Razaranja

Kako je propali projekat istraživanja i zaštite Caričinog Grada poslužio kao izgovor za drpažu na Vinči

NEKOMPETENTNOST KAO IZGOVOR ZA KORUPCIJU

Koji su bili poslednji biseri ex ministra Vladana Vukosavljevića? Za šta je Ministarstvo kulture godišnje davalo po 48 miliona dinara a za šta će u narednim godinama davati po 255 miliona? Zbog čega je naprasno izbunaren projekat Caričin Grad i kako se njime bacala prašina u oči javnosti? Ko skarednim projektom održivog razvoja po Vinči prodaje muda za bubrege? Kako su svojevremeno obnovljena iskopavanja i ko je sa njih bio isključen? Kakve su stručne reference rukovodioca istraživanja i šta je sve prekršeno prilikom njegovog izbora u zvanje? Ko je novi rukovodilac kapitalnog projekta i kakvo je njegovo kapitalno neznanje?

Stanislav Živkov

Ako bi nekome jednom palo na pamet da prikupi sve moguće i nemoguće bisere i na osnovu toga nekome dodeli tituli mistera lapsusa i lupetanja, u velikoj konkurenciji, svakako bi pobednik u svim disciplinama bio bivši ministar kulture Vladan Vukosavljević koji je pred sam kraj svog štetočinskog mandata svesrdno bacio ogroman oblak prašinčine u oči šire javnosti pošto je onako teatralno na konferenciji za štampu na konferenciji za štampu pod nazivom "Stanje arheoloških lokaliteta u Srbiji i perspektive zaštite" mrtav hladan izjavio kako "Srbija vrvi od arheološkog blaga, koje nam stoji na dohvat ruke. Zahvaljujući geografskom položaju, prostor današnje Srbije bio je raskršće mnogih kultura, nekoliko civilizacija u dugom istorijskom periodu i Srbija je krcata arheološkim nalazištima, velikim arheološkim blagom"!

Dalje se pohvalio kako je Ministarstvo za potrebe arheoloških istraživanja misleći pri tome na sva nalazišta u čitavoj državi u protekle tri godine izdvojilo oko 145 miliona dinara, odnosno oko 48 miliona dinara godišnje, dodajući pri tome da će se u narednom periodu nastojati da se iz godine u godinu ulaže još više čime je zapravo pokušao da skrene pažnju sa glavne teme, odnosno da izvrši diverziju kako bi javnost što lakše progutala narednu njegovu budalaštinu pošto je Vukosavljević skrenuo pažnju na to da Ministarstvo osnažuje arheološki rad kroz predloge za kapitalno investiranje u Caričinom Gradu i u Vinči jerbo je Ministarstvo kulture i informisanja za period 2020-2023 godine predložilo Ministarstvu finansija usvajanje Kapitalnog projekta "Konzervacija, restauracija i prezentacija arheološkog nalazišta Caričin Grad" u ukupnom iznosu od oko 400 miliona dinara što bi bilo sasvim u redu jer je reč o jednom od najvažnijih kasnoantičkih naselja na čitavoj teritoriji Srbije za koje nikada nije bilo dovoljno novca ni za istraživanje niti za konzervaciju te se danas brojne komadi arhitektonske plastike, reljefi, kapiteli baze stubova koji stoje već 80-90 godina izloženi vodi i mrazu, doslovce raspadaju od izloženosti nevremenu.

Uostalom već samim uređenjem i zaštitom ovog lokaliteta Srbija bi dobila možda najvredniju turističku atrakciju gde bi posetioci imali šta i da vide ali se na kraju ispostavilo da se od ovog projekta odustalo. Međutim sve ovo je zapravo bilo prodavanje magle kao i prodavanje muda za bubrege kako bi se zabašurila činjenica da je Vukosavljević takođe za period 2020-2022. godine predložio i usvajanje finansiranja navodno Kapitalnog projekta "Istraživanje, zaštita i prezentacija arheološkog nalazišta Belo brdo u Vinči" u ukupnom iznosu od oko 365 miliona dinara što u najmanju ruku podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak pošto istraživanje lokaliteta Belo Brdo zapravo predstavlja najobičniju rupu bez dna sličan sifonu u klozetskoj šolji koja guta nemerljive količine novca.

