https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Pogled iz Moskve

Rusija ima ono bez čega svetska ekonomija ne može da funkcioniše

Zapad ne može bez nas

Uvodeći Rusiji beskonačne sankcije, SAD i EU smatraju da naša zemlja nije u stanju da im odgovori na bilo koji način, da oni od Rusije u ekonomiji ni na koji način ne zavise. Ipak, kako pišu austrijske novine Presse, nije tako.

Piše: Vladimir Mališev

„U pokušajima da gađaju rusku ekonomiju i nepopularne likove među ruskim establišmentom", pišu novine, „često ne pogađaju u metu, nego strelac sam sebe pogodi. Zašto? Zato što od sirovinskog dela ruske ekonomije, kojeg na Zapadu najčešće ciljaju, ne zavisi samo Rusija, nego pre svega - ceo svet."

Pritom Presse podseća na priču sa ruskim proizvođačima aluminijuma, kompanijom „Rusal". „O tome šta može da se dogodi ako Zapad uvodi nepromišljenje sankcije važnom ruskom preduzeću", pišu ove novine, „svet je morao da nauči iz sopstvenog tužnog iskustva u aprilu 2018. godine. U tom periodu, SAD su zabranile sebi i svojim saveznicima da kupuju aluminijum ruskog koncerna „Rusal". Koncern, koji ima 60.000 radnika, prestao je da izvozi na svoje glavno tržište, u Evropu. Rezultat je bio skok cena aluminijuma za 15%. Očigledno da na takav efekat nisu računali ni sami Amerikanci, pa su učinili korak bez presedana: skinulu su sankcije koncernu „Rusal" samo nekoliko meseci pošto su ih uveli."

Nezamenljiv partner

Dalje nabrajajući sektore u kojima Zapad zavisi od uvoza iz Rusije, novine podsećaju i na paladijum - ovim plemenitim metalom Rusija zadovoljava 40% svetske tražnje, zatim na pšenicu - Rusija je najveći izvoznik ove žitarice na svetu, kao i na drvo - Rusija se nalazi na drugom mestu svetskih izvoznika. U Rusiji se nalaze najveće šume na svetu, zato u oblasti snabdevanja biogorivom za „zelenu energetiku", na koju sada prelazi Zapad, Rusija može da postane nezamenljiv partner. Značajan je i udeo RF u iskopavanju rude nikla: sa 8,8% svetske proizvodnje Rusija zauzima visoko treće mesto. Kada je reč o bakru i čeliku, uloga Rusije nije tako velika. Ali, kada je reč o zlatu, nalazimo se na trećem mestu među proizvođačima.

Zapad ne pada u iskušenje da uvede sankcije za izvoz titanijuma - ovaj veoma lagan metal koristi se za proizvodnju aviona. Između ostalih, ni „Boing" ne može da radi bez titanijuma iz Rusije.

Kako je objasnio prvi čovek ruskog koncerna „VSMPO-Avisma" Sergej Stepanov: „Na svetu danas ima samo tri zemlje u kojima se eksploatiše titanijum. Zato mislim da po tom pitanju gotovo da nema mesta za konkurenciju, ali zato ima mnogo prostora za saradnju."

Rano je otpisivati naftu

Naravno, svet ne može bez nafte i gasa iz Rusije koja je, zajedno sa SAD, najveći svetski proizvođač. Iako su Evropa i neke druge zemlje postavile cilj da do 2050. godine pređu na obnovljive izvore energije kako bi smanjili emisiju ugljen-dioksida u atmosferu, to uopšte nije tako jednostavno ostvariti.

Tako novi član upravnog odbora „Rosnjefta", bivša ministarka spoljnih poslova Austrije Karin Knajsl, piše za časopis Business New Europe da je rano otpisivati naftu, a da energetska tranzicija nosi rizike za svetsku ekonomiju.

