Pogled iz Moskve

Poseta Si Đinpinga Bliskom istoku izazvala je veoma nervoznu reakciju Vašingtona

Kako Kina istiskuje SAD

Reakcija SAD je razumljiva. I zato što je ovaj region bio njihov feud od kraja Drugog svetskog rata, a i zato što se njegov značaj uopšte nije smanjio posle uvođenja sankcija za ruske energente...

Piše: Elena Aleksejeva

Ono što je nekad bilo, treba tamo, u prošlosti, i da ostane, ali Vašington je 1970-ih izračunao opciju uzimanja sirovina sa Arabijskog poluostrva, koju mu je sugerisao Harvardski univerzitet u izveštaju „Prevlast nad svetskom naftom". U tadašnjem, još uvek bipolarnom svetu, SAD nije imao dovoljno odlučnosti da to ostvari otvoreno, pa su počeli to da rade korak po korak.

Izvoz nafte je uvek bio veoma profitabilna industrija. Tada siromašni Kuvajt, za nekoliko godina se pretvorio u jednu od najbogatijih zemalja regiona. To nije davalo mira, i to ne samo njegovim susedima - Saudijskoj Arabiji i Iraku. U trci za petrodolarima SAD su krenule u najveći sukob posle Drugog svetskog rata - rat u Persijskom zalivu 1990-1991. godine, koristeći u njemu najnovija tehnička dostignuća: visokoprecizno oružje, elektronske metode borbe itd.

To je rezultiralo pojavom brojnih ekstremističkih grupa, koje su ratovale u svojim domovinama, ali i u evropskim zemljama i po celom svetu. A to je i odgovor na pitanje zašto su na sastanku sa najvišim rukovodiocima Bahreina, Egipta, Jordana, Iraka, Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) i Saudijske Arabije, svi Bajdenu okrenuli leđa kada je želeo da razgovara o povećanju proizvodnje nafte zbog rasta cena energenata usled sankcija zapadnih zemalja prema Rusiji. A upravo na njima je počivao sistem petrodolara u poslednjih 40 godina. U kontekstu stvarnog zamrzavanja ovih odnosa, SAD su se našle na ivici energetske krize u duhu sedamdesetih.

Nedavno je kineski predsednik Si Đinping boravio u trodnevnoj poseti Saudijskoj Arabiji, što je postao ključni događaj ne samo za kinesku diplomatiju u prošloj godini, nego i težak šamar Vašingtonu.

Tokom ovog susreta, Si Đinping i njegovi ministri potpisali su sa Saudijskom Arabijom i UAE paket od 20 sporazuma, 20 ugovora vrednosti 29 milijardi dolara. Najstrašnije od svega, to je označilo početak prelaska sa petrodolara na petrojuane prilikom kupovine bliskoistočne nafte.

Naravno, još uvek 80% nafte teče naftovodima ili se prevozi tankerima za „zelembaće", ali kako tvrdi Information Clearing House Kina već pet godina predstavlja najvećeg uvoznika sirove nafte na planeti; polovina te nafte dolazi sa Arabijskog poluostrva, a više od četvrtine iz Saudijske Arabije. Zato velikodušni doček Si Đinpinga u Rijadu nije iznenađenje, kao ni širenje obima trgovine sa Kinom i širenje strateškog trovinskog partnerstva sa zemljama Persijskog zaliva, koje uključuje i „5G komunikaciju, novu energetiku, svemir i digitalnu ekonomiju".

Koliko god lupali glavom o sto u Vašingtonu, Kina faktički postepeno istiskuje SAD iz regiona. Geopolitički zaključak: na primeru ove posete je jasno da Rusija i Kina razvijaju paraleleni, ali ne zapadni, globalni Jug, u kome arapske zemlje zauzimaju veoma važno mesto.

Šta to može da znači kada se uzmu u obzir ozbiljni negativni potresi i stagflacioni pritisak na ogromno brdo duga, javnog i privatnog sektora, koji se nagomilao i u SAD i kod njegovih zapadnih partnera? To, smatra američki profesor ekonomije Nurijel Rubini, znači da se „približava majka svih ekonomskih kriza, a političari tu mogu malo da učine". Prema predviđanjima profesora koji je predvideo globalnu finansijsku krizu 2008. godine, svetska ekonomija se kreće ka kombinaciji ekonomske, finansijske i dužničke krize bez presedana, nakon naglog porasta deficita, zaduživanja i leveridža (koeficijent između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala - koeficijent duga i aktive) poslednjih decenija.

