Sabahudin

Zašto je Vojvodina postala kulturni i informativni geto, i ko ima monopol na istinu u ovoj srpskoj pokrajini?

Alahova sudbina, Nedima i Sabahudina

Sabahudin Dinko Gluihonjić, bratanac Nadire Avdić Vlasi pobegao je za vreme građanskog rata iz Bjeljine i skrasio se u Novom Sadu. Toplo je primljen. Sve što mu je trebalo, dobio je. On već dve decenije kevće na Srbiju, opisujući Srbiju kao fašističku državu, koju je trebalo bombardovati, razoriti, da su Srbi smeće... U tome mu pomaže i Nedim Sejdinović, sa kojim nastupa kao dvojac protiv Srbije.

Redakcija Magazina Tabloid preštampaće dva teksta svog novinara Arpada Nađa u štampanom izdanju iz brojeva MT 321 i 327, a u elektronskom izdanju ćemo objaviti i tekst profesora Slobodana Antonića, o kriminalnom i nepodnošljivom klevetanju građana Srbije i njegovoj borbi da se Srbija ponovo bombarduje i izoluje. I sve to uz milionske apanaže (u evrima i dolatima) iz inostranstva i napredovanje na univerzitetskoj lestvici. Pozivamo tužilaštvo da proceni otvorene napade na državu koja ga je primila, odhranila, favorizovala...

***

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dođoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukčije misli.

Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat u Alahu, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad. Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "prečanskih Srba".

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina - Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskuju" regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Piše: Arpad Nađ

Dana 28. septembra, u dnevnom listu "Danas", u okviru teksta "Kritike vlasti zatvorile štampariju", pojavio se i citat iz izjave predsednika Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudina Dinka Gruhonjića, u kome on, povodom nasilnog zatvaranja novosadske štamparije u kojoj se štampao i Tabloid, doslovno kaže: "...Iskreno govoreći list 'Tabloid' nije novina, nego list koji se pojavljuje na trafici sa lažnom ličnom kartom, ali to svakako nije način da se obračunava sa slobodom govora, jer još 14 medija, koji su kolateralna šteta, neće izaći zbog ove odluke...".

Tako je postalo jasno da je Sabahudin znao da je štamparija "Grafoprodukt" u Novom Sadu zatvorena po naređenju režima Aleksandra Vučića! Naime, u izjavi, on i ne krije da žali sve druge medije (osim Tabloida) koji više ne mogu tamo da se štampaju jer su "kolateralna šteta".

Predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine, makar se zvao i Sabahudin, morao bi po prirodi svoga posla stati u zaštitu ugrožene novine i njenih novinara. Ali, umesto toga, on se ostrvio na Tabloid, kao gladan pustinjski pas na komad mesa.

Istina, Tabloid jeste sladak zalogaj, jer je orjentisan protiv kriminalnih režima od svog osnivanja. Biti protiv Tabloida, znači stati uz režim koji pljačka i satire Srbiju. To donosi i ugled i profit. Možda je baš taj detalj bio važan Sabahudinu Gruhonjiću, koji se ranih devedesetih godina doselio iz Bijeljine u Novi Sad. Uprkos onolikoj antisrpskoj propagandi, zapucao Sabahudin-Dinko iz Bosne da pređe u Srbiju! I odmah postao novinar!

Sabahudinova tetka je Nadira Avdić Vlasi, supruga nekadašnjeg "Titovog omladinca", Azema Vlasija. Sa takvom "reputacijom", lako je upao u društvo starih vojvođanskih titoista i neizlečivih Jugoslovena. Ne bi to bilo ništa ružno, da se Sabahudin- Dinko Gruhonjić nije odmah pojavio kao pisac novinskih članaka uperenih "protiv onih iz Beograda". Radio je to duboko antisrpski, kako za vreme Miloševića, tako i posle njega, još predanije i strasnije!

Pre 18 godina, dakle, 1996. godine, Dinko-Sabahudin Gruhonjić, nakon odlaska Mileta Isakova, i Mite Boarova, sa te funkcije, postaje predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine! Pored svih onih novinarskih doajena u Novom Sadu i u celoj Vojvodini, izabraše "hairli Sabahudina" da drži pod kontrolom i medije i novinare. Da se oglašava, kritikuje, usmerava i trasira "evropske standarde". Kažu upućeni, da je do tog momenta već ostvario zavidnu karijeru "po liniji saradnje sa evropskim službama". Tako mnoge stvari postaju jasnije. Ali...

