koja. Da ne pričamo o kukavičluku.

Nije slučajno Njegoš upotrebio metaforu "U rukama Mandušića Vuka svaka puška biće ubojita", učinio je to pre svega da bi mogao da poruči kako "Boj ne bije svijetlo oružje, no boj bije srce u junaka".

Najbolji komentar na targetiranje našeg predsednika, pored već antologijskog Coraxa, dao je predsednik matuške Rusije, Vladimir Putin, poklanjajući pušku Vučiću, ni malo slučajno baš u trenutku najžešćih rasprava povodom naslovnice NIN-a i Koraksovih karikatura tim povodom.

Ne zna se koja je bila njegova poruka, ali sasvim sigurno je sarkastična, na račun NIN-a, ili onih koji taj nedeljnik targetiraju zbog targetiranja. Ili, možda, na račun samog Vučića, ali svakako se odnosi na sve aktere.

Ne znam da li je Putin čitao Njegoša, ali čini mi se da je bar čuo za njegove čuvene stihove nalik aforizmima, kao što je sigurno čuo i za parolu koju su protestanti svojevremeno izvikivali Miloševiću "Spasi Srbiju i ubi se", jer njegova metafora sa puškom u ovom trenutku mi liči na kompilaciju te dve poruke. Evo ti puška brate, budi srca junačkoga pa se njome ili brani ili ubi.

Da je došlo dotle, da su u Srbiji politički protivnici postali nepomirljivi neprijatelji, spremni na međusobno satiranje do uništenja, moglo se čuti i sa govornice Narodne Skupštine, kada je nacionalno neutralan poslanik, na direktnoj vezi sa Alahom, Moamer Zukorlić, proročanski uzviknuo: Ili ćete vi njih ili će oni vas! I niko na to nije posebno reagovao, ni iz vlasti, ni iz opozicije.

I zaista, sve govori da je u svetu politike upravo tako. Biti ili ne biti. Ili mi ili oni. Nema više rasprava o programima, o ekonomskom razvoju, o spoljnoj politici, o kulturi, zdravstvu i obrazovanju, o položaju radnika i drugim uobičajenim i očekivanim temama pred izbore.

I sa jedne i sa druge strane pljušte samo najteže diskvalifikacije, optužbe i pretnje. I vlast i opozicija govore samo o tome ko i koliko laže i krade, ko bi da tuče, veša, siluje i ubija, ko je diktator a ko lažni demokrata, ko patriota a ko izdajnik, pri čemu i jedni i drugi bez ustezanja govore o fašizmu, olako lepeći tu etiketu na sve strane. A zna se šta se radi sa fašistima.

Zanimljivo je pri tom da svi znaju sve o mehanizmima kako se pljačka država, kako se laže i manipuliše medijima, kako se zastrašuju, podmićuju i korumpiraju građani, posebno zaposleni u javnim preduzećima, kako se guše institucije sistema, kako se vrši pritisak na pravosuđe.

Kako to znaju? Pa iz ličnog iskustva. Bezmalo svi koji učestvuju u tom prepucavanju, već su se oprobali u zloupotrebi vlasti i trgovini uticajem. Ovo je njihova bitka za poziciju sa koje će moći sa time da nastave, borba za korupciju a ne protiv nje.

Imajući sve to u vidu, građani koji su krenuli masovno na mirne proteste, polako se povlače jer uviđaju da to nije njihov rat i da bi mogli biti samo koleteralna šteta u njemu. I u pravu su, verbalno nasilje svakog časa iz medija može se preliti na ulice, pa da se sve završi kako je i počelo sa krvavim košuljama.

Zaraćene strane su toliko zakrvljene da više ne znaju gde udaraju, pa im se sve češće događa da gađajući one druge opandrče i po svojima, pa tako mogu po grbači dobiti i građani, kao što su već dobili nestranački pokretači građanskih protesta "Jedan od pet miliona", Branislav Trifunović, Kojo i još neki manje poznati studenti, koje je oterala opozicija kada ih je podržala.

Na primer, kad predsednik države izjavi da urednik ovog magazina, Milovan Brkić, reketira neke ljude iz vrha njegove stranke i vlade da ih ne bi javno napadao, a da je on na meti "Tabloida" upravo zato što ne pristaje da plaća taj reket, mnogo više od Brkića optužio je svoje saradnike iz vrha vlasti.

Tom tvrdnjom, Vučić je zapravo rekao da oni daju mito kritički nastrojenim medijima i novinarima. I još gore, da to rade zato što očigledno imaju čega da se plaše, odnosno da su ogrezli u korupciji i bezakonju, jer inače zašto bi plaćali reket, ako su čisti.(A optužba za reket je, inače, lažna).

Ili, kad premijerka Ana Brnabić javno ustvrdi da Aleksandar Obradović nije i ne može biti uzbunjivač jer je navodno protivzakonito prikupljao i plasirao poverljive informacije u javnost, pri čemu ona sama krši zakon jer iznosi presudu koju jedino može doneti sud. Uz to otvoreno vrši pritisak na pravosuđe. U međuvremenu sud ga je oslobodio pritvora, pa se postavlja pitanje hoće li premijerka podneti ostavku ili biti pozvana na odgovornost, ako mu se prizna i status uzbunjivača.

Sa druge strane, opozicija koja se odlučila za bojkot, kad obrazlaže takav svoj stav, direktno ili indirektno spočitava neznanje, pa čak i podrepaštvo onom delu opozicije koji ne misle da je bojkot najbolje rešenje ili da je još rano za takvu odluku.

I obrnuto, oni koji se još dvoume po tom pitanju i pregovorima sa vlašću o izbornim uslovima pokušavaju da poprave što se eventualno još može popraviti, nedvosmisleno poručuju da su bojkotaši nedorasli situaciji i da svojim preuranjenim i isključivim stavom lične interese stavljaju iznad opštih. I u tom obračunu se čeka treći čin.

U prvom činu su se infiltrirali na građanske proteste, krišom i stidljivo se penjući na pozornicu, u drugom su ih već potpuno preoteli i skoro sasvim razbucali.

Po logici Čehova, u trećem činu može se očekivati još krvavih košulja, kao što je ona sa kojom je sve počelo.