Govoreći u brojevima, do 2020. godine „javni dug sa negativnim prinosom u dolarima u bloku zapadnih država iznosio je 17 triliona dolara, a u nekim zemljama Severne Evrope čak su i nominalne kamatne stope na hipotekarne kredite bile negativne", piše Rubini. Šta to znači?

Znači da su „mnogi dužnici -domaćinstva, korporacije, banke, banke u senci, vlade, pa čak i čitave zemlje - bili nesolventni „zombiji", koje su podupirale niske kamate koje su im omogućavale da idu ukorak sa troškovima servisiranja duga... A sada je inflacija stala na kraj toj finansijskoj „zori mrtvaca"."

Lepo rečeno. Ali i simptomatično za ekonomije koje teže da izađu iz zamke dolara. Pritom, najjači impuls takvom kretanju dale su same SAD, koje su uvele sankcije Rusiji i prinudile na to i EU.

Prema podacima MMF-a, udeo juana u svetskoj trgovini iznosi samo nešto više od 3%. Ali, to je MMF kome je dolar kao rođeni otac. A na ruskoj berzi on je gori od očuha. Politika odbacivanja valuta Rusiji neprijateljskih zemalja, kao što su dolar, evro i švajcarski franak, već je uticala na popularnost juana u odnosu na druge valute - juan postaje glavna zamena ranije poznatim „tvrdim valutama", i pošto Nacionalni klirinški centar (NKC) odbija obezbeđenje u dolarima na ruskom tržištu, uloga juana će rasti

Veliko hvala Vašingtonu za sankcije - rublje su nam sada postale bliže, prelazimo na njih i prilikom plaćanja gasa u EU. To omogućava da smanjimo zavisnost od SAD i njihovog finansijskog sistema, da minimalizujemo rizik od blokiranja plaćanja u dolarima i evrima, koje se obrađuje preko korespondentnih računa u američkim i evropskim bankama.

Tako je u Rusiji. Ali i na obalama Persijskog zaliva sada se, takođe, mnogo govori o prodaji nafte i prirodnog gasa Kini u kineskoj valuti. To potvrđuje i agencija S&P Global, koja konstatuje da je „Kina otvorila vrata trgovini naftom i prirodnim gasom za juane".

Izjava Si Đinpinga u Saudijskoj Arabiji zvučala je kao manifest internacionalizacije juana: od sada će Kina koristiti juan za trgovinu naftom preko Šangajske naftne berze i Nacionalne berze za gas, i poziva monarhije Persijskog zaliva da joj se pridruže. Teško da će sada SAD moći da se suprotstave ovom procesu.

U stvari, čitavo usklađivanje za blisku budućnost, samo na prvi pogled snažno zavisi od uspeha Moskve u specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini. Uzrok konflikta koji je stavio Evropu na ivicu nuklearnog sukoba dolazi iz daleka, čak iz polovine prošlog veka. Tada Vašington nije uspeo da uzme prevlast nad svetskom naftom. Ali upravo ona će podstaći Peking da se vrati inicijativi „Jedan pojas, jedan put" koja je obustavljena zbog pandemije korona virusa. Ova godina imaće posebno značenje, jer je pomenuta inicijativa prvi put pokrenuta pre 10 godina - ovo je okrugao datum koji treba proslaviti. Može se očekivati da ove godine inicijativa „Jedan pojas, jedan put" istakne i niz novih projekata, usmerenih protiv evroatlatizma. Zato što u budućnosti „na vašingtonski način" postoji jedan presudno bitan detalj za Peking: nada Zapada da će Rusija izgubiti sposobnost da mobiliše resurse za okončanje specijalne operacije u Ukrajini. U tom slučaju, neizbežni pregovori sa Kijevom označiće trijumf one politike Zapada koju prati čvrst stisak NATO-a na granicama i trenutno skidanje sankcija - ali ne svih, nego onih koje će otvoriti cevi gasovoda za Evropu.

Koliko dugo će trajati opijenost Vašingtona sankcijama protiv RF

„Majka svih kriza"

Na bliski „mamurluk" upozorava američka privatna obaveštajno-analitička kompanija Stratfor. Prema mišljenju Stratforovih analitičara, u svetskoj ekonomiji, do kraja poslednje decembarske nedelje „energetska kriza u Evropi će se produbiti, a visoke cene prirodnog gasa i struje izazvaće značajne finansijske potrese za domaćinstva i preduzeća do kraja zime".