Nije Sabahudin-Dinko Gruhonjić u Novom Sadu bio usamljen. U vreme kad i on, ranih devedesetih godina, pojavio se u centru grada, u Zmaj Jovinoj ulici, ispred zgrade Društva nezavisnih novinara Vojvodine, prilično zaobljeni mladi čovek, ogromnog stomaka i ništa manje glave! Bio je to Nedim Sejdimović, mirotvorac-homoseksualac, neka vrsta orijentalnog Sanča Panse bez magarca, ali spremnog da namagarči svakoga.

Došao je iz rodne Tuzle, privučen uvek toplom dobrodošlicom novosadskih pedera. Postao je Nedim desna ruka Sabahudinova, njegov čuvar od svakoga "zijana". Čim je Sabahudin-Dinko postao predsednik Društva nezavisnih novinara Vojvodine, postavio je Nedima za predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. I to će trajati, izgleda, doživotno.

Ova njihova idila traje skoro dve decenije. Nedim je postao politički promoter gej-prava i kritičar "vlaškog pitanja", a Dinko-Sabahudin, neka vrsta ideološke "Handžar-divizije", glavoseča po potrebi Službi i vladajućih režima.

Mada orjentisan otpozadi, Sejdimović nijednog trenutka nije zaboravio svoj "frontalni" zadatak, da pomaže Sabahudinu-Dinku, oglašavajući se redovno kritičkim tonom prema vlastima u Beogradu. Bilo da je u pitanju "zastoj u evrointegracijama", bilo da su u pitanju "manjinske stvari" ili "odnos Srbije prema zločinima u Bosni". Svugde je Nedim, gde je i Sabahudin.

Početkom leta 2014. godine, Nedim piše nadahnut britanskim homoseksualcima: "...Sticajem okolnosti, ove godine sam bio na londonskom Prajdu, koji je održan za vreme meseca Ramazana i na Vidovdan, 28. juna". Da bi lakše prošvercovao mržnju prema Vidovdanu, nekako je umetnuo i Ramazan.

Ubrzo se oglasio povodom kritike zakonskih prava koja su pripala Savetima nacionalnih manjina, smatrajući da manjine valjda ne trebaju da budu samo nacionalne, nego i seksualne. Da se stave u istu ravan. Ako treba i u isti krevet!

Ne tako davno, Lazar Janićijević inače ozbiljan istraživač fenomena Gruhonjić-Sejdimović, piše: "...Oni (Gruhonjić i Sejdimović), ne kriju da se nalaze među pokretačima koalicije"Građanska Vojvodina", koja otvoreno zagovara separatizam, Republiku Vojvodinu i referendum kojim bi se severna srpska pokrajina odvojila od Republike Srbije. Zamislimo sada dvojicu Srba, koji bi se iz Srbije odselili u Tuzlu i tamo zagovarali stvaranje autonomne pokrajine od, na primer, Tuzlanskog"kantona". Dakle, ne republiku i separatizam, kako ovaj 'bošnjačko - vojvođanski' dvojac radi u Srbiji...

Da li je baš dobro i zdravo za Srbe kao narod da i dalje budu trpeljivi prema onima koji im otvoreno rade o glavi? U pomenutom slučaju, sasvim je svejedno o kojim rušiteljima Srbije je reč,"bošnjačkim" ili"srpskim" Vojvođanima i Vojvođankama.

Ili možda još nismo svesni da smo svi mi - kako je Nedim Sejdinović u svojim londonsko - slobodno - evropskim crticama konstatovao -'strani plaćenici'?"

U vreme dok su blagajne zapadnih obaveštajnih službi bile izdašnije, pokrenut je projekat "regionalnog povezivanja Tuzle, Novog Sada i Osjeka", što je trebalo da bude neka vrsta promocije panevropske moći i "klin" između Srbije i Republike Srpske. Novac koji je tada potrošio Nenad Čanak nije doneo nikakvog efekta. Onda su na scenu stupili Sabahudin i Nedim, za mnogo manje para, ali sa više žara...Taj njihov političko-separatistički zabavni park i dalje postoji. U njemu se obojica igraju kako hoće i sa kim hoće.

Ulazeću dublje u njihovu "misiju", lako je prepoznati Sabahudinove misli i težnje. Piše on između ostalog i ovo:

„...Srbija je, tako, zemlja kontrasta. I bilo bi još i lepo da je tako. Aman, Srbija je zemlja u kojoj je besnilo devedesetih mutiralo u ludilo dvehiljaditih."

Na ovom mestu, poznavalac Dinka-Sabahudina, Lazar Janićijević, kaže: "...Jadan Dinko u kakvoj odvratnoj zemlji živi. On, kome je tako teško u životu, životu bez materijalne i društvene moći. On: Dinko-Sabahudin: predsednik privatnog Nezavisnog društva novinara u „mutiranoj Srbiji", u isto vreme i član NUNS-a, predavač mr Gruhonjić na Filozofskom fakultetu Novog Sada „u zemlji ludila", gde budućim generacijama novinara servira ovakve misli o (svojoj) „kretenastoj" zemlji gde živi, radi i pljuje. Da li su to i stavovi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Odsek za medijske studije, gde deli lekcije? Dinko je u „zemlji besnila" i šef novinske agencije „Beta" za Vojvodinu, on je i novinar Radija „Dojče vele" za Srbiju, kao i siva gotovo crna eminencija RTV „Vojvodine"... Sve to u ludoj „zemlji" koja sve to trpi i nagrađuje ga društvenim funkcijama i materijalnim dobrima...".

Nije za očekivati da Dinko-Sabahudin i njegov "dobri kalif Iznogud", Nedim Sejdimović, štite od režima ugrožene srpske medije. Naprotiv. Oni su svoje otvoreno neprijateljstvo prema njima, hiljadu puta pokazali. Sabahudin kaže da je "Tabloid list sa lažnom ličnom kartom". Ali, Tabloid lako može da dođe do podatka da je Sabahudin Gruhonjić, zvani Dinko, čovek sa lažnim državljanstvom. Da je njegova lažna ljubav za ljudska prava maska ispod koje se krije srbomržnja. Njegov seiz Nedim, ne drži mnogo do državljanstva. Njegova topla braća širom sveta su njegov topli dom. Tamo gde je njegovoj zadnjici ugodno, i njemu je.

Da li je Vojvodina sposobna da iz medija, politike i društvenog života izbaci ovu dvojicu bosanskih mazgova i razbije lance dogme i izolacije koje su joj njih dvojica obesili o vrat, ali za račun malo krupnijih zveri?

Sultan dao, paša potrošio

(Magazin Tabloid, broj 327)

Američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), koja godinama finansira takozvane građanske pokrete i organizacije u Srbiji, najizdašniji je donator Sabahudina Gruhonjića i Nedima Sejdimovića, od samog početka njihove vladavine Nezavisnim društvom novinara Vojvodine (NDNV). Skoro dve decenije, ova američka organizacija, koja je produžena ruka američke obaveštajne zajednice, ulaže u “projekat” Sabahudina-Dinka i njegovog alter-ega, Nedima Sejdimovića. Čak je i predsednik NED-a, Karl Geršman, više puta javno pohvalio rad korisnika njihovog budžeta, sa posebnim osvrtom na “medijska udruženja u Srbiji i Vojvodini”.

Istina je, Sabahudin i Nedim su dali sve od sebe da potroše više miliona dolara, koje su dobili od ove organizacije za vreme svoje dosadašnje vladavine. Agitovali su protiv Srba i Srbije svom snagom, ocenjujući na svakoj tribini, sastanku, televizijskom gostovanju ili na drugi način, da su ta zemlja i taj narod “oboleli od fašizma”. Naravno, za velike pare, Sabahudin i Nedim nude trajno izlečenje, otkidanje još jednog dela srpske državne teritorije. Gruvaju oni većgodinama iz svih oružja protiv Srbije, krijući se nevešto iza starih separatističkih klanova u Vojvodini, tretirajući ovu srpsku pokrajinu kao svoj pašaluk. Zbog tako predanog rada, budžet USAID, još jedne američke organizacije, o čijem radu ne zna ništa čak ni američki ambasador u Srbiji, izdašan je prema Sabahudinu i Nedimu.

Sve što su od svoga dolaska u Srbiju ikada izgovorili, napisali ili snimili, debelo im je USAID platio. Upućeni kažu, da je iz fondova ove organizacije, Sabahudina i Nedima zapalo po sto hiljada dolara godišnje. Naravno, sve to “provučeno” kroz razne “građanske” tribine, brošure, javne televizijske i radijske nastupe. Aferim, rekoše i neki njihovi zemljaci u Bosni: da smo znali kakav je rahatluk u toj Srbiji, e, vala i mi bi smo tamo došli, da nas Alah dragi pogleda i bujrum, nagradi!

Nije na Sabahudina i Nedima zaboravio ni američki Nacionalni demokratski institut (NDI), koji je za njihove potrebe godišnje izdvojio 150.000 dolara. Da bi potrošili te pare, morali su da rade svakog dana na dokazivanju svojih antisrpskih stavova, da putuju, “šire ideju”, utiču na vojvođanske političare, svakodnevno upiru prstom u “fašističko nasleđe iz devedesetih”, ali i na “nasleđeni fašizam”.

Užasna klevetnička kampanja, koju ova dva neverovatna bosanska gmaza sprovode u sred Srbije, dakle, tamo gde je fašizam u dva svetska rata poražen, uticala je na to da se satanizacija iz devedesetih, koju su sprovodili NATO i CIA, produži drugim sredstvima i za mnogo manje pare. Jer, osim pomenutih organizacija koje doplaćuju Sabahudinu i Nedimu, gde god im treba i koliko treba, tu je još najmanje sedam drugih evroameričkih donatora koji nikada nisu prekinuli ulaganje u proizvodnju otrova koju njih dvojica raznose po Srbiji.

Tu je i Fond za otvoreno društvo (Soroš fondacija), koji je, prema priznanju jednog od starijih članova Društva nezavisnih novinara Vojvodine, za poslednjih petnaest godina uložio u “projekte” Sabahudina i Nedima blizu pola miliona evra. Na ove okolnosti su ova dva evroatlanska baš-čauša, veoma osetljivi.

Pokrenuli su čak i neke sudske postupke kako bi, preko korumpiranih sudija u Novom Sadu, kaznili jednog “slobodnog strelca” koji se usudio da obznani njihovu potrošnju dolara i evra. Ipak, istinu je lako sabrati. Neko će u Vojvodini morati da se zapita: u čije ime Sabahudin i Nedim troše ovolike pare, zašto to toliko dugo traje i da li je moguće da od Subotice do Sremske Mitrovice nema nikoga pametnijeg od ove dvojice bosanskih agitatora?

Ko je Sabahudin-Dinko da ispravlja ustavna rešenja u Srbiji (a, bavi se i time, nazivaju ga “blesavim ustavom”)? Njegov sabrat u Alahu, iskreni šupak-meraklija, dobija i donacije od svoje “tople” zajednice, pa je razapet između političkih, ideoloških i seksualnih pitanja. Na njegova široka leđa i grandioznu zadnjicu, natovaren je težak teret mnogih pitanja, ali ih on nosi bez poteškoća. Zastenje samo kad mo je potaman.

Stalno koketirajući sa vojvođanskim separatizmom, Sabahudin-Dinko uđe i u teme pod naslovom: „Vojvodina - iscrpljena kolonija”. Kaže Sabahudin da su Srbi ni manje ni više nego porobili i kolonizovali sve severno od Dunava i Save, opisujući čak i „kratkonogu antropologiju srpskih koljača”.

U jednoj od brojnih televizijskih emisija u kojima linčuje sve što je srpsko, Sabahudin Dinko reče i da je Miloševićev fašizam prešao iz devedesetih u današnje vreme i da je postao deo opšteg društvenog obrasca u Srbiji!

Mora da je važna misija koju sprovodi ovaj evroamerički seiz, ispod cije se “građanske psihologije” krije duboko iskompleksirani čovek, kome čak i sopstveno ime smeta pa ga je “konvertovao” u Dinko. Jer, kad bi nekim čudom zaista bilo tako, da je fašizam svugde kod Srba, šta bi u takvoj zemlji radio Sabahudin? Valjda bi potražio neku čestitiju nahiju, da u njoj svoj čardak sa hanumicom podigne i oko njega gaji zumbule.

U suprotnom, reč je o plaćeniku angloameričke imperije, koji radi na propagandnom ubijanju Srba i Srbije. A, to je već lakše dokazati od prazne priče o nepostojećem fašizmu u zemlji koja se protiv njega krvavo borila.

Istraživač nepočinstava Sabahudina-Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdimovića, Lazar Janići-

jević, iznosi i podatak da pored novaca koje dobijaju od Soroša, NED-a i drugih sličnih organizacija, koje se nalaze pod direktnom kontrolom vlada Sjedinjenih Država - njih dvojica drže i Medija centar Vojvodine, koji iznajmljuje termine za pres konferencije i seminare. Otuda im i nije teško da novcem koji dobijaju od USAID-a (koji je, zapravo, krovna institucija svih pomenutih “humanitarno-edukativnih NGO organizacija”) putuju po svetu i da ga troše za “jedan pristojan život”, kakvog u Srbiji na drugačiji način teško da bi mogli imati.

U jednom je, reklo bi se, Nedim Sejdinoviću pravu: cela država Srbija praktično je “strani plaćenik”. Da nije tako, zar bi ovakvi kakvi su Nedim i Dinko mogli da ruže Srbiju (zemlju koja im je pružila gostoprimstvo) na svakom koraku i kako im padne na pamet? Za njih dvojicu i za čitavo društvo (ne)postojećih 450 novinara NDNV, sasvim je normalno da se neosnovano priča da je Srbija “silovala Bosnu”, da je počinila “genocid”, da je puna “ratnih zločinaca”, “fašista”, “šovinista” i “rasista” svakojakih boja.

Sejdimović i Gruhonjić ne kriju da se oni nalaze među pokretačima koalicije “Građanska Vojvodina”, koja otvoreno zagovara separatizam, Republiku Vojvodinu i referendum kojim bi se severna srpska pokrajina odvojila od Republike Srbije. Zamislimo sada dvojicu Srba, koji bi se iz Srbije odselili u Tuzlu i tamo zagovarali stvaranje autonomne pokrajine od, na primer, Tuzlanskog “kantona”. Dakle, ne republiku i separatizam, kako ovaj “bošnjačko-vojvođanski” dvojac radi u Srbiji. Kako bi se takva zamišljena avantura kolonizovanih “srpskih Tuzlaka” završila? Možemo li tako nešto uopšte da zamislimo?

Tako nešto niko normalan ne može da zamisli. U takav srpsko-tuzlanski rasplet niko sa zdravom pameću ne bi mogao da poveruje. Ni deca se takvom pričom ne bi mogla prevariti. Otuda, kako je moguće da u Srbiji bude moguće ono što je nemoguće u bilo kom drugom delu Balkana?

Gotovo je neverovatno koliko su Srbi tolerantni i koliko su spremni da trpe da ih i u rođenoj državi vredaju oni koji su u Srbiju došli s neskrivenim namerama da rade na njenom demontiranju.

Da li je baš dobro i zdravo za Srbe kao narod da i dalje budu trpeljivi prema onima koji im otvoreno rade o glavi? U pomenutom slučaju, sasvim je svejedno o kojim rušiteljima Srbije je reč, “bošnjačkim” ili “srpskim” Vojvođanima i Vojvođankama.

Ili možda još nismo svesni da smo svi mi - kako je Nedim Sejdinović u svojim londonsko-slobodno-evropskim crticama konstatovao - “strani plaćenici”?

To što je Dinko Gruhonjić apologeta NATO saveza, koji uz to pokušava da moderne zapadne kolonizatore predstavi kao „savest čovecanstva”, nije ništa neobično. Gruhonjića malo toga veže za Srbiju, a mnogo je više onoga što ga povezuje s interesima zapadnih agentura, jer su i njegove aktivnosti odonud finansirane.

Po ocenama Dinka Gruhonjića Srbija je duboko fašizovano i postgenocidno društvo

Led na Dunavu kod Novog Sada

Sabahudin Dinko Gruhonjić, taj naučni i novinarski mediokritet, kao od šale dobija doktorat i profesorsko mesto na univerzitetu, zasipaju ga šestocifrenim grantovima i omogućavaju da ima ogroman uticaj u javnosti. Dinko Gruhonjić je opet ugrožen… Opet ga progoni velikosrpski nacionalizam! Dajte mu odmah više univerzitetsko zvanje, dajte odmah nove grantove, zovite Brisel, zovite NATO!

Piše: Slobodan Antonić

Najpre mi je Sabahudin Dinko Gruhonjić bio smešan Izveo je 2008. predstavu pred novinarkom Sandi tribjuna. Navodno, već tri godine proganjaju ga srpski fašisti. Zbog toga je, kako saosećajno zapisa Irkinja, „moja vodičkinja bila šokirana koliko je omršaveo i koliko je zabrinutosti bilo na njegovom licu''

Jadni Dinko, iscrpljen skrivanjem, odmah se poverio irskoj koleginici da su „tri druga novinara već uklonjena ": Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. A on je sledeći…

Zbog toga je zabrinuta Irkinja svom izveštaju dala naslov „Živeti na liniji fronta u Beogradu, u Srbiji", a podnaslov: „Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru Ovo poslednje je citat onoga što joj je za Beograd rekao progonjeni, omršaveli i pobledeli Dinko Gruhonjić.

I još jednom: „takva koncentracija zla na tako malom prostoru - Beograd.

U isto vreme, dok se prenemagao pred dobrodušnom Irkinjom, Dinko samo-što-me-ne-ubiju Gruhonjić bukvalno je zasipan grantovima i, uz to, kao „nastavnik veština" naširoko obučavao novinarstvu studente na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Gluhonjić rumen i siguran

Gruhonjiću stižu stotine hiljada evra iz inostranstva

Gruhonjić je, recimo, od NED-a dobio novac da pokrene sajt www.autonomija.info , koji je odmah postao oficijelni servis antisrpskog „autonomaštva" (secesionizma ).

Samo uoči predsedničkih izbora 2012, za 80 tekstova kojima se „obezbeđuje javni dijalog o decentralizaciji" NED je uplatio 242.000 dolara - ili 3.000 dolara po tekstu.

Gruhonjićev NDNV će, takođe, dobiti i 250.000 dolara od Rokfelerove fondacije, 180.000 evra od Evropske komisije i više desetina hiljada evra od drugih atlantističkih fondova (spisak ovde , potvrda autentičnosti spiska ovde ).