Podsećanja radi 1985 godine opet su svi mogući i nemogući mediji talambasili o senzacionalnom otkriću Troje u Gabeli kraj Čapljine jer je to ustvrdio neki Salinas Prajs (kao i da je ostrvo Mljet zapravo Zakintos koji je u Jadranskom, a ne u Jonskom moru, a to jer na Mljetu žive mungosi) pa je izvršno veće BiH pod hitno dalo 2 milijarde tadašnjih dinara za istraživanja od kojih naravno nije bilo ništa, ali svejedno u taj poduhvat su se uključili redom svi: TANJUG, Lutrija Hrvatske, Večernji List, BrankoVukušić, ambasador SFRJ u Meksiku i sin mu Saša, piskaralo Mira Boglić, spiker Mufid Memija, astrolog Marija Franić te Aristid Vučetić istraživač Odisejevih lutanja po Boki Kotorskoj. A nakon 35 godina sada prave novu Troju ali na Dunavu sa ponovnim prekopavanjem već dobrim delom prekopanog lokaliteta Belo Brdo.

Sam doživotni cirkus sa istraživanjem već istraženog lokaliteta započeo je 1978. godine kada je čeprkanjem i prčkanjem najpre rukovodio Nikola Tasić u saradnji sa Gordanom Vujović, a od 1982. godine, kada su započeti radovi na neolitskim slojevima, tu dužnost su preuzeli akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović.

Na krajnje volšeban način, umesto eminentnog arheologa praistoričara Borislava Jovanovića, koji očito nije bio pripadnik klana, za nepostojeće navodne epohalne zasluge Nenad Tasić preuzima rukovođenje naučno istraživačkim projektom Vinča. Time sve aktuelnije postaje propadanje lokaliteta Vinča izazvano pre svega podzemnim vodama što se već dugo proglašava navodnim klizištem čija je sanacija pokušana zatrpavanjem šleperima šljunka čime je problem dodatno iskomplikovan jer dr Nenad Tasić, laprdajući o navodnom klizištu, zapravo kao i uvek govori o stvarima o kojima pojma nema. Naime, prema Osnovnoj geološkoj karti (list Pančevo), na strani 28 tumača stoji: "...U delu terena južno od Dunava les se prostire na površini od oko 90 km2.

On je ovde razvijen u vidu tankog pokrivača debljine najviše do 10 m, ispod kojeg na pojedinim mestima proviruju neogeni sedimenti. Ima tipičnu lesnu strukturu sa lepo izraženom poroznošću". Šta više, akademik Nikola Tasić je ovo potvrdio u vodiču Vinča u izdanju Filozofskog fakulteta gde stoji da "...Arheološko nalazište Belo brdo u Vinči, na desnoj obali Dunava, 14 km nizvodno od Beograda, zahvata površinu od desetak hektara. Visoka lesna terasa i kulturni slojevi padaju prema periferiji, tako da formiraju brežuljak koji dominira okolinom".

Bez obzira na sve ovo dr Tasić Junior je dovukao raznorazne konsultante kako bi nezavisno jedan od drugog, potvrdili da je reč o klizištu, koje preti da odnese 20 odsto arheološkog nalazišta u Vinči što samo dokazuje da dr Tasić Junior, koji nije geolog, već arheolog, i to prahisteričar, očito ne razlikuje najobičniju činjenicu da se kod lesnih terasa dešava pucanje i odronjavanje, dok je kod glinovitih i mešanih terena uobičajena pojava klizišta. Postavlja se i pitanje razloga nastanka ovog odronjavanja, a tu je objašnjenje sasvim jasno: neobezbeđen visoki profil na samoj obali, izložen dejstvu voda Dunava, sa jedne strane, i opterećenje terena visokim nasipom lokaliteta, sa druge. Uostalom iste te lesne terase vidne su i u Zemunu gde se na Kalvariji obrušavaju, a takođe je poznato je i da se sanacija terena može izvršiti snižavanjem nivoa terena kako bi se smanjilo njegovo opterećenje što bi u ovom slučaju značilo hitno širenje arheološkog iskopa duž obalnog ruba lokaliteta gde bi trebalo doći do najnižih slojeva. Umesto toga, njegovo štetočinstvo dr Tasić junior našao se da prigovara Miloju Vasiću što je sa lokaliteta dnevno odlazilo i po 30 cm kulturnog sloja, pri čemu mu nije palo na pamet da pomisli da je Miloje Vasić nastojao da u što kraćem roku uradi što više, o čemu svedoče njegove brojne do danas neprevaziđene knjige o Vinči, koje je objavio vrlo brzo nakon završetka iskopavanja: četiri monografije iz serije Preistorijska Vinča, zatim obimna studija Jonska kolonija Vinča i završna monografija objavljena u ediciji Spomenik SANU. Ukupno preko 40 bibliografskih odrednica.

Naravno, pošto je dr Tasić junior izuzetan intelektualni kapacitet, iz njegove bibliografije se vidi da veliki deo odrednica čine raznorazna mentorstva i prevodi, a da se među ostalim autorskim delima nalaze dva izdanja ilustrovane slikovnice Vinča, naselje prvih zemljoradnika u izdanju Kreativnog centra, krajnje nečitka i dosadna knjiga Neolitska kvadratura kruga, dva omanja kataloga, te niz kraćih članaka od navodno kapitalnog značaja te konačno i fundamentalne studije, odnosno magistarskog rada Apsolutna hronologija neolitskih kultura centralnog Balkana : na osnovu fizičko-hemijskih metoda te doktorata Hronologija starčevačke kulture.

kakvom je zapravo bizarnom doktoratu reč najbolje govore izjave očevidaca sa sednice Odeljenja za arheologiju Filozoskog fakulteta u Beogradu održane krajem oktobra 1996. godine, odnosno sa poslednje sednice na kojoj je prisustvovao danas pokojni Dragoslav Srejović koji je ubrzo nakon toga preminuo. Uglavnom, Srejović je tada izjavio da više nema razloga da ćuti, da želi da govori otvoreno pa je govoreći otvoreno rekao i to da je dobio doktorat Nenada Tasića, da taj doktorat ništa ne valja i da se mora kompletno iz početka preraditi! Ubrzo nakon toga Srejović je umro, u komisiji za doktorat ga je po liniji ANUS-a (SANU) zamenio Milutin Garašanin i Nenad Tasić je ubrzo doktorirao ali to nije sve. Naime, prema javno dostupnim podacima na sajtu Fakulteta, Tasić je postalo docent na fakultetu još 1998. godine, a kao obavezan uslov za sticanje tog zvanja traži se objavljena knjiga koju dr Nenad Tasić u trenutku sticanja višeg nastavnog zvanja - uopšte nije imao!

Slična stvar se desila prilikom napredovanja u zvanje vanrednog profesora 2005. godine, kada takođe nije imao objavljenu monografiju (prva monografska publikacija slikovnica štampane je tek 2007. godine) pa ni do danas nije razjašnjeno za koje je to kapitalne zasluge dr Tasić uopšte promovisan u zvanje vanrednog profesora! Što se tiče samog držanja nastave na Fakultetu, dr Tasić se i tu proslavio i to tako što je stalno angažovao izvesnu doktorantkinju Jasnu Zečević Vuković i to mnogo pre nego što je postala docent, a treba podsetiti da je nastavu takođe držao Tasićev prijatelj iz detinjstva, izvesni Igor Bogdanović, i to mnogo pre nego što je doktorirao.

Dakle, oboje su nastavu držali nezakonito, a sve to da bi Tasić neometano čeprkao po Vinči. Inače, i projekat Vinča je svojevrsna porodična manufaktura, jer je Tasićeva supruga, arhitekta, tamo angažovana na izradi tehničke dokumentacije a kako bi sve ostalo u krugu najupućenijih među upućenima, svojevremeno je angažovan izvesni nesvršeni student Vitomir Jevremović kako bi izradio kompjuterski program Archaeopack, dok je suprug Jasne Zečević Vuković zaposlen u Računskom centru Filozofskog fakulteta. Je li to sve puka slučajnost?

Inače, pošto se u međuvremenu Igor Bogdanović razveo od izvesne Bibike Đorđević, dotična je kao punopravni pripadnik klana pristigla u Balkanološki institut gde ju je Tasić senior zaposlio kao „sekretaricu" sa kojom je prešao u Narodni Muzej gde je kasnija direktorka i dugogodišnja ljubavnica Tasića mlađeg, dr Tatjana Cvetičanin, istu tu Bibiku Đorđević zaposlila kao operativnu direktorku!

Naravno, postaje sasvim jasno da je pojavom jednog ovakvog kapitalnog istraživača poput Nenada Tasića lokalitet Vinča ubrzo krenuo u totalni sunovrat pošto po njemu Vasićeva metodologija istraživanja Vinče nije bila dovoljno dobra, jer smatra da ne treba previđati ni jedan detalj koji bi mogao da bude iskorišćen u rekonstrukciji neolitske metropole u Vinči, zagovarajući pri tome forenzički rad koji će omogućiti odgovore na drugačija i složenija pitanja, odnosno primenu novokomponovane metodologije arheoloških iskopavanja koju dr Tasić čak predaje studentima, što kao jedini rezultat ima doživotno razvučeno iskopavanje, lokalitet razrovan nasumce iskopanim sondama u kontranagibu koje sada funkcionišu kao upojni bunari uvodeći u podzemlje svu atmosfersku vodu, konstantno pri tome podlivajući čitavu lesnu terasu sa lokalitetom koja se kruni, puca i oburvava ka Dunavu, pri čemu kao nusproizvod stižu doslovce gomiletine tzv. studijskog materijala, koji se kasnije statistički obrađuje i kamariše po magacinima, gomile ljudskih i životinjskih koščurina koje potom treba antropološki obraditi i negde takođe deponovati.

tome da se novac na projektu istraživanja Vinče arčio nemilice, pored ostalog i na prežderavanje i opijanje, najbolje svedoče pozamašni pivski stomaci dr Tasića i drugih članova ekipe. Javna je tajna da su jedenje i pijenje redovno propraćeni i duvanjem, i to u tolikom obimu da su supruge pojedinih istraživača muževima zabranile duvanje kod kuće!

Godinama su daleko stručniji arheolozi ostajali konsternirani nepojmljivim sumama koje su gotovo svake godine dodeljivane za prčkanje po Vinči. O kakvim se zapravo sumama radi, svedoči i nekadašnja žalopojka Nenada Tasića, koji se pred studentima požalio da ne zna šta da radi, jer je dobio svega četiri miliona dinara za tu godinu. Tasić junior je čak javno lupio kako jako žali što se niko ne kažnjava za korišćenje septičkih jama na privatnim posedima u Vinči. Bilo bi stoga jako zanimljivo videti po kom je to zakonu privatnim vlasnicima kuća zabranjeno da koriste vodovod i kanalizaciju i peru veš, kao i što-šta drugo, ili Nenad Tasić zamišlja da je on iznad zakona a jedan od njegovih epigona je čak izjavio: "...Vinča nema kanalizaciju što može da doprinese da zemljište počne da kliza. Razlika je samo u tome što kada se savremena kuća sruši zbog klizišta, vi dobijete odštetu, ali kada kliza nešto što je staro hiljadama godina, izgubljeno je zauvek, zaboravljajući pri tome da kaže da su za pojavu klizišta pre svega krivi sami arheolozi koji su gotovo celo stoleće ostavili nesaniran arheološki profil visine 10 metara, da bi potom doživotno teglili radove, muzli sve moguće fondove samo kako bi se iskopavanja pretvorila u beskonačno čeprkanje uz primenu svih mogućih i nemogućih navodno neophodnih tehničkih dostignuća kako bi radovi što duže trajali.

Kako bi se javnost bolje impregnirala vinčanskim nebulozama u čitav poslić obmanjivanja glupave javnosti naprasno je izronio još jedan igrač, odnosno arheolog Miroslav Kočić koji je po ko zna koji put novinarima servirao pričicu o tome kako najveću opasnost po lokalitet predstavlja pojava klizišta koje je nastalo zbog podizanja podzemnih voda usled nelegalnog ispuštanja otpadnih voda u sediment nalazišta, promene prirodnog toka i izlivanja Dunava i povećane populacije naselja Vinča.

Ovo je dovelo do toga da se svake godine urušavalo po više desetina kubika neprocenjivog kulturnog nasleđa. Naravno da pri tome ništa nije rekao o prirodnim tokovima podzemnih voda kojima na njegovu žalost ne može da zabrani podzemno tečenje, a uz sve to i raznorazne Tasićeve sonde i krateri dodatno upumpavaju površinske vode u podzemlje.

Kako bi se sve podiglo na veći nivo Kočić se takođe proslavio tvrdnjama kako lokacija Vinče nije mogla biti bolje odabrana zbog priliva bogatih resursa okolnih predela, od podavalskih brda do same Avale i njenih mineralnih bogatstava, Dunava i njegove plavne ravnice kao i ušća nekoliko velikih reka: Tise, Morave i Save. Budući da su reke, pre izgradnje modernih puteva, bile glavne saobraćajnice jasno je da se Vinča svojim povoljnim položajem isticala i kao svojevrsni terminal, jedno od najvažnijih ranoevropskih saobraćajnih čvorišta, što je sve Kočić veoma slikovito nazvao frankfurtskim aerodromom neolitske Evrope, samo što je zaboravio da u to vreme nije bilo ni aviona ni aerodroma, osim naravno u slučaju da su u Vinči živeli neki srodnici Atlantiđana koji su eto stalnim naseljavanjem prvih nosilaca vinčanske kulture na obale Dunava i napuštanjem nomadskog načina života napravili revolucionarni čin koji je u potpunosti promenio razvojni tok civilizacije pri čemu ne kaže ni koje civilizacije ni na kom području jer je teško zamisliti da je, naprimer, trajno naseljavanje u Belom Brdu moglo imati ikakve posledice na preistorijsku kulturu južnoameričkih pampi ili neolita Sibira!

Naravno Kočić se dalje nalupetao budalaštinama o začetku urbanog načina življenja u prvim višespratnim građevinama, pri čemu je sasvim slučajno zaboravio na prostu činjenicu da je naselje na lokalitetu Belo Brdo sagrađeno na zemljanoj ravni, dakle praktično bez ikakvog nalazišta kamena u široj okolini, a kamen je ipak bio obavezan element neophodan radi konstrukcije debljih zidova koji su eventualno mogli da nose poneku višu etažu.

Kočić je očito poput Koštunice dr Vojislava i pored doktorata iz Pitsburga i raznoraznih titula, i dalje veoma neobavešten pa je tako ili govorio o stvarima o kojima pojma nema ili je namerno prećutao mnogo toga, recimo prostu činjenicu da je na ostrvu Santorini približno u isto vreme sa Vinčanskom kulturom nastala rana kultura koja je tokom razvoja osvojila i gradnju stambenih zgrada sa spratom ali, za razliku od Vinče gde bi po Kočiću zemunice sagrađene od pletera, kolja, i blata trebale da nose i po više spratova, na Santoriniju su kuće građene od precizno klesanih blokova kamena i uopšte govoreći rane kulture u Egejskom moru svakako su bile na daleko višem nivou razvoja nego istovremene u Vinči.

Naravno Kočić se zaletao i sa tvrdnjama o razvoju vrhunskog umetničkog zanatstva, kao i o tehnološkoj revoluciji pošto su po njemu Vinčanci prvi na svetu izumeli topljenje metala, a nakon ove tvrdnje čovek ne zna da li da se smeje ili da plače tim pre pošto je na Santoriniju pronađena civilizacija koja je imala uređene odvode nečiste vode, cisterne za kišnicu i za razliku od Vinče, gde su stanovnici gacali po blatištu, na Santoriniju su imali popločane ulice, a što je najvažnije od svega takođe su pronađeni važni dokazi o tome da su stanovnici Santorinija vršili eksploataciju bakrene rude i takođe topili bakar!

Bilo bi stoga jako zanimljivo kada bi Kočić mogao da na neki suvisli način objasni zbog čega je namerno obmanjivao javnost laprdajući o prvoj metalurškoj industriji na svetu a da je pri tome namerno prećutao prostu činjenicu da je praktično istovremeno na lokalitetu Rudna Glava u okolini Majdanpeka vršena eksploatacija bakrene rude i njena prerada, ali je možda problem u činjenici da je taj lokalitet, godinama istraživao daleko značajniji srpski arheolog Dr Borislav Jovanović koji eto slučajno nije bio običan ili pridruženi član klana Tasić nego običan normalan arheolog koji nikada nije bio umešan niti u jednu aferu niti je za razliku od kompletnog klana Tasić bio kompromitovan u javnosti!

Naravno Kočić je namerno lupetao svašta i o poreklu kamenog materijala od koga su izrađeni pojedini predmeti pronađeni u Vinči pa kako bi dokazao svoju tvrdnju o široko razvijenoj trgovini izjavio je kako se crno vulkansko staklo (opsidijan) može naći na samo dva izvora u Evropi, na Karpatima i grčkom ostrvu Melos što je notorna izmišljotima jer je slučajno opsidijan redovna pojava pri vulkanskim erupcijama pa ga tako ima kod svih aktivnih ili privremeno ugašenih vulkana, ne samo u Evropi, već u celom svetu, i to u takvim količinama da se dešavalo da se koristi kao sirovina za nasipanje ulica!

Posebna su priča Kočićeva laprdanja o tome kako je važno graditi svest o tome kako se u Srbiji na svakih par kilometara nalazi poneki vinčanski lokalitet, baš zato što je u ovom trenutku samo mali broj lokaliteta adekvatno zaštićen.

Šta uopšte znači širenje svesti o nečemu osim ispraznih trabunjanja i laprdanja sve sa ciljem kako bi se navodno šira publika upoznala o Vinčanskoj kulturi. A ako rukovodilac nekog projekta mrtav hladan proglasi Vinču frankfurtskim aerodromom preistorijske Evrope, onda ni najmanje ne čude sve ostale budalaštine koje se bujično šire po svim mogućim medijima. Uostalom, lepo se kaže da riba smrdi od glave.

Dalje je Kočić izneo naučno fantastičnu zamisao po kojoj bi se podizanjem svesti o svim krucijalnim elementima vinčanske kulture u Srbiji i inostranstvu omogućilo značajnija sredstva za zaštitu i istraživanje ove kulture. Da li to znači da bi opet trebalo praviti arheološko turistički park sa bungalovima, akvaparkom, heliodromom kao što je svojevremeno po žutoj liniji bilo zamišljeno u okviru projekta Neolitsko Kurčevo? Kakve veze sa arheološkim istraživanjem imaju prateći turistički objekti, kongresni i naučni centar, rekonstrukcija neolitskog sela i slično što sve najavljuje Kočić pod izgovorom da se time obezbeđuje dugoročan i održiv razvoj lokaliteta. Šta je uopšte održiv razvoj ?

Bilo bi jako zanimljivo ako bi se Kočić izjasnio čime se on zapravo bavi pošto laprda o uključivanju lokalne zajednice, pametnom ulaganju, kulturnom i ekonomskom napretku zajednice, oranizovanju različitih turističkih ponuda - od radionice pravljenja vinčanske grnčarije do autentičnog neolitskog konaka sa hranom iz tog vremena.

Doduše jedna stvar je potpuno jasna: hrana iz vinčanskog vremena može se jedino rekonstruisati proučavanjem jama sa fosilizovanim govnima. Možda je to specijalan prostor namenjen za specijalna istraživanja specijalnih istraživača poput Tasića juniora i Kočića! Sve u svemu za tri godine moći će se poželeti dobrodošlica u Tasićevu i Kočićevu Dunavsku Troju u Gabeli!!! Samo će nedostajati mungosi pa da ugođaj bude kompletan!