Piše: Elena Pustovojtova

Napori evropskih vlada, uključujući ograničavanje cene struje proizvedene iz obnovljivih izvora, intervencije na tržištu električne energije i subvencije, delimično će, ali ne u potpunosti, ublažiti krizu... Ograničene cene ruskog prirodnog gasa samo delimično će sniziti cene, jer uvoz skupog američkog tečnog gasa (LNG) ne može da zadovolji tražnju. Postoji i rizik da Rusija smanji proizvodnju, što može da dovede do značajnog rasta cena nafte i zaoštravanja energetske krize u Evropi i svetu. I tako dalje, prema svim „detaljima na portretu krize" koje je „naslikao" Zapad zbog svoje uvrežene mržnje prema Rusiji. Nama je važan zaključak: visoke cene energenata i inflacija dovešće američke Federalne rezerve i većinu drugih centralnih banaka zapadnih zemalja da pooštre monetarno-kreditnu politiku, povećavajući stopu zaduživanja da bi smanjili inflaciju, gušeći pritom privredni rast i potencijalno dovodeći do recesije u zemljama Zapada.

Jasno je da će recesija biti još verovatnija ako Rusija bude zadržavala isporuke gasa Severnoj Evropi, jer će to primorati većinu evropskih vlada da smanje potrošnju energije, što će negativno uticati na ekonomsku aktivnost.

Ekonomski rast u četvrtom kvartalu u SAD, Velikoj Britaniji i evrozoni ostaće nizak, verovatno čak i negativan u nekoliko zemalja, ali malo je verovatno da će to odvratiti centralne banke od povećanja kamatnih stopa. Tako smatraju analitičari Stratfora.

Da dodamo i ono o čemu oni ćute: negujući ukrajinske nacionaliste i preko njih isprovociravši Rusiju da zaštiti svoj suverenitet, SAD su izbacile iz procesa izgradnje novog svetskog poretka ne toliko Moskvu, koliko Brisel - svog evropskog partnera i konkurenta. A ne primećuje se da su mnogo tužni što su izbacili iz sedla EU. Ne drhte Vašingtonu ruke od straha za staricu Evropu, već zbog toga što je dopustio još jedan pogodak Si Đinpinga, koji se dogodio tokom njegove posete Bliskom istoku. Si je tamo izjavio da će od sada Kina koristiti juane za trgovinu preko Šangajske naftne berze i Nacionalne berze za gas, i pozvao je monarhije Persijskog zaliva da se pridruže tome. Inače, Kina je već pet godina najveći uvoznik sirove nafte na planeti. Pritom polovina kineskog uvoza dolazi sa Arabijskog poluostrva, a više od četvrtine iz Saudijske Arabije.

Ne treba misliti da su obaveštajce-analitičare iz američkog grada Ostina u Teksasu poneli horor filmovi da bi zagolicali nerve čitaocima. Profesor Nujorškog univerziteta, jedan od najvećih autoriteta na svetu kada je reč o globalnim finansijama, Nurijel Rubini, koji je predvideo finansijsku krizu iz 2008, smatra da svetska ekonomija ide ka do sada neviđenoj kombinaciji ekonomske, finansijske i dužničke krize nakon naglog porasta deficita, zaduživanja i leveridža. To znači da se „nazire majka svih ekonomskih kriza, te da političari malo šta tu mogu da urade". On predlaže da se pogledaju brojevi koji su zapanjujući: u celom svetu, ukupno učešće duga privatnog i javnog sektora u BDP-u poraslo je sa 200% u 1999. godini na 350% u prošloj godini. Sada ovaj pokazatelj iznosi 420% u razvijenim ekonomijama i 330% u Kini. U SAD on iznosi 420% i veći je nego u vreme Velike depresije i posle Drugog svetskog rata.

Naravno, dug može i da stimuliše ekonomsku aktivnost ako oni koji uzimaju kredite ulažu u opremu, kuće, javnu infrastrukturu, ostvarujući prihod veći od troškova zaduživanja. Ali, veliki deo pozajmica jednostavno se koristi za finansiranje potrošnje koja premašuje bilo čiji kontunuirani prihod - a to je siguran put do bankrota

Zato ta „majka" neće „hodati" samo po Evropi. Visoka evropska tražnja za tečnim prirodnim gasom će povećati cene prirodnog gasa za zemlje uvoznice u Africi, obe Amerike i Aziji.