I dok se skrivao od ''srpskih fašista'' i patio kako da to malo novaca potroši, Gruhonjić je na odseku za novinarstvo FF u NS držao predavanja (iako nije imao doktorat) iz šest predmeta: Agencijsko novinarstvo, Menadžment medija, Internetsko novinarstvo, Novinarstvo u štampanim medijima, Novinarstvo i politika, Izveštavanje o drugom (ovde 2).

Eto što ti je fašizam: Ćirjaković ne može - čak, ne ni na privatnom fakultetu - „jer nema doktorat". A Gruhonjić može, i to na državnom fakultetu, iako takođe nema doktorat. Dokle bi tek Dinko dogurao da Srbi nisu fašisti?

A onda je, sve tako surovo progonjen, Gruhonjić i doktorirao na FPN. I to kod Radeta Veljanovskog, „doktora za štancovanje mladih autošovinista .

Ima li u njemu išta drugo do efemernih deskripcija i trivijalija? Zapravo, Gruhonjićeve „naučne" hipoteze, koje je navodno dokazao u svom radu, ili uopšte nisu naučne, ili su jednostavno trivijalne - njihova gnoseološka i heuristička vrednost teži nuli.

Rade Veljanovski doktor za štancovanje mladih autošovinista

Neke od hipoteza ovog „velikog doprinosa nauci" čak i formalno uopšte nisu naučne. One čak nisu ni indikativni („jeste") iskazi, već normativni („treba") iskazi - poput osme hipoteze („pogrešna je pretpostavka da samo javni radijski servis treba da se bavi zadovoljavanjem javnog interesa…)".

Sporni doktorat Gruhonjića

Treba-iskaze jednostavno nije moguće proveriti: treba ovo, treba ono… To mačku o rep, zato se treba-iskazi moraju transkribovati u indikativne iskaze koji se odnose na određene pokazatelje, koji se onda podvrgavaju proveri - jedan iz metodologije.

Štaviše, od ostalih hipoteza, šesta bukvalno ima epistemičku strukturu: možž da bidne, ali ne mora da znači: „konvergencija je proces koji može da podstakne budućnost radija, kako za podizanje kvaliteta programa, tako i u pogledu obezbeđivanja zarade". Znate li kako se proverava hipoteza u kojoj se tvrdi da se nešto može desiti, ali i ne mora? Tako što se nađe bar jedan slučaj da se to desilo. I kakva je saznajna vrednost takve hipoteze?

To je sve toliko smešno i daleko od nauke, čak i za standarde ovdašnjih privatnih fakulteta, da me je prosto sramota da o tome i pišem. A Rade Veljanovski upravo je toj naplavini deskripštivnih trivijalija (7. hipoteza: „internetski portal jeste dodatna vrednost za radio stanicu"; Ajde !) dodelio titulu doktora nauka…

Gadan li je srpski fašizam - kakav bi tek „veliki doprinos nauci" Gruhonjić mogao da dv samo da se godinama nije morao sakrivati od srpskih nacionalista?

Pošto se etablirao kao profesor medijskih studija na FF u NS, Gruhonjić je, uz NDNV i portal www.autonomija.info , otvorio još i portal Voice , gde na naslovnici stoji: „VOICE je istraživački centar NDNV pokrenut uz podršku američke fondacije The Rockefeller Brothers Fund; urednik VOICE je Dinko Gruhonjić".

Rokfelerov Fond obilato finansira Gruhonjića u antisrpskom pohodu

Siroti i progonjeni Gruhonjić danas već, eto, ima čitavu malu medijsku imperiju preko koje regrutuje i ideološki proverava novinarski podmladak, kako bi ga onda diseminovao - kao „nezavisne" i „objektivne" novinare - po pokrajinskim redakcijama.

No, umesto da uživa u svojoj ulozi sive eminencije medijskog kadriranja po APV, Gruhonjić ne može da odoli a da ne ostane i u prvim redovima ideološke borbe protiv velikosrpskog nacionalizma. Već sam pisao o njegovim (auto)šovinističkim pamfletima

Gluhonjić: Srbija ne treba da zaboravi zbog čega ju je NATO bombardovao 1999. godine

On tu varira svoje uobičajene teme: „Srbija je postgenocidno društvo, a „takva društva se ne leče licemernim ,malim koracima?", odnosno, „ne reformišu se duboko fašizovana društva poput srbijanskog". Srbija je „zemlja koja stabilno i odvajkada u milionskim iznosima, glasa za ove ili one radikale i ostala šovinistička, primitivna i usmrđela. I ne samo da je vlast „fašizovana", takva je i opozicija, koja se „takmiči ne bi li nekako zasmrdela više " koja je „obrnuto proporcionalna svakoj vrsti normalnosti". Stoga u Srbiji čak i „uvereni borci za ljudska prava preko noći se pretvaraju u koalicione partnere kojekakvih zveri.

Vidimo, dakle, dvostruki postupak viktimizacije i dehumanizacije gotovo celokupnog stanovništva Srbije. Ovde su skoro svi „fašizovani" ili podržavaoci „masovnih ratnih zločina, tog magnum crimena koji je dirigovan iz Beograda". I zbog toga smo svi mi tek „zveri" i „čudovišta", pa „smrdimo". A zna se šta se s takvima radi…

Zapravo, u ovom tekstu Gruhonjić i eksplicite navodi lek za „zveri" i njihov „smrad". On široko citira Bajdenov govor iz 1995 u kome se kaže da je Srebrenica „savršeni primer genocida", da su „Srbi uspostavili logore za silovanje" gde „teraju Muslimanke da nose decu do kraja trudnoće kako bi okaljali Muslimane", da je to što Srbi u BiH rade ravno „holokaustu", jer su to, kada je nacizam u pitanju, „isti logori smrti", samo što „ovoga puta to nisu bili Jevreji, već Muslimani" (?!).

Onda Gruhonjić poentira da je istinita „ama baš svaka reč koju je Bajden izgovorio" (?!), te da su svi koji tako ne misle „neprijatelji demokratije i ljudskih sloboda

Na koji? „Srbija ne treba da zaboravi zbog čega ju je NATO bombardovao 1999. godine", kaže Gruhonjić preteći. Jer, upravo to - bombardovanje, krstareće rakete i kasetne bombe - jesu onaj način na koji se sa srpskom „stoglavom šovinističko-ratnozločinačkom aždajom jedino može razgovarati.

Tekst se završava poentom: „Utisak je da je (Srbija) zaboravila. Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Jedna poznanica je to formulisala ovako: ,Taj smrad mora prestati!?"

Ovaj članak izvorno je objavljen na sajtu Slobodna reč , koji pripada fondaciji Sloboda štampe, a čiji je zadatak „da doprinosi otvorenosti, poštenosti i slobodi javnog diskursa na mađarskom jeziku (pa i na ostalim jezicima) u Vojvodini i Srbiji". Tu su, dakle, verovatno neke pare iz Mađarske, a gde su u APV pare, tu je i jadni, progonjeni i pobledeli Dinko…

Ali, kad je tekst prenet na Gruhonjićev portal www.autonomija.info , njemu je u podnaslov izvučena upravo navedena preteća poenta teksta: „Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Taj smrad mora prestati ". To je parola do koje je Gruhonjiću, očigledno, veoma stalo.

Dinko je i ranije o Srbiji govorio kao o smrdljivom „svinjcu" (ovde i ovde ). Takav diskurs uredno neguje i Gruhonjićev prvi NDNV zamenik, Nedim Sejdinović: „Odakle pravo ovdašnjim (srpskim - S. A.) intelektualcima koji žive u kloaki od države - da okolo dele savete? To vam je isto kao da živite u svinjcu , valjajući se u izmetu , a držite predavanje domaćici da nije raspremila kuću".

Beograd - koncentracija zla na malom prostoru

Takođe, retorika o Beogradu kao centru sveg zla u ovom delu Evrope za Gruhonjića je sasvim uobičajena. „-Beograd je kao ono Sauronovo oko epicentar balkanskog zla ", kaže on na drugom mestu, „takva koncentracija zla na tako malom prostoru ", reče on Irkinji, „najteži od svih kriminala na kugli zemaljskoj (…) je dirigovan iz Beograda ", ne propušta da ponovi i sad.

To je tipična kolonijalno-okupaciona matrica, koju je već ranije uočio Ćirjaković (ovde 90), a kojom se „presađuje srce tame iz afričkog Kisanganija u srpski Beograd". Ta sramna propaganda matrica najbezobzirnije je primenjena na Srbiju tokom agresije 1999, kada je jedan tekst u uglednom atlantističkom internet magazinu bukvalno imao naslov: „Najmračnija Evropa ", a podnaslov: „Danas se srce tame nalazi na dalekom kraju Dunava, a divljaci imaju belu kožu.

To je ona sramotna matrica zbog koje je časopis Living Marxism još 1992. godine preko cele naslovnice napisao: „-Srbi bele crnčuge Novog svetskog poretka ".

Gruhonjić, dakle, neprestano obnavlja matricu o Beogradu kao srcu tame, ali upravo sada kad njegova dehumanizacija Srbije dostiže vrhunac s figurom o beogradskom „smradu" čiji „zadah" zagađuje ceo Balkan, Gruhonjić agresivno uvodi u priču Bajdenovu administraciju i bombardovanje „Sauronovog oka ".

Napravimo veberovski misaoni ogled (ovde 77) - šta bi se desilo da neko napiše da Beograd „smrdi" jer je centar autošovinizma, da se „zadah" drugosrbijanaca širi svuda unaokolo, te da se - uz lozinku „Taj smrad mora prestati!" - pozove na iskustvo ulaska generala Mladića u Srebrenicu?! Histerija naše kompradorske kamarile čula bi se do Jupitera!

A ovde vidimo da se ista agresivna retorika, samo drugog predznaka, uredno neguje i praktikuje, u toj meri da je izvršena njena normalizacija. Sada se o Srbiji može do mile volje pričati kao o „svinjcu" i ponavljati da Beograd „smrdi"- i nikom ništa.

Gluhonjić u akciji čišćenja od fašista u Srbiji

Cilj te otrovne propagande, kao supstance hegemone (auto)kolonijalne ideologije, jeste - kako je to lepo primetio Nikola Malović - „kriminalizacija svakog simbola, svake tradicije, svake kulture, istorije, samog postojanja i cijelog naroda; a kad se kriminalizuje cijeli narod, onda kreće odstrel tog naroda ".

Trideset godina se u Srbiji neprestano zaziva građanski rat , uz (ne)skriveno očekivanje da će, na kraju, „naši inostrani prijatelji" ući u Beograd i ukloniti sav taj nepodnošljivi „smrad". To zazivanje građanskog rata, kao preludijuma za intervencionizam, sada doživljava krešendo, pošto su se probudila i namnožila maligna očekivanja od nove Bajdenove administracije.

Oni sanjaju veliko zlo. Kada čitate njihove tekstove i njihove tviter mudrolije , kada gledate njihove TV nastupe i slušate njihove „šala-šega" podkaste, prosto osetite hladne prste dubinskih meštara koji pletu mrežu naše totalne dehumanizacije. A kada raščovečite ceo narod, posle toga prirodno sledi pravljenje spiskova, trpanje u kamione i anihilacija.

Ćirjaković je surovo kažnjen, Gruhonjić štedro nagrađen

Dotle, ljudi se svirepo uništavaju ili uzdižu, po načelu prijatelj-neprijatelj. Gruhonjić i Ćirjaković ogledni su primer za to. Gruhonjić, taj naučni i novinarski mediokritet, kao od šale dobija doktorat i profesorsko mesto na univerzitetu, zasipaju ga šestocifrenim grantovima i omogućavaju da ima ogroman uticaj u javnosti.

Ćirjaković pak, taj nesumnjivo talentovani i sposobni novinar i istraživač, omiljen predavač među studentima, na doktorskim studijama doživljava da ga ćuškaju i potpliću (Filip Ejdus mu daje osam za ovakav rad?; baš bih voleo da čujem javno obrazloženje - zašto?), upriliče mu klevetnički medijski linč , zbog čega ga najpre isključe iz nastave , a onda i otpuste s fakulteta…

Ćirjaković je, da se ne lažemo, odstreljen i stigmatizovan (Janko Baljak: „manijak i progonitelj žena Zoran Ćirjaković"!?) zato što se usudio da skuje i analitički beskompromisno primeni pojam autošovinizam i sintagmu slučajni Srbi - te vanredno uspele skraćenice, kojima je imenujući identifikovao jedan složen i maligni fenomen u društvima poluperiferijskog kapitalizma.

Zoran Ćirjaković je neopravdano satanizovan u srpskoj javnosti od drugosrbijanaca

Ćirjaković je surovo kažnjen, Gruhonjić štedro nagrađen. Ćirjaković danas, otpušten, oklevetan i marginalizovan, još pomalo, kao odmetnuti sajber-hajduk, po internet gori i u zasedama prepada naše selebritije. A Gruhonjić je univerzitetski profesor i „ugledni novinar

I Gruhonjić je opet ugrožen …

Opet ga progoni velikosrpski nacionalizam ! Opet se, prebledo i omršaveo, mora kriti. Dajte odmah unapređenje u više univerzitetsko zvanje, dajte odmah nove grantove, zovite Brisel, zovite NATO!

Muka mi je već od tih propagandnih inverzija kojima verbalni i drugojaki nasilnici bivaju proglašeni žrtvama, muka mi je od beskrajnog licemerja i prenemaganja, muka mi je od potmulosti i podmuklosti naše „močvare", muka mi je od zastrašenosti mlađih kolega koji, imajući pred sobom sliku Dinka i Zorana, odabiraju da ćute, trpe i sarađuju…

I strah me je od onoga što iza tih reči o „zverima" i „smradu" prirodno nastupa. Gruhonjić je svoj članak završio citirajući anonimnu poznanicu: „Zadah iz Beograda širi se Balkanom - taj smrad mora prestati!".

A ja svoj moram da završim citirajući jednog poznanika iz Novog Sada: „Oni samo čekaju Dunav da se zaledi…"

Oprema: Između sna i jave