Ona je podsetila na saopštenje Međunarodne agencije za energetiku: ako svet želi da do sredine veka ostvari nultu emisiju, onda je neophodno da prestane sa ulaganjem u projekte koji se odnose na snabdevanje naftom, gasom i ugljem. Ali, u tom slučaju, industrija nafte i gasa može da ostane grana u koju se nedovoljno investira, a moguće je da se svet zbog toga suoči sa drugim problemom - deficitom energije.

Trenutno je moderno zalagati se za zelenu energetiku, pozivati na smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, na prelazak na elektirčne automobile. Ali, kako smtra Leonid Krutakov, docent odeljenja politikologije Finansijskog univerziteta, zašto niko ne razmišlja o tome da je zbog svega pomenutog potrebno nekoliko puta povećati proizvodnju obojenih metala, što je štetno za prirodu.

„Da bi se, na primer, u potpunosti prešlo sa automobila na benzin na električne automobile", istakao je on, „potrebno je, prvo, minimum za 30% povećati energetski kapacitet svetskog energetskog sistema; drugo, potrebno je višestruko, ne dva-tri puta, već na desetine puta povećati proizvodnju kobalta, litijuma, bakra, koji se koriste u automobilskim akumulatorima, a ni njihova proizvodnja nije bezopasna. Zato su, naravno, problemi ogromni."

Jasno je da se svet menja, i pre ili kasnije treba da dođe do „tranzicije u zelenu energiju". Isto kao kada je čovečanstvo prešlo sa drva na ugalj. I udeo obnovljive energije se povećava, i nastaviće da se povećava. Ali, svi se sećaju priče koja se desila tokom prethodne, veoma jake zime u SAD, kada su se zamrzla postrojenja u vetroparkovima, pa su morali da se greju na tradicionalno gorivo.

Ucena je nemoguća

U aprilu ove godine, Evropski parlament usvojio je provokativnu rezoluciju, u kojoj se navodi da u slučaju da Rusija napadne Ukrajinu, „uvoz nafte i gasa iz Rusije u EU treba da bude potpuno ukinut". Ali, odmah je usledio veliki rast cena nafte.

Pošto je tržište nafte u tom trenutku već bilo napeto, teško je bilo zamisliti svu dubinu posledica takvog postupka, izjavio je s tim u vezi Eugen Vajnberg, analitičar za naftna pitanja iz nemačke Komercbanke. To je već, za kratko vreme, podiglo cene za 50%, na više od 75 dolara po barelu. U slučaju prekida uvoza iz Rusije, koja je drugi na svetu izvoznik nafte, razmere „ispadanja" bi se povećale za još pet miliona barela dnevno.

„Cena bi mogla da skoči znatno iznad granice od 100 dolara po barelu", smatra Vajnberg. „U današnjoj situaciji, Evropa bi mnogo više trpela od takve zabrane izvoza ruske nafte od same Rusije. Rusija bi brzo našla nove kupce za svoju naftu."

Isto ovo što je rečeno o nafti, moglo bi se reći i za gas. Nije slučajno da Nemačka, uprkos snažnom pritisku SAD, ne želi da se odrekne Severnog toka 2, shvatajući da bez gasa njena industrija, u dogledno vreme, ne može da radi. Čak je i ugalj, koga smatraju glavnim zagađivačem vazduha, još rano otpisivati. Zapadna Evropa ga se odriče, a Indija je već izjavila da je spremna da kupi sav ugalj koji proizvodi Rusija.

Ne samo sirovine

Pritom, Rusija ne vlada samo u proizvodnji sirovina. Već sad se kod nas stvara baza za izgradnju moćne prerađivačke industrije, pa i u sektoru nafte i gasa, za proizvodnju proizvoda sa većom dodatom vrednošću. Još 2010. godine Rusija se vratila na mesto najvećeg izvoznika poljoprivrednih proizvoda na svetu, koje je zauzimala početkom 20. veka, iako pritom naša zemlja zauzima tek četvrto mesto na svetu po površini obradivog poljoprivrednog zemljišta.

Gdoine 2014. stručnjaci Svetske fondacije za prirodu su izjavili da Rusija predstavlja jedinu veliku zemlju na svetu čiji bioresursi rastu (radi se o rezervama šuma, riba i drugih obnovljivih prirodnih resursa).

