Feljton

„Moja baba Natalija" u Negotinu (2)

Razaranje titoističke dogme o radničkoj klasi

Više puta sam rekao da me je moj literarni prvenac roman „Crveni kralj" u isto vreme uzdigao i uništio. (Jovica Trkulja „Uspon i pad Ivana Ivanovića".) Verovatno nekom greškom istorije, komunistička partija Jugoslavije je jedno vreme igrala na kartu ljudskih sloboda, pre svih slobode umetničkog stvaranja. Naivno sam poverovao u tu komunističku prevaru, kao što je mladi žabac poverovao u tiradu patka u izvanrednoj pesmi Jovana Jovanovića Zmaja Patak i žabe. (Govorio patak o vrlini mira i da niko nikog ne treba da dira. Žabe su poverovale ovom demagogu. Jedan mladi žabac pobliže je stao, a patak ga zgrabi pa ga progutao. Zmaj se obraća deci, ali i odraslima: Iz ovog se nešto i naučit dade, hulje lepo zbore al nitkovski rade.) Napisao sam roman kakav su komunisti u teoriji proklamovali a u praksi zabranili. Događaj se zbio pre pola veka, naredna godina je jubilarna, o tome ću da pišem kad drugi neće. Šta se sve u međuvremenu zbivalo, svedoči moj celokupan književni opus, tekst koji nudim čitaocima je fragment iz njega.

Ivan Ivanović

3.

Na promociji, oba profesora su osudila postupak vlasti prema umetnicima prozvanim crnotalasovcima. Umetnost je autohtona, autonomna, i ne može se meriti političkim aršinom. Umetnost je večna, politika je prolazna!

Šta je crni talas? Navodim kako je u Negotinu definisao ovaj pokret profesor (slavistike?) Miodrag Sibinović. „U našoj kulturi ovaj termin se ustalio tokom šezdesetih i počrtkom sedamdesetih godina XX veka. Nastao je, pre svega, povodom pojave niza dela u oblasti srpske i jugoslovenske filmske umetnosti, književnosti i likovnih umetnosti okrenutim temama čije je signiranje i razrada mogla delovati kao kritika ondašnje savremene društvene stvarnosti u zemlji". Dakle, crni talas je komunistički termin za kritičku umetnost, odnosno književnost.

Ja sam se sa ovim u potpunosti složio. Pravi naziv za crni talas je u stvari kritički realizam, koji je u književnosti nastao još u XIX veku. Ovom pravcu su pripadali ponajveći pisci srpske književnosti, apostofirao sam one koji su mi najbliži: Radoje Domanović, Stevan Sremac i Bora Stanković. Pobedom komunističke revolucije kritički realizam je odbačen kao pogled na svet, moji pisci su poslati u istoriju. Nastao je nekakav amalgam koji su novi teoretičari nazvali socijalistički realizam.

Termin je sasvim pogrešan, umetnost nastala na rezultatima komunističke revolucije više je bila romantizam, jer je nekritički veličala tu revoluciju. Umetnici su dobili zadatak da ulepšavaju novu stvarnost i učestvuju u izgradnji novog sveta nastalog na postulatima marksističke dogme o konačnoj realizaciji čovekove sreće na zemlji. Bila je to umetnička laž, a što su poneki umetnici uspeli da stvore značajna dela u okviru te dogme više imaju da zahvale svom talentu nego opštoj tendenciji. (Naveo bih slučaj Branka Ćopića, na čijem se primeru može videti kako su komunisti videli slobodu umetničkog stvaranja. Njegov humoristički roman „Doživljaji Nikoletine Bursaća", izvanredno uvijen u narodski humor što mu daje umetničku vrednost, mogao je da prođe, jer nije zadirao u suštinu novog sistema.

