Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (29)

Politika jeftinog novca nije danas primenljiva

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

9. INFLACIJA I PRIVREDNI RAST - KONFLIKTNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE STABILIZACIJE

TEORIJSKA SHVATANJA ODNOSA INFLACIJE I PRIVREDNOG RASTA

„Bez zaustavljanja visoke inflacije nema politike kvalitetnog i brzog rasta i smanjenja nezaposlenosti."

,,MMF treba da unapređuje globalnu stabilnost, da pomaže privrede u tranziciji da ostvare, ne samo stabilnost, već i ekonomski rast." (Stiglic)

Jedan od osnovnih problema ekonomske teorije i politike danas jeste pitanje kako osigurati stalno visoku stopu ekonomskog rasta uz gotovo tehnološku stabilnost cena (rast cena koji bi odgovarao tehnološkim i proizvodnim inovacijama koje se, prema brojnim analizama, kreće od 1 do 1,75% godišnje) i eventualnu punu zaposlenost. U vezi sa tim postavljaju se i druga pitanja: kako rast učiniti socijalno pravednijim, uz sve veće uvažavanje nužnosti uvođenja novog sistema raspodele koji bi iz toga proisticao, a koji bi, sa svoje strane, često imao presudno delovanje na formiranje akumulacije i potrošnje i njihove međusobne odnose.

Posle drugog svetskog rata stopa ekonomskog rasta je bila izuzetno visoka i u industrijski razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju, ali i visoka inflacija, što je mnoge ekonomiste navelo na zaključak o visokoj korelaciji stope rasta i inflacije. I danas kod ekonomista postoji velika kontroverznost u pogledu prirode i čvrstine veze između ove dve stope.

Međutim, neosporno je da i dalje nema čvrstog stava da li ekonomski rast podstiče inflaciju ili inflacija podstiče stopu rasta - ili su i ekonomski rast i stopa inflacije rezultati delovanja niza drugih faktora. Statički modeli se sve više napuštaju, a sve više se dinamičkim analizama pokušavaju pronaći njihove veze i međuodnosi. To ukazuje i na potrebu traženja odgovora na pitanje: koja je optimalna monetarna politika s dugoročnom razvojnom alternativom i koja je to stabilizaciona politika.

Navedeni problem se može postaviti u dvostrukom smislu:

Kakvo je delovanje nivoa cena na stopu ekonomskog rasta? Naime, da li stabilan nivo cena podstiče ili usporava privredni rast, odnosno da li više stope inflacije podstiču ili usporavaju rast, i

Da li viša stopa ekonomskog rasta vodi stabilnosti ili nestabilnosti privrednog sistema.

Po ovim pitanjima ne postoji ni približno ujednačeno shvatanje u savremenoj literaturi. To najbolje mogu ilustrovati stavovi koje su do pre nekoliko pitanjima iznosili vodeći svetski ekonomisti.

Poznato je da je lista protivnika i pristalica inflacije gotovo beskonačna, mada se sva ta shvatanja mogu podeliti, odnosno rezimirati u nekoliko osnovnih stavova:

Inflacija blokira ekonomski razvoj, dovođeći do disproporcija i neravnoteža u procesu rasta. Ona predstavlja posledicu loše vođene ekonomske politike, a u novije vreme i nemogućnosti državne interpretacije da kontrolom cena, plata i ostalih dohodaka smiri nestabilnost privrede. Prema ovim shvatanjima, bolje se opredeliti i za stagnantnu privredu bez inflacije, nego razvoj uz jače izraženu inflaciju. Inflacija, prema ovim shvatanjima, redovno vodi privrednoj retardaciji. Interesantno je navesti da ovaj prvi pravac „protiv inflacije" zastupaju i ekonomisti MMF. Isto tako i ruska teorija stoji na stanovištu da je inflacija štetna za ekonomski razvoj.

Inflacija je obavezni pratilac privrednog razvoja, dakle, „nužno zlo", pošto se ne može izbeći u procesu rasta. Prema ovoj grupi shvatanja, apsolutna prednost se daje privrednom razvoju u odnosu na monetarnu stabilnost.

Inflatorni proces je apsolutno, bez izuzetaka, štetan, jer dovodi, pre ili posle, do usporavanja privrednog rasta, zbog čega ga treba onemogućiti. Prema ovim shvatanjima razvoj u uslovima monetarne stabilnosti je „kvalitetniji" i brži nego u uslovima monetarne nestabilnosti.

Postoji i ,,pomirljiv", srednji stav, da inflacija, uz izrazito negativno delovanje, ima i svojih pozitivnih delovanja koje samo treba znati koristiti.

