Postdemokratija

PRE PODNE RIBA POPODNE DEVOJKA (ZA UDAJU)

Svakoga dana Vučić državnim helikopterom leti po Srbiji, pa pre podne kao predsednik države nešto otvara (fabrike, bolnice, škole, biblioteke,pa ako treba i konzerve), a u tome što otvori moći će da se zaposle svi oni koji popodne dođu na miting koji drži kao predsednik stranke i kandidat. Ali, to što je otvorio možda će počeće da radi tek posle izbora i to samo ako on pobedi. To je isto kao kad vam doktor koji vas pregleda u domu zdravlja, zakaže lečenje popodne u privatnoj klinici, koje će vas skupo koštati. Međutim, ova priča, pola riba-pola devojka, neće se završiti kao u dosetki - riba za večeru, a devojka za desert, jer ova smrdi i nije za konzumaciju, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid, višedecenijski novinar, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu, u tekstu koji je napisao, pola sata uoči odlaska na operaciju. Želimo mu brz oporavak i molimo se Bogu da mu pomogne

Piše: Mile Isakov

Šta zaista mislite o tom doktoru koji vam u državnoj bolnici preporuči lečenje u privatnoj klinici gde će vam posvetiti mnogo više pažnje i vremena, uz mnogo modernije aparate i bolje uslove, stim što će to, naravno, papreno da vam naplati? Ili kakvo mišljenje imate o policajcima koji pre podne u uniformi čuvaju red na ulicama, a popodne kao obezbeđenje čuvaju kupleraj klubove u kojima se valja droga? Ili o advokatu koji pre podne isteruje pravdu po sudovima, a popodne radi kao konsiljere kriminalcima?

I sad, kakva je razlika, na šta liči kad vas Vučić pre podne obilazi kao predsednik države, kao brine o vama i obećava kule i gradove, a popodne vam na mitingu svoje stranke objašnjava kako će svega toga biti samo ako na izborima glasate za njega i njegovu partiju?

U toj očiglednoj zloupotrebi funkcionerske kampanje, hvali se nekakvim rezultatima uglavnom pominjući brojne fabrike koje je otvorio, a koje su stranci izgradili zato što im je naša država dala više subvencija od drugih, naravno od naših novaca, jeftinu radnu snagu, izuzeće od svih zakona i brojne druge beneficije.

Na sva usta se hvali i sa nekoliko montažnih bolnica izgrađenih iz nužde i na brzaka zbog epidemije, kao i sa nekoliko stotina kilometara autoputeva, đuture, i onih koji su gotovi a započeti pre njega, ali i onih koji su tek počeli da se grade ili su tek u planu. I naravno, metroom u Beogradu, za koji su tek iskopani prvi ašovi tamo gde mu mesto nije. O brzoj pruzi između Beograda i Novog sada, koja je trebala proraditi još pre 3-4 godine, govori kao o čudu neviđenom i u množini kao da ih ima po celoj Srbiji, mada nije dobacila ni do Subotice, a kamo li do Budimpešte gde se navodno uputila.

Naravno, na društvenim mrežama odmah su krenuli sarkastični komentari od kojih se meni posebno dopala konstatacija da je Srbija jedina zemlja u svetu u kojoj ljudi autobusima masovno idu da vide voz. Za nas je voz u dvadeset i prvom veku postao čudo kao za indijance kada se na divljem zapadu pojavio „gvozdeni konj".

Naravno, nije sve to za podcenjivanje, ali jeste za podsmeh kada se o tome govori kao o neviđenim podvizima, kakve nikad niko nije postigao u istoriji. Smešno je govoriti u množini o brzim prugama, kad imaš samo jednu dugu manje od sto kilometara, na kojoj vozovi navodno jure i 200 km na sat. Ta brzina se, u ovom slučaju, postiže samo u jednom trenutku, jer čim uhvate zalet moraju da počnu da koče.

Da to više ne pali shvatili su i kreatori njegove predizborne kampanje, pa su odlučili da mu promene i glavni predizborni slogan i umesto „Dela govore", lansirali „Mir i stabilnost". Em, rezultati nisu toliko impresivni, što se sve bolje vidi u ekonomskoj krizi koja se zahuktava zbog rata u Ukrajini, em među građanima raste zabrinutost zbog enormnih skokova cena koje nisu u stanju da prate, a i zbog mogućih nestašica energenata, pa i hrane.

