Razaranje

Kada je i kako započela i zbog čega doživotno traje kriza u Beogradskoj operi

Barmen i Poljska na sceni Beogradske opere

Ko je tražio intervenciju CK za propalu karijeru svoje žene. Zbog čega je Mario del Monako pitao u Zagrebu da li Karmen ujeda. Kako je vođen rad oko premijere Karmen. Ko je jako lijepa teta koja jako jako ružno peva. Kako je generalska snaja napravila karijeru. Ko su bile režijske i dirigentske vedete beogradske opere. Kako je seoska učiteljica postala operska zvezda i kako je svoje neznanje prenosila svojim studentima. Ko su bili stihoklepci beogradske opere. Kako je zbog jedne operske kritike zasedala partijska organizacija. Zbog čega u Beogradu nikada neće biti sagrađena nova opera

Stanilav Živkov

Posle izlaska našeg prethodnog teksta o rasulu u Beogradskoj operi ispostavilo se da Magazin Tabloid ima i vernu publiku i u inostranstvu, pa se tako autoru javila jedna eminentna zagrebačka muzikološkinja i podsetila na činjenicu da rasulo počinje još od 1945 godine, pre svega jer su u raznim trenutcima u operu zabasali krajnje bizarni likovi poput potpuno lude Zdenke Zikove, koja je još od 1926 godine bila ljubomorna na svetski poznatu umetnicu Zinku Kunc tako da je 1947 godine Zikova sa svojom tadašnji mužem Bracom Dimitrijevićem organizovala klaku tenoru Lazi Jovanoviću nakon čega je UDBA pohapsila pola dvorane.

Dimitrijević je posle toga pisao pismo CK, tražeći da njegovu ženu stave u premijernu podelu a kada ni to nije prošlo onda je pretio da će baciti bombu na u i njenog muža pošto su oni kao krivi za propast karijere Zikove!

Ipak, posebna je priča gostovanje proslavljenog tenora Marija del Monaca u "Karmen". u zagrebačkoj operi koje je počelo na zaista neobičan način: Tenor stiže iz Beograda gde je takođe pevao don Hosea. Pokazuju mu scenu a on prvo pita: "Grize li Karmen i kod vas"?.Opšta zabezeknutost.

Kažu mu: zaboga ne. Naša Karmen je velika Marjana Radev. Svetska umetnica i velika dama. I zašto bi uopšte Karmen grizla". Kaže veliki Mario:" Pa u Beogradu sam skoro ostao bez uva! Gospođa Milica Miladinović je scenski žar shvatila jako ozbiljno. Napala me kao zver. Jedva sam se spasao jer je lokalna Karmen Milica Miladinovic izašla da peva mortus pijana (bas kao Dragana Jugovic ex del Monaco 1994) i uz to napaljena da je doslovce spopadala del Monaka na sceni i jos ga izgrebala.

Koju godinu kasnije do njene garderobe je dosla kćer jedne daleko veće pevačice baš da vidi ko je ta teta koja se tako dernja i to je rekla Milici koja se "oduševila" e onda je negde osamdesetih vođen rat izmedju Olge Miloševic i Dubravke Zubović, pa su našli solomonsko rešenje da prave premijeru 1 i 2.

A kada se jednom poveo razgovor oko Zubovićke i celog cirkusa tu gospođu muzikologa je njena kćerkica pitala : mama tko je to? A odgovor je bio: to je jedna jako lijepa teta koja jako jako ružno pjeva! A uz to ima jako loš dah, jer je sedela do ovog autora na jednom saučešću gde su u sat vremena došle najmanje 3 osobe sa topografskim planom pančevačkog Starog groblja i ponudom grobnica za prodaju.

Sve u svemu sedamdesete i osamdesete godine obeležile su Dubravka Zubović koja osim još atraktivnijeg stasa imala podjednako loš glas kao Jadranka Jovanović, kao i izvesna Olga Milošević koja je pevala još lošije.

Inače Zubovićka je karijeru dobrim delom dugovala svom svekru generalu Radoševiću koji je telefonom naredjivao snimanje Zubovićkinih šaba-daba ploča popularne muzike. Zubovićkina karijera dobrim delom je zasnovana na opsenama i izmišljanjima. Najbolji primer za to je slučaj tzv Specijalnog priznanja za ulogu Karmen koje je Zubovićka gromoglasno prikazala lakovernoj javnost.

Međutim, celu stvar je provalio Aleksandar Kolarević, ljubavnik Zubovićkine rivalke Olge Milošević koji je u Dugi objavio prevod španskih kritika gde je pored ostalog pisalo da je predstava sa Zubovićkom bila stalno na ivici raspada a da je ona bila nečujna: Ispostavilo se da je tzv specijalno priznanje zapravo bila najobičnija zahvalnica kakvu su dobile svi učesnici, a nakon takve „kapitalne" karijere Zubovićka se danas bavi vokalnom pedagogijom u Americi!

Inače, što se same sirote Karmen tiče, svojedobno se opera Narodnog Pozorišta javno hvalila neslavnim jubilejima, 25 godišnjicom izvodjenja „Seviljskog berberina" i 20 godišnjicom izvođenja „Karmen" na beogradskoj sceni.

Ovim se još jednom potvrdilo staro pravilo da „čega se pametan stidi, time se lud ponosi" jer su u pitanju bile neverovatno loše, diletantske režije Borislava Popovića, propalog tenora, i nekoliko puta smenjivanog direktora beogradske opere koji je između dve beogradske epizode temeljno uspeo da sredi i Riječku operu odakle je takođe bio najuren.

Sve u svemu, ni sa rediteljima Beogradska opera nije imala više sreće: decenijama su se reciklirale apsolutne ne-režije Borislava Popovića i Mladena Sablića, totalno deplasirane i zastarele kojima su se kasnije pridružile slične tvorevine Dejana Miladinovića koje su najčešće nakon svega nekoliko izvodjenja redovno bile skidane sa repertoara.

Toga je bila svesna i muzička javnost te je svojedobno za Miladinovićevu režiju Verdijevog „Otela" pokojni maestro Vladimir Kranjčević , u to vreme dirigent hora RTSa rekao da je „redatelj umjesto da na sceni prikaže ljubav Otela i Dezdemone, prikazivao svoje noćne more i liječio impotenciju" a pre izvesnog vremena iz Opere su čak lamentirali da se od svih Sablićevih ne-režija jedino zadržala iskasapljena režija Verdijevog Don Karlosa!

Uglavnom, Beogradska opera je već više decenija u krizi čije rešenje je nemoguće a svoje zlatno doba opera je imala u vreme direktorovanja maestra Lovra fon Matačića , odnosno do 1941. godine.

Posle II svetskog rata taj ugled je donekle povratio maestro Oskar Danon, ali socijalističko uređenje a posebno samoupravljanje operu su zapravo toliko unazadili da se posledice još uvek uveliko osećaju. Poseban je problem takozvana koncepcija nacionalne pozorišne kuće gde su tri ansambla drama opera i balet potrpani u istu zgradu sa veoma malom glavnom pozornicom na kojoj se predstave svih ansambla naizmenično smenjuju.

Pošto su ulaskom u radni odnos pevači, reditelji i dirigenti ostajali u ansamblu praktično do penzije, automatski je koliko je god to bilo moguće sprečavan dolazak novih umetnika kako bi se sačuvao status onih u radnom odnosu koji su nastavljali da rade iako su odavno ostali bez glasa ili sposobnosti da u svojim režijama pokažu išta novo.

Kriterijumom negativne selekcije na rukovodeće položaje dolazili su često nekompetentni i nesposobni rukovodioci koji su sistematski uspeli da upropaste beogradsku operu. Intendatura dramaturga Vece Lukića, bila je vreme kada je ubrzano urušavanje Beogradske opere.

Tako su, nakon Danona, u nekoliko mahova, osim Popovića tamo direktorovali Konstantin Vinaver,dramaturg u operi, takodje nekoliko puta smenjivan; Jovan Šajnović ex direktor Zagrebačke opere, dirigent Dušan Miladinović, suprug već spomenute Milice Miladinović i otac Dejana Miladinovića, autora nekih od najružnijih predstava ikada viđenih na sceni koji se i sam oprobao na mestu direktora beogradske opere odakle je, nakon kratke američke epizode bio direktor Novosadske opere da bi na kraju stigao na mesto umetničkog direktora Madlenijanuma.

Osim njih na mestu direktora oprobao se i neuspešni tenor Predrag Protić koji se čak oprobao kao neuspeli reditelj Guovog Fausta na sceni Sava Centra.

Pod izgovorom da se u srpskoj operi peva na srpskom jeziku, decenijama su umetnici maltretirani da uloge, ranije već spremljene na originalnom jeziku, moraju preučiti na srpski te se događalo da čitav ansambl mora spremati premijeru „Madam Beterflaj" na srpskom ali zato reprizu na italijanskom peva primadona „assoluta La Vassovich" odnosno Radmila Bakočević.

Decenijama je prevodjenje libreta opera bio veoma unosan posao za povremenog direktora opere Konstantina Vinavera i arhitektu akustičara Husniju Kurtovića čiji su se prevodi najblaže rečeno mogli nazvati stihoklepanjem.

Ipak ovo stihoklepanje bilo je finansijski veoma unosno jer su stihoklepci od prihoda svake predstave dobijali 2 procenta na ime autorskih prava.

E nekom je napokon došlo iz dupeta u glavu pa su u operi naprasno rešili da se peva na originalu, ali je u samom startu nastao problem pošto je umesto pravog projektora za titlove koji omogućava prikazivanje dva široka reda teksta koji se prikazuje beo a na crnoj pozadini, neki pametnjaković napravio dil po kome je nabavljen pravi pravcijati minijaturni semafor za stadione koji može da prikaže svega dva kratka reda crvenog teksta pa je taj problem rešen tako što je za novo prevođenje teksta i njegovo adaptiranje angažovan doajen beogradskih prevodilaca Kosta Carina koji je već imao višedecenijsko iskustvo sa prevođenjem opera za televiziju i to je funcionisalo do smrti Koste Carine.

Međutim, čim je Kosta Carina počeo da prevodi naprasno su se pojavili naslednici autorskih prava pokojnog Milana Dimovića koji je prevodio opere između dva rata i čiji su prevodi korišćeni pri samom pevanju jer su mislili da se koriste Dimovićevi prevodi, čime se još jednom potvrdilo da je prevođenje opera decenijama bilo jako unosan posao!

Repertoarska politika je takodje bila potpuno pogrešno vođena, jer se nekih dvadesetak operskih naslova naizmenično smenjivalo u čitavom posleratnom periodu a pojedini pokušaji širenja repertoara uglavnom su bili kontraproduktivni.

Tipičan primer za to su neuspele premijere savremenih opera poput Menotijevog „Konzula" Britnove „Otmice Lukrecije" i „Alberta Heringa" te „Orfeja XX veka" Bruna Bjelinskog za koje je zajednički imenitelj da zvuče kao da muzičari umesto muzičkih koriste intrumente za mučenje! Naravno ovakve predstave redovno su nakon dva tri izvodjenja skidana sa repertoara.

Premijera „Alberta Heringa" skinuta je sa repertoara odmah nakon premijere jer je 11 muzičara iz orkestra tražilo da im se ta predstava plaća kao tezga iako su bili u radnom odnosu. Iako u samom orkestru deluje dosta vrsnih intrumentalista, orkestar je višedecenijski nešeriv problem jer se orkestar zapravo osipa jer muzičari neprestano prelaze iz opere u radio orkestar, odatle u Filharmoniju pa otuda u Vojni orkestar i sve u krug pri čemu ni jedan orkestar zapravo nije do kraja popunjen.

Ni stanje sa horom nije mnogo bolje, svojedobno su članovi tog hora tražili posebne dodatke na platu ako nose periku ili moraju da nose mač, sede ili leže. Tada je širom Beograda bilo poznato ko su tzv „Roza Luksemburg i Karl Marks" beogradske opere!

U nekoliko navrata hor je štrajkovao na ovaj ili onaj način a u štampi su se pojavljivali napisi poput „Boemi i boemština u beogradskoj operi". Inače stanje u beogradskoj operi bi se najbolje mogao definisati srpskim prevodom reči „Boemi, jer je na premijeri uoči Prvog svetskog rata ova opera izvodjena pod nazivom „Čergari"!!!

Beogradska opera ni sa dirigentima nije imala neku naročitu sreću. Tako su se tamo okušali razni dirigenti, često neuspešno, dolazilo je do doslovnog raspada ansambla. Ostaju zabeleženi dirigentski gafovi Dušana Miladinovića koji je tokom poslednjih godina rada dirigovao skoro gluv tako da su se pevači nadvikivali sa orkestrom, a za vreme nekih proba i predstava zabeležene su i doslovne tuče u orkestru.

Tako je tokom generalne probe „Atile" u Sava Centru došlo do tuče izmedju izvesnog violončeliste i dirigenta Nikolaja Žličara, a veća tuča zabeležena je i za vreme jedne predstave „Labudovog Jezera" u Zemunu.

Žličar je inače bio jedan od najnekompenetnijih dirigenata u Beogradskoj operi koji je kasnije karijeru nastavio kao nastavnik u muzičkoj školi u Sloveniji a nedavno je vidjen kako diriguje bleh muziku. Još je gora stvar ispala od kada su žene počele da se bakću sa operskim dirigovanjem tako da pod njihovom dirigentskom palicom orkestar po pravilu svira rutinerski i bez sjaja, ali prilikom gostovanja biva naprosto preporođen.

Najbolji dokaz je bila premijera Štrausove „Salome" 2003. godine kada je orkestar bio doslovce fenomenalan ali malo se zna da je nemački dirigent zahtevao i dobio čak 34 orkestarske probe da bi ansambl doveo do savršenstva. Izvođačka praksa beogradske opere je posebna priča.

Naime, osim pomenute „Salome" , maltene sve predstave koje beogradska opera izvodi, ne izvode se kompletno već se skraćuju tzv „skokovima" odnosno preskakanjem manjih ili većih delova. Tako muzika pojedinih predstava ponekada biva skraćena i za čitav sat.

Ima više razloga za ove „skokove": nesposobnost solista da otpeva pojedine delove, nekompletnost orkestra, rediteljska koncepcija, dirigentovo „novo tumačenje partiture" tako da na kraju od partiture ostaje samo ono što se svima sviđa.

Tako, muzika „Lučije di Lamermur" u Beogradu je umesto 3 trajala svega 2 sata, ionako skraćena verzija Don Karlosa umesto 4 trajala je svega 3 sata itd. Inače se odavno zna da su svi direktori beogradske opere uveliko podilazili pojedinim solistima i repertoar kreirali prema željama i hirovima VIP solista.

Tipičan je slučaj Radmile Bakočević koja je karijeru provincijske učiteljice zamenila internacionalnom operskom karijerom pre svega zahvaljujući udaji za doživotnog političara Aleksandra Bakočevića.

Inače kada je Bakočević umro, komentar je bio „rešio se muka, pa ko je još preživeo brak sa Lady Macbeth! Primadona asssoluta „La Vasovich", kako je nazivao Slobodan Turlakov, postala je možda najomraženija soliskinja beogradske opere, pre svega jer je mnogim daleko kvalitettnijim umetnicima zbog njenih kaprica karijera bitno usporena ili sasvim prekinuta. Pošto je bila prva režimska pevačica, u stvaranju Bakočevićkine karijere umnogome je sudelovao čitav državno politički aparat kako bi joj obezbedio gostovanje u inostranstvu.

Fakat je da je Bakočevićka doista mnogo gostovala u svetu, ali se manje zna da na mnogim mestima nije ponovo pevala jer muzički znalci ipak imaju osetljive uši. Iako je Bakočevićka diplomirala Muzičku akademiju u klasi Nikole Cvejića, nikada nije do kraja savladala sve finese operskog pevanja, a čestim forsiranjem preteškog repertoara je sistematski ruinirala glas.

Na žalost velika je šteta što je Bakočevićka sve nedostatke svog pevanja namerno prenela na svoje studente gde je čak govorila da uvek treba pevati pola tona više nego što je napisano kako se ne bi palo u intonaciji a najbolji rezultat takve „pedagoške" metode predstavljaju njene bivše studentkinje koje sve od reda pevaju falš a sa jednog gostovanja u kritici je pisalo da publika do tada nije imala priliku da umesto jednom tona čuje tri!!!

Prilikom gostovanja Radmile Bakočević u Monaku u Štrausovoj „Salomi" došla je a da nije naučila ulogu do kraja pa je šalabahtere poređala na nekakav poslužavnik sa koga ih je neko sklonio tako da je pevala toliko falš da je dirigent predstave Lovro von Matačić javno izjavio da bi i sam kompozitor pozavideo na njenim harmonijama!

Iako je repertoar beogradske opere pravljen pre svega radi Radmile Bakočević ona je imala privilegiju da gostuje u inostranstvu a da premijeru i to još na srpskom pevaju druge umetnice da bi se madam „la Vassovich" najčešće pojavljivala na prvoj ili drugoj reprizi i i pevala na italijanskom.

Od operske kritike očekivalo se da piše vrlo „objektivno" i u superlativima i poznat je slučaj eminentnog opernog kritičara Dušana Plavše koji je nakon tzv „oproštaja" Radmile Bakočević od uloge Norme u istoimenoj operi napisao u Politici da je ona komotna u svega 70% uloge i da je vreme da se povuče. Plavša se očito zamerio establišmentu jer više nikada nije pisao kritiku za operu!

Drugi slučaj zbog koga je čak bio sazvan i sastanak partijske organizacije Narodnog pozorišta usledio je nakon gostovanja tenora Gaetana Bardinija a tim povodom Plavša je napisao vrlo kratku ali ubitačno dobru kritiku pod naslovom MAJSTORI MUZIČKE SCENE u kome je pored ostalog naveo da je nastupila i jedna od prvih zvezda našeg operskog neba mladodramski sopran XY te da je u sopranu XY, danas sigurno jednoj od najvećih svetskih soprana, Bardini našao idealnog umetničkog partnera.

Štaviše dalje je naveo da od davnog vremena kada su na sceni beogradske opere nastupali Zinka Kunc i Laza Jovanović nije bilo takvog ostvarenja glavnih uloga u Toski! Kako bi se sakrilo pravo stanje stvari, čak je na Vikipediji objavljen pravi pravcijati falsifikat u kome piše kako je Bakočevićka imala značajnu međunarodnu karijeru koja je počela 1955. godine i koja se završila sa njenim penzionisanjem sa scene 1982. Godine, a fakat je da je urlala i arlaukala narednih dvadeset godina.

Ipak 1989 godine Politika je povodom spontanog padanja plišane zavese tokom jedne od arija u operi „Moć sudbine" koju je pevala Radmila Bakočević napisala: „da se zavesa spustila kako bi zaštitila publiku od pevača na sceni"

Nešto kasnije Tanja Torbarina je u svojoj kolumni „Sred pušaka bajoneta" napisala da je na scenu „izišo Vragoje Adžić preobučen u Radmilu Bakočević, te zapevao jednu ariju iz opere „Barmen" i jednu ariju iz opere „Pljoska"!

Nakon svog poslednjeg gostovanja u Beogradu, talijanski tenor Bardini je izjavio otprilike da „Sinjora Bakočevic nije primadona, sinjora Bakočevic je poput karabinjera".

Iako je je svoje najbolje pevačke godine prošla još početko osamdesetih Bakočevićka je aktivno nastavila da peva tokom devedesetih na sveopšti užas publike a dodatno se kompromitovala držeći političke mitinge ispred zavese pre svake predstave u vreme NATo bombardovanja a nakon nekoliko otpevanih taktova dobar deo publike je napuštao dvoranu.

Na jednoj predstavi „Trubadura" čuo se čak i komentar da je „otrov počeo delovati odmah a ne tek u četvrtom činu". Međutim to nije bilo sve, Bakočevićka je uspela da u operi pozapošljava koga god je mogla od svojih bivših studenata uključujući tu i svog prvog zeta baritona Slobodana Stankovića, koji je nekoliko godina bio u angažmanu u operi ali je i on ubrzo kalirao sa glasom pa je zato za njega bio namešten konkurs na Muzičkoj akademiji za radno mesto docenta na katedri za solo pevanje ali se desilo čudo i na Akademiju je primljena daleko kvalitetnija operska umetnica sa zvanjem magistra solo pevanja i nastavnim zvanjem vanrednog profesora kojoj se Bakočevićka revanširala tako što je tadašnja direkcija opere svojoj članici odbila da dopusti podelu radnog vremena sa Muzičkom akademijom te je ona u potpunosti prešla na Akademiju i spasla se maltretmana u Beogradskoj operi.

Nakon svega toga taj Bakočevićkin zet je završio pevajući u nekom horu u Parizu ali je zatim na scenu došao naredni, isto bariton koji godinama nije pevao, pošto je njena kćerka Margareta očito bila vrlo sklona baritonima, a i tog su se na kraju jedva kurtalisale ali je Bakočevićka u međuvremenu uspela da zaposli i njegove sinove u operi .

I pored urnisanog glasa i daleko boljih pevačica u ansamblu, Bakočevićka se čak usudila da peva i upropasti premijeru Čileine „Adriane Lekuvrer" ali u tome nije bila sama pošto je ulogu takođe pevala i izvesna Mis Pigi, alias Gordana Jeftović, subreta koja je zalutala u ozbiljniji repertoar da bi kasnije takođe završila kao profesor solo pevanja na Muzičkoj akademiji.

Jeftovićka je decenijama bila u vokalnoj krizi, a ostala je uglavnom zapamćena po višegodišnjoj švaleraciji sa baritonom Nikolom Mitićem, da bi na kraju sada Jeftovićkin muž, inače dirigent počeo da se bavi vokalnom pedagogijom. Zahvaljujući ovakvim eminencijama koje su čvrsto bile ukotvljene u beogradsku operu, mnogi značajni pevači su propatili i to dosta.

Neki su naprosto otišli u penziju, neki na muzičku akademiju a recimo za Radmilu Todorovsku, iako u punoj formi, nakon dolaska u Beograd 1991 nije bilo mesta u operi. Mnogo ranije u beogradskoj operi nije bilo mesta za Danicu Mastilović, sjajnog tumača Pučinija i Štrausa, kojoj je zapravo učinjena usluga jer je napravila svetsku karijeru kao članica Franfurtske opere.

Isti je slučaj sa Oliverom Miljaković koja je karijeru napravila u Bečkoj Državnoj operi. Dunja Simić je takodje devedestih otišla iz Beograda. Možda najbolji mecosopran Milena Kitić takodje je oterana iz beogradske opere i napravila je svetsku karijeru. Najbolji dokaz o urušenom nivou beogradske opere predstavlja niz TV snimaka načinjenih za RTS.

Ukratko rečeno: pozornica užasa u kući strave! Deplasirana ne-režija, stari i isluženi pevači, otrcana scenografija to je odraz dugogodišnjeg pogrešnog vodjenja najznačajnije nacionalne operske kuće. Najbolji biser je svakako bio jedan direktan prenos gala koncerta gde je jedna od numera bila scena trijumfa iz Verdijeve Aide gde nastupa šest solista, ali čitava država se smejala pošto se numera u direktnom prenosu izvela bez dvoje solista: Aide i Radamesa!

Očito da su „Karmen i Toska" zaista postali „Barmen i Pljoska" ! Pažnja kulturne javnosti več decenijama je usmerena na izbor lokacije za izgradnju nove beogradske opere, koji se kao španska serija rasteže više od 40 godina a da se rešenje ne nazire ni u daljoj budućnosti.

Iako je pre 50 godina raspisan konkurs i odabran projekat, do danas se nije desilo apsolutno ništa a poslednjih desetak godina traje stalno prepucavanje oko toga gde treba graditi novu operu: na Novom Beogradu ili pored sadašnje na mestu Staklenca.

U svakom slučaju, ako se izuzmu arhitektonsko urbanističke probleme, ostaje ono najbolnije pitanje: ima li ta gradnja uopšte ikakvog smisla što je svojevremeno potvrdio i pomoćnik gradonačelnika Beograda Goran Vesić rečima: za koga da gradimo novu operu???