Očito je da uz prva dva stava prema inflaciji, koji su postali dominantni, postoje i drugi, sasvim suprotni stavovi: da inflacija podstiče ekonomski rast, da predstavlja njegovu „motornu snagu" i da je stoga treba koristiti kao metod ekonomskog razvoja. Ekonomski razvoj jedne privrede daleko je uspešniji u uslovima monetarne nestabilnosti, a to znači da se u navedeni stav ugrađuje i koncept deficitarnog finansiranja razvoja (uz blagu i kontrolisanu inflaciju).

Obično se u prilog ovim shvatanjima navode sledeći argumenti:

Inflacija dovodi do povećanja stope i mase akumulacije, a to vodi rastu investicione potrošnje, koja, sa svoje strane, dovodi do ubrzavanja ekonomskog rasta. Inflacija dovodi do prelivanja realne kupovne snage u korist akumulacije, nasuprot realnom padu dohotka stanovništva. Ovaj stav je za naša dalja istraživanja značajan.

Inflacijom ,,naduvena" tražnja dovodi do porasta ukupne potrošnje, čime se sprečava eventualno nastajanje deflatornih faktora u privredi. Znači ,,da se realizacija robe odvija bez teškoća", čime inflaciona novčana tražnja deluje na ubrzanje ekonomskog rasta. Ovde se neosporno polazi od prihvatanja samo ,,pozitivnih" delovanja inflacije u privredi, dok se negativna, koja su po drugima znatno veća, u potpunosti zapostavljaju.

No, pođimo u istraživanju ovih funkcionalnih odnosa određenim redom. Naime, razmotrimo najpre delovanje cena na rast, a zatim delovanje stope rasta na cene, na njihovo delovanje, finansiranje i ponašanje zaposlenosti.

MEHANIZAM DELOVANJA INFLACIJE NA EKONOMSKI RAST

Prelazak sa inflatornog finansiranja na zdrav novac uz ozdravljenje privrede i društva je nužnost u ostvarivanju neinflatornog ekonomskog rasta.

Što se tiče pitanja kakvo je delovanje nivoa cena na stopu privrednog rasta, najveći broj savremenih ekonomista istupa sa stavom da stabilni nivo cena potpomaže privredni rast. Veliki broj ekonomista se, međutim, suprotstavio tom stanovištu. Po njima, stabilan nivo cena usporava privredni rast. Oni su kritikovali Reganova antiinflacionu politiku kao politiku koja je dovela do usporenog privrednog rasta američke privrede. Pri tome je istaknuto i stanovište da rastući nivo cena (inflacija) podstiče privredni rast. Pri tome se posebno želi naglasiti da se radi, uglavnom, o blagoj inflaciji.

Razlozi koji i pored navedenog stava odvraćaju mnoge ekonomiste od prihvatanja blage inflacije kao neophodne cene visoke stope rasta jesu sledeći:

Inflacija dovodi do pada produktivnosti rada, što bi se moglo postaviti kao prvi negativan ekonomski efekat. Slabljenje novčanih stimulansa za produktivniji rad radnika vezano je za pad realne kupovne snage, dok u preduzeću slabe osećaji za ekonomske principe poslovanja.

Stabilnost cena daje „podstreka štednji, ali po svojoj prirodi

delovanja inflacija smanjuje štednju, koja je inače „neophodna za formiranje kapitala i ekvipiranje brojnije radne snage sa sve efikasnijim oruđima i mašinama" Ovo je poseban argument u dekadi razvoja kada se privreda razvijala uz sve veću stopu inflacije.

Pošto inflacija „povećava štednju" (posebno bogatih slojeva), ušteđena sredstva pretvaraju se u izvore za ekspanziju u pravcu stimulisanja privrednog rasta, ali uz izmenjenu i pogrešnu strukturu proizvodnje, uz veći deo dohotka koji je usmeren u neproizvodnu i luksuznu potrošnju.

Visoki profiti (dobit u inflaciji) omogućavaju preduzećima stvaranje unutarnjih fondova za ekspanziju, ali to, obično, vodi neracionalnoj upotrebi tih fondova, odnosno lakom ulasku u investicije, predimenzionisanju kapaciteta, što je redovna pojava u inflaciji.

Visoki profit navode preduzeća na proširivanje kapaciteta radi očekivanja i dobijanja novih profita.

Visoki „knjigovodstveno iskrivljeni profiti" dovode do veće investicione aktivnosti i to daleko iznad stvarnih mogućnosti i stvarne akumulacione sposobnosti privrede.

Inflacija „stvara" izvore za finansiranje privrednog rasta preko poznate „prisilne štednje".

Inflacija znači preraspodelu realne kupovne snage obično na štetu stanovništva, dakle tekuće potrošnje u korist akumulacije. Međutim, stanovništvo vrši stalni pritisak u pravcu povećanja realnog standarda do čega mora doći, jer „ni jedan privredni sistem ne može da se održi ukoliko u njemu životni standard stanovništva permanentno i na dugi rok opada ili stagnira. Razume se da povećanje realne kupovne snage stanovništva znači, istovremeno, smanjenje realne kupovne snage akumulacionih fondova, pri čemu ove veličine treba u uslovima dinamičke prirode posmatrati u relativnom izrazu".

