Promena sistema

Sa dve-tri reči budućnost se stvara, te reči su: Nemam gospodara - zapisao je Zmaj

Da ima pravde, oni ne bi bili na slobodi

U svakom zlu ima nešto dobro, tako je i u aktuelnoj diktaturi. Aleksandar Vučić je naneo nesagledivu štetu Srbiji, ali usput je, nehotice, raskrinkao zločinački sistem koji pripadnici političke kaste koriste za pljačku države i uništavanje ljudskih sudbina. Vučić koristi iste mehanizme za otimačinu i manipulaciju kao prethodni vladari, samo brutalnije i primitivnije. Naprednjačka vlast je razvejala iluzije o demokratiji, vladavini prava i ostalim demagoškim tricama. Sad je jasno da Srbiji nema spasa bez potpune promene sistema, bez drakonske kazne za Vučića i njegove moralne dvojnike.

Predrag Popović

Svakim postupkom, svakom političkom prevarom i kriminalnom akcijom, Aleksandar Vučić je dokazao da je najgori i najopasniji diktator u savremenoj istoriji Srbije.

Opljačkao je sve što je stigao, očerupao je javne resurse, privatizovao državne institucije, zaustavio proces demokratizacije i ugušio medije, izazvao je stravične podele u društvu i najgorim primercima nesreće dodelio ministarske, direktorske i poslaničke funkcije. Ipak, Vučić nije uzrok aktuelne srpske tragedije, nego posledica svega što su radili njegovi prethodnici na vlasti.

- Srbija mora da se promeni, da pokuša da izađe iz začaranog kruga u kome se našla, da se pokrene i da konačno prestane da se plaši tog pokretanja. Srbija je danas zemlja svakakve prošlosti i teških navika. Večno je podeljena na dva do kraja nedefinisana tabora, čiji se članovi vrte na nekom čudnom ringišpilu, čije je kretanje teško razumeti i još treže predvideti, ali koji svima omogućava da danas kod iste stvari budu "protiv", a sutra, opet kod iste stvari "za", a da pritom nikako ne odstupe od svog osnovnog prava da u oba slučaja baš oni, jedini, budu u pravu - napisao je Vučić u autorskom tekstu u junu 2014, koji je objavio Informer.

U tom savršenom opisu stanja na srpskoj političkoj sceni, Vučić je propustio samo da primeti da se on nalazi u epicentru začaranog kruga. Umesto silom teže, politikanti poput njega silom kriminala i korupcije ne dozvoljavaju da se Srbija pomeri s mesta, da krene u budućnost. Ringišpil se okreće, smenjuju se zlikovci u sedištima, ponekad neko otpadne, ali mehanizam se vrti dalje.

Kad je postao gospodar političkog ringišpila, Vučić je dodao gas do daske. Pogazio je Ustav, poništio zakone, Narodnu skupštinu pretvorio u skupu verziju pančevačkog buvljaka, proglasio je voljenog sebe za vrhovnog sudiju i glavnog urednika svih medija, pa i za vanknjižnog vlasnika Srbije. "Kažu da sam diktator, bolesnik, ludak, mentalno poremećen, peder, picoust, žvalav, debeo... Jesam, takav sam, pa šta", uporno ponavlja Vučić, ponosan na sebe i svoj uspeh u uništavanju države i naroda. Zaista, sa svim tim karakteristikama ni sam nije očekivao da će biti jači od zdravog razuma, istine i pravde.

Uspeo je, ali ne zbog svog naopakog talenta za manipulisanje i vaćarenje. Došao je na gotovo, na teren koji su pripremili jurodivi razbojnici iz bivših režima. Svaka Vučićeva prevara, svaki trik i lopovluk, sve je istog crno-crveno-žutog porekla. U svakom njegovom zločinu politički forenzičari bi prepoznali tragove njegovih dvojnika iz bivše vlasti.

Današnji opozicionari, bivši akcionari "žutog preduzeća", podržani tobože nezavisnim novinarima i samoproklamovanom intelektualnom elitom, rugaju se novom skupštinskom sazivu. Iz jednopartijskog mulja izvlače simbole savremene propasti - Milenu Popović, tzv. udovicu Olivera Ivanovića, bivšeg novinara Dnevnog telegrafa i večitog dojavljivača DB-a Uglješu Mrdića, estradnog novinara Sašu Jovanovića, koji se proslavio nastupom u Pinkovom rijalitiju "Zadruga", pa i nekakvu porno glumicom s umetničkim imenom Šeri Kis.

I u prošlom sazivu bilo je mnogo naprednjačkih poslanika koji su nervirali i plašili građaniste. Šampion u toj disciplini je Marjan Rističević. Istim kritičarima isti Rističević nije smetao kad je u skupštinske klupe ušao na listi Demokratske opozicije Srbije. Ponašao se isto kao sad, nestašno i primitivno, ali aplaudirali su mu kad je predlagao da svi radikali i socijalisti budu zatvoreni na stadione.

Maja Gojković je uništila parlamentarizam, zla je i agresivna, naterala je naprednjačko stado da glasa na zvonce. Političari i intelektualci koji se sada zgražavaju nad kršenjem demokratskih principa i običaja više se i ne sećaju šta se dešavalo u Skupštini kad je predsedavala Nataša Mićić, a poslanički klub Demokratske stranke vodio Čedomir Jovanović.

U zaborav je palo izbacivanje poslanika Demokratske stranke Srbije. Brutalnim kršenjem zakona, DS je tada izazvala krizu tokom koje je 306 poslanika imalo verifikovane mandate.

Ruganje parlamentarizmu i zakonima nastavljeno je i aferama "Solun" i "Bodrum". Poslanik s liste DS-a Borislav Novaković je glasao iz Soluna, a Neda Arnerić iz Bodruma.

Niko nije ni politički, a kamoli krivično odgovarao za to, čak ni Bojan Pajtić, koji je, kao šef poslaničke grupe, mahao nekakvim taksi računom, pokušavajući da dokaže da je Arnerić uzela taksi u Bodrumu, došla u Beograd, glasala u Skupštini i istim vozilom se vratila na plažu u Turskoj. Sve to za šest sati.

U to nije poverovao ni Boris Tadić, a on je toliko naivan da čak veruje i da je pametan. Ipak, afere su bile i prošle. Ostao je Borislav Novaković, eno ga u Narodnoj stranci, čeka da se vrati na vlast.

Čeka i Dragan Đilas. Predsednik Stranke slobode i pravde je uveren da će, ako ne bude nekih šokantnih uticaja sa strane, naslediti Vučića na ringišpilu. Ima logike u tom planu. Đilas i Vučić liče kao jaje jajetu, s tim što je Vučić dokazao da je mućak. Mnoge karakterne sličnosti uticale su na to da im i politička praksa bude samo sredstvo za zgrtanje imovine.

Đilas je zagovarao bojkot nedavno održanih izbora. Nije hteo da učestvuje u Vučićevoj predstavi, koja je okončana krađom glasova i falsifikovanjem izbornih rezultata.

Đilas se suprotstavio prekrajanju volje građana, a prvi mandat gradonačelnika Beograda dobio je upravo tako, pritiscima i kupovinom odbornika. Gradska vlada je konstituisana tek četiri meseca posle izbora, kad je Đilas uspeo da sakupi većinu, odnosno da vrbuje Ivicu Dačića, Jovana Krkobabića i Čedomira Jovanovića. Volja glasača nije bitna, svakako ne kao blizina gradskoj kasi i institucijama koje omogućavaju širenje privatnog biznisa.

U rekordnom roku, Đilas je poslovanje svojih firmi uvećao za 804 odsto. Na njegovu žalost, ostali su mnogi tragovi, na osnovu kojih sad naprednjaci grade optužbe za nezakonito stečenih 619 miliona evra.

Gde je Đilas stao, nastavio je Vučić. Samo mnogo brutalnije. Za razliku od svog dvojnika, Vučić ne osniva preduzeća, nego otima tuđa i ugrađuje se u poslove. Već je stekao desetostruko više od Đilasa. Kad sve prođe, Vučić namerava da zadrži plen, a odgovornost da prebaci na svoje alave i maloumne saradnike. Neće u tome uspeti, ali on bi to voleo.

Na sličnost između Đilasa i Vučića ukazuju i mnogi političari. Pre dve godine, u vreme lokalnih izbora u Beogradu, na to je upozoravao Boško Obradović. U poetskom nadahnuću, opisao ih je kao "dva brata, dva drugara stara". Nekoliko meseci posle te kampanje, Obradović je uveo Dveri u Đilasov tzv. Savez za Srbiju. Tim postupkom izazvao je raskol u Dverima. Raspala se i stranka i poslanički klub. Ostatke Dveri, nekad najperspektivnije organizacije na političkoj sceni, Obradović je nedavno opet osamostalio, odbijajući da je uvede u novu opozicionu grupaciju.

Primitivnije od Obradovića, Đilasa danas ofira Zoran Živković. Posle fijaska na izborima, na kojima je osvojio samo 7.805 glasova, dakle oko četiri odsto manje nego što je bilo nevažećih listića, Živković je postao nepodoban i za "pravu opoziciju", koju predvodi Đilas. Iz inata, kao uvređena mlada, na Tviteru objavljuje video klipove kojima pokušava da kompromituje Đilasa i Jeremića fotografijama s Vučićem. Te fotografije su snimljene u državnim institucijama ili na zvaničnim događajima.

Ako ništa drugo, bar zbog toga su neuporedivo bezazlenije od onih na kojima se vidi kako Živković cupka na novogodišnjem koncertu Bajage u kulskom centru "Crvenih beretki". Šef savezne policije išao je na zabavu pripadnika Jedinice za specijalne operacije, koji su dva i po meseca kasnije, kako se navodi u presudi, izvršili ubistvo Zorana Đinđića. Živković nije snosio nikakvu odgovornost.

Naprotiv, profitirao je, i politički i finansijski. Posle Đinđićevog ubistva postavljen je na mesto premijera, a dobio je i subvencije za vinograd "Kuća vina Živković".

Ministarstvo poljoprivrede mu je dalo oko 525.000 evra bespovratne subvencije, s kojom je kupio zemljište u opštini Inđija. Živković je pobedio na tenderu s ponudom sto dinara većom od konkurenta. Hektar vinograda koštao ga je 68 evra. Po toj ceni danas ni brat Andrej ne može da pljačka Srbiju. Kad mu je dosadilo da glumi vinogradara, Živković je prodao imanje preduzeću "Agrounija", čiji vlasnik je Miodrag Kostić. Bahatiji i gluplji od oba brata Vučića, Živković se sad sprda sa građanima: "Pa, država je zaradila na toj subvenciji, plaćao sam PDV".

Kao gradonačelnik, Đilas je kroz izgradnju mosta na Adi i korupcionaške afere "Bus plus", kuća "Velikog Brata" i "Arena sport", naneo ogromnu štetu Beograđanima. Dok je bio ministar bez portfelja, preko fantomskog "Nacionalnog investicionog plana" oštetio je celu Srbiji. Iza njegovih poslovnih mahinacija ostalo je nekoliko miliona žrtava, ali među njima nije Živković. Obojica su, svaki u svoje vreme, radili isto što sad rade naprednjaci.

Đilas sve to zna, zato dobro pazi da nikad i nigde ne pomene bilo šta iz mračne prošlosti koja je stvorila njega i njegove saborce. Nikad nije ni reč rekao o dilovima Čede Jovanovića sa "Zemunskim klanom" ili o Vladimiru Bebi Popoviću i "Surčincima". Nikad ništa ni o korupcionaškim aferama Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, koji su i stilom i cenovnikom bili na istom nivou na kome su sada Vučićevi kumovi i ortaci.

Nije mu smetalo što je Demokratska stranka uzrupirala državne institucije i pretvorila ih u servis za zaštitu vlasti. Dok su Mlađan Dinkić, Miroljub Labus, Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović uništavali Srbiju, Đilas nije imao vremena da reaguje, brojao je parice od reklama koje je prodavao RTS-u, Pinku i svim ostalim medijima. Deo zarade uložio je u dnevne novine Press.

Kao što je Vučić skrivao činjenicu da je vlasnik lista Pravda, tako je i Đilas tvrdio da nema veze ni sa Pressom, a kasnije ni sa Našim novinama. Svi izdavački projekti tandema Đilas-Vučić završili su na isti način, u likvidaciji. Tako su prošle i njihove stranke. Vučićevi radikali su se raspali, kao i Đilasova Demokratska stranka. Tako će proći i Stranka slobode i pravde.

U tom udruženju konvertita Đilas je okupio nesrećnike koje ni Vučić nije hteo da uzme u SNS. Đilas nema pojma kako se pravi neki mesni ili opštinski odbor, a kamoli stranka. Međutim, zna da kupi.

Dejan Bulatović, bivši "otporaš", prodao je Đilasu svoju Zelenu ekološku stranku. Dobio je novac i mesto potpredsednika. U borbi za bolju Srbiju, Bulatovića je snašla svaka muka.

- Posle obaranja komunističkog diktatora Miloševića, neki od lidera DOS-a su nastavili putem koji je utapkao Milošević za vreme svoje diktature. Kao jedan od visokih funkcionera Demohrišćanske stranke Srbije nisam mogao mirno posmatrati kako Đinđić privatizuje Srbiju koju kontrolišu mafijaši. Posle mojih javnih nastupa, počele su ponovne pretnje i posete policajaca i raznih mafijaša. Pritisak je bio žešći nego u vreme Miloševića. Petnaestog oktobra 2000. godine dobio sam žestoke batine od Đinđićevih batinaša, a Vladan Batić, predsednik DHSS-a i ministar pravde, okrenuo mi je leđa i stao na stranu Đinđića i njegovih mafijaša. Shvatio sam da mi opstanka nema u Srbiji i da mi je život doveden u pitanje. Otišao sam u Francusku 5. novembra 2000, gde sam zatražio i dobio politički azil - pričao je Bulatović.

Kad se vratio, osnivao je nekoliko građanskih udruženja, da bi na kraju registrovao Zelenu ekološku stranku. Učestvovao je u opštinskoj vlasti u Šidu, gde je do nebesa hvalio koalicionog partnera Srpsku naprednu stranku. Kasnije je progledao, otvorio je oči i video Đilasa sa evrićima.

Bulatović je dobroćudan i pitom. I nebitan. Sedi u SSP i čeka da dođe do smene vlasti, da iz stranačke pređe u fotelju ministra ekologije. Nijedan od tih kvalifikativa ne može se pripisati Borku Stefanoviću, zameniku predsednika SSP-a, najmanje da je dobroćudan.

Stefanović se dugo vukao na političkoj margini, ali precizno navođen na uticajne funkcije. Iz Reformista je prešao u Građanski savez, pa zatim u Demokratsku stranku. Privukao je pažnju javnosti kao šef pregovaračkog tima vlasti u Beogradu sa kosovskim Albancima. Bolje upućeni pamte ga i po korupcionaškoj aferi s kupovinom izraelskog satelita i otkupninom za Miladina Kovačevića iz republičkog budžeta. S Jovom Bakićem je pokušao da napravi Levicu Srbije.

Kad je zapelo, kao pravi komunjara u "Prada" cipelama od 800 evra, prešao je kod solventnijeg i perspektivnijeg lidera.

Đilas ga je, ne zna se zašto, uzeo u naručje. Sad ne zna šta će s njim. Umišljeni elitista, bez grama talenta, a s vučićevskom mržnjom prema vlastitom narodu, Stefanović samo proizvodi probleme.

Pre neki dan je, u naletu titoističkog slepila, objavio video u kome je optužio kralja Aleksandra Karađorđevića da je zaveo diktaturu i "stvorio prve logore u Evropi" za komuniste i sindikalce.

Naravno, nije rekao da komunisti nisu hapšeni zbog političkog delovanja, nego zbog atentata, pljački banaka i buržuja. Stefanović je morao da obriše svoju izjavu, ali ostao je gorak utisak da na vlast pretenduje čovek koji optužuje Srbe da su pre Nemaca pravili konc-logore.

Pored Đilasa, zablistale su Ana Stevanović i Marinika Tepić. Stevanović je, kao narodni poslanik i visoki funkcioner pokreta Dosta je bilo, predvodila kampanju "Da ovi odu, a da se oni ne vrate". Kad je procenila da je ipak bolje da se Đilas vrati, napustila je DJB, ali ne i poslanički mandat.

Marinika Tepić je iskoristila vakuum u opoziciji da se predstavi u najboljem svetlu. Dokazala je da nije samo pametna i talentovana, nego i da je muževnija od svog trenutnog šefa Đilas. Tepić je bila izožena ozbiljnijim napadama režimskih skotova nego Đilas, kamere nikad nisu snimile njene devojačke suze. Ali, jesu razne budalaste izjave, kojima je priznala da poseduje dobro baždarenu selektivnu svest.

U jednom od poslednji javnih nastupa, u kojima je otkrivala detalje sporne trgovine oružjem, Marinika se zapitala: "Ko je taj Stevan Nikčević? Kako je moguće da se on izvukao posle svega što je radio u vreme SPS-a?"

Retoričko pitanje, da bi pojačala efekat čuđenja, Marinika je garnirala s dramskim patosom i šokiranim pogledom, kao da je ugledala Novaka Filipovića. (Filipović je pančevački bodibilder i narko diler. Bio je u bliskim odnosima s Tepićkom, ali nedavno je policiji dao iskaz u kome ju je optužio da ga je angažovala da preti jednom novinaru. No, to je druga tema.) I Tepić zna odgovor - Nikčević nikad nije odgovarao ni za spornu trgovinu oružjem, ni za ono što je radio kao visoki funkcioner Državne bezbednosti. Sve probleme je rešavao novcem i političkim transferima. Izvukao se tako što je 6. oktobra 2000. prešao na stranu pobednika, u DS. Kad je SNS došla na vlast, u paketu je dobila i Nikčevića. Vučić je dobio novac, Nikčević mesto državnog sekretara u Ministarstvu trgovine, gde i danas izdaje dozvole za prodaju oružja.

Ako se Đilas vrati na vlast, vratiće mu se i Nikčević, a Tepić će pustiti da njene sadašnje optužbe prekriju snegovi, ruzmarin i šaš.

Od preletača iz Đilasovog jata gori su samo kukavci koji su se ispilili ispod Koštuničine suknje. U svakoj stranci koja je doprinela uništavanju Srbije bilo je poštenih i časnih ljudi, čak i u "žutom preduzeću", socijalistima i radikalima, a najmanje u Demokratskoj stranci Srbije.

Kao da su mentalno modifikovani da budu paraziti, posle penzionisanja Koštunice i raspada DSS-a, većina ih se udomila u naprednjačkom kartelu. Odbacili su patriotske floskule, s kojima su desetak godina zamajavali glasače, kosovske zakletve se ne mažu na hleb i ne pomažu da se ide na Pink.

Među tim bednicima ističe se Nebojša Bakarec, ne po funkciji, nego po nedostatku stida. U DSS-u nije uspeo da uzleti koliko je hteo, dobijao je epizodne uloge u medijskim predstavama i funkcije bez uticaja.

Kao odbornik u beogradskoj Skupštini, za govornicu je izlazio s knjigom "Vučić - politička fukara", kojom je ilustrovao stavove o diktatorovim izdajama i prevarama.

Kad je ostao bez mandata, prešao je na stranu jačeg. Vučiću je prodao pljuvačku, samo to je imao. Bakarec sad pljuje po opoziciji i, još ostrašćenije, po običnim građanima koji ne žele da trpe naprednjačku torturu. Za demonstrante tvrdi da su "šaka jada". On o jadu zna mnogo.

Kad je bio Koštuničino čedo, dolazio je u kafić "Tejlor" da se Aleksandru Tijaniću žali kako ga stranačke kolege ponižavaju zbog psiho-fizičkih deformiteta. Mršav i ispijen, s jednom kraćom nogom, šepao je u šarenoj indijskoj mantiji, ponosan na pesme koje je pisao novinarkama i na sklonost ka slikarstvu, koju je dokumentovao sa dvadesetak tetovaža. Takav, nije bio predmet ponižavanja, nego sažaljenja. Sad vređa zdrave, hrabre i odlučne mladiće, koje Vučićevi uniformisani i civilni kriminalci prebijaju po beogradskim ulicama.

Nije moguće napraviti spisak svih pojedinačnih primera kriminogenih parazita. Svaki je, u meri svojih mogućnosti, uzeo koliko je mogao. Niko nikad nije kažnjen. Od finansijske štete, koju su napravili čerupanjem javnih resursa, neuporedivo teže posledice su izazvane stvaranjem sistema u kome se smena vlasti vrši tako da se ništa ne promeni. Pripadnici političke kaste to znaju i ne kriju.

Autor ovog teksta se, ne tako davno, sreo s jednim ministrom iz Đinđićeve vlade. Ispred "Beograđanke" nigde nije bilo nikoga, kiša je rasterala ljude. Iz crne limuzine izašao je eks-ministar. Nije mogao da izbegne susret. Posle pozdrava i nekoliko konvencionalnih rečenica, uzvrpoljio se: "Tebe sigurno prate, sad su i mene snimili, moram da idem..."

U tu scenu od dva-tri minuta stala je sva tragika srpske stvarnosti. Politikant, svojevremeno osumnjičen za spornu prodaju jedne banke, na čemu je zaradio 11 miliona evra, od kojih je, za 2,5 miliona, kupio vilu na Senjaku, plaši se da ga neko ne vidi s nepodobnim novinarom o čijem imovinskom stanju ne može da se piše, a da ne krenu suze. Zna da mu niko neće zameriti što je krao, ali plaši se da ne bude viđen s nekim ko kritikuje lopove.

Štetočine su napravile sistem po svojoj meri. Značajan deo tog zločinačkog mehanizma je pravosuđe. Iz vremena Slobodana Miloševića petooktobarski revolucionari su zadržali najgore tužioce, sudije i načine postupanja. Svaka sledeća vlast dodatno je kriminalizovala pravosuđe. Zločinački eksperiment Borisa Tadića, Snežane Malović i Nate Mesarović stvorio je mulj iz koga danas vire Vučićeve sudije, koji postupaju po njegovom maloumlju, a ne po zakonu.

Kako to izgleda u praksi, videlo se pre nekoliko dana, kad je u zastarevanje otišla krivična prijava koju je Stanko Subotić podneo protiv Dušana Mihajlovića. Subotić je Specijalnom tužilaštvu predao prijavu u kojoj je optužio bivšeg šefa policije zbog reketiranja. Prema navodima iz krivične prijave, Mihajlović je iznudio 250.000 evra pod pretnjom da će ubaciti Subotića na spisak optuženika za šverc cigareta. Subotić je imao svu SMS prepisku s Mihajlovićem, audio i video snimke razgovora, ali džabe. Tužilaštvo, pod kontrolom Zagorke Dolovac, nije reagovalo, prijava se zaturila u nekoj fioci. Nekome nije odgovaralo da taj slučaj dobije sudski epilog.

Tužioci i sudije će sutra, kad se raspadne naprednjački kartel, svoje usluge da iznajme novim gospodarima.

Na njihovu žalost, Vučić ih je sve isterao na čistinu. Nehotice, dao je uputstvo za spas Srbije. Umesto smene likova na ringišpilu, neophodno je promeniti kompletan sistem. Toga se plaše i pretendenti za titulu njegovog naslednika, prvi Đilas.

- Ovde već osam godina postoji kampanja "svi su isti". To nije tačno, nismo ni slični. Nismo bili isti ni svi u DS-u. Na izborima 2012. lista koju sam ja vodio u Beogradu dobila je 36 odsto, Boris Tadić je dobio 30, a republička lista DS-a samo 24 odsto. Neko je video razliku. Evo zašto nisam isti. Bio sam studentski lider i borio sam se protiv Miloševića. Onda sam otišao i napravio biznis u kome je prosečna plata u mojoj kompaniji bila hiljadu evra. Eto, nismo isti - priča Đilas kao što je nekad pričao Vučić.

Narod više nema vremena za te bajke. Vladari, koji su se smenjivali unazad 30 godina, naneli su više štete nego svi ratovi devedesetih. Danas se iz Srbije ne beži od bombi, nego od političara, od zla koje oni kreiraju. Ko neće ili ne može da beži, mora da prihvati borbu za goli opstanak.

Zmaj Jova Jovanović je ostavio stihove u kojima je opisao cilj te borbe: "Sa dve-tri reči budućnost se stvara, te reči su: Nemam gospodara!"

U Srbiji neće biti slobode dok gospodar Aleksandar Vučić ne bude u zatvoru.