Srpske svađe (3)

Srpska država se „odrekla" svoje istorije

Odnos matice i dijaspore je stara tema, često eksploatisana u umetnosti. Gotovo da nema države koja je obuhvatila kao matica sve žitelje etnosa koji je čini. Kod nekih naroda je dijaspora veća nego matica. Dijaspora je često prouzrokovala sukob između država. U novoj Srpskoj državi, nastaloj u ustancima početkom Devetnaestog veka, odnos između matice i dijaspore je postao aktuelan. Mnogo srpskog naroda nije ušlo u sastav nove države. Zbog toga je nova Srbija bila prinuđena da vodi ratove, koji su se etnički na nju negativno odrazili, čak i kad ih je dobijala. Tek sa Jugoslavijom su svi Srbi dobili mogućnost da žive u istoj državi, ali taj projekt se, nažalost, raspao. Ponovno stvaranje Srpske države aktuelizovalo je ovu staru temu. U eseju koji nudim čitaocima Tabloida predočiću jedan aspekt ovog svetskog problema.

Ivan Ivanović

KOLONIJALNA SRBIJA

Slobodan Inić je napisao ovaj tekst (1994) u vreme kad je poraz Srbije „u ratovima u kojima nije učestvovala" bio izvestan.

Tekst je izazvao burne reakcije kod čitalaca Srpskog juga, dobio sam nekoliko pisama u kojima se napada ne samo tekst nego i urednik koji ga je objavio. Bio sam spreman da ova pisma objavim, kad sam bio prinuđen da podnesem ostavku na uređivanje časopisa. Nažalost, sa mojom smenom otišao je i Srpski jug.

Ja na ove primedbe nisam stigao da odgovorim, ne što ih nisam uzimao u obzir, nego što je Srpski jug ugašen. Nažalost, kad sam napustio Redakciju, nisam pokupio ta pisma, nego sam ih ostavio naslednicima, pa su ona ili uništena ili izgubljena. Ja sam bio lično zainteresovan da odgovorim kritičarima, naročito zbog primedbe da „sin četničkog komandanta podržava komunistu Inića". Zapamtio sam dva takva pisma, oba potpisana pseudonimima, jedno sa Moravac a drugo sa Topličanin.

Pogotovo sam bio zainteresovan da otpišem autoru pisma potpisanom pseudonimom Moravac. Moguće je da se čovek tako potpisao da bi replicirao Inićevom naslovu, no ja mislim da se aluzija odnosila na moju prvu priču iz 1965. godine, čiji je naslov bio „Smrt pesnika". (Ta novela ima dva dela, naslov joj je „Dva mrtva pesnika". Dragan Moravac je junak prvog dela novele.)

Tu priču sam objavio u prokupačkom časopisu Tok, ona je bila uvod u kasnije napade na moje stvaralaštvo došle iz Toplice. Naime, u toj priči njen junak koji se zove Dragan Moravac, prihvata da u sebi ubije pesnika da bi sačuvao status uzornog građanina komunističke države. Kao i kod Platona, i kod Tita su kritički pesnici, tačnije satiričari, bili nepoželjni.

Događaji će pokazati da sam „ubijajući" izmišljenog junaka predvideo sopstvenu smrt. Na suđenju za zabranu mog prvog romana „Crveni kralj" u Okružnom sudu u Pančevu, Okružni javni tužilac je tvrdio da junak romana Zoran Jugović, alijas Zoka King, uopšte nije izmišljena ličnost, on je dobio podatke od Udbe da je takav tip stvarno postojao i da je emigrirao u Ameriku, gde je radio protiv socijalističke Jugoslavije i njenih najviših predstavnika. A zna se ko je najviši predstavnik Jugoslavije!

Teza je do te mere apsurdna da se ne može zdravorazumski pobiti! Uopšte, u istoriji najbolje prolaze gluposti, jer ljudska gluposte je večna! Naravno da niko pametan ne bi mogao da poveruje u tužiočevu optužbu da izmišljeni lik može da oživi i još da se bavi špijunažom, ali je mogao sudija Okružnog suda koji je izrekao „Crvenom kralju" „trajnu zabranu", čime mi je odredio budućnost i kao pisca i kao čoveka.