Rusija zauzima vodeće mesto u proizvodnji atomske energije. Ona zauzima prvo mesto na svetu po broju istovremeno izgrađenih nuklearnih elektrana u inostranstvu.

Takođe, u Rusiji je u toku značajna izgradnja, između ostalog reč je i o izgradnji naprednih reaktora na brze neutrone i razvija se ispitivanje zatvorenog ciklusa proizvodnje goriva, koji dramatično povećavaju bazu resursa nuklearne energije. Ruske bezbednosne tehnologije u nuklearnim elektranama su najnaprednije na svetu. Samo Rusija ima ledolomce na nuklearni pogon.

Rusija zauzima peto mesto na svetu po vađenju rude gvožđa i proizvodnji čelika, i lider je u nizu oblasti obojene metalurgije. Naša zemlja je druga na svetu (iza SAD) po veličini vojno-industrijskog kompleksa, a u mnogim oblastima proizvodnje i visoke tehnologije, npr. kada je reč o proizvodnji hipersoničnih raketa, zauzima prvo mesto.

Godine 2014. Rusija se probila na prvo mesto na svetu po proizvodnji vojnih aviona. Naša zemlja zauzima prvo mestu na svetu po izvozu PVO opreme srednjeg i malog dometa. Ruski PVO sistemi S-300 i S-400, a sada i S-500, smatraju se najboljim na svetu.

Rusija je jedina zemlja na svetu koja poseduje tehnologiju proizvodnje radarskih stanica sa brzim reagovanjem za praćenje lansiranja raketa.

Rusija već dugo prednjači po broju svemirskih letova, ona eksploatiše najviše kosmodroma na svetu, uključujući jedinstveni plutajući kosmodrom „Morsko lansiranje" u Tihom okeanu. Ruski astronauti su prvi na svetu po ukupnom broju radnih sati provedenih u svemiru, a takođe drže i mnoge druge svemirske rekorde. Početak proizvodnje ruske visokokvalitetne vakcine protiv korona virusa, koju već kupuju mnoge zemlje, pokazalo je da naša zemlja u potpunosti može da konkuriše Zapadu i kada je reč o najnaprednijim visokotehnološkim industrijama.

2

Da li je moguć novi rat u Avganistanu

Šta za Rusiju znače borbe u Avganistanu?

Situacija u Avganistanu je sve napetija. Prirodno, to ne može a da se ne odrazi na situaciju u zemljama koje se graniče sa ovom zemljom, odnosno na bivše sovjetske republike u Srednjoj Aziji. A borbe u pograničnim oblastima između odreda vladinih snaga i različitih grupa radikalnih islamista postaju sve ozbiljnije. Radi se o borbama sa borcima pokreta koji su zabranjeni u RF, kao što su talibani, Islamska država i drugima.

Piše: Andrej Pravov

Za avganistanske vojnike raspoređene u severnim delovima zemlje, koje napadaju radikalne snage, Tadžikistan postaje jedino mesto za spašavanje. Početkom jula u Tadžikistan je prešla velika grupa vojnika oružanih snaga režima u Kabulu. To im je dozvoljeno, kako su istakli u Dušanbeu, „na osnovu principa dobrosusedstva i nemešanja u unutrašnje stvari Avganistana". U svakom slučaju, prema izjavi pres-centra graničnih trupa Državnog komiteta za nacionalnu bezbednost Tadžikistana, broj avganistanskih vojnika koji su prešli granicu bio je 1037. U izjavi se takođe ističe da se stanje na granici sa Avganistanom nalazi pod kontrolom graničara Republike Tadžikistan.