Ali je zato„Jeretička priča" u potpunosti sasečena, jer se satirički postavila prema novoj vlasti, koja je izneverila ideale revolucije.) Mi jesmo za slobodu umetničkog stvarnja, ali samo onoliko koliko mi dozvolimo! To je filozofija komunističke šizme.

Raskid sa Sovjetskim Savezom značio je u umetnosti bekstvo od stvarnosti u vidu apstraktne umetnosti. Sa Zapada su nekritički uvezeni razni izmi, koji su značili usavršavanje forme ali i odbacivanje sadržine. Prihvaćen je komunista Pikaso kao papa moderne umetnosti. Držim da apstraktna umetnost nije dala velike rezultate. Naši teoretičari ovoga pravca su to nazvali umetničkim estetizmom, jer je ovaj pravac umetnost sveo na formu. Svi su bili zadovoljni: umetnici jer su dobili slobodu, vlast jer slobodu nije dala.

Studentska revolucija iz 68. u potpunosti je odbacila estetizam koji je sam sebi cilj. Književnost se okrenula sadržini, pogotovo proza koja je vratila životnu stvarnost u srpsku književnost.

Pisci 68, pre svih Vidosav Stevanović i Milisav Savić (Miroslav Josić Višnjić je politički pripadao tom pokretu, ali se sadržinski više držao Crnjanskog) razorili su titoističku dogmu o radničkoj klasi kao idealnom nosiocu progresa, opisali su, prvi u „Refuzu mrtvaku" a drugi u „Bugarskoj baraki", njeno naličje, svu bedu življenja u diktatorskom neslobodnom sistemu. Književni teoretičari su ovaj pravac nazvali stvarnosnom umetnošću, stvarnosnom prozom, mada više odgovara termin kritički realizam. Umetnost je odbacila umetničku laž, vratila se krvavoj istini. Treba li da kažem da je ovom pravcu pripadao i pisac koji vam ovo govori?

Kada je komunistički vrh Jugoslavije, na čelu sa doživotnim diktatorom Josipom Brozom Titom, krajem 1972. godine odlučio da napiše njegovo pismo i u korenu saseče srpski liberalizam, koji je obećavao socijalizam sa „ljudskim likom", na udaru vlasti se našao i kritički realizam, definisan za ovu priliku kao crni talas.

Dakle, zaključio sam u Negotinu, crnog talasa u srpskoj umetnosti jednostavno nije bilo, komunisti su skovali ovaj termin da bi se obračunali sa srpskim putem u socijalizam, koji je otišao dalje od Brozovog autoputa Bratstvo-jedinstvo.

Profesor Jovica Trkulja je govorio o progonu umetnika u komunizmu, što je njegova prevashodna tema, po kojoj će najviše ostati u pravnoj teoriji postkomunizma. Razume se da se osvrnuo i na moj slučaj, budući da je napisao dve knjige o progonu „Crvenog kralja". Čak je napravio spot koji odslikava moj portret, odnosno progon nepodobnog pisca. Uradio je to na visokom nivou što se tiče pravne strane. U književnu suštinu nije ušao, jer to i nije njegova struka. Ipak, pomenuo je onu floskulu da mojoj književnosti nedostaju ženski likovi.

Na ovo je reagovala jedna gospođa iz publike, predstavila se kao penzionisana profesorka književnosti. Ona se apsolutno nije složila sa Jovicom Trkuljom. Rekla je da smo mi u Negotinu zbog jednog ženskog lika u mojoj priči u Buktinji, zbog babe Natalije. Da je ona impresionirana tom nepismenom srpskom seljankom, koja je bolje nego učene glave shvatila kakva opsanost preti Srbiji od komunizma. Da se slaže sa piscem da su žene spasile srpski rod dok su njihovi muževi suludo ginuli u neravnopravnim ratovima za „tuđe babe zdravlje". Poentirala je da je plakala dok je čitala „Moju babu Nataliju". Kako profesor može da kaže da pisac ne ume da pravi ženske likove, kad ispred sebe drži portret seljanke Natalije Momčilović u Buktinji?

Naše gostovanje u Negotinu je učinilo da profesor Jovica Trkulja na gostovanjima posle Negotina ne pominje više floskulu da ja ne umem da „opišem ženu", a ja da se ozbiljno zamislim nad samim sobom, zašto sam bez otpora prihvatio beogradsku blasfemiju koja bi da omalovaži pisca koga ne prihvata njihova vlast. Da li me je komunistički progon do te mere umrtvio da više ne umem da se branim? Malo li mu je što nije otišao u zatvor, hoće još da bude pisac!

Na promociji Buktinje u Beogradu se ponovila priča iz Negotina, jedan književni kritičar (sve mi se čini Marko Nedić, ali nisam siguran?) je rekao da bi „Moja baba Natalija" mnogo značila da se pojavila kad je trebalo. A i on drži na stolu priču u čijem uvodnom delu jasno stoji zašto se priča nije pojavila „kad je trebalo". Možda bi taj kritičar mogao da se raspita kod Udbe šta se dešavalo sa „Mojom babom Natalijom" za protekle četrdeset tri godine! A u Beogradu nije bilo one profesorke da me brani!

4.

Tako, ostalo mi je da sam sebe branim, odnosno da se osvrnem pola veka unazad, kad sam u Prokuplju projektovao sebe za srpskog pisca, ne sluteći da će palanačkom Ikaru da se desi isto ono što se desilo mitološkom Ikaru koji nije uspeo da pobegne sa Krita u Atinu, jer su mu se otopila krila od voska.

Evo šta sam zapisao o tom događaju u ispovednoj prozi „Epitaf za jeretika":

Ja sam iz Žitnog Potoka došao u Prokuplje u četvrti razred gimnazije. Kad sam preboleo dečje bolesti migracije, uspeo sam da se nametnem među gradskom decom kao ponajbolji đak u generaciji. Osnovni problem mladih građana bila je matematika, a ja sam se upravo tu odlikovao. Znalo se: ko je najbolji matematičar, taj je najbolji đak! Nešto sam slabije stajao iz književnosti, jer je bilo načitanijih đaka od mene. Ali ja sam to nadoknađivao lakoćom reprodukcije gradiva, prosto sam bio profesorska matrica. Zbog toga su me prokupački domicili prozvali bubalicom, što je meni teško padalo. Srpski mi je predavao profesor Dragoljub Šarac, koji je imao unakaženo lice. (Valjda je stradao u požaru.) Bio je ozbiljan, van gradiva nije išao, tražio je da se reprodukuje predavanje. A ja sam tu bio majstor, umeo sam tačno da nabrojim sva mesta u koja je Dositej Obradović putešestvovao! Na pismenom zadatku je bilo boljih od mene i to me je pogađalo. (Jedino sam bio najbolji kad je tema bila iz gradiva.) Na literarnu sekciju, dabome, nisam išao, jer sam tu imao kompleks inferiornosti. Valjda je književnost bila za Prokupčane, a ne za došljake sa sela!

Tad se dogodio jedan pismeni zadatak koji me je u svemu razorio. Pošto je Dragoljub Šarac otišao na bolovanje, za kratko ga je zamenjivao direktor Gimnazije, Buda Ilić. Već prvog dana smo radili pismeni zadatak. Profesor je došao, podelio nam sveske i rekao nam - Pišite šta hoćete! To se zvalo slobodna tema. Direktor nas je ostavio dva časa da cedimo svoj dotadanji život, a on je otišao na neki sastanak u gradu. (Ne verujem da je bio član Komiteta!

) Ta dva sata bila su najteža u mom gimnazijskom školovanju. Bio sam konsterniran, nisam imao šta da pišem! Nisam imao nikakav doživljaj da opišem. Šta da ispričam: kako sam čuvao dedine volove u Žitnom Potoku i gledao koridu na vašarištu kad su se sudarili zadružni bik Iran i seoski bičić Muronja, kad je državna grdosija morala da beži na radost čitavog kraja? (Kao u pripoveci Petra Kočića!); kako su Žitnopotočani igrali fudbal u partizanskom Bojniku i pobedili zahvaljujući Cigančetu Šefku, za koga smo ispreli priču da je Brazilijanac! (Bojnik se zbog toga žalio, pa je utakmica poništena!); kako su ih u Kosančiću nadmudrili kad su ih nahranili pasuljem i napojili rakijom, pa ih onda propisno isprašili? Ali to nisu uzvišene teme, to su seljačke priče. Taman posla da to stavim u pismeni zadatak! Na kraju sam nešto smandrljao i dobio tri plus! Tragedija! Buda dao petnaest petica mladim građanima koji su imali bogat život. A bubalica iz Žitnog Potoka raskrinkan! Antitalenat za literaturu!

Razume se da me je ovaj debakl ozbiljno pogodio. Odjednom sam shvatio da sam šupalj i prazan i da moje petice nemaju nikakvu težinu. Nisam bio načitan! I otad, do kraja gimnazije i posle na svetskoj književnosti, fanatično sam čitao. Već u sedmom razredu sam bio najnačitaniji u razredu. Tad mi je za profesora književnosti došao Buda Ilić, za koga mogu slobodno da kažem da je bio čarobnjak usmene reči. (Kasnije sam s njim mogao da poredim samo Nikolu Miloševića!) Pred kraj sedmog razreda gimnazije uspeo sam da se školi nametnem kao pisac. Za to je zaslužan, naravno, Buda Ilić.

Kad nam je Buda došao za profesora, nastava književnosti se u potpunosti izmenila. On nije bio klasičan predavač, nastojao je da u nastavu uključi učenike. Običavao je da na početku časa priča šta on čita. A čitao je mnogo, gotovo svakog časa je govorio o novoj knjizi. Ja sam pažljivo pratio profesorova izlaganja i nastojao sam da odmah pariram.

Po završetku časova išao sam u Gradsku biblioteku i tražio knjigu koju je profesor preporučio. Tako sam pročitao sve knjige koje i Buda! Radilo se o modernoj literaturi. Čitao sam Sartra, Kamija, Hemingveja, Foknera, Dos Pasosa, Tomasa Vulfa... Ušao sam u modernu.

Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman "Vreme sporta i razonode". Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni!

Na književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca "Crvene konjice", Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik.

Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam čekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim.

Zbunjen sam, da ne kažem šokiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istrajiš. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac.

U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak! Bez kompleksa inferiornosti. Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao "Pevanje i mišljenje" Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića.

Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču "Nikad nije kasno", iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske konferencije.

Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog Komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku.

Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije, Buda Ilić. - Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - rakao je Buda na sastanku Komiteta.

Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije.

Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv "Nikad nije kasno" i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.)

Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa "Crvenim kraljem".) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, "Ljubavnik ledi Četerli".) Diskutanti su se polarizovali.

Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: - Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: - Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva!, poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!)

Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od "Almanaha" Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara.

Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda.

Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio "Crvenog kralja"! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.)

Da zaključim ovo poglavlje, prokupačka Gimnazija bila je moja prva književna adresa. Mala, ali velika! Koju sam izgubio kad sam završio gimnaziju i otišao na univerzitet.

Ako me je Prokuplje donekle diglo, Beograd me je gotovo upropastio. Za četiri godine studiranja Svetske književnosti u Beogradu nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam napisao roman s kojim nisam znao šta da radim, jer su ga svi izdavači odbili, na kraju sam ga „objavio" u izdanju Kraljice peći, odnosno spalio sam ga. (Ostao je neizgoren odlomak „Medved u Južnoj Srbiji" od kojeg sam napravio istoimenu priču, i to je prva moja novela od četrdeset, koliko sam ih uvrstio u Sabrana dela.)

Dakle, moj prvi književni lik bila je žena! Devojka Maja iz prokupačke Gimnazije.

5.

Napred sam rekao da me je Beograd „pojeo" i da sam se u provinciju vratio kao neuspeli letač Ikar. Takođe sam rekao da sam sredinom šezdesetih godina prošlog veka imao nove književne pokušaje kao gimnazijski profesor u Kuršumliji. Podstaknut književnim konkursima, koji su u to vreme bili stalni, napisao sam dve priče za tu potrebu, pomenuo sam ih, obe ženske, odnosno priče sa ženama kao njihovim književnim junakinjama, tačnije mladim devojkama, jedna se zvala Garinča a druga Švejka. O pričama sam govorio u „Ivanovom gambitu", da to izvučem iz ovog mog književnog brevijara.

Garinču sam napisao 1970. godine u Kuršumliji. Događaj je istinit, desio se u čistki vezanoj za Aleksandra Rankovića 1966. godine. Devojka opisana u noveli je stradala samo zato što joj je otac radio u Udbi, razvlašćenoj po smeni Rankovića. Ta žena (u međuvremenu se udala i nastanila u Prokuplju) ispričala mi je svoju stradalačku povest koju sam ja pretočio u priču.

Priči sam dao ime po jednoj devojci iz Studentskog grada. U stvari, bile su dve devojke, jedna crnka a druga plavuša, koje su se viđale stalno zajedno u studentskom naselju na Novom Beogradu. Taj tandem je bio veoma popularan, bio je amblem Studentskog grada, svi smo devojke pozdravljali, iako ih nismo poznavali. Crnku smo nazvali Garinča po čuvenom brazilskom fudbaleru Garinči, koji je tih godina žario i palio na svetskoj fudbalskoj sceni. Plavušu smo prozvali Lajka, po keruši koju su Sovjeti lansirali u Kosmos. Tako je crnka iz moje priče postala Garinča.

Devojka Slavica Palibrk, omladinska aktivistkinja, stoji ispred hotela Imperijal u Nišu i čeka da iz njega iziđe komunistička elita grada, koja se svake večeri tu skuplja. Koliko do juče je kao ćerka prvog udbaša Niša Miluna Palibrka bila stalni gost tog elitnog kluba, a sad se ne usuđuje da uđe u hotel. Stvar je u tome što je njen čuveni otac počišćen iz političkog rukovodstva Niša, u paketu sa Aleksandrom Rankovićem, a zajedno sa njim i njegova ćerka. Više nije bila drugarica Slavica Palibrk, nego prosto Garinča, kako su je prozvali niški mangupi koji se svake večeri vrzmaju na trgu ispred kod spomenika Stevanu Sinđeliću.

Rukovodioci Niša izlaze iz hotela pred ponoć, ali Slavicu uopšte ne tretiraju. Iako je do juče bila glavna zvezda kluba, sad je niko ne poznaje, svi okreću glavu od nje. Čak je se kloni i verenik, jedan od direktora EI, koji se plaši da će mu veridba sa Slavicom pokvariti karijeru.

Uvređena, ponižena, ojađena, Slavica se podaje prvom mangupu koji naleti na nju da je na biciklu vozi na brdo Bubanj, gde mladi Niša vode ljubav. Više ima prirodnog i ljudskog u mangupskom nego u političkom društvu Niša!

Priča je ispričana kroz prizmu junakinje u trećem licu jednine.

Garinču sam slao na razne konkurse, svuda je propala. Međutim, kad sam se „pročuo", objavljena je u omladisnom književnom listu Književna reč i imala je dosta uspeha.

Švejku sam napisao kad i Garinču, 1970. godine u Kuršumliji. Takođe sam je slao na konkurse (Politika, Prosvetni pregled), ali je i ona svuda propala.