Zapamtio sam da mi je posle presude filmski režiser Dejan Đurković, nesuđeni autor filma po romanu, rekao: „Ti mora da si veliki pisac, jer si uspeo ono što je pre tebe uradio samo Isus Hristos, da mrtvog Lazara digneš iz groba, odnosno da oživiš svog književnog junaka". (Da napomenem da Dejan Đurković nije doživeo da snimi film, a kako stvari stoje tog filma nikad neće ni biti!)

Da po sećanju reprodukujem to pismo Moravca. Slobodan Inić je „levičar", „komunistički teoretičar", „partijski aparatčik". Mora da je „kumrovački đak", gde je naučio da su Srbi krivi za sve, što postoji i što ne postoji. Samo je Kominterna mogla da „iznedri" takve tipove. „Sin četničkog komandanta" morao je da prepozna u tekstu „prste Udbe". Moravac me ceni kao pisca „Crvenog kralja", ali drži da sam nedorastao poslu nekomunističkog urednika. Zašto Inićev tekst nije objavila Politika?

Srbi su stari herojski narod. Oni su jedini smogli snage da dignu ustanak protiv Turaka i da sami stvore svoju državu. Kad je Napoleon upitao svoje generale znaju li ko je najveći vojskovođa sveta, dobio je odgovor „Vi, generale". Na to im je Bonaparta rekao: „Ja sam na čelu jedne organizovane i odgovorne vojske. Ja pobeđujem stare režime Evrope zato što širim duh Revolucije. Francuska vojska je moderna i nije podvig da njome komanduje školovani oficir. Ali u Turskom carstvu na Balkanu ima jedan seljački voskovođa po imenu Karađorđe, hajduk, gerilac, samouk, koji pobeđuje otomansku silu. On je najveći vojskovođa današnjice!"

Još sam zapamtio da Moravac u potpunosti podržava Stojana Protića, koji je jedini shvatio da je stvaranje južnoslovenske države od „tri različite vere" iluzija i da takva Jugoslavija nema budućnost. Karađorđevići neće umeti da je vode, jer su svi protiv njih!

Da je Stojan Protić gledao u budućnost pokazali su događaji u kojima živimo. Titova Jugoslavija je nestala kao da nije ni postojala! Novi srpski vožd Slobodan Milošević nije umeo da iskoristi novonastali otpor srpskog naroda prema komunizmu i stvori Veliku Srbiju, „od Karlobaga do Ogulina i Virovitice", o čemu je sanjao još Karađorđe, posle njega Ilija Garašanin, zatim Stojan Protić, a danas zagovara novi srpski četnički vojvoda Vojislav Šešelj.

Moravac drži da je srpski narod ispao glup kad je izginuo u ratovima da bi pomogao „Latinima" da dobiju državu o kojoj su „tisuć leta sanjali" a da ništa nisu učinili da se za nju izbore. Srbi su Hrvatima i Slovencima poklonili državnost na tanjiru, pritom se odrekli svoje priznate države, da bi doživeli od njih nepoštovanje, izdaju, mržnju. Hrvati su pod Hitlerom stvorili za Srbe koncentracioni logor Jasenovac, što je filozofija „konačnog rešenja za Jevreje" koju su zastupali nacisti.

Sećam se da Moravac u pismu pominje Crnjanskog koji je rekao da Zapad treba Srbima da ljubi ruku što su mu bili brana od Islama i spasili Hrišćanstvo. Srbi moraju da se okrenu sebi, da batale komunistički internacionalizam i stvore svoju veliku državu, koja bi mogla da bude federalna jedinica obnovljene Ruske federacije. Moravac pominje zamenika vojvode Šešelja, Šumadinca Tomislava Nikolića, koji je bratskoj Rusiji ponudio planinu Kopaonik da na njoj instalira rakete protiv Zapada. Samo pravoslavna Rusija Srbina spasava!

Moravac kaže da su Srbi „glup narod" kad su priznali za svog vođu Hrvata Tita a odbacili Srbina Dražu, iako je ovaj prvi okupirao Srbiju 1914. godine kad je sa Poćorekom prešao Drinu i upao u suverenu i nezavisnu Kraljevinu Srbiju sa ciljem da je izbriše sa mape sveta.

Tog Hrvata koji će trideset godina kasnije zagospodariti Srbijom hrabro je dočekao na Mačkovom kamenu, na Ceru, na Suvoboru poručnik Draža Mihailović, pod vođstvom vojvode Živojina Mišića, sa čijim će sinom majorom Aleksandrom dići na Ravnoj gori, podno Suvobora, Treći srpski ustanak, prvi gerilski otpor germanskom zavojevaču. Kumrovački đak Slobodan Inić to u svojoj doktrinarnoj istoriji nije mogao da nauči, ali srpska istorija nezatrovana komunističkom indoktrinacijom to mora da zna.

Još se sećam da se Moravac okomio na Inićevu tezu da su „Moravski Srbi odgovori za tragediju Dinarskih Srba, jer ih nisu podržali u njihovoj borbi za Veliku Srbiju, koja je jedina otadžbina Srba"! Moravac misli obrnuto, da su Dinarski Srbi neodgovorno i nerealno pokušali još jednom da uvuku državu Srbiju u tragediju, kao što su to učinili 1914. godine pucnjima u Sarajevu. Ni 1914. ni 1991. godine Srbija nije imala kapacitete da se suprotstavi svetskoj istoriji i realizuje nerealan cilj stvaranja Velike Srbije.

Uostalom, Srbi su taj cilj u stvari ostvarili u Jugoslaviji, a što nisu umeli da je čuvaju najpre je odgovoran četnički vojvoda Puniša Račić koji je u Skupštini 1929. godine pucao u Hrvate, ne shvatajući da time puca u sveukupnu srpsku istoriju, a potom srpski komunisti koji su prihvatili Hrvata Josipa Broa za najvećeg Srbina, a ovaj im uništio državu u Jajcu svodeći je na Beogradski pašaluk.

Pseudonim autora pisma sa potpisom Topličanin takođe je uzet iz moje literature, konkretno iz drugog dela novele „Dva mrtva pesnika". Kad sam pročitao ta dva pisma stekao sam utisak da ih je pisao isti autor, samo je prvo teorijsko a drugo konkretno.

Topličanin se posebno okomio na Bosance (pod Bosancima podrazumeva prekodrinske Srbe) koji su doneli komunizam u Srbiju.

Najpre daje kratak istorijat odnosa matičnih Srba i Bosanaca. Bosanski Srbi su uvukli Srbiju u Prvi svetski rat, za koji matična država posle dva balkanska rata nije bila spremna. Gavrilo Princip, đak koji je prebegao u Srbiju iz Bosne, koga je Beograd primio kao izbeglicu, odužio se Srbiji tako što joj je doneo veliki rat.

Njegovi pucnji u Sarajevu su u stvari bili pucnji u Srbiju. Pravo je čudo kako je mala Srbija preživela taj rat. Topličanin pita da li je istorija zabeležila još negde da se celokupna vojska povukla u drugu zemlju da bi se reorganizovala i vratila se u svoju zemlju kao pobednik? Odaje počast Dobrici Ćosiću što je jedini srpski komunista koji je to shvatio i vratio se srpskim korenima. Zahvaljuje mu na „Vremenu smrti".

Topličanin dalje kaže da su bosanski Srbi navukli Srbiju u rat a zatim se okrenuli protiv nje. Ko je činio Poćerokovu vojsku 1914. godine koja je prodrla u Srbiju do Beograda? Slovenski živalj iz Austrije, Hrvati, Muslimani, ali i Srbi. (I on pominje kaplara Josipa Broza u Poćorekovoj vojsci, budućeg druga Tita.) Umesto da se mlada srpska država, pobednica prvog Balkanskog rata, konsoliduje i izgrađuje, bila je prinuđena da uđe u novi rat sa katastrofalnim posledicama.

Dobila je novu okupaciju, novo ropstvo. Zašto Bosanci nisu digli novi Hercegovački ustanak i olakšali Srbiji da se odbrani? Srpska vojska je uspela da se povuče u Grčku zahvaljujući Crnogorcima koji su zaustavili germansku silu na Mojkovcu, bar privremeno, dok su Bosanci bili u sastavu okupatorske uprave u Srbiji.

Topličanin dalje piše da je u drugom velikom ratu (Drugi svetski rat) Srbija ponovo bila okupirana, jer su je komunisti izdali, a Jugoslovenska vojska nije mogla da se odupre napadaču. Smatra da je pukovnik Draža Mihailović spasio čast srpske vojske, ali je bio preslab da vodi veći rat.

Kao što je Gavrilo Princip uvukao Aleksandra Karađorđevića u rat, tako je Žikica Jovanović Španac uvukao Dražu Mihailovića u ustanak. Kad je komunistima pala Užička republika, povukli su se u Bosnu da obore kraljevinu i stvore svoju republiku u Jajcu. Topličanin smatra da uzrok raspada Jugoslavije, koja je delo Karađorđevića a komunisti su se njome okoristili, leži u avnojevskom projektu posleratne Jugoslavije, koji su komunisti napravili u Jajcu.

Meni je bila interesantna teza da komunisti nisu oslobodili Srbiju 1944. godine, naravno uz pomoć Sovjeta, nego su je okupirali i sebe proizveli u nove upravljače. Pri tom su ušli u tuđe kuće što je nezapamćena pljačka u modernoj Evropi. Starosedeoce Srbe proglasili su nekakvom buržoazijom i uništili rezultate njihovog žrtvovanja za zajedničku državu svih Južnih Slovena.

Zapamtio sam da Topličanin zaključuje da je Srbija završila svoj put porazom đenerala Draže Mihailovića, politički u Teheranu, vojno na Zelengori. Tito je napravio novu Jugoslaviju na štetu stare Srbije!

Na pamet mi nije padalo da „polemišem" sa ovakvim tezama, ni tad ni sad, 1920. godine kad pišem ovaj tekst. Jedino hoću da kažem da je Slobodan Inić u svom tekstu pokrenuo ključna pitanja egzistiranja Jugoslavije. Bojim se da mu je istorija dala za pravo, ali to nije teza za raspravu u ovom tekstu.. Ne prihvatam da je Inić „antisrbin", „srbomrzac", „kominternovski doktrinar". On je jednostavno bio „šezdesetosmaš", ako Moravac i Topličanin znaju značenje ovog termina. Uveren sam da nisu bili šezdesetosmaši.

Još bih rekao da je Slobodan Inić video mnogo toga što Moravac ne ume ni da zamisli. Slobodan Inić je video raspad Jugoslavije, krvavi rat u zavičajnoj Bosni, prekid rata koji nije značio stvarni mir nego odlaganje obračuna za neko drugo vreme.

Video je i Miloševićevu „okupaciju" Kosova i Metohije, državni teror u južnoj pokrajini, ali i albanski ustanak. Video je i odgovor Zapada, koji je stao na stranu albanske pobune, na Miloševićev „etnocid" odgovorio je besomučnim bombardovanjem Jugoslavije (u stvari Srbije) od udruženih snaga NATO pakta, što je nezabeležen slučaj u istoriji.

Slobodan Inić je doživeo Miloševićevu kapitaulaciju u Kumanovu i otcepljenje južne pokrajine. Ceo taj scenario se uklapa u Inićevu prognozu iz 1994. godine. Autoru teksta Moravci protiv Dinaraca je bilo jasno da Miloševićeva politika vodi ne samo u rasturanje Jugoslavije, nego i u urušavanje Srbije. U pomenutom tekstu je napisao:

„Velikosrbi okupljeni oko Slobodana Miloševića zauzeli su stav da Srbija mora da vlada Jugoslavijom, što je dovelo do njenog razbijanja. Ovakav stav je samo ohrabrio hrvatske i ine separatiste da stvore svoju državu, pa su se na taj način unitaristi i separatisti našli na istom cilju razbijanja zajedničke države. Od ovoga će najveću štetu pretrpeti „dijasporički" Srbi „žrtvovanjem svojih života, gubitkom imovine i izbjeglištvom, kao i sami „matični" Srbi svojom potpunom pauperizacijom i besperspektivnošću. Uopšte gledano, velikonacionalizam kod Srba ima za posledicu njihovo potpuno socijalno upropašćavanje, kriminalizaciju države, fašizaciju društva i amoralizaciju narodnih masa."

No Slobodan Inić (umro je u junu 2000. godine) nije mogao da vidi pad Slobodana Miloševića u oktobru iste godine, kao ni demokratizaciju Srbije.

Otišao je u uverenju da su za poraz Srpstva bili odgovorni Moravci, koji su podstakli Dinarce na pobunu, ali nisu umeli da ih zaštite kad su se oni pobunili i istakli zahtev pripajanja matici Srbiji. Pošto su separatisti umeli da iskoriste spoljni faktor za svoje ciljeve stvaranja sopstvenih država, a hegemonisti nisu imali na koga da se oslone (raspao se i Sovjetski Savez), velikosrpski koncept stvaranja Velike Srbije doživeo je poraz.

Toliko o tekstu Slobodana Inića Moravci protiv Dinaraca koji je autora ovog teksta stajao uredništva u Srpskom jugu, jedinog u njegovom životu.

Od mnogobrojnih suprotnih stavova Inićevom diskursu u Srpskom jugu, istaći ću raspravu akademika Dragoslava Mihailovića, izgovorenu u Leskovcu decembra 2004. godine. Iako je Mihailovićevo izlaganje bilo jezičkog karaktera, sadržavalo je u sebi političko-sociološki stav o neravnopravnom položaju Srbijanaca u vlastitoj državi u odnosu na doseljene Dinarce. Esej je objavljen početkom 2005. godine u NIN-u pod naslovom Kolonijalna Srbija.

To izlaganje sam ja organizovao, jer sam tad radio u Ministarstvu kulture, pa se to moglo. Pre toga je Dragoslav Mihailović vodio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je redovan član, jednu, rekao bih, unapred izgubljenu bitku za ravnopravnost moravskog govora. Iz činjenice da je moravski jezik, dakle staroštokavski, potisnut od strane dinarskog jezika, novoštokavskog, Mihailović izvlači zaključak o potisnutosti Srbijanaca iz javnog života Srbije od strane Crnogoraca, Hercegovaca, Bosanaca, Ličana ...

"Poznato je u srpskoj antropologiji da su takozvani Dinarci, pripadnici, po vodećem antropologu Jovanu Cvijiću, dinarske rase, koja zahvata otprilike središnji pojas bivše Jugoslavije, naročito Hercegovinu i Crnu Goru, s jedne strane rečiti, inteligentni i društveno agilni, ali, s druge, i izraziti narcisi, sujetni, nametljivi vlastoljupci, spremni da sve oko sebe zatru, samo da bi sebi stvorili veći prostor. Jedan čovek takvog kova, Vuk Karadžić, napravio je u XIX veku nauku o srpskom jeziku, koja je uz izvesna nećkanja i intelektualne borbe na kraju bila usvojena. Time je, bez ikakve sumnje, zadužio srpsku kulturu izuzetno krupnim doprinosom. Ali, koliko je ta nauka, ta jezička doktrina, mnogo doprinela onima čiji je lokalni jezik ušao u nju, čiji je lokalni jezik uzet za osnovicu književnog jezika, a to je upravo onaj dinarski pojas, toliko je mnogo odnela onima koji su njome pogođeni, čiji lokalni jezik nije njome obuhvaćen. A stanovništvo čiji lokalni jezik Vukovom doktrinom nije obuhvaćen iznosi u Srbiji 56 odsto."

Akademik Mihailović ide dalje kad tvrdi da je Vukova jezička doktrina učinila čitava područja Srbije depresivnim i obeshrabrila ih da književno stvaraju. Izračunao je da na područjima čiji je jezik priznat vukovskom jezičkom reformom ima 2,08 puta više pisaca nego drugim. Posledica je ta da nevukovska područja književnost i drugu umetnost slabije primaju i kulturno se slabije razvijaju.

U tekstu "Kolonijalna Srbija" Dragoslav Mihailović je ovu stvar doveo do kraja.

„U Titovoj komunističkoj Jugoslaviji Srbija je dobila kolonijalni status u odnosu na druge republike i stavljena pod neku vrstu protektorata Crne Gore, tačnije Crnogoraca koji su zavladali Srbijom. Od svih područja Srbije najviše je depresiran jug Srbije, kako politički, ekonomski, tako i umetnički i lingvistički. Nepriznavanje južnosrbijanskog govora za književni jezik izazvalo je književnu depresiju tog područja, pa je ono nehotice došlo do zaključka da mu književno stvaranje ne pripada, niti mu je potrebno. Veliki pisac Bora Stanković je tu bio samo izuzetak koji potvrđuje pravilo, a iz njegove "izdajničke" biografije vidimo kroz kakvu je političku torturu prošao po završetku Prvog svetskog rata.

Nova komunistička vremena, čiji je krajnji ishod postmodernizam u književnosti, donela su još veće potcenjivanje stvaralaštva sa staroštokavskog područja Srbije. U političkom smislu, pod udar komunističke represije su došli najčešće pisci sa ovog područja (Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Dragoslav Mihailović, Živojin Pavlović Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Ivan Ivanović...) i našli se na spiskovima tzv. crnog talasa.

U umetničkom smislu, pobednički postmodernisti proglasili su realističku književnost za seljačku literaturu, populizam, nacionalizam. "Deo predrasuda savremenog postmodernizma, koji voli da stvaraoce poreklom sa dijalekatskog područja prikazuje kao znojave primitivce koji đuskaju i pevaju s obnaženim pevačicama turbofolk-muzike u nekoj kafani na južnoj pruzi, takođe bi mogao da proističe iz jezika. Postmodernisti i dele književnost na gradsku i seosku, pa su pisci poreklom sa staroštokavskog terena, dabome, seljaci, a oni gospoda, doduše, na majku pomalo brkati i u očevim prtenim opancima.

Ovi zaboravni nekadašnji učenici komiteta Saveza komunista i današnji vedri nastavljači ideja druga Tita, u literaturi i drugde, ovim piscima često dele packe kao nacionalistima, a i svakojake druge."

U dvema diskusijama u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za takvo stanje akademik Mihailović najviše krivi upravo ustanovu čiji je član, koja je ustanovila više od jednog veka vladavinu Dinaraca u srpskoj lingvistici i književnosti. „Srbijanci su i dosad bili potcenjeni i "gurani dinarcima, koji su, gledajući samo sebe, svoje položaje nalik na busije zauzeli još za vreme Aleksandra II Karađorđevića, a zatim ih održali i unapredili za vladavine Josipa Broza i Slobodana Miloševića".

"Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao s najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili - što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često i postigli na nedoličan način - a nikako i o poslovima koje na tom mestu moraju da obavljaju, oni prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje. Nikako ne smemo zaboraviti da su u XX veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata Josipa Broza, kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević."

Dragoslav Mihailović smatra da je takva situacija stvorila dinarski sistem vrednosti u srpskoj književnosti, što je potkrepio konstatacijom da u Rečniku srpskog jezika, koji je još uvek u radu, dominiraju pisci sa dinarskog područja, a da su Srbijanci tek sporadično zastupljeni. Sve to stvara sistem vrednosti u kojem dominiraju Dinarci. On čak navodi da su i njegove knjige pisane nestandardnim jezikom slabije vrednovane samo zato što odudaraju od dinarskog standarda i ne uvršćuju se u reprezentativne uzorke srpske književnosti.

Odlučio sam da ova dva teksta od pre dvadesetak godina dovedem u vezu jer su još uvek aktuelna.. Po Slobodanu Iniću za sve nevolje Jugoslavije već od samog njenog nastanka krivi su Moravci. Po Dragoslavu Mihailoviću krivica je u Dinarcima koji su „okupirali" Srbiju i nametnuli joj obavezu da se bavi dijasporama umesto svojom državom.

Ne kažem da u njima nema istine, sve zavisi iz kog se ugla gleda. Priznajem da se „moja istina" unekoliko razlikuje od njihove. Kako danas stvari stoje, Srpska država se „odrekla" svoje istorije i još jednom „izgubila svoju dušu". Na piscima koji dolaze je da napišu novog „Crvenog kralja".