U uslovima inflatorne privrede sve više dolazi do pojave „inflacionih očekivanja" (budućeg rasta cena), što nema baš mnogo veze sa stopom ekonomskog rasta i privrednom aktivnošću, ali ima sa psihološkim ponašanjem i poverenjem stanovništva u sistem. Psihološki faktori i brojna inflatorna očekivanja i predviđanja dobijaju veliku ulogu u širenju inflacije - kada ona jednom krene.

Prema ovim stavovima, inflacija dovodi do neefikasnih investicija, nemogućnosti realnog planiranja u privredi, do disproporcija i neracionalnosti u upotrebi kapitala, pri čemu se posebno, podstiče neefikasno upravljanje. Jer, u uslovima inflacije „stvaraju se dohoci i tamo gde bi, inače, bili gubici". Inflacija, poznato je, dovodi do pada izvoza, povećava uvoz i stvara teškoće u bilansu plaćanja, odnosno u stanju i strukturi monetarnih rezervi. S druge strane, teško je računati sa stalno blagom inflacijom, jer postoji opasnost da se blaga inflacija pretvori u galopirajuću, što je česta pojava ukoliko se blagovremeno ne preduzmu adekvatne, danas često neuspešne mere stabilizacije.

Inflacija otežava realno planiranje privrednog razvoja. Planiranje osnovnih proporcija razvoja, kao i svi ostali indikatori društveno-ekonomskog razvoja, pretpostavlja relativnu stabilnost cena, s obzirom da se sve planske promene i odnosi izražavaju vrednosnim pokazateljima. Ukoliko u planskom periodu (obično je to period od pet godina) dođe do jačeg rasta cena u odnosu na cene po kojima je planirana vrednosna raspodela nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda, ostvarena kretanja će značajno odstupati u odnosu na planirana, čime se planske proporcije pretvaraju u neobavezne prognoze i ništa više. Postoje, dakle, ne samo različita, već i potpuno suprotna gledanja na delovanje inflacije na stopu ekonomskog rasta.

Da li postoji nekakav funkcionalni i tendencijski odnos u kretanju inflacije i stope privrednog rasta može se videti na primeru SAD u novoj fazi razvoja.

INFLACIJA I EKONOMSKI RAST U SAD

Očito je da ne postoji nekakav direktan funkcionalni odnos visine inflacije i dinamike ekonomskog rasta. Ako postoji nekakva povezanost to se javlja preko delovanja inflacije na niz makroekonomskih agregata (potrošnja, tražnja, cene, očekivanja, rizici, akumulacija, uvoz i dr.).

Prema argumentima u korist inflacije postoje ozbiljni razlozi za inflatorno finansiranje ekonomskog razvoja, jer je očito da inflacija često ima stimulativno delovanje na ekonomski razvoj. Samo se pri tome postavlja pitanje: do koje granice inflacija stimuliše razvoj, a kada počinje da ga usporava i derogira već postignute pozitivne rezultate. U literaturi je uobičajen stav da inflacija stimulativno deluje na ekonomski razvoj (deficitarno finansiranje razvoja) u uslovima kada u privredi postoje neiskorišćeni kapaciteti i rezerve radne snage, što je danas prisutno ne samo u zemljama u razvoju, već i u razvijenim industrijskim zemljama.

Prema tome, uslovi blage inflacije i relativne stabilnosti (u odnosu na inflaciju u drugim zemljama) osiguravaju najpovoljnije pretpostavke za stabilan i dugoročan kvalitetan ekonomski razvoj. Ovo mišljenje danas preovladava u ekonomskoj literaturi.

Svakako da treba imati u vidu da blaga inflacija u jednoj zemlji deluje nepovoljno na plasman njenih proizvoda na inostrano tržiste jedino pod uslovom da u tim drugim zemljama postoje stabilne cene ili da je stepen inflacije u tim zemljama niži nego stepen inflacije u datoj zernlji. Međutim, blaga inflacija stvarno ne mora neizbežno da se pretvori u galopirajuću inflaciju. To najbolje pokazuje posleratno iskustvo zapadnih zemalja.

Danas, dakle, postoje ne samo različita, već gotovo dijametralno suprotna gledanja na delovanje stope inflacije na stopu ekonomskog rasta. Istina, danas uglavnom preovlađuje gledanje da sprečavanje inflacije, odnosno relativna stabilnost, pozitivno deluje na privredni razvoj i produktivnost rada.

Suprotni stavovi polaze od toga da je visina tražnje (generisana i inflacijom) faktor ekonomskog rasta, jer u uslovima recesije kada popušta ukupna tražnja dolazi i do pada stope rasta. Moglo bi se zaključiti da razmišljanja idu u sledećem pravcu: visoki novčani dohodak (profit) koji ide s inflacionim pritiskom, dovodi i do povećanja investicija, zaposlenosti i drugih oblika dohodaka, a to vodi povećanju stope ekonomskog rasta. Navedeno se često ,,potkrepljuje" argumentom da značajno povećanje nadnica može biti kompenzovano porastom produktivnosti rada koja se pri tome može očekivati u uslovima visoke stope porasta proizvodnje i investicija.

Međutim, nominalni izrazi obično ,,pokrivaju" takve odnose, što je velika slabost savremenih ekonomija. Novac danas postaje sve više sredstvo sui generis, sve više odvojen od svog iskonskog „robnog" oblika i stvarno pretvoren u čistu manipulisanu valutu. Ograničen, uglavnom, u nacionalne okvire, pod stalnim pritiskom nacionalne ekonomske politike i filozoflje razvoja po svaku cenu, novac postaje sredstvo razvoja, a sve manje adekvatna mera vrednosti proizvodnje ostalog robnog sveta.

Pod važećom filozofijom razvoja po svaku cenu i zahteva za visokim stopama rasta i pored navedenih teorijskih stavova, upravo se novac stavlja u pokret da bi se „stimulisao razvoj", a često i pokrili određeni razvojni i strukturni problemi. To sve ukazuje na činjenicu da u uslovima savremenih novčanih sistema, u uslovima dirigovanog novca, sve više se napušta makroekonomska politika stabilnih cena i stabilnosti novca po svaku cenu, dok teorija i dalje ostaje na poziciji da je treba očuvati.

Posmatrajući korelaciju stope rasta i stope inflacije u novijem periodu razvoja od 2000. do 2010. godine, upravo u periodu kada je inflacija uzela maha, a stopa rasta pokazala tendenciju ,,malaksavanja", dobićemo dosta interesantne odnose za neke razvijene zemlje.

Prema ovom pregledu nema dokaza koji bi navodili na zaključak da postoji nekakav pozitivan odnos između stope inflacije i stope rasta, Naprotiv, u većini zemalja, ukoliko se posmatra samo navedeni odnos stope rasta i cena, uglavnom se zapaža suprotna korelacija. Naime, u godinama u kojima je dolazilo do veće stope inflacije dolazilo je do pada realne stope rasta i obrnuto.

Prema nekim istraživanjima, u zemljama sa goDišnjom stopom rasta od 2,5 - 5,0% (a to je najveći broj zemalja u svetu) rast cena je, uglavnom, od 3 do 12% i to na način koji potvrđuje da je rast cena nezavisan od stope ekonomskog rasta. Pre bi se moglo konstatovati da na stopu rasta presudan uticaj imaju drugi brojni, realni faktori u procesu razvoja (od oko 27 autonomnih faktora) u odnosu na čisto monetarni fenomen nestabilnosti. Navedeni odnos stope rasta i inflacije najbolje se mogu sagledati kod najrazvijenijih država u svetu.

INFLACIJA I PRIVREDNI RAST U SAD I EVROPSKOJ UNIJI

Na primeru SAD vidi se da se inflacija kreće na određenom visokom nivou i sa tendencijom pogoršanja, dok je ekonomski rast nezavisan i kreće se svojim stopama. Evropska unija pokazuje još veća odstupanja u kretanju stope inflacije i stope ekonomskog rasta. Faktori ekonomskog rasta su brojni i nalaze se izvan direktnog uticaja inflacije, mada je povezanost inflacije i stope ekonomskog rasta veća u uslovima nižih stopa inflacije. U uslovima krize inflacija i rast se kreću u divergentnom obliku.

DELOVANJE EKONOMSKOG RAZVOJA NA INFLATORNU NESTABILNO

Stabilizacioni i razvojni potencijal kejnzijanske makroekonomije i danas deluje i koristi se u savremenim privredama, bez obzira na nametnuti neoliberalni model.

Razmotrimo sada obrnut proces međusobnog uticaja ova dva agregata. Naime, da li postoji neko delovanje stope privrednog rasta na cene i kakav je pravac tog uticaja.

Istraživanja inflacionih mehanizama pokazala su da, ipak, postoji neka veza između inflacije i stope rasta, čak i uslovima kada su stope rasta niske, mada se za sada ne kaže mnogo o samoj prirodi tog uzajamnog delovanja (bar ne u onoj visini koja se može zapaziti).

