Psihopolitika: priručnik za ispiranje mozga (5)

Zvanični krugovi moraju da stoje iza „naučnih metoda"

Predgovor srpskom izdanju napisao je urednik Aleksandar Dramićanin, radi boljeg razumevanja pitanja koje pokreće ovaj spis, koji je na srpski jezik prevo Dušan D. Stojanović

Piter Sedžvik

• Poglavlje 13 - Regrutovanje psihopolitičkih poslušnika • Psihopolitički poslušnik je dobro obučen pojedinac koji bespogovorno izvršava sve što mu psihopolitičar zapovedi. • Kako se od skoro svih osoba koje prolaze obuku očekuje da budu podvrgnute određenim postupcima na nekom području uma, nije teško ubediti osobe koje se bave mentalnim lečenjem da se podvrgnu blažim, odnosno slabijim drogama ili šokovima. Ako je to izvodljivo, odmah se pomoću BDH može doći do psihološkog poslušnika. • Regrutovanje među polaznicima kurseva za „mentalno lečenje" najbolje se može izvesti odabirom jedino onih studenata koji su već u manjoj meri na neki način izopačeni, ili kojima su se već „bavili" psihopolitički operativci.

Regrutovanje se pospešuje time što se lečenje mentalnih bolesti predstavlja vrlo primamljivim, u finansijskom pa čak i seksualnom smislu.

Količina seksualne neobuzdanosti koja se može usaditi u mentalno obolele daje odlučujuću prednost psihopolitičkom agentu za regrutaciju. Na taj način budući poslušnik može biti naveden na mnoštvo odvratnih seksualnih kontakata, a oni opet, uz odgovarajuće dokaze, mogu biti kasnije iskorišćeni kao materijal za ucenu, u slučaju da BDH ne uspe da ga natera da izvršava sve što mu se naredi.

Mogućnost da ima neograničene seksualne slobode, da potpuno gospodari telom i umom bezpomoćnih pacijenata, da može neprimećeno da krši sva pravila, na kurseve „mentalnog lečenja" će privuče mnoštvo poželjnih regruta, koji će biti spremni da se uklope u psihopolitičke aktivnosti.

Kako psihopolitičar ima pod svojom kontrolom sve mentalno poremećene osobe u jednoj državi, od kojih većina ima neke kriminalne sklonosti, i kako je u stanju da, sa razvojem pokreta koji predvodi, regrutuje u svoje redove i same kriminalce, na raspolaganju mu se nalazi neograničen broj ljudi koje može da uposli na bilo kakvim projektima koji mu budu potrebni. S obzirom da će neuračunljiva osoba izvršiti ma kakav destruktivni projekat bez pitanja, ukoliko je prethodno prošla kroz dovoljno kažnjavanja i usađivanja, degradacija omladine, klevetanje političkih lidera i korupcija pravosuđa u zemlji postaju dečja igra.

Psihopolitičar ima tu prednost da svaki pokušaj pacijenta da razotkrije naredbe koje dobija može da proglasi za simptom njegovih halucinacija.

Psihopolitičar bi trebalo da se pažljivo pridržava zvaničnih ustanova i da se kloni privatne prakse, jer će na taj način moći da kontroliše najveći broj ljudi i upotrebi ih u korist komunizma. A ako bi imao privatnu praksu, obavljao bi je jedino u kontaktima sa porodicama bogatih, kao i državnih zvaničnika.

Poglavlje 14 - Uništavanje religioznih grupa

Morali biste da znate da je sve do nedavno kompletna problematika mentalnih poremećaja, bilo da se radi o najlakšim slučajevima kao što su obične brige, ili teškim kao što je gubitak razuma, bila u nadležnosti crkve i jedino crkve.

Po tradiciji u civilizovanim zemljama, kao i u varvarskim, sveštenstvo je imalo potpunu kontrolu nad mentalnim stanjem građana. Psihopolitičar mora da obrati izuzetnu pažnju na činjenicu da javnost svake zemlje zapadnog sveta i dalje pokazuje ovu tendenciju, kao i da je proboj nauke u ovoj oblasti ostvaren jedino u zvaničnim krugovima, ali ne i u javnosti.