To će potkopati ekonomski rast u Indiji, Južnoj Koreji i Japanu, i isprovocirati socijalne nemire i političku nestabilnost u zemljama sa niskim nivoom prihoda, kao što su Pakistan, Bangladeš i Gana. Visoke cene tečnog prirodnog gasa u Kini nateraće Peking da poveća upotrebu uglja tokom zime, što će otkriti krhkost kineskog sistema za transport ove vrste goriva.

Jug Azije i Afrike neće moći da priušti uvoz LNG-a i nafte po svetskim cenama, ako one porastu - a porašće. I to će otvoriti vrata finansijskim krizama zbog povećane budžetske potrošnje i eksternog zaduživanja za finansiranje uvoza energenata i rasta socijalnih nemira. To preti i Severnoj i Južnoj Americi, gde će visoke cene nafte dovesti do pojačanog pritiska na vlade sa ciljem da cene goriva budu niske i da se povećaju socijalna davanja.

„Majka svih kriza" koja pristiže u svetsku ekonomiju nije dobra želja koju Zapadu želi Rusija koja se bori protiv sankcija - veličinu problema ističu najautoritativnije zapadne ekonomske publikacije i imena.

Uz sve to, u budućnosti „na vašingtonski način" prisutan je još jedan odlučujuće važan detalj. To je nada da će Rusija izgubiti sposobnost da mobilizuje resurse za završetak specijalne operacije u Ukrajini.

Neuspeh napora Moskve i pregovori s Kijevom označiće trijumf politike Zapada, za kojim sledi snažan zagrljaj NATO-a na granicama i brzo ukidanje sankcija, ali ne svih, nego onih koje otvaraju cevovode prema Evropi.

Treba obratiti pažnju na to kako se SAD vrpolje na rubu sankcija. Oni drže tvrdu liniju u odnosima prema Rusiji i podstiču na to svoje evropske saveznike, na sve načine pružajući podršku Ukrajini. Ali „SAD neće povećati sekundarne sankcije na izvoz ruske nafte, iz straha da to može da dovede do oštrog skoka cena nafte", ističe Stratfor i upozorava: „Dok se evropski lideri suočavaju sa velikim pritiskom da komuniciraju sa Rusijom radi ublažavanja energetske krize na kontinentu, ključni trenutak odluke biće već u januaru 2023. godine, kada sankcije EU protiv Rusije budu produžene."

To jest, već za mesec dana nakon produžetka rata sankcijama koji je u toku protiv Rusije, situacija će postati katastrofalna i zahtevaće hitno pomirenje sa Moskvom, u suprotnom će „majka svih kriza" zakucati na sva vrata.

Pretnja koju Bela kuća ne želi da primeti je da su mnogi od onih koji su uzeli kredite - domaćinstva, korporacije, banke, banke u senci, vlade, pa čak i čitave zemlje - postali nesolventni „zombiji", kako ih naziva profesor Nurijel Rubini. Oni su bili podržani niskim kamatnim stopama da bi se nosili sa troškovima servisiranja duga uz politiku nulte ili negativne kamatne stope, kvantitativno ublažavanje i direktnu finansijsku pomoć. Zapadne sankcije protiv Rusije stavile su tačku na „ovu finansijsku zoru mrtvih", pošto su centralne banke sada prinuđene da podižu kamatne stope kako bi zaustavile inflaciju. Januar 2023. učiniće da čak i Vašington shvati da se suočava sa najgorom varijantom stagflacije u kombinaciji sa najgorim aspektima globalne finansijske krize koju je Rubini nazvao „majkom svih kriza".

Zašto SAD otežu sa isporukom sistema Patriot

Patriot protiv S-400

Kako prenosi agencija Associated Press (AP), SAD će ipak isporučiti Ukrajini sistem protivraketne odbrane Patriot. Kako navodi agencija, ispourka ove vrste naoružanja biće obavljena u okviru novog paketa vojne pomoći.Kijevu.

Piše: Vladimir Mališev

Osim toga, Vašington planira da da ukrajinskoj strani navođene avio-bombe JDAM (Joint Direct Attack Munition). Kao što se vidi, upravo zbog toga je šef kijevskog režima Vladimir Zelenski na brzinu nedavno otišao u Vašington.

Pritom, rokovi za isporuku protivvazdušnih raketnih sistema Patriot, kako prenosi AP, za sada nisu određeni, jer američka vojska mora da obuči ukrajinsku vojsku za korišćenje ovih sistema. Obuka ukrajinskih vojnika, po svoj prilici, sprovešće se u američkoj vojnoj bazi u Nemačkoj i trajaće nekoliko nedelja.

mogućim isporukama američkih sistemaPatriot Ukrajini, odavno se govori. Kijev stalno i dosadno kuka, tražeći od SAD te rakete, da bi, kako objašnjavaju rukovodioci kijevskog režima, „bili uspešniji u odbijanju ruske agresije". Ipak, u Vašingtonu su se dugo kolebali i izbegavali odgovor. To su objašnjavali time da moguće isporuke američkog sistema Patriot Ukrajini mogu omogućiti ruskim specijalistima da ih bliže prouče.

„Čim se ovi protivvazdušni raketni sistemi pojave u Ukrajini, prioritet za ruske snage biće njihovo uništavanje. Osim toga, oni će pokušati da saznaju o njima neke detalje. Amerikancima takvo proučavanje „izbliza", naravno, uopšte ne odgovara", primećuje analitičar hrvatskih novina Advance, Antun Roša.

Prema rečima analitičara Advance-a, zbog svoje specifičnosti, protivvazdušni raketni sistemi ovog tipa efikasni su za odbranu, na primer, jedne vojne baze, ali teško da mogu da pokriju tako veliki grad kao što je Kijev. U Saudijskoj Arabiji, na primer, američki kompleksi Patriot nisu se pokazali dobro tokom raketnih duela sa jemenskim husitima, podseća Roša. Prema mišljenju ovog novinara, isporuke sistema PVO pokazaće predanost Vašingtona, pre nego što će napraviti neku vrstu prekretnice u vojnim dejstvima.

Ipak, glavni razlog za to što SAD odugovlači sa isporukom Ukrajini svojih hvaljenih protivvazdušnih raketnih sistema je sasvim drugačiji. Na ukrajinskoj teritoriji američki sistemi neće voditi borbu sa jemenskim husitima koji su naoružani zapadnim oružjem, već sa ruskim raketama.

U Vašingtonu strahuju da će korišćenje sistema Patriot u Ukrajini pokazati da oni nisu sposobni da se efikasno bore protiv ruskog oružja. Njihovo korišćenje će pokazati da su ruski S-400, pa čak i „zastareli" S-300, mnogo efikasniji.

Tim pre ako američkim sistemima budu upravljali na brzinu obučeni ukrajinski vojnici, koji su više puta pokazali svoju nesposobnost prilikom korišćenja složene inostrane tehnike. O tome svedoči i incident sa raketom iz ukrajinskog sistema S-300 koja je pala u Poljskoj, kao i epizoda kada su 2001. godine ukrajinske protivavionske nišandžije greškom, tokom vojne vežbe iznad Crnog mora, pogodile ruski avion Tu-154, iako su potom uporno odbijali da to priznaju.

Ima i drugih sličnih primera. Kada je Grčka, 1990-ih godina, odlučila da ojača svoju PVO, u Atini je objavljen tender za kupovinu savremenih protivvazdušnih raketnih sistema. Glavni konkurenti bili su američki Patriot i ruski S-300. Grčki vojnici su sproveli uporedno gađanje i ispostavilo se da je S-300 u svakom pogledu nadmašio američko oružje. Rezultati tog uporednog gađanja bili su poverljivi, ali je, ipak, istina izašla na videlo.

Međutim, Amerikanci su izvršili pritisak na Atinu, a kako se kasnije ispostavilo, jednostavno su dali veliki mito predstavnicima grčkog ministarstva odbrane, koji su odlučivali o kupovini oružja, pa je na kraju Grčka ipak kupila američki sistem Patriot, a ne ruski S-300. (Uzgred, nekoliko godina kasnije, grčki ministar odbrane Akis Cohadzopulos završio je u zatvoru upravo zbog primanja mita.)

Kasnije je ruske sisteme S-300 kupio Kipar, ali zbog ultimatuma Turske, kiparska vlada bila je prinuđena da odustane od već dobijenih sistema, a te rakete je kupila Grčka, jer su njeni vojni stručnjaci odlično znali prednosti ruskih raketnih sistema. Sada su Grci izrazili svoju spremnost da daju Ukrajini S-300, ako im SAD isporuči Patriot. Ali, ovde nije stvar o kvalitetu oružja, već o čisto političkom pitanju - Grci se u poslednje vreme stalno saginju pred SAD. Zaključili su sa njima dogovor o saradnji u oblasti odbrane na neodređeno vreme i odlučili da otvore na svojoj teritoriji nove američke vojne baze, pa i u luci Aleksