Do koske

Kako su pred našim očima prljali, vređali, pretili, hapsili i svojatali Đorđa Balaševića, koji se u legendu preselio tek kada su ga umrli

Ne računaj na nas

Kao u životu, Đorđe Balašević je i u smrti dokazao da je poslednji simbol Jugoslavije. Bivša SFRJ bila je rastrzana nacionalnim, verskim, političkim, ekonomskim i svim ostalim razlikama, koje su eskalirale u vreme njene smrti. Takav je bio i Balašević. Nikada nije mogao da računa nas, svo vreme dok su ga pred našim očima prljali, vređali, hapsili, svojatali... A taoliko smo se radovali njegovim pesmama, koncertima, stihovima...

Milica Grabež

Legendarni kantautor je preminuo u 68. godini. Iza sebe je ostavio suprugu, troje dece, oko dvesta pesma, koje su obeležile živote dve generacije.

Vest o Balaševićevoj smrti izazvala je podele u javnosti svih republika bivše Jugoslavije. Poštovaoci su palili sveće i kroz suze pevali njegove stihove, jednako u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, kao i u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Skoplju, Podgorici...

Ujedinili su se i kritičari iz svih naroda i narodnosti. Srbi mu ni mrtvom nisu oprostili što je na jednom zagrebačkom koncertu rekao da je „srpski jezik zapravo iskvareni hrvatski" i što je samo srpsku stranu optuživao za ratne zločine. Hrvati su mu zamerali jer je Osijek posrbio u Osek... Šovinisti sa svih strana tražili su i nalazili u njegovim pesmama i izjavama dokaze da nije nacionalno i politički podoban. Da tragikomedija bude potpuna, svi su, sa suprotstavljenih pozicija, Balaševiću najviše zamerali na hitu „Ne lomite mi bagrenje".

- Ta pesma je napisana 1986. godine, kad su se Srbi selili sa Kosova i odmah je prihvaćena kao srpska pesma.Nisam tom pesmom pozivao na rat. U njoj se ne pominju ni Srbi, ni Šiptari. Ipak, u Ljubljani mi je otkazan koncert, jer je slovenačka omladinska organizacija pozvala na bojkot, jer je pesmu tumačila kao velikosrpsku, okrenutu protiv Šiptara. S druge strane, veliki Srbi su me zbog te pesme proglasili autonomašem. U momentu kad se Vojvodina osećala ugroženo po pitanju neke svoje slobode, negde u vreme jogurt-revolucije, rekao sam: „Deco, nikad nisam bio u Prišitni ili Peći i ne znam da li tamo ima bagrenja, ali kad sam dolazio iz Novog Sada u Suboticu video sam usput mnogo bagrenja". To je bilo dovoljno da pesmu odmah proglase autonomaškom. Kao umetnik, ponosan sam što bi ona mogla da se otpeva i na šiptarskom i da opet ima određenu težinu - opisao je Đorđe Balašević haos koji je izazvao svojim stihovima.

Na antiratnom aktivizmu najviše su mu zamerali radikali, pre svih Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić. Šešelj je tvrdio da ima saznanja kako je deda Đorđa Balaševića bio mađarski fašista, koji je, u strahu od osvete, promenio prezime i matičnom „Balaš" dodao srpski sufiks „ević". Vučić je upozoravao da je novosadski pesnik javno pretio da će ubijati srpske vojnike i policajce. Vučić je do tog zaključka došao čitajući Balaševićev intervju listu vojvođanskih Hrvata „Glas ravnice".

- Imao sam devet naloga za privođene. Pred kućom su mi „marice" organizovale žurke svake noći, ali nisam hteo da idem. Rekao sam da mogu da mi sude i da ću ići dve godine u zatvor, ali da ne mogu da idem u taj rat. Istina je da sam se krio i da po šezdeset dana nisam izlazio iz kuće, što je jedan vid kućnog pritvora. Bio sam spreman da, ako dođe do drastičnog provaljivanja kundacima kroz prozor, onda opalim dva-tri metka, pa da sve počne kako treba. Na sreću, do toga nije došlo i sve se završilo nalozima za privođenje, kasnije čak i nalogom za pretres. Međutim, ja sam rođen u ovoj kući i znam tarabe i tavane u ovoj ulici. Bila je šansa da me nađu jedan prema četiri miliona. Bilo je dosta njih koji su mi zbog toga prebacivali i prišivali mi etikete izdajnika i dezertera, ali kako stvari prolaze, sve više mi govore: „Majstore, bio si u pravu" - rekao je Balašević u tom intervjuu.

Vučić mu je etiketu izdajnika prišivao i u svom intervjuu za nedeljnik Argument, čiji vlasnik je bio današnji ministar Ratko Dmitrović, i to u broju koji je kao glavni naslov imao Vučićevo obećanje da će se kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji. Vučić nije zaboravio na to obećanje. U jeku NATO bombardovanja, tada kao ministar informisanja, naredio je da Balaševića dovedu da peva na beogradskom Trgu republike baš na dan sahrane Ćuruvije. Pod prinudom, Balašević je došao i pevao upravo „Ne lomite mi bagrenje".

- Dobar imidž naše zemlje je srušen do te mere da je čitav svet ustao protiv nas. To, naravno, ne znači da je taj svet u pravu, ali je tragično što kod nas ne postoji niko ko može da se dogovori sa tim svetskim barabama. Niko normalan ne bi pucao na most na kome su ljudi. Niko normalan ne bi pucao na most. Niko normalan ne bi pucao uopšte. A, sad razmislimo da li bi neko normalan slao decu na most da ga brane od napada nenormalnih. To je vrzino kolo u kome su se stvari otele kontroli - pričao je tada Balašević.

Balašević je u vrzino kolo upleo sve svoje političke stavove. Na estradnu scenu je stupio zakletvom drugu Titu „Računajte na nas", s kasnije je nekoliko optužujućih pesama posvetio Slobodanu Miloševiću, zbog kojih je bio anatemisan. „Ne bojim se da će me neko uhapsiti na sceni. To može da se desi. Bojim se da ćete vi tu sedeti i da baš ništa nećete uraditi. To je sramota koju ne bih podneo", rekao je Balašević na jednom beogradskom koncertu. Vlast SPS-a, JUL-a i SRS-a ga je proterala sa RTS-a, a Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica su zaboravili da ga vrate.

Pre dve i po godine, Balašević je naprednjačku vlast opisao u pesmi „Dno dna": „Kliče se nebulozama, u inat dijagnozama, i isti krezubi statisti mlate barjakom, dno dna..." Vučić mu se osvetio na najteži način. Prvo mu je zabranio koncerte i pojavljivanje u medijima, a onda mu je prisvojio suprugu Oliveru, ćerku Bebu i sina Aleksu.

Naprednjačka vlast u Novom Sadu podržala je objavljivanje Oliverine knjige „Planeta dvorište". Na promociji, pored gradonačelnika Miloša Vučevića, sedela je Beba, funkcionerka Demokratske stranke. Svečani gost na krsnoj slavi Balaševića bio je upravo Vučević, maneken dna. Za razliku od oca Đorđa, koji je sebe nije nazivao Srbinom, nego homosapiensom, sin Aleksa ima tvrdi nacionalistički srpski nerv i, na sramotu, člansku kartu SNS-a.

Đorđe Balašević je umro 19. februara u Infektivnoj klinici u Novom Sadu. Pre dolaska u bolnicu, sa pneumonijom se desetak dana borio u kućnim uslovima. Kad je prebačen u KBV bilo je prekasno. Prema drugim informacijama, stanje mu se fatalno pogoršalo posle primanja Fajzerove vakcine.

Sahranjen je na novosadskom Gradskom groblju. Na večni počinak ispratili su ga članovi porodice i Miloš Vučević.