Izvanredno oruđe kojim nas je snabdeo Vundt bilo bi potpuno beskorisno da zvanični krugovi u civilizovanim zemljama ne insistiraju na primeni „naučnih metoda" u problemima povezanim sa ljudskim umom. Bez ovakvog stava zvaničnika, čak i ako bi njihov pritisak privremeno popustio, mase bi tupavo poletele u naručje svešteniku i zvaničnim crkvama čim njihovo mentalno stanje dođe u pitanje. „Naučne metode" na polju ljudskog uma u današnjoj Evropi i Americi ne bi opstale ni nekoliko trenutaka da iza njih ne stoji podrška zvaničnih krugova.

S najvećom pažnjom se mora skrivati činjenica da je učestalost mentalnih obolenja počela da se povećava tek od kada su ovi „naučni metodi" počeli da se primenjuju. U svakoj prilici se moraju isticati „tempo savremenog života" i slične priče kao uzrok povećanja broja neuroza u svetu. Za nas to nije ni od kakvog značaja, ako uopšte postoji neki razlog koji ih izaziva. Sve što nas zanima je da se ne sme tolerisati nijedan dokaz ili svedočanstvo koji bi išli u prilog sklonosti koju javnost pokazuje prema crkvi. Ukoliko bi joj se dopustilo da misli sopstvenom glavom i da sama donosi odluke, nezavisno od ma kakvih „zvaničnika", gde da smesti svoje bližnje koji su „skrenuli", javnost bi odabrala crkvene sanatorijume i izbegavala bi na sve moguće načine mesta gde se primenjuju „naučni metodi".

Na najmanji podsticaj javno mnenje bi u trenu prebacilo sve vrste mentalnog lečenja u ruke zvaničnih crkava. Na drugoj strani su crkve koje samo čekaju tako nešto, inteligentne crkve. To užasno čudovište, Rimo-katolička crkva, još uvek ima dominantan položaj širom hrišćanskog sveta u oblasti mentalnog lečenja, a njihovi dobro iškolovani popovi neprekidno rade na tome da privuku javnost na svoju stranu. U grupama fundamentalista i pentekostalaca se vrše kampanje isceljivanja, koje zbog svojih rezultata privlače mnogo novih lica hrišćanskom kultu. Na čisto isceliteljskom planu bostonska Crkva Hristove Nauke iz Masačusetsa predvodi u pridobijanju javne podrške i vodi mnoštvo sanatorijuma. Sve ih treba ukinuti. Oni moraju biti ismejani i oklevetani a svaka metoda lečenja koju hvale mora biti oglašena za prevaru. Bar petinu svog vremena psihopolitički operativac mora posvetiti uklanjanju opasnosti ove vrste. Kao što smo u Rusiji morali da tokom mnogo godina vrlo naporno radimo na uništenju crkve, tako moramo da uništimo sve veroispovesti u zemljama koje su predviđene za pokoravanje.

Gubitak razuma mora da postane noćna mora svakog sveštenika i iscelitelja. Njihovi najbolji rezultati moraju biti prikazani kao gomila besmislica, kakva god sredstva morali da upotrebimo da to postignemo.

Ne treba da brinete kako ćete izgledati u očima javnosti. Ono o čemu treba da brinete je kako ćete izgledati u očima zvaničnika. Svaku ustanovu u državi određenoj za potčinjavanje morate da privučete na svoju stranu i naučite ih da zapene od besa kada im pomenu isceljivanje putem vere. Morate da navedete okružne tužioce i sudije da veruju, sa istom žestinom kao što se nekad davno verovalo u Boga, da je hrišćanska ili ma koja druga verska praksa koja bi se mogla posvetiti mentalnom lečenju opaka, zla, da izaziva još gore mentalne poremećaje, da je javnost mrzi i ne podnosi.

Morate da privučete na svoju stranu svaku medicinsku organizaciju da bude u dosluhu sa vama tokom ove kampanje. Morate da iskoristite njihovu pohlepu, pa čak i njihovo čovekoljublje, tražeći njihovu saradnju u uništavanju svakog oblika verskog isceljivanja, a time i brige sveštenika za umobolne, upravo kako nama odgovara. Morate da prepoznate da se u takvim društvima na položaju savetnika isključivo nalaze lica koja su prošla komunističku indoktrinaciju. Jer vi možete i treba da koristite ovakva društva. Oni su priglupi i lako ih je nahuškati kad zatreba. Njihovi beli mantili i naučna zvanja se mogu dobro iskoristiti da prikriju ma koju operaciju za koju želimo da ostane skrivena. Moramo da od njih napravimo saučesnike u svojim naporima, tako da ne budu u stanju da nam se izmigolje i diskredituju nas.

Žestoko smo se borili još od početka ovog veka (20.) da svedemo na nulu svaki hrišćanski uticaj i imamo uspeha u tome. Dok se još uvek ljubazno odnosimo prema hrišćanima, treba da imate na umu da tek treba da izvršimo uticaj na „hrišćanski svet" onako kako nama odgovara. Kada to bude urađeno, završićemo zauvek s njima ma gde se nalazili. Možete da ih vidite ovde, u Rusiji, poput dresiranih majmuna. Oni ne znaju koliko je dug kanap kojim su privezani sve dok „majmuni" u drugim zemljama ne budu postali neoprezni.

Morate uporno da radite sve dok „religija" ne bude poistovećena sa „gubitkom razuma". Morate da radite sve dok zvaničnici gradskih, regionalnih i državnih vlasti ne počnu bez razmišljanja da skaču na religiozne grupe kao državne neprijatelje.

Zapamtite da svim zemljama vlada samo nekolicina ljudi, i da se oni pretvaraju kako se savetuju sa širokim masama. I u Americi je isto. Neki sitni činovnik, baš kao i zakonodavac, može biti naveden da poveruje u najgore stvari. Nije neophodno uveravati mase u bilo šta. Neophodno je jedino raditi bez prestanka na visokim zvaničnicima, koristiti se klevetanjem pojedinaca, izmišljotinama, lažnim dokazima i svedočenjima kao i neprekidnom propagandom kako biste ga naveli da umesto vas vodi bitku protiv crkve ili ma kog iscelitelja.

Poput zvaničnika, i neki dobronamerni iscelitelj će poverovati u najgore ako mu se ono može prikazati kao opasna konkurencija. I poput hrišćana, bude li nastojao da nam oduzme ma koje pravo koje smo prigrabili, počistićemo i njega.

Moramo da budemo poput loze koja se obavija oko drveta. Koristimo drvo da bismo se peli naviše a onda, udavivši ga, jačamo hraneći se njegovim tkivom.

Moramo da zbrišemo sve koji nam stoje na putu. Moramo da iskoristimo kao svoje oruđe svaku vrstu autoriteta i vlasti kojih se dočepamo. A na kraju, kada protekne nekoliko decenija, moći ćemo da ukinemo sve vrste autoriteta i vlasti osim naše sopstvene i trijumfujemo u slavu naše Partije.

Poglavlje 15 - Predlozi koje na svaki način treba izbegavati

Postoje izvesni štetni pokreti koji bi mogli da ometu osvajanje putem psihopolitike. Lako bi mogli da steknu prednost iznenada se pojavivši iz nekog dela zemlje, te bi ih trebalo uočiti pre nego što u tome uspeju i suzbiti.

Velike i uticajne grupe tako mogu da predlože da se neuračunljive osobe vrate pod staranje onih koji su se vekovima bavili mentalnim lečenjem po plemenima i u širokim narodnim masama - sveštenicima. Ma koji pokret koji postavlja svešteno lice na čelo neke ustanove mora biti optužen za nestručnost i izazivanje novih mentalnih poremećaja religijom koju propoveda. Najgora stvar koja bi se mogla dogoditi psihopolitičkom programu bila bi ovlašćivanje sveštenstva da se stara o mentalnim bolesnicima u jednoj državi.

Ukoliko već postoje bolnice za mentalno obolele kojima rukovode religiozne grupe, one moraju biti diskreditovane i zatvorene, bez obzira koliko će to da košta, jer bi moglo da se dogodi da na površinu izbiju pravi podaci o izlečenjima u takvim ustanovama, i da se sa njima uporede podaci koji pokazuju koliko je malo izlečenih u drugim, svetovnim ustanovama, što bi dovelo do snažnog pokreta sa ciljem da se sveštenstvu prepusti briga o mentalno poremećenim osobama. Svaku javnu raspravu o ovome treba početi što pre, kako bi se predupredila mogućnost da se tako nešto ikada dogodi.

Državni zakoni se moraju donositi vrlo pažljivo, vodeći računa da se zaobiđu sva ljudska prava kada su u pitanju mentalno obolele osobe. Ma kojim zakonskim predlozima ili izmenama Ustava koji pokušaju da stave van zakona nanošenje povreda mentalno obolelim osobama trebalo bi se suprotstaviti svim sredstvima, tvrdeći da jedino nasilne metode mogu da donesu uspeh. Ukoliko bi ih zakon štitio, kao što najčešće ne čini, čitav psihopolitički program bi najverovatnije propao.

Trebalo bi obeshrabriti svaki pokret čiji je cilj da poveća ili stavi pod nadzor uslove potrebne da se jedna osoba smesti u ustanovu za mentalno obolele. To bi trebalo u potpunosti prepustiti osobama pod kontrolom psihopolitičkih operativaca. Procedura bi trebala da ima što manje formalnosti, i ne bi trebalo da postoje ma kakve zakonske mogućnosti izvlačenja pacijenata iz ustanova u koje su smešteni. Otuda bi ma koji pokret sa ciljem da pospeši zakonsku proceduru prilikom upućivanja i otpuštanja iz mentalnih ustanova trebalo obeshrabriti pozivajući se na hitnost koja je neophodna u takvim slučajevima. Da bi se sve ovo izbeglo, najbolje bi bilo da se u svakoj bolničkoj ustanovi u državi otvori psihijatrijsko odelenje i izolovane prostorije za mentalno obolele.

Trebalo bi sprečiti svaku mogućnost da ma kakvi spisi psihopolitičke prirode budu slučajno razotkriveni. Svu literaturu koja se zaista bavi mentalnim bolestima i njihovim lečenjem trebalo bi ukinuti, najpre velom tajnosti, a onda i komplikovanim izrazima koji bi je učinili potpuno nerazumljivom. Konkretne podatke o broju izlečenih i o smrtnim slučajevima nikada ne bi trebalo objavljivati u dokumentima. Ma koja istraga koja pokušava da otkrije da su psihijatrija i psihologija ikada ma koga izlečile trebalo bi odmah da bude obeshrabrena i ismejana sa prezirom, i na tom zadatku bi trebalo mobilisati sve raspoložive psihopolitičke operativce. Najpre bi je trebalo potpuno ignorisati, ali ako to nije izvodljivo, trebalo bi upotrebiti sav uticaj i autoritet svih psihopolitičara koji operišu u toj zemlji. Trebalo bi upotrebiti ma koju taktiku da se spreči da istina izbije na videlo. U cilju opovrgavanja optužbi trebalo bi da se na raspolaganju nađu dokumenti koji deluju stručno, u kojima je prikazan ogroman broj uspešnih izlečenja koja su izvele psihijatrija i psihologija, a kad god je moguće trebalo bi u zakonodavne dokumente ubaciti podatke o procentu izlečenih, koliko god da su izmišljeni, obezbeđujući na taj način „činjeničnu" podlogu koja će istog trenutka da predupredi ma koji pokušaj da se navede konkretno ime i prezime makar jedne osobe kojoj su psihijatrija i psihologija zaista pomogle.

U slučaju da se otkriju veze psihopolitičara sa komunistima, trebalo bi ih pripisati njegovoj neopreznosti, a njemu smesta prilepiti etiketu „ekscentrika" unutar sopstvene profesije.

Sve autore koji su u svojim delima prikazali sliku društva pod potpunom mentalnom kontrolom i prinudom trebalo bi „pomoći" da dospeju na stub srama ili da izvrše samoubistvo, kako bi njihovi radovi bili diskreditovani u očima javnosti.

Treba se istog trenutka suprotstaviti ma kojim zakonskim projektima koji imaju za cilj da liberalizuju praksu lečenja i srušiti ih. Sva lekarska praksa bi morala da se koncentriše oko krugova sa naučnim autoritetom, i nikakvo drugačije mišljenje ne bi smelo da se dopusti, jer bi to moglo da dovede do razotkrivanja nepoželjnih činjenica.

