Redakciji Tabloida

Povodom pisma zastrašenog radnika JP Putevi koje ste objavili u broju 530, u kojem je Milenko Caković opisan kao strogi direktor koji se obračunava sa pojedincima, hteo bih samo par redova da dodam kako bi imali širu sliku i shvatili ko je stvarno Caković.

Usput, Drobnjak je samo marioneta a glavnu reč u preduzeću vode direktori sektora od kojih je jedan Caković, druge neću spominjati sada.

Sve počinje 1986 kad aj ekrenula krađa putarine, priča servirana javnosti da je trajala od 2004-2006 služi da se prikrije istina.

U svakom mestu duž autoputa gde je bilo sedište odseka te deonice, pitajte slobodno nekog starijeg za radnike naplatne rampe i svi će vam odgovoriti isto, da su to ljudi koji su ukrali velike pare. Izdavani su lažni blok računi a novac se u kesama nosio kući. Do početka rata devedesetih, mnogi su i napustili rampe stvorivši ogroman kapital i dana su preduzetnici koji imaju privatne firme, stanove, kuće u Srbiji i inostranstvu, ne samo kuće nego i hotele. Mnogi su i propali, novac se trošio na putovanja, kurve, alkohol i kocku a neki i dan danas rade na naplatnoj rampi, neki su postali funkcioneri u preduzeću. Dnevno su uzimali 500-1.000 maraka u ono vreme.

To nije ostalo neprimećeno pa je kompletnu naplatu preuzeo Beograd devedesetih, policija je preuzela "biznis" i postavila svoje ljude, tada je došao i Milenko Caković 1997. "Biznis" je bolje organizovan, u njemu su učestvovali inkasanti sa čeonih rampi i nekih većih sporednih, dok su ostali na manjim sporednim rampama radili za sebe i bili glineni golubovi.

Njih su službenici kontrole jurili a ove na čeonim rampama puštali da rade i svakog prvog u meseca odlazili po svoj deo. Zapošljavani su uglavnom članovi porodica i rođaci policije, sudija, tužilaca, političara, itd...a osim onih po političkoj liniji obični su plaćali velike iznose za to radno mesto.

Milenko Caković je bio i kontrolor i šef kontrole sve do 2006. godine.

Kad se radi o parama uvek nekom treba više, stvorena su dva klana od kojih je jedan vodio Caković a drugi Nedeljković. U tom sukobu pobedio je Caković. 2003. je nakon akcije Sablja bila u planu akcija na napaltnim rampama i 2004. su neki pohapšeni, ali su mnogi zbog dojave izbegli hapšenja pa ta akcija nije izvedena na svim deonicama.

Tada je Caković preuzeo kontrolu i postao direktor sektora. Nakon akcije policije 2004. prestala je organizovana krađa ali su zaštićeni pojedinci nastavili da kradu, kada je uveden video nadzor, navodno zbog bezbednosti zaposlenih i dalje su nastavili okrećući kamere da ne snimaju šta rade. Kako je prestalo da kaplje sa rampi uglavnom su nakon toga zapošljavani partijski kadrovi, po direktivi.

Caković je organizovao svoj sindikat zaposlenih i ugasio prethodni kako bi imao kontrolu nad zaposlenima. Uvedeni video nadzor je počeo da se zloupotrebljava selektivno protiv zaposlenih radi kažnjavanja i davanja otkaza, naplatne rampe su sve više ličile na koncentracione logore. Na jednoj strani su članovi porodica onih koji su zapošljavani preko veze, stari inkasanti lopovi, novi partijski uposlenici a na drugoj oni koji su morali da trpe javašluk i teror.

Caković je stvorio sliku o sebi kao uzornom direktoru koji je sprečio pljačku i podigao funkcionisanje naplate putarine na viši nivo, u stvarnosti je obrnuto, taj sistem nikad nije funkcionisao kako treba niti danas funkcioniše, sve se radi uz pomoć štapa i kanapa.

Zašto on i mnogi drugi posle 2004. nisu napustili preduzeće kada je prestala pljačka putarine? Nije prestala, samo se promenio sistem.

Novac od putarine se više nije krao direktno od vozača na rampama, nego kada uđe u sistem naplate. Kralo se i krade se i dalje preko nameštenih tendera (mnogi od njih imaju svoje firme) i ti se iznosi kreću u milijardama dinara, krade se od 2007. od zarade kolega koje su zaposlene u preduzeću i tu su u pitanju stotine miliona dinara.

Postoje indicije i u vezi nekih drugih stvari kao što je sistem ENP uveden 2006. godine. 3 godine su kupljeni uređaji za taj sistem, oko 6000 komada, stajali u magacinima neupotrebljeni, iako je sistem bio pušten u rad. Svako bi se zapitao zašto sistem u koji je uloženo preko 10 miliona evra, iako je ponuda Siemensa bila niža, ne funkcioniše niti pokazuju volju da se počne sa širom primenom?

Nakon što je odjednom počelo reklamiranje tog sistema naplate negde 2012. i magaciji počeli da se prazne, ubrzo su počele i nevolje zbog nedostataka tog ENP sistema i loše organizacije. Osim toga baterije u tim uređajima su imale rok od 5 godina pa su neki već počeli da crkavaju a njihova zamena se vršila u Austriji odakle su nabavljeni.

Međutim uočene su i neke sumnjive stvari, pojavila su se fantomska vozila najčešće 4. kategorije, koje je kamera na ulazu prikazivala da su u traci ali njih nije bilo ni u traci ni u evidenciji servera u zgradi naplatne rampe. Utvrđeno je da nije bilo "zaostajanje" slike, da nije bilo prljavih tablica niti se slabo očitao registraski broj pa je na ekranu u polju prikaza kamere bio neki broj sa zvedicama (kad ne uspe da očita broj ili slovo).

Na ekranu se prikazivao jasan registarski broj vozila koje nije bilo i traci što je nemoguće. Iako je nekim šefovima nodseka ovo prijavljivano nikad nije bilo reakcije.

Mora se imati u vidu da se dopuna tih uređaja za ENP vrši preko privatnih firmi a da se svi podaci obrađuju u AOP-u. Nakon akcije policije 2004. jedan službenik AOP-a koji je bio osumnjičen, izvrio je samoubistvo.

Sada se u ovom sistemu svi podaci sa servera, evidencija o protoku i naplati vozila, brišu nakon mesec dana sa servera na naplatnim stanicama.

Zaposleni su uočavali i druge anomalije, da je sa nekih uređaja, opet su u pitanju šleperi, prilikom prolaska kroz rampu nije samo naplaćena putarina nego je skidan sav iznos sa uređaja. Neki su to uspeli da primete odmah ali mnogi ne, jer se rampa jednostavno digne i šleper projuri.

Zatim su 2021. doneli isto sumnjivu odluku, vrlo često se dešava da sistem kazni vozače u ENP sistemu naplatom uvećanog iznosa, najčešće zbog greške sistema ili inkasanta na ulazu, retko greškom vozača. Do tad je sistem signalizirao takav slučaj a rampa se nije podizala dok se problem ne reši. Sada se u toj situaciji rampa odmah diže, tako da vozač koji ne zastane kod ekrana sa jedva vidljivom cenom po sunčanom danu, projuri bez zaustavljanja.

Ovo je samo deo onog što se dešavalo i dešava se u Cakovićevom preduzeću, u kratkim crtama. Onda ne treba niko da se čudi zašto neko želi da i kao penzioner, a mnogi rukovodioci sektora u preduzeću to jesu, Tomić iz pravne službe, Zec iz ekonmsko komercijalnog, umesto mirnog života i uživanja u nezakonito stečenom kapitalu, i dalje muku muči sa problemima u preduzeću.