Kad je bio mlađan vojnik on

Služba ga je volela

Ono što o svojim vojničkim danima priča Aleksandar Vučić, isto kao i detalji do kojih je došla naša redakcja, ukazuju na to da je on od mladosti bio „projekat" ondašnjih službi bezbednosti. To dokazuje i njegova neverovatno brza i uspešna politička karijera tokom koje mu je prvo radno mesto u životu bilo narodni poslanik u Skupštini Srbije.Ni članovi njegove najuže porodice (otac, majka i brat po majci) nikada ni jedan jedini dinar nisu zaradili radeći u privredi, već su platu uvek i isključivo dobijali iz državnog budžeta.

Igor Milanović

Na početku svoje političke karijere, Aleksandar Vučić je izbegavao da javno priča o svojim vojničkim danima u JNA, stvarajući utisak da nije služio pod tada kod radikala omrznutom petokrakom. Radije je naširoko i nadugačko govorio o svom izmišljenom učešću kao dobrovoljac u borbama kod Sarajeva. Nakon što je Magazin Tabloid pre nekoliko godina napisao kako je sadašnji predsednik Srbije bio u kasarni „Slaviša Vajner Čiča" u Lukavici kod Sarajeva, opisujući i njegovo veoma intimno „druženje" sa jednim od vojnika u magacinu kasarne (odalo ih je glasno dahtanje), Vučić je u pojedinim javnim nastupima počeo da govori i o svom učešću u JNA, ali na njemu primeren, lažljiv način iznoseći niz neistina koje su samo stvarale dodatnu zabunu. On sve iz tog perioda krije, i pruža informacije strogo na kašičicu, a onaj ko je sve regularno prošao nema razloga da nešto sakriva. I što bi sakrivao?

U međuvremenu nam se obratio jedan od vojnika koji je samo neku godinu pre dolaska Vučića bio u „Čiči", ukazujući nam na niz nelogičnosti koje je ovaj iznosio u javnosti.

Prvo, Vučić i dalje krije kao zmija noge kada je tačno bio na odsluženju vojnog roka, nikada nije rekao koji je VES bio, a nije pokazao ni jednu jedinu fotografiju sa zakletve (što je u ono vreme bio obavezni suvenir iz vojničkih dana). Ono što on krije, Magazin Tabloid je otkrio.

Aleksandar Vučć je služio od marta 1989. (što znači da nije otišao odmah pošto je u jesen 1988 upisao fakultet),VES je bio 11101, a Vojna pošta 5327/3d. Fotogradija koju objavljujemo nastala je u tom periodu i po njoj se može zaključiti kako je bio pripadnik specijalne pešadije, ali...

U isto vreme kada i Vučić, u kasarni su bili i Boris Novković, poznati pevač i Rafik Šabanađević, Zvezdin fudbaler i reprezentativac. Vučićev kapetan bio je Neven Perišić. Tadašnji komandant kasarne u svojoj evidenciji ne može da pronađe ime Aleksandra Vučića, što (zajedno sa još nekim detaljima koje je sam Vučić iznosio) baca dosta drugačije svetlo na celu ovu priču.

Čitalac koji nam se obratio kaže: "Kasarna 'Slaviša Vajner Čiča' nije bila elitna kasarna, već kasarna za elitu. Tu su dolazili poznati sportisti, deca najviših funkcionera, muzičari i oni koje je 'služba' vodila".

Iako Vučić tvrdi kako je spavao u spavaoni u kojoj je bilo 60 kreveta, to nije tačno, bar kada je "Čiča" u pitanju. "Kasarna je relativno mala", priča naš čitalac, "sobe su imale za to vreme neuobičajeno mali broj kreveta. Postojala je vojnička disciplina, ali je atmosfera bila daleko opuštenija nego na drugim mestima. Ako je spavao u spavaoni sa 60 kreveta, to je moglo da bude samo u obližnjoj kasarni, isto u Lukavici, 'Slobodan Princip Seljo', ali u nju je Vučić možda samo ušao ili je bio tu u otkomandi".

Vučić tvrdi kako je svo vreme služenja vojnog roka bio u "Čiči", ali utoj kasarni nije postojala vojna obuka, pa su novi vojnici morali da idu u otkomandu prvih 6 meseci u neku drugu kasarnu. Naš sagovornik priča: "Čiča nema veliki prostor, jer je tik pored Dobrinje, naročito ne za bilo kakvu pešadijsku obuku i nema pešadijski poligon za vežbu. Otkud da pešadinac 'gušter' dođe u Čiču i tu ostane od početka do kraja, ne znam. U svakom slučaju ja sam u Čiči bio prvih 15 dana roka, potom išao na obuku 5 meseci u Bijeljinu, pa se vratio u Čiču, bio tu mesec dana pa potom poslat (kao i svi teleprinteristi i šifreri koji su razaslati po centrima veze širom armije od komande armije pa po garnizonima) u garnizon koji je bio centar pozadine 7. armije u Han Pijesku. Moja prijateljica, ćerka tadašnjeg komandanta kasarne, tvrdi da je jedina mogućnost da neko ne ide u otkomandu na obuku u drugu kasarnu bila da iza njega stoji ili neki izuzetno moćan političar, ili 'služba'. Treće nema. Sa mnom je bio i sin našeg tadašnjeg vojnog atašea u SAD, a i on je morao u otkomandu radi vojne obuke."

Na stvarni status Vučića u to vreme ukazuje to da je on postao "ćata" u komandi kasarne, iako nije imao nikakvu vojnu obuku (pitanje je da li je kao takav uopšte mogao pravilno da raspoznaje činove), kao i činjenica da ga ni u svojoj evidenciji, ali ni u sećanju nema tadašnji komandant kasarne. Bez obuke sadašnji predsednik Srbije mogao je u komandi samo da sedi za stolom u nekom ćošku i da slaže papire sa jedne na drugu gomilu. Zbog toga komandant sa njim nije ni dolazio u kontakt, pa ga se ni ne seća.

Sve ovo pokazuje kako je Aleksandar Vučić od početka bio i ostao projekat „službe" koja mu je omogućila da vojni rok služi u papučama, a ne u čizmama, da se ne valja po prašini i blatu za vreme vojne obuke, ali i da stekne dovoljno iskustva iz vojničkog života kako bi kasnije mogao da ubedljivije glumi običnog građanina koji je uredno odslužio vojni rok i to u pešadiji koja se vodila na obližnu kasarnu „Slobodan Princip Seljo".