U nameri da njihov klijent uzjaše taj talas i u ratnoj atmosferi koja zastrašuje Evropu predstave kao faktora mira i stabilnosti, nagovorili su ga da se više posveti tim temama i pokuša da ulije građanima poverenje, da on i njegova vlada brinu o svemu tome i da ako oni ostanu na vlasti neće biti većih problema. Poruka je, kakvi su takvi su, treba ih ostaviti tu gde jesu da slučajno ne bude gore. To je kampanja po principu, bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

Ali, zaboravili su sa kim imaju posla, jer, za razliku od normalnih državnika, Vučić ne može bez glume i dramatizacije, kako bi se predstavio najpre kao mučenik i žrtva, a onda i kao spasilac i junak. Tako je, umesto da deluje umirujuće postigao sasvim suprotan efekat, upravo je on bio taj koji posejao paniku i raspirivao strah, pričajući o tome kako je situacija teška, i biće svakog dana sve teža.

Kako je njemu zbog toga teško, kako noćima ne spava i ne zna šta da radi osim da se moli bogu. Posle toga padaju u vodu sva njegova uveravanja da građani ne treba da brinu i sve priče o tome da on i država drže sve pod kontrolom, jer sve je očiglednije da on ne kontroliše ni samog sebe. Posebno je bila nekontrolisana priča o nabavkama rezervi soli, graška, pasulja, ulja i mleka u prahu, jer je imao potrebu da to i dokaže pokazujući na televiziji fotografije prepunih rafova u robnim rezervama, sa sve objašnjenjem i opisom koje je koja roba.

U najmanju ruku sramota da se predsednik države time bavi i tako ponaša. Pa i deca znaju da bi to mogli biti snimci iz bilo kog magacina, napravljeni bilo kad. Koliko mu je narod poverovao, najbolje su pokazali redovi koji su se odmah sutradan pojavili na benzinskim pumpama i gužve u supermarketima.

Ali, imajući u vidu da je strah od rata ipak najveći strah, posebno u Srbiji koja ih je ne tako davno preturila preko glave onoliko, obećanje mira i stabilnosti je zaista mudra odluka propagandista. Pitanje je samo koliko ta uloga priliči Vučiću, koji je svojevremeno bio jedan od najvatrenijih zagovornika rata. I koliko mu se može verovati sa takvim strahopoštovanjem prema Putinu, zavisnostima od Kine i Rusije i strahom od Amerike i zapada generalno

. Dakako, neće on ući ni u kakav rat, nema on petlju za to, ali ako ne uvede sankcije Rusiji, lako može da se desi da one budu uvedene nama. A mi dobro znamo šta to znači, jer od sankcija devedesetih smo stradali više nego od bombardovanja. A, ako ih uvede može imati rat u svojoj kući. Zato se on muči i ne spava noćima, ne zbog brige za narod i državu, nego za sebe i svoju poziciju. Njegovi strahovi su zaista brojniji i veći od onih od kojih pati običan svet i zato ne uspeva da ubedljivo odigra ulogu staratelja u kojeg se ljudi mogu pouzdati i u najtežim situacijama. Prosto, na njemu se vidi da ni sam nije siguran u ono što govori, a kad se zaboravi i sam to priznaje. Te bi da se besi, te da se udara čekićem u glavu, a onda ipak zaključi da mu je najjevtinije da se svakodnevno moli bogu. To ni malo ne uliva poverenje.

Treba, međutim, pošteno priznati da Vučiću zaista nije lako, naročito sad pred izbore. Da bi dobio glasove mnogobrojnih pristalica Putina, mora da naglasi da je Srbija jedina evropska država koja još nije uvela sankcije Rusiji, ali pri tom odmah se smrzne od straha kad pomisli šta ga sve čeka kad to ipak uradi posle izbora. A moraće, jer ako to ne učini dobiće i on sankcije pa će mu isti ti pravoslavni velikosloveni, zajedno sa svima ostalima, samo glasnije i beskrupuloznije, majku majčinu kad osete posledice.

Možda zato izlazi iz frižidera. Ta sprdnja od reklame, možda ima za cilj da bar malo relaksira napetu situaciju, da se ljudi od muke nasmeju makar i njegov račun, ne bi li bar malo zaboravili na brigu koju im on stvara i probleme koje im on donosi.

Ali, nema mu spasa jer nije ni riba, ni devojka. Ni za jelo, ni za ljubav.