Što se tiče suprotnog delovanja, dakle delovanja promena stope privrednog rasta na nivo cena, poznato je da je jedna grupa ekonomista isticala da visoka stopa privrednog rasta dovodi do stabilnosti cena. Smatra se da sama ekspanzija predstavlja faktor koji reguliše inflaciju, posebno sistemom apsorbovanja inflacionih poremećaja između ponude i tražnje. Brz rast, dakle, sprečava proces rasta cena na unutrašnjem planu i njegovo eventualno prerastanje u hiperinflaciju. To je poznata Robertsonova hipoteza koju su spremni da prihvate danas i drugi brojni ekonomisti,

Druga grupa ekonomista je istakla suprotno gledište. Naime, visoka stopa privrednog rasta dovodi do rastućih cena, odnosno inflacije. Po njima već stopa rasta iznad 3% može da dovede do inflacije. Nasuprot tim, suprotnim i zaista ekstremnim stavovima, došlo se i do stanovišta da je privredni rast kompatibilan sa stabilnim cenama, odnosno da ne postoji neposredna uzročna veza između privrednog rasta i nivoa cena.

Sagledali smo nekoliko podataka za čitav niz industrijskih razvijenih zemalja u pogledu kretanja stope rasta, inflacije i nezaposlenosti.

Istina, dokazano je, u savremenim uslovima razvoja, u većini zemalja „inflacija koja isuviše dugo traje obicno postaje eksplozivna", dovodeći pre ili posle do otežavanja rasta, što znači da se kao savremeni fenomen mora da podvrgne lečenju, odnosno otklanjanju. Međutim, statistika koja se odnosi i na cene za posleratni period većine zemalja ne ukazuje na postojanje neke čvrste veze između stope inflacije i stope privrednog rasta. To kao da ide u prilog tezi da su drugi ekonomski faktori (struktura razvoja, uvoz, produktivnost, investicije, ponuda i tražnja i dr.), koji prate privredni rast, a ne stopa rasta kao takva, determinante stabilnosti, odnosno nestabilnosti cena.

U dosadašnjoj ekonomskoj „logici ponašanja", pod određenim ekonomskim uslovima privrednog razvoja jedne zemlje, da bi se suzbila inflacija i osigurala stabilnost cena, stopa rasta je morala biti znatno smanjena. Takva ekonomska logika ponašanja redovno je prelazila u „drugi kvalitet". Napuštao se redovno zahtev za osiguranje stabilnosti cena, uz istovremeno opredeljenje za višu stopu ekonomskog rasta.

Smatram da je najprihvatljivije stanovište da privredni rast, sam po sebi, ne mora da dovede do porasta cena, ali da postoje uslovi pod kojima privredni rast može da utiče na nivo cena. Jedan od najznačajnijih uslova je, svakako, odnos između obima proizvodnie i iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta, odnosno zaposlenosti proizvodnih faktora.

U situaciji neiskorišćenih kapaciteta, odnosno nezaposlenih faktora proizvodnje, privredni rast ne mora neophodno dovesti do porasta cena. U tim uslovima, upravo bi privredni rast trebalo da potpomaže stabilnost, pa čak, teorijski i pad cena. U situaciji, pak, pune zaposlenosti, dakle, odsustva ,,gepa" između proizvodnje i kapaciteta, privredni rast će, po pravilu, podsticati rast cena ili inflaciju. To ne znači da će u uslovima „pune zaposlenosti" svaka stopa privrednog rasta dovesti do porasta cena. Pošto se privredni rast u osnovi ostvaruje porastom kapaciteta, porastom zaposlenosti i porastom produktivnosti, neće dovesti sam po sebi do porasta cena ni u uslovima pune zaposlenosti.

Visoka stopa privrednog rasta, sama po sebi, ne dovodi do inflacije i dizanja cena. Tu, pre svega, deluju određeni uslovi u kojima se odvija dati privredni rast, a koji je često praćen pojavom strukturne inflacije, naročito iz sledećih razloga:

Disproporcija u razvoju,

Pojava uskih grla proizvodnje,

Uvozna ograničenost i visok uvozni sadržaj reprodukuje (s pojavom uvozne inflacije) cene energenata, više cene uvoznih roba, carinska opterećenja i sl.).

Porast troškova proizvodnje koji prati ekonomski rast,

Preraspodela dohotka u korist neproizvodne (javne i lične) potrošnje,

Novi odnos potrošnje i štednje,

Izmena strukture potrošnje koja prati ekonomski rast (investicije, opšta, lična, izvozna).

Dakle, može se javiti, povezanost više stope ekonomskog rasta i više stope inflacije, ali je inflacija uglavnom rezultat drugih inflatornih faktora, a ne dinamike rasta kao takve. Porast proizvodnje (razvoj) praćen je porastom troškova poslovanja, ličnih dohodaka, troškova kapitala i dr. tako da od njihovog kretanja u odnosu na proizvodnju zavisi i kretanje cena (pad ekonomičnosti poslovanja).

Predmet delovanja antiinflacionih mera monetarne i fiskalne politike stoga treba da budu ti ekonomski uslovi koji omogućavaju i takav privredni rast, da bi se delovanjem na njih osigurala visoka stopa rasta, uz relativnu i tolerantnu stabilnost cena.

Kako je teško, dakle, prihvatiti tezu o stimulativnom delovanju stope inflacije na stopu rasta (osim blage, kontrolisane inflacije), problem njihovog međuodnosa se može postaviti i ovde sa dva stajališta:

Svesno pothranjivanje inflacionih kretanja da bi se dao ,,podsticaj" stopi rasta i formiranju kapitala, jer se potpalo pod uticaj filozofije o stimulativnom delovanju inflacije na rast, čak i otvorenim pribegavanjem deficitnom ili inflatornom finansiranju razvoja. To je posledica stava ekonomske teorije da dozirana inflacija nije štetna, već korisna u podržavanju konjunkture i privredne ekspanzije, a s druge strane može se koristiti i za „stvaranje" kapitala za razvoj.

Nenamerno, stihijsko razvijanje inflacije kao rezultat neefikasnosti mera stabilizacione politike, ali s punom svešću o negativnom delovanju inflacije u procesu rasta i na sam ekonomski rast.

Prvi oblik obično se pripisuje zemljama u razvoju, odnosno zemljama na nižem stepenu razvoja koje su pritisnute potrebama ubrzanog rasta, a u nedostatku stvarne akumulacije (štednje, kapitala) pribegavaju deficitarnom (inflacionom) stvaranju akumulacije, drugi tip se vezuje za razvijene, već industrijalizovane zemlje.

MOGUĆNOSTI INFLATORNOG FINANSIRANJA

Programi stabilizacije bez razvoja ne mogu uspeti.

I danas veliki deo teoretičara, koji istražuje savremene fenomene i delovanje inflacije u procesu deficitnog finansiranja u privredi, vidi jedan od metoda „prinudne štednje". Istina, videli smo, postoje i drugi, za sada brojni autori, koji ne prihvataju inflaciju kao metod finansiranja razvoja. Za visokorazvijene zemlje ovaj metod finansiranja, uglavnom, je neprihvatljiv, dok veliki broj zemalja u razvoju pribegava mu kao metodi ,,stvaranja" akumulacije. Stavovi ekonomista prema inflaciji kao metodu finansiranja investicija u zemljama u razvoju su različiti.

Inflacija kao metod fmansiranja ekonomskog razvoja u studijama UN definiše se kao „nedobrovoljan metod finansiranja ekonomskog razvoja kojim ekonomski sistem nastoji da zbog nepostojanja izgradnje politike neinflacione prirode redukuje efektivnu tražnju do visine raspoloživih realnih sredstava."

Praveći razliku između inflacije i „inflacionističkog pritiska" (koji je neizbežan pratilac velikog obima investicija i to u svim slučajevima kada ne postoje inostrana sredstva finansiranja, koja mogu ublažavajuće delovati u pravcu da se „inflacionistički pritisak" ne razvije u otvorenu inflaciju), sigurno je da je teorija i politika stabilizacije različito postavljena prema jednom i drugom fenomenu.

Inflacionistički pritisak se teško može izbeći, jer je vezan za politiku brzog rasta i visoke investicije, ali se inflacija kao proces mora onemogućiti. Prema istom stavu, kao opšti metod finansiranja razvoja, ona je nepoželjna. Inflacija se pokazala u više slučajeva kao poražavajuća, jer je gotovo nemoguće sprečiti prerastanje primarne inflacije ili „inflacionističkog pritiska" u pravu ili otvorenu (vrlo izraženu) inflaciju. Posebna opasnost od inflacije u zemljama u razvoju proizilazi od činjenice da je:

Njihova proizvodnja manje elastična na promene monetarnog rasta i druge stimulanse stope rasta, nego u industrijski razvijenim zemljama i ne može se povećati da bi se zadovoljio pritisak rastuće novčane tražnje,

Mere, instrumenti i mehanizmi potrebni za kontrolu inflacije, odnosno za njeno savladavanje, manje su razvijeni ili uopšte nišu razvijeni,

Poverenje u monetarnu stabilnost i njene institucije su slabije, a i stepen monetizacije privrede je daleko manji ili nerazvijen,

Finansijski mehanizam i finansijsko tržiste su nejrazvijeni,

Reakcije na izmene deviznih prilika su veće i opasnost od bekstva kapitala je veća,

Bankarski mehanizam je potpuno nerazvijen ili u stranim rukama,

Destimulacija domaće štednje je veća nego u razvijenim privredama, što uz veću destimulaciju inostranih investicija i priliva kapitala, dovodi do nastajanja opšte neefikasnosti proizvodnje,

U ovim privredama redovno se javlja „platno - bilansna barijera" koja onemogućava širu primenu politike finansiranja porastom svih fondova preko dodatnog uvoza.

Neki ekonomisti polaze od toga da je umerena inflacija istorijski potreban oblik „prinudne štednje" za stvaranje dopunske akumulacije u savremenim uslovima razvoja zemalja u razvoju. Osnovno pitanje koje se nameće jeste veća ili manja mogućnost utvrđivanja granice kada prinudna štednja inflacijom počinje remetiti proizvodni proces, što je veoma složeno, možda i nemoguće, utvrditi zbog delovanja brojnih faktora, u procesu ekonomskog rasta.

Poznato je da je hiperinflacija u Čileu, Boliviji, Argentini, Nemačkoj, Venecueli, imala razorno delovanje na proizvodnju i ekonomski rast. Suprotno tome u Brazilu stopa inflacije od 30% godišnje nije ograničavala stopu rasta od 5,5%, dakle brz ekonomski razvoj. Istovremeno Argentina sa približno istom stopom inflacije, nije zabeležila takvu stopu rasta, već znatno nižu. Turska sa stopom inflacije od 7% godišnje ostvaruje stopu ekonomskog rasta od 6,5%.

U poslednjim godinama razvoja Japan je imao pad cena (deflaciju), ali i negativnu stopu rasta.

Mnogi autori ističu pozitivno delovanje „prinudne štednje" formirane inflacijom. Ovo se posebno odnosi na vreme kada se privreda nalazi u početnoj fazi industrijalizacije i kada se radi istovremeno o tipu kontrolisane i blage inflacije. „Dobro dozirana monetarna ekspanzija može poslužiti ne samo kao metoda finansiranja investicija, nego kao i metoda razbijanja inercije i otklanjanja neke stagnantne i pretežno neutralne privrede.

U tom pravcu ističe se nekoliko pozitivnih oblika delovanja deficitnog finansiranja.

Olakšanje realizacije sredstava prema potrebama razvoja, što će omogućiti državi da poveća nadnice i cene kapitalnih dobara u jednom sektoru, bez izazivanja odgovarajućih smanjenja u drugim sektorima,

Inflacija u prvoj fazi stvara „iluziju novca" koja povoljno utiče na porast proizvodnje, jer podstiče radnike na intenzivniji rad, čak i uz opadajuće realne nadnice. Danas je teorija manje spremna da prihvati postojanje „iluzije novca" i u ovim zemljama („iluzija novčanog vela"), što je zamenjeno teorijom inflatornih očekivanja i anticipiranog rasta i nadnica i drugih oblika dohodaka.

U razvijenim kapitalističkim zemljama danas postoje u toku depresije znatni neiskorišćeni proizvodni potencijali i nezaposlena radna snaga. Investiciona ekspanzija povećava zaposlenost, a to, sa svoje strane, izaziva povećanje proizvodnje i bolje korišćenje kapaciteta. Situacija je u tom pogledu drugačija u nerazvijenim zemljama. Ovde hronično postoje neiskoriščeni industrijski kapaciteti i nezaposlena radna snaga, ali ,,oni su neiskorišćeni ne toliko zbog nedostatka tražnje, koliko zbog nedostatka raznog reproduktivnog materijala i disproporcija u proizvodnoj strukturi, pa i najmanji porast tražnje, veoma brzo dovodi industrijsku proizvodnju do gornje granice proizvodnje, uz slabe mogućnosti poljoprivredne proizvodnje, koja prevladava u proizvodnoj i potrošnoj strukturi nedovoljno razvijenih zemalja. Dalji porast kupovnih fondova prouzrokovaće porast cena, jer su kratkoročne mogućnosti povećanja proizvodnje iscrpljene".

Danas se sve više pokazuje velika rezervisanost prema inflaciji kao metodu finansiranja ekonomskog razvoja, čak i u uslovima umerene inflacije.

„I kontrolisane inflacije, koje se preporučuju, od velike su štete za nerazvijene zemlje. U većini njih postoji tendencija da investicije idu prema spekulativnom nagomilavanju zaliha, a ne prema osnivanju ili proširenju novih preduzeća. Stalno rastući nivo cena jača tu tendenciju, čineći ovu spekulaciju privlačnijom. Štaviše, eksportne industrije, čije su cene određene na spoljnjem tržištu, suočavaju se sa stalno rastućom cenom i troškovima proizvodnje. One time postaju sve više nerentabilne, što otežava probleme platnog bilansa... Fabrike, koje su podignute u periodu visokih troškova, postaju nerentabilne u periodu niskih cena". (B. Higins)

Pod određenim, veoma specifičnim uslovima, Higins ističe da može biti mesta inflacionom fmansiranju ekonomskog razvoja, a to znači sleđeće:

„Ako država preuzme na sebe veliki deo programa ekonomskog razvoja, ukoliko ona taj deo programa efikasno ostvaruje, nezavisno od budžeta, ako je ona u mogućnosti da reguliše privatne investicije, sprečavajući nepoželjnu alokaciju privatnog kapitala i zahtevajući da se privatna preduzeća prilagode programu razvoja, ako je uprkos inflatornom pritisku u stanju da spreči kumulativan porast cena racionisanjem potrošnje, plafoniranjem cena i dr., ukoliko može da kontroliše strukturu i obim uvoza, ukoliko je, drugim rečima, država sposobna da sprovodi program razvoja, na način na koji su razvijene zemlje vodile svoje ratne privrede u toku drugog svetskog rata - ili da se poslužimo izrazom prof. Galbraita, ukoliko je ona u stanju da upravlja „neuravnoteženom privredom" - onda - postoji jak argument za inflatorno finansiranje.

Daleko sigurniji put, po njegovom mišljenju, jeste da je takva država sigurno u stanju da upravlja neuravnoteženom privredom i da finansira svoj razvoj bez pribegavanja deficitnom finansiranju.

Postoje i druga slična shvatanja koja problemu inflacionog fmansiranja i samoj inflaciji pristupaju, pre svega, sa političke strane.

Pri tome se obično konstatuje da bi bilo moguće zamisliti posebne okolnosti kada bi bilo moguće deficitno finansiranje potpuno brižljivo odabranih projekata, ali ograničenih kako po obimu tako i po prirodi, a to znači investicije koje će relativno brzo dati nove proizvode za tržište (povećavajući ponudu robnih fondova). Tek takve investicije ne bi izazvale inflaciju. Tako npr. E. Stuley navodi kao primer programe unapređenja poljoprivrede ili sitne industrije uvođenjem modernije tehnike proizvodnje. Međutim, osim ovih izuzetaka, finansiranje sredstvima koja ne predstavljaju realnu akumulaciju (štednje), sigurno će, pre ili posle, voditi ozbiljnom porastu cena.

Međutim, ovde se opravdano postavlja pitanje: zbog čega danas sve zemlje primenjuju deficitno finansiranje, bilo kroz sistem budžetskog deficita, bilo kroz sistem emisije bankarskih kredita (iznad stvarnih „potreba proizvodnje i prometa"). S druge strane, u sistem emisije primarnog novca ,,ugrađen" je kanal deficitnog finansiranja onog trenutka kada je kao jedan od kanala finansiranja primarne emisije izabrana promena deviznih rezervi. Time je ex ante onemogućeno paralelno kretanje robno - novčanih, odnosa unutar nacionalne privrede i emisije novca.

Postavlja se pitanje: kako bi delovalo takvo deficitno finansiranje kada bi se preusmerilo s finansiranja države (budžetski deficit) ili eksterne privrede, na sistem finansiranja proizvodnih projekata relativno kratkog roka izgradnje, brzih efekata u dohotku i novim robnim fondovima na tržištu. U tom slučaju, u jednoj planskoj privredi radilo bi se samo o anticipiranom obliku akumulacije koji bi dao odgovarajuće efekte pre stvarne akumulacije.

Uzmimo, na primer, budžetski deficit V. Britanije u 2011. godini dostiže 10% bruto domaćeg proizvoda. Opšta zaduženost javnog sektora pri tome dostiže oko 112% bruto nacionalnog proizvoda zemlje. Uzroci stvaranja deficita su u tome što je država u periodu ekonomske krize u naporu da podrži opštu tražnju i zaposlenost pribegavala ovom davno isprobanom obliku emisije. U granama koje su bile u teškoj situaciji došlo je do snižavanja poreza uz uvođeuje supsidija.

Deficitno finansiranje se u osnovi okreće u odnosu na ranija načela, jer se kao bitan elemenat deficitnog finansiranja javlja državna politika cena koja treba da stimuliše privatne investicije, da podržava investicije, uz stvaranje autonomnih javnih rashoda, bez obzira na njihovu rentabilnost, a zatim podržavanje politike niske kamatne stope i sl. Javna preduzeća snižavaju cene mnogih proizvoda, što dovodi do smanjenja budžetskih prihoda i rentabilnosti javnog sektora, ovo opet dovodi do sve većih dotacija javnom sektoru (identičan je slučaj i u drugim razvijenim zemljama, posebno SAD, Nemačka, Francuska, Japan, Švedska, Italija i dr.).

Zbog toga, sistem deficitarnog finansiranja, kako ga preporučuje kejnzijanska teorija, s dugoročnije vođenom „politikom jevtinog novca", nije primenjiva danas u potpuno izmenjenim uslovima i strukturi kapitalističke privrede. Kao jedan od odgovora na to je monetaristička teza (M. Friedman) o konstantnoj durogočnoj stopi monetarnog rasta.

Pored toga, permanentno visoki nivo potrošnje u svim modernim zemljama velikim delom derogira kejnezijansku teoriju građenu za krizno - deflatornu situaciju privrede, a s druge strane, istovremeno, ukazuje na činjenicu da su agregatni odnosi tražnje i ponude prestali da postoje kao osnovni faktori u modelu cena (pod delovanjem državnog intervencionizma, transfernih davanja, monopolskog određivanja cena, međunarodnih uticaja i dr.), što je poznato i nema potrebe da se na tome ovde duže zadržavamo.