Poslednja rečenica iz izjave verovatno nije izazvana samo namerom vlasti u Dušanbeu da konstatuje ovu činjenicu, nego i njihovom težnjom da smire svoje stanovništvo, koje je uznemireno zaoštravanjem situacije u susednoj zemlji. Ova briga je još više porasla posle informacije o tome da je predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon poručio ministru odbrane da mobiliše 20.000 vojnika iz rezervnog sastava. Saopštenje o tome objavljeno je 5. jula na sajtu šefa države. Pretpostavlja se da će rezervisti imati zadatak da dodatno ojačaju granicu sa Avganistanom.

Pre toga, prema pristiglim informacijama, sve kopnene snage Tadžikistana sastojale su se od dve brigade mehanizovane pešadije i jedne artiljerijske brigade, ukupno između 7 i 10 hiljada vojnika. Odnosno, brojnost armije će porasti tri puta nakon uvođenja rezervnog kadra. To znači da situacija „preko reke", kako su ranije nazivali avganistansku teritoriju sovjetski graničari na obalama tadžikistanske reke Pandž ili uzbekistanske Amudarje, zaista postaje preteća. Ponovo.

Paralelno s tim, poslednjih dana počele su da pristižu informacije da je Vašington već zamolio vlasti Tadžikistana, Uzbekistana i Kazahstana da obezbede azil za oko desetak hiljada Avganistanaca koji sarađaju sa Amerikancima.

Ovu molbu diktira zabrinutost za moguću sudbinu ovih ljudi, koje naoružana avganistanska opozicija smtatra izdajnicima. Zato im, posle odlaska vojske SAD i NATO iz Avganistana, preti odmazda.

Treba reći da je donedavno, malo ko, pa i autor ovog teksta, do kraja verovao da Amerikanci zaista nameravaju da u potpunosti povuku svoju vojsku iz Avganistana. Uostalom, vojno prisustvo u ovoj zemlji donelo im je ozbiljne prednosti i koristi. Konkretno: mogućnost određene kontrole nad situacijama u tako važnim i ne uvek prijateljski prema SAD nastrojenim državama kao što su Kina, Iran i Rusija.

Ipak, početkom jula, jedan događaj je pokazao da Amerikanci ne blefiraju, već da zaista nameravaju da odu iz Avganistana. Za mnoge je bio potpuno neočekivan odlazak Amerikanaca, a zajedno sa njima i njihovih kolega iz NATO, iz avio-baze Bagram koja se nalazi na oko 60 km od Kabula. To je najveća avio-baza u zemlji, koju je ranije koristio ograničeni kontingent sovjetskih trupa, čiji položaj ima veliki strateški značaj.

Kao što je poznato, operacija u Avganistanu, koju su SAD sprovodile zajedno sa saveznicima iz NATO, postala je najduža, u američkoj istoriji, vojna kampanja u inostranstvu. Počela je u oktobru 2001. godine, odnosno skoro pre dvadeset godina.

Prema izjavi sadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena, koju je dao 14. aprila ove godine, trebalo je da se završi do 11. septembra. Odnosno, uoči 20. godišnjice terorističkog napada u kome su srušene kule-blznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i u kome je poginulo 2977 Amerikanaca. Na vrhuncu operacije, broj vojnika SAD i NATO u Avganistanu bio je veći od 150 hiljada. Na kraju, Amerikanci ipak odlaze iz Avganistana.

Čitajući poslednja saopštenja iz Kabula, često se sećam proleća 1992. godine, kada je sovjetska pomoć Nadžibulinom režimu već prestala, i kada je do njegovog pada ostalo samo nekoliko dana. Sećam se brige i zbunjenosti u pogledima Avganistanaca koji su s nama sarađivali, i velikog reda pred konzularnim odeljenjem ruske ambasade u Kabulu.

Moje mišljenje je da je tadašnja, Jeljcinova vlast u Moskvi jednostavno izdala naše kabulske prijatelje.