Trebalo bi se ubaciti u pokrete za poboljšanje omladine i iskvariti ih iznutra, jer bi oni mogli da ometu kampanje koje se vode sa ciljem da među mladima rašire delinkvenciju, zavisnost od alkohola i droga i seksualnu razuzdanost.

Komunističke radnike na planu javnih glasila trebalo bi upotrebom psihopolitičkih metoda zaštititi od osoba koje ih uporno napadaju, gde god je to moguće. A njih bi, opet, trebalo ubediti da na sve načine popularišu psihopolitičke aktivnosti, predstavljajući ih kao „naučne metode".

Nijednoj grupi koja se bavi ljudskim umom ne sme biti dozvoljeno da postoji unutar granica Rusije ili njenih satelitskih država. Samo će dobro proverenim psihopolitičkim operativcima biti dopušteno da nastave sa svojom praksom, i to jedino u korist vlade, odnosno na neprijateljskim zarobljenicima.

Svaki pokušaj da se psihijatri ili psiholozi odstrane iz oružanih snaga mora naići na odlučan otpor.

Ma koja istraga „samoubistva" ili iznenadnog mentalnog poremećaja ma kog od političkih lidera mora biti prepuštena isključivo psihopolitičkim operativcima ili njihovim poslušnicima, bilo da je psihopolitika odgovorna za to što se desilo ili ne.

Smrt, odnosno nasilje nad osobama koje napadaju komunizam u jednoj državi trebalo bi izbegavati kao nešto što je zabranjeno. Nasilni obračun sa takvim osobama bi mogao da napravi mučenike od njih. Trebalo bi koristiti isključivo klevete i optužbe za neuračunljivot, a buntovnike bi na kraju trebalo dovesti pod nadležnost psihopolitičkih operativaca, kao što su psihijatri i strogo kontrolisani psiholozi.

Poglavlje 16 - Zaključak

U ovom dobu neograničenih mogućnosti vojne tehnike, kao i među-državnih suparništava, gde postoji mogućnost nuklearnog rata sa kapitalističkim silama, psihopolitika mora da deluje efikasnije nego ikada pre.

Ma koji od programa psihopolitike mora biti ubrzan kako bi pomogao i podstakao aktivnosti drugih agenata komunizma u zemlji koja je u pitanju.

Neuspeh psihopolitike bi lako mogao da dovede do toga da otadžbina bude zasuta neprijateljskim nuklearnim bombama.

Ukoliko psihopolitika uspe u svojoj misiji širom kapitalističkih zemalja, nikada neće doći do nuklearnog rata jer će Rusija i bez toga pokoriti sve svoje neprijatelje.

Komunizam se već proširio na jednu šestinu naseljenog sveta. Marksistička učenja su već prodrla u ostatak sveta. Proširenje komunističkog društvenog poretka je uspešno na svim poljima. Proširenje komunizma nikada nije postizano pomoću bitaka, već osvajanjem ljudskog uma. U psihopolitici smo uspeli da usavršimo ovu vrstu osvajanja do najvišeg stepena.

Psihopolitički operativac mora da uspe, jer njegov uspeh znači mir u celom svetu. Njegov neuspeh će značiti uništenje civilizovanih delova Zemlje atomskom energijom u rukama kapitalističkih ludaka.

Cilj u potpunosti opravdava upotrebljena sredstva. Degradacija stanovništva jedne zemlje je manje nečovečna od njenog potpunog uništenja atomskom fisijom, jer životinji koja ima samo jedan život na raspolaganju, ma kakav život je draži od smrti.

Završetak rata znači uspostavljanje pune kontrole nad pokorenim narodom. Ukoliko jedan narod može da bude pokoren bez rata, kraj rata će biti postignut bez ratnih razaranja. To je cilj vredan svakog napora.

Psihopolitičar svoju nagradu nalazi u gotovo neograničenoj kontroli nad stanovništvom, u nesputanom udovoljavanju svojim strastima, kao i u trijumfu komunizma nad glupošću neprijatelja naroda.

podeli ovaj članak: