Polemike

Beskrajni književni rat (7)

Politička osuda Kišovih osporavatelja

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

Autor teksta, Milo Lompar, najpre otkriva da su dve ugledne beogradske kulturne institucije, Kolarčev narodni univerzitet i Studentski kulturni centar, odbile, odnosno otkazale zakazani razgovor o Vasovićevoj knjizi Zar opet o Kišu?. A potom obelodanjuje da je posle izlaska prvog Brajovićevog teksta glavnom uredniku Politike 1. aprila 2014. poslao pismo u kojem je zahtevao da u prvom narednom broju dodatka „Kultura, umetnost, nauka" objave njegov tekst pod naslovom „Značajna knjiga", „bez bilo kakvih izmena".

Lompar je u pismu glavnom uredniku naglasio da je on u Brajovićevom tekstu optužen da kao predsednik žirija za dodelu nagrade „Nikola Milošević" zastupa antisemitizam te da mu mora biti dozvoljeno da se odbrani od lažnih optužbi. Narednog dana, piše dalje Lompar, „uznemirio" ga je telefonskim pozivom urednik Politikinog dodatka, tražeći da tekst skrati. Lompar je taj zahtev odbio i u nastavku teksta u Pečatu obrušava se na uređivačku politiku Politikinog dodatka, izjednačavajući je sa vremenom titoizma.

„Zar nije znakovito da mnoga apologija Kiša - i ona od pre trideset godina, i aktuelna - uvek podrazumeva političku osudu njegovih osporavatelja?", pita se Lompar. „Kakav nam to pluralizam nudi Politika ako svakog ko ima pozitivno mišljenje o Vasovićevoj knjizi optužuje da je nadahnut ni manje ni više nego - antisemitizmom?"

U istom broju Pečata objavljen je i Lomparev tekst „Značajna knjiga", koji je Politika odbila. U njemu autor opravdava Vasovićevu analizu Kiša kao društvenog fenomena, jer je autor Grobnice za Borisa Davidoviča radi književnog uspeha instrumentalizovao i jevrejsku temu, i tobožnji srpski antisemitizam povezan sa represivnim komunističkim režimom.

Instrumentalizacija tih tema rezultirala je neautentičnošću i drugim slabostima u Kišovom pripovedanju. U Vasovićevoj knjizi je „dočaran društveni milje, ili ideološki milje, koji je prožet aktuelnim epohalnim odjekom: Kiš u njemu nije pisac nego ideologema". „Nije na delu nikakva pojednostavljena negacija Kiša, već jedno samosvesno poetičko uverenje." U zaključku, Lompar, kao na posebnu vrednost i poentu Vasovićeve knjige, ukazuje na kritiku srpskih književnih prilika: „Nebojša Vasović je iskazao vrlo zanimljive i u mnogo čemu opravdane uvide koji otkrivaju duboku unutrašnju ne-dijalogičnost naše književne situacije: njenu sklonost ka ideološkim diskriminacijama".

Vraćamo se Brajoviću i njegovom tekstu o austrijskom piscu Tomasu Bernhardu. Iako je tekst posvetio ovom osobenjaku, Brajović nije propustio priliku da bocne svog aktualnog neprijatelja Vasovića.

Za Brajovićeve protivnike je ispalo da je on pisao tekst o Bernhardu samo da bi ga uporedio sa Vasovićem i pokazao kako izgleda pravi, a kako lažni usamljenik, pobunjenik i individualac. A mi se opet pitamo: Da li je Brajović toliko opterećen Vasovićem da ne može da ga zaobiđe ni kad piše o temi koja sa njim nema nikakve veze? Ili je tekst samo dimna zavesa i ratna taktika, a Tomas Bernhard samo maska kako bi napad na protivnika bio nastavljen? Nije naše da dajemo odgovore.

Odgovor je dao Milo Lompar, opet u Pečatu a ne u Politici, 9. maja 2014. Naslov teksta je „Slučaj Kiš 2014. nastavak, Vasović i Bernhard, via Mihiz". Lompar tvrdi da je Vasović autentičan i dosledan individualista, kao i Tomas Bernhard, i da je njegova poetika uvek bila dosledna i beskompromisna i da je on, pišući o Kišu, nije promenio.

Analizom dva Vasovićeva teksta o Mihizu i njegovom delu Autobiografija o drugima iz 1995. i 1996. godine, Lompar pokazuje da su stanovišta u tim tekstovima ista kao i u knjigama o Kišu. Pišući o Mihizu, Vasović razlikuje „dva tipa ličnosti, izdvojenike i društvenike, samotnike i opštežitelje". Osnovno načelo samotnika je nezavisnost, a opštežitelja „slivanje, društvenost, društveni i politički aktivizam", „simbioza" s društvom, odnosno konformizam.

Opštežitelji su za Vasovića, piše Lompar, i Mihiz, i Kundera, i Kiš. U tekstovima o Mihizu Vasović je razotkrio kameleonstvo Mihizove ličnosti i njegovo prividno disidentstvo, njegovo „koketiranje sa ustaljenim vrednostima i politički podobnom predstavom naše literature". „Zar modus neautentičnosti koji postavlja kod Kiša Vasović ne prepoznaje i kod Mihiza?", pita Lompar, „zar naglašavanje Mihizovog prividnog disidentstva nije utrlo put naglašavanju da je Kiš bio 'kobajagi disident'?" Lompar pokušava da objasni i zašto je Tihomir Brajović (koga u tekstu naziva „Politikin denuncijant"), ondašnji urednik Reči, objavio ta dva Vasovićeva teksta: razlog je Brajevićevo opštežiće.

U vreme kada su tekstovi objavljeni, 1995. i 1996. godine, Mihiz je važio kao srpski nacionalista i miloševićevac. A ta politička struja, kao i Miloševićev režim, bili su oštro napadani od druge, jednako moćne, titoističke, antinacionalističke i globalističke struje u Srbiji („osuda aktuelnog političkog režima jeste ono što opredeljuje pozitivan odnos prema Vasovićevoj kritici Mihiza").

Dakle, Brajoviću je odgovarala politička dimenzija tekstova o Mihizu, jer kritikuju srpski nacionalizam, i prihvatio je Vasovićev model interpretacije. Ali poriče taj isti model u Vasovićevim knjigama o Kišu, jer mu ne odgovara njihova politička dimenzija, tj. kritika globalizma. „Optužba za antisemitizam prevashodno je, dakle, ideološka racionalizacija ovakvog stanja stvari." Vasović, kao individualista, odbija „konformistički model srpske ili svetske pozornice", a „Politikin denuncijant uvek racionalizuje svoje konformističko priklanjanje moći".

Kako bi odbranio Vasovića od Brajovićeve optužbe da je antisemita, Lompar zove u pomoć istoriju srpske književnosti: „Dučić je savetovao Andriću da napusti hodže, vezire i efendije kao svoje teme i okrene se - kao obrazovan i kulturan čovek - Evropi.

Da li je Dučić bio turkofob? Andrić ga nije poslušao. Znači li to da je bio turkofil?"

Dok u ovom tekstu brani Vasovića, u drugom, objavljenom u Pečatu 16. maja, Lompar brani sebe. U trećem nastavku „Slučaja Kiš 2014." pod naslovom „Vasović i Bernhard, via Crna Gora", on je u prvi plan stavio sebe kao metu Brajovićevog napada: „Politikin denuncijant" je, pored antisemitske, „izneo i drugu tačku denuncijacije".

Ona glasi: „Autor ekstenzivne paskvile Zar opet o Kišu? u svojim kritičkim radovima već desetak godina... zapravo zagovara delu intelektualne elite i te kako privlačan koncept etno-konfesionalno ekskluzivne, puristički samodovoljne književnosti i kulture kao odbrambenog bedema pred rastućim tendencijama i pretećim silama savremenog sveta".

Prema mišljenju Lompara, napadač je ovim dvema tačkama denuncijacije denuncirao i njega, pa je u trećem nastavku krenuo u sveobuhvatnu ofanzivnu odbranu, koja će se završiti malo neobičnom poentom.

Šta je u osnovi Brajovićevih „denuncijacija"? Ideološka racionalizacija književnosti, što, u krajnjem, znači politika. I to politika koju kreira Zapad. Lompar navodi nekoliko primera u prilog ovom svom gledištu: konvenciju Asocijacija za slavističke, istočnoevropske i evroazijske studije, održanu u Bostonu 2013. godine, na kojoj su, umesto književno-teorijskih, preovladavale političke i ideološke teme; pokušaj izvesnog broja profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, među kojima je i Tihomir Brajović, da uklone srpsku književnost sa Katedre za srpsku književnost, odnosno da grupu za srpsku književnost i srpski jezik preimenuju u grupu za jugoslovensku književnost; isticanje Tomasa Bernharda kao jedinog pisca koji je ukazao na „puzajući neonacizam" i „potmuli antisemitizam" u vlastitoj sredini.

Za cunjala kao što smo mi, ovaj treći primer je najzanimljiviji. Prema Lomparu, Brajović i Politika u tekstu o Bernhardu književna značenja prenose u politička, jer prenebregavaju drugog austrijskog pisca koji je oštrije pisao o austrijskom puzajućem neonacizmu.

Zašto Politika prećutkuje Petera Handkea? Zato, smatra Lompar, što je on to napisao u spisu Pravda za Srbiju. „Handkeova perspektiva je neupotrebljiva sa stanovišta opšteg i konformističkog očekivanja koje je utvrđeno rasporedom kulturnih i političkih sila.

Samo prenošenje Bernhardovih uvida o puzajućem neonacizmu odvija se - i to je presudno za zanemarivanje handkeovske perspektive - u skladu sa davnašnjom propagandnom matricom koja interpretativno vlada zapadnim (američkim) razumevanjem raspada titoističke Jugoslavije: u njoj je primarna srpska odgovornost za takav istorijski ishod...

Nije, dakle, reč o Bernhardovoj umetnosti nego o kulturnopolitičkoj upotrebi Bernharda: budući da odgovara - kao što Handke ne odgovara - zadatom modelu koji zahteva nove istorijske evidencije u području srpske krivice. Bernhard je privilegovan kao ideologema, a ne kao pisac. Kao i Kiš...

Tako kulturna politika preuzima imanentna svojstva književnosti i upotrebljava ih u sasvim političke svrhe." Svrha ovakvih ideoloških racionalizacija je, prema Lomparu, obezbeđivanje političkog i kulturnog prvenstva zapadnih (američkih) moći. I u tome leži suština svih onih optužbi da svako ko pozitivno vrednuje Vasovićevu knjigu želi da izoluje srpsku književnost i odvoji je od sveta.

A ona neobična poenta na kraju teksta, poput nekog samoodlikovanja za ratne zasluge autora, glasi: „Ovakve pojedinačne diskriminacije - pod krinkom ideoloških racionalizacija - premrežile su našu javnu svest, jer se na taj način uspostavlja ideološki monopol koji treba da onemogući kritičku javnost.

Sama mreža manipulativne javnosti nesumnjivo će se razgranavati dok se ne obrazuje odlučan pasivni otpor. Ništa ne nagoveštava ni najmanji otpor. I tada je, međutim, važno ostati na putu ka srpskom stanovištu: utoliko važnije ako se čoveku učini da korača sam."

Šta će o ovakvom zaključku misliti dosadašnji učesnici ovoga rata, kao i aktivni i pasivni otporaši u Lomparevom značenju ove potcrtane reči? Ili profesor tim zaključkom pokušava da proširi ratište, da u dugogodišnji rat uvuče nove snage?

Premeštamo se na međunarodno bojno polje, na kojem je Kiš, i pored veoma snažnih pojedinačnih diverzija, imao najjače uporište.

Najpre, jedna od najpopularnijih i najcitiranijih (post)modernih teoretičarki - Paskal Kazanova.

U svom čuvenom i kontroverznom delu Svetska književna republika ona je visoko podigla barjak u slavu Danila Kiša: optužba za plagijat mogla je da dođe samo iz jedne zatvorene sredine, koju nisu dotakle ni književne ni estetičke inovacije modernog doba i koja na tom planu kasni za „Zapadom".

Kristijan Salmon, osnivač Međunarodnog parlamenta pisaca, mnogo je radikalniji u osudi Kišovih protivnika. Oni ne osporavaju Kišovo delo, nego samog Kiša, tvrdi Salmon u delu Grobnica fikcije, objavljenom 1999. On srpskog pisca doživljava kao preteču Salmana Ruždija, na koga je imam Homeini bacio fatvu i osudio ga na smrt. Kišova smrtonosna bolest posledica je nepravednih optužbi za nepostojeći plagijat.

Početkom 2013. godine u SAD se pojavila biografska knjiga Krštenica. Priča o Danilu Kišu. Njen autor, Mark Tompson, istoričar („i nekadašnji radnik Unprofora u Bosni", kako otkriva Nebojša Vasović), prethodno je objavio dve knjige o raspadu Jugoslavije. Krštenica je, najkraće rečeno, hvalospev Kišu i njegovom delu. Ona, napisao je kritičar Tajmsovog litararnog dodatka, rehabilituje Kiša.

Odmah po izlasku knjige, pisac Muharem Bazdulj je u Vremenu napisao:

„U Americi se nedavno pojavila do sada najkompletnija biografija Danila Kiša koju potpisuje britanski istoričar Mark Tompson. On Kišovom životu i delu prilazi s poštovanjem i simpatijom, čak i fanovski, ali bez strahopoštovanja i idolopoklonstva. Prilazi takođe sa erudicijom, istoričarskom akribijom i suverenim poznavanjem jugoslovenskog konteksta i kulture, ali ipak kao stranac."

Odgovorio mu je, posebnim tekstom, Zoran Milutinović, profesor južnoslovenske književnosti i moderne književne teorije na Univerzitetskom koledžu London. On Tompsonovoj knjizi daje veoma lošu ocenu:

„Smestiti Kiša u kontekst njegove nacionalne književnosti a ne napraviti čitav niz grešaka mora da je zastrašujući zadatak za nekoga ko o tome malo zna...

Nema nikakvih dokaza da je bilo Kiš bilo neki drugi učesnik u polemici u njoj osetio išta antisemitsko. I dok se Birth Certificate naširoko bavi tim spekulacijama, propušta priliku da nešto kaže o književnom i teorijskom značaju cele polemike, kao i o ulozi koju je Čas anatomije odigrao u uspostavljanju i razvijanju jedne nove poetike...

Jednako je razočaravajuće Tompsonovo tvrđenje: 'Kontroverzna u Srbiji, Grobnica za Borisa Davidoviča je pobrala lovorike u Hrvatskoj.' Krivokapićeva knjiga Treba li spaliti Kiša pokazuje da ovo tvrđenje nije i ne može biti potkrepljeno dokazima, kao što ni suprotno tvrđenje koje bi nekome moglo da padne na pamet - 'napad na Kiša krenuo je iz Zagreba', budući da je Golubović tamo objavio svoj prvi članak o Kišu - to ne bi mogao biti. Oba su jednako besmislena, a odaju lukavu zainteresovanost da se književnost upotrebi u neke druge svrhe.

Mala naučna zajednica autora koji na engleskom pišu o jugoslovenskim kulturama do sada je uspešno odolevala preuzimanju ovakvih otrovnih elemenata iz diskursa šovinističkog politikantstva, koji jednu kulturu huškaju na drugu, ne mogu da izdrže empirijsku proveru, a ne doprinose baš ništa našem znanju i razumevanju. Slična prikrivanja, poluistine i aluzije koje zavode u pogrešnom pravcu sačinjavaju jedan podzemni tok u ovoj knjizi, tok koji se nikako ne slaže sa Tompsonovim divljenjem Kišovom antinacionalizmu."

Tompsonova knjiga je prevedena na srpski jezik.

Bilo je u svetu i povremenih podsećanja na onaj glavni, Prvi rat.

Aleksandar Prstojević, čija je akademska karijera u Francuskoj neodvojiva od dela Danila Kiša i koji je doktorirao na Novoj Sorboni 2000. godine tezom „Klod Simon, Danilo Kiš: roman, porodica, istorija", u još dve svoje knjige (objavljene 2003. i 2005. godine u Francuskoj) i u posebnim tekstovima branio je autora Grobnice za Borisa Davidoviča od optužbi za plagijat. Ali neki branitelji njegovom odbranom neće biti zadovoljni.

Francuska književnica Mari Darjesek (koja književno stvaralaštvo posmatra kroz postmodernističke naočare), osumnjičena, kao i Kiš, za plagijat, objavila je 2010. godine, kao odgovor na optužbe, knjigu Policijski izveštaj.

Prividno skrajnuvši svoju odbranu, ona je u knjizi obradila više slučajeva optužbi za plagijat u svetskoj književnosti. Prema njenom viđenju, sve te optužbe bile su plod bolesti zvane plagiomanija i bile su neosnovane. („Ne verujem u originalnost kao književni kriterijum." „Poverovati u plagijat, to znači zameniti književnost i vrednosti baštine." „Tvrdim da bilo koje dve knjige, koje se upoređuju čitanjem kroz zlonamernu ili paranoidnu optiku, uvek mogu proći kao plagijat jedna druge.") .

Jedan od obrađenih slučajeva je i slučaj Danila Kiša. Pošto ga analizuje u funkciji sopstvene odbrane, Prvi rat je prikazan u crno-beloj boji i vrlo uprošćeno, kao dvoboj dobra i zla. Zato se većina učesnika u Ratu i ne pominje. Glavni negativac, pokretač i dirigent cele hajke je profesor Dragan Jeremić, a njegova desna ruka je novinar Pižon, koji obavlja „prljave poslove" (tu su još samo, na istom poslu, Miodrag Bulatović i Joca Daska). Malo je neobično što se na njenom udaru našao i profesor Prstojević, odmereni branitelj Kiša. Mari Darjesek mu zamera što u odbrani primenjuje pogrešnu metodu i što je naseo na logiku onih koji Kiša optužuju za plagijat. Mi samo dodajemo fusnotu: dok je pisala o drugima, Mari Darjesek je, ipak, mislila na sebe.

I ova knjiga je, 2011. godine, prevedena na srpski jezik.

A sad brzo nazad, na domaće ratište.

Krajem 2013. godine književni kritičar Dragan Hamović je u dvonedeljniku Pečat pohvalio Vasovićevu knjigu i preporučio je za čitanje:

„Uticaj onih koji su ovom knjigom direktno pogođeni, učinio je da se ovaj polemički glas priguši i izbegne rasprava na književnom terenu, i da se jedan od najosobenijih pesnika generacije osamdesetih diskvalifikuje, ćutke ukloni iz fokusa srpske književnosti, u kojoj je zapaženo sudelovao i tokom četvrt veka fizičkog odsustva iz otadžbine.

Vasovićeve rasprave su ispit, pretres, kompetentan i neumoljiv, premda često i dovoljno neutralno postavljen (za razliku od kruga profesionalnih branilaca 'lika i dela') posle čijih nalaza teško da će se neke inercije održati. Zrela kulturna sredina bi pojavu ovakve knjige pozdravila kao poziv na kritički dijalog, a mi, ovde i sada, već čujemo nastavak škrguta i muk."

U aprilu 2014. javio se Filip David. Njegove oštre reči o novoj Vasovićevoj knjizi objavio je hrvatski portal Autograf:

„Bilo je pokušaja u književnoj istoriji obezvređivanja i tako velikih pisaca kao što su Shakespeare, Cervantes, Kafka, Beckett. To nije sporno. Sporno je kada se to čini na način koji izlazi van okvira književnosti i ulazi u oblast društvene patologije sa mutnim motivima koji se najvećim delom zasnivaju na različitim teorijama zavere i pokušajima diskriminacije koji sa književnošću nemaju nikakve veze...

Vasovićeva knjiga prihvaćena je od dobrog dela srpske književne čaršije...

Jer Vasovićeva 'analiza' nije ni estetska ni književna - ona je rasistička, politički tendenciozna, što se samo potvrđuje i u novoj knjizi protiv Kiša...

I ovoga puta Vasović se na sličan način bavi likom i delom Danila Kiša. I ne odustaje od svoga antisemitizma...

Vasovićeve knjige o Kišu ne bi bile vredne pomena da ne nalaze svoje utemeljenje u onom revizionističkom pokretu koji se bavi prevrednovanjem srpske, i ne samo srpske, istorije i kulture, a ima svoje pristalice među nekim profesorima istorije, naučnicima, piscima, među ne tako malobrojnim predstavnicima naučne i kulturne elite. O tome svedoči i podatak da se knjiga N. Vasovića našla u najužem izboru za nagradu koja nosi ime Nikole Miloševića."

Možda najlepši i najemotivniji omaž Danilu Kišu napisala je Nataša Glišić u zaključku svog prikaza knjige Milenka Stojičića Kiš kao Kiš objavljenog u Letopisu Matice srpske novembra 2014. godine: „... lično nisam poznavala Kiša. Jednom sam ga sanjala."

Taman smo pomislili da i ratni sukobi mogu da postanu jednolični, kad je na bojište tresnula razorna bomba, lansirana iz Leskovca.

Početkom decembra 2014. godine u nekim, ne u svim, dnevnim listovima objavljena je vest: „Ove godine književnu nagradu 'Nikolaj Timčenko' dobio je Nebojša Vasović, koji živi u Torontu u Kanadi, za knjigu Zar opet o Kišu?".

Saopštenje žirija potpisao je njegov predsednik, Milivoj Nenin:

„Žiri Zadužbine 'Nikolaj Timčenko', koji je radio u sastavu: Jovan Pejčić, predsednik Zadužbine 'Nikolaj Timčenko' - član, Goran Maksimović, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu - član, i Milivoj Nenin, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu - predsednik žirija, jednoglasno je odlučio da dobitnik Nagrade 'Nikolaj Timčenko' za 2014. godinu bude Nebojša Vasović, esejist, pesnik, književni kritičar i istoričar, za knjigu izuzetne analitičko-polemičke snage Zar opet o Kišu?, koju je 2013. godine objavila izdavačka kuća 'Konras' iz Beograda.

Knjiga Zar opet o Kišu?, iznuđeni nastavak Vasovićeve knjige Lažni car Šćepan Kiš - Polemički osvrt na delo i ideje Danila Kiša (Beograd 2004, 2005), pisana je, kao i prethodna, s istog stanovišta - da citiramo Sretena Marića: 'sa stanovišta zdravog razuma, te tako skromne, a možda najveće tekovine ljudske'. Otuda knjiga i deluje tako okrutno i neumoljivo...

Ispisujući svojevrsnu odbranu literature i pokazujući da u literaturi nema zauvek dobijenih bitaka, Nebojša Vasović nam je podario knjigu posle koje ono što su pisali Danilo Kiš i Dragan M. Jeremić (Čas anatomije i Narcis bez lica) ne može više biti čitano na isti način... Da pojednostavimo - ispisujući rečenicu kojom bi trebalo da budu zadovoljni i oni koji Kiša obožavaju i oni koji sumnjaju u božanstvo - Kiš se mora ponovo čitati.

A mi smo nagradili jedno uverljivo čitanje!"

Nagrada je zvanično dodeljena u okviru „Dana Nikolaja Timčenka", 13. decembra 2014, u Leskovcu. Dodeli nije prisustvao laureat, koji je žiriju iz Toronta uputio pismo. Pored izvinjenja što ne može da dođe u Leskovac, Nebojša Vasović je napisao:

„Kao što znate, moja prethodna kritičko-polemička knjiga, Lažni car Šćepan Kiš, bila je ne samo poziv na prevrednovanje književnog dela jednog poznatog pisca, već i poziv na raspravu o monopolu nad književnim vrednostima, o katastrofalnom stanju srpske književne nauke koja neguje mitove o piscima umesto da se bavi njihovim delima. Izgleda da sam u dijagnozi naše književne scene bio više nego precizan, jer zašto bi se inače protiv mene vodila kampanja do dana današnjeg... Svakako nije slučajno ni to što je Republička komisija odbila da otkupi moju knjigu za biblioteke. Da se radi ne samo o kažnjavanju autora već i izdavača, postaje jasnije ako se ima na umu da je odbijen otkup još dva naslova u izdanju 'Konrasa'..."

Beseda koju je prilikom dodele nagrade izgovorio predsednik žirija objavljena je u Srpskom književnom listu:

„Ako bismo u srpskoj književnosti tražili srodnu knjigu ovoj koju smo nagradili, onda bi to bila, nema nikakve sumnje, Kostićeva Knjiga o Zmaju. Prvo, i jedna i druga su iznuđene, a drugo, i jedna i druga su (uz časne izuzetke) dočekane na nož...

Ovo je knjiga i o gladi za uspehom; o sredstvima kojima se Kiš služio ne bi li stigao do slave i otrgao svoje knjige od 'mlinara vremena'...

Nema Vasović prevelike zahteve ni za čitaoce ni za književne kritičare. On bi samo da stvar obrne. Dakle, ne polaziti od vrednosnog suda (da je Kiš veliki pisac), već čitati Kiša, kao i svakog drugog pisca, i ići ka vrednosnom sudu!"

Prema propozicijama Zadužbine „Nikolaj Timčenko", laureat kao nagradu dobija štampanje novog rukopisa. Mi nijednog trenutka nismo posumnjali da će taj rukopis biti ono što je Vasović najavio u nagrađenoj knjizi: pojedinačni obračun sa kritičarima Lažnog cara i braniteljima Danila Kiša.

Knjiga je objavljena krajem 2015. godine. Njen naslov je Polemike i portreti. Za nas, koji gledamo sve malo iskosa, stožer knjige nisu „portreti" Kišovih branitelja Filipa Davida, Mirka Kovača, Tihomira Brajovića, nego su to tekstovi koji se bave društvenim, političkim i kulturnim miljeom savremene Srbije, stanjem koje je dovelo do prevage čaršijskog, palanačkog, mentaliteta u kulturi, književnosti, književnoj kritici i književnom životu.

U tekstu „Razgovor o Radomiru Konstantinoviću" Vasović osporava osnovne postavke Konstantinovićeve Filozofije palanke, na koju se Kišovi branitelji tako često pozivaju. Nije palanka zatvorenost u sebe, samodovoljnost, strah od novog i drugačijeg, nego je ona nešto protivno onome što tvrdi palančanin i komunistički „filozof" Konstantinović: zatvorenost u druge, nekritičko prihvatanje svih svetskih novatorija, imitiranje bez razumevanja, pomodarstvo u svemu, odbacivanje sopstvenih vrednosti.

Palančani su, drugim rečima, pokondirene tikve. Obračun sa srpskim građanskim društvom i njegovom elitom, tvrdi Vasović, započeo je Tito 1945. godine („Čaršija i gradska inteligencija su protiv nas", naslov je jednog teksta Blagoja Neškovića) i Radomir Konstantinović je njegov učenik. „Konstantinovićevi uvidi u 'filozofiju palanke' su previše ideološki obojeni da bi ova knjiga mogla da pretenduje na status filozofske rasprave. Kvazifilozofski rečnik kojim se pisac služi je u potpunom raskoraku sa krajnje providnom političkom porukom."

U nekoliko tekstova Vasović se bavi sociologijom savremene književnosti i književnog života, a kolike razmere cenzure, autocenzure i prećukivanja mogu da budu, pokazuje na primeru svoje knjige Zar opet o Kišu?.

Knjižare nisu primale knjigu na prodaju (bilo je i slučajeva poručivanja i „storniranja" porudžbine), novine i književni listovi su odbijali pozitivne tekstove o njoj (ogled Boška Tomaševića odbile su redakcije Danasa, Polja, Beogradskog književnog časopisa), na tribinama su otkazivani već zakazani razgovori o knjizi ili su a priori odbijani (Studentski kulturni centar, Kolarčev narodni univerzitet, Gradska biblioteka Novog Sada, Dom kulture u Čačku), komisija za otkup knjiga Ministarstva kulture odbila je ne samo otkup knjige Zar opet o Kišu? nego, za kaznu, i sva ostala izdanja njenog izdavača, svi zakazani intervjui i promocije knjige u štampanim i elektronskim medijima naprečac su otkazivani...

Opet je mnogo prozvanih i imenovanih i mnogo otvorenih rana da bi mir bio zaključen i na višedecenijski rat stavljena tačka.

Mi čekamo Četvrti rat.

Pre njegove zvanične objave, pažnju su na sebe privukala dva ratna intermeca.

(kraj)