Početkom 1992. bilo je moguće sačuvati Nadžibulin režim, o čemu su govorili i njemu najbliskiji Avganistanci, koji su ukazivali na to da za očuvanje ravnoteže snaga u zemlji između njih i grupa mudžahedina, nije potrebno uvoditi nikakve nove snage sovjetske vojske, niti je potrebno dodatno snabdevanje skupim naoružanjem. Niko nije tražio od Moskve da „večno hrani Avganistance", u vreme kada smo i sami bili u ozbiljnim teškoćama. Prema mišljenju mnogih mojih dobro informisanih avganistanih sabesednika tih dana, dovoljno je bilo ograničiti se na isporuke kerozina za avione i dizela za oklopna vozila. Uostalom, na Nadžibulinoj strani ratovala je armija, a njoj su se, generalno, suprotstavljali partizanski odredi mudžahedina. Da su imali dovoljno goriva za avijaciju i tenkove, prema mišljenju mnogih Avganistanaca, armija bi odolela napadima.

Takav scenario razvoja događaja tih godina, potvrdio bi zaključak koji su već doneli mnogi, tamo već prisutni posmatrači, pa i oni iz misije UN u Avganistanu, prema kome ne postoji vojno rešenje „avganistanskog pitanja". I moguće je da bi započela nova runda „ženevskih pregovora" i da bi čak bila stvorena koaliciona vlada u koju su mogli da uđu i određeni „prijatelji Rusije". Ne čak ni iz Nadžibulinog okruženja, već neko drugi, ko je takođe aktivno zastupao saradnju sa Rusijom. Mislim da to Moskvi definitvno ne bi škodilo.

U svakom slučaju, mnogo toga je moglo da se izbegne. Pre svega, krvavi pokolj za vlast među grupama mudžahedina, koji je počeo mesec dana nakon što su, u aprilu 1992, ušli u Kabul. Sada ne možemo isključiti ponavljanje takvog razvoja događaja. Za to ima dovoljno razloga.

Suprotstavljenosti različitih grupa u Avganistanu, kako mi se čini, samo su porasle. Čak i unutar talibana.

Postoje najmanje tri velike grupe talibana. Rukovodstvo prve nalazi se u glavnog gradu pakistanskog Beludžistana, Kveti. Druga sebe naziva „Hakkanijeva mreža", a njeno rukovodstvo takođe se nalazi u Pakistanu, u provinciji Hajber-Pahtunva. A rukovodstvo treće je u glavnom gradu Katara, Dohi. Treća grupacija je najmanje radikalna i čak se zalaže za pregovore sa trenutnim kabulskim režimom, kao i za mougćnost mirnog prelaska vlasti u ruke talibana. Prve dve grupe tesno sarađuju sa Al Kaidom (zabranjenom u RF). U sastavu njihovih odreda nalaze se borci sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike, iz Mjanmara, iz zemalja Centralne Azije, Sinkjanga (Autonomni ujgurski region Sinkjang) u Kini, kao i iz ruske oblasti Severni Kavkaz.

Da li sve ove grupe talibana mogu, posle odlaska Amerikanaca, da započnu rat za vlast među sobom? Izgleda da je odgovor potvrdan. Njima treba još dodati pripadnike Islamske države i brojne predstavnike drugih grupa. Oni su, takođe, raspoloženi da „isteraju stvari na čistac" i nastave borbu za vlast.

Ovoga puta, „bojno polje" mogu da postanu i severne oblasti Avganistana, odnosno oblasti koje se graniče sa bivšim sovjetskim srednjeazijskim republikama. Prema mnogim podacima, borci Islamske države tamo su se već ozbiljno ukorenili. To ne odgovara interesima talibana, koji smatraju sebe jedinom snagom u zemlji koja ima pravo na vlast.

Rasprostranjeno je mišljenje da talibani neće preći granice Avganistana, da je njihovom rukovodstvu dovoljno da vladaju u sopstvenoj zemlji i da kontrolišu situaciju na teritoriji Avganistana. Šta će Paštunima teritorije severno od granica zemlje? Shodno ovom mišljenju, njih bi pre mogle da privuku zemlje na istoku i jugu, koje takođe naseljavaju Paštuni. Radi se, pre svega, o pakistanskoj provinciji Hajber-Pahtunva. Posle odlaska Amerikanaca, da li bi avganistanski Paštuni mogli da probaju da reše problem „jedinstvenog Paštunistana"? Verovatno bi mogli da pokušaju.

Ima još dosta drugih razlika među plemenima koja žive u Avganistanu.

Različite plemenske grupe ne odnose se uvek jedni prema drugima sa simpatijama. Paštuni ne vole mnogo Tadžike, a ovi Uzbeke. Svi zajedno, ne vole Hazare, smatrajući ih predstavnicima nižih slojeva društva. A tu su još i pripadnici Islamske države koji jačaju svoje pozicije na severu.

Inače, tamošnji vladari sebe smatraju naslednicima Ahmada Šaha Masuda i Abdula Rašida Dostuma. A talibani već sebe smatraju gospodarima celog Avganistana.

Postoji i sukob između sunita i šiita. Predstavnici šiita sada se vraćaju sa sirijskih frontova, gde su štitili interese Irana. Oni su stekli veliko borbeno iskustvo i, prema nekim podacima, takođe imaju nameru da u Avganistanu traže svoj „deo kolača". Prema mnogim ocenama, šiiti, a pre svega, prirodno, plemenski odredi Hazara, najverovatnije će nastupiti protiv odreda Islamske države protiv koje su ratovali u Siriji. Odnosno, oni bi mogli da postanu saveznici talibana, da nema vekovnih sukoba Paštuna i Hazara. Prvi se odnose prema drugima čak sa nekom vrstom prezira.

Tako da još uvek nije do kraja jasno ko će ratovati protiv koga u Avganistanu posle odlaska Amerikanaca. Ali, sve brojne grupe već imaju realne mogućnosti za odmeravanje snaga i nadmetanje za vlast. Ponovo.

Šta sve to može da znači za Rusiju?

Moskva se, prirodno, zalaže za normalnu situaciju na granicama bivših sovejtskih republika u Srednjoj Aziji. Radi se o tri naša saveznika iz Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti - Tadžikistanu, Kirgiziji i Kazahstanu. Kao i o Uzbekistanu i Turkmenistanu, koji su nam bliski po zajedničkoj istoriji i životu u istoj zemlji.

Broj izbeglica iz Avganistana u zemljama Centralne Azije, najverovatnije će rasti. U njihove redove mogu se uvući i borci radikalnih grupa. Ali, mislim da nema mesta za paniku. Sve to uopšte ne znači da će ti borci biti sposobni da „izazovu situaciju" u neposrednoj blizini ruskih granica. Čini mi se da je važno ojačati granice zemalja Centralne Azije, a unutar njih aktivirati rad odgovarajućih struktura.

Glavno je da se izbegne proboj islamista u bivše sovjetske republike, rast islamističkog raspoloženja u nekima od njih, da se izbegne promet narkotika koji „teče" u ruske gradove.

Takođe, valjalo bi razumeti, da zaoštravanje situacije u Avganistanu neće kratko trajati. Zato treba ojačati našu saradnju, kako ekonomsku tako i vojnu, sa susednim državama u Centralnoj Aziji. A njihova rukovodstva će težiti takvoj saradnji, i to će, kako mi se čini, samo rasti. Rukovodioci ovih država u sadašnjoj situaciji ne mogu da ne razumeju da im je za očuvanje vlasti, života, a u nizu slučajeva i novca, potreban jak savez sa Moskvom. U suprtonom, za njih se sve može srušiti.

Pritom sam mišljenja da je potrebno shvatiti da Amerikanci, koji sada odlaze iz Avganistana, najverovatnije uopšte ne bi bili protiv toga da ponovo gurnu Rusiju u „avganistansku mišolovku". Ali, Moskva već ima tužno iskustvo iz Avganistana.

Zato naše učestvovanje u zaštiti suseda Avganistana od mogućih negativnih posledica razvoja složene situacije u toj zemlji, mora razumno da se dozira. To jest, treba dozvoliti ovim susedima da pokažu više samostalnosti i da preuzmu na sebe najsloženije zadatke u borbenoj zaštiti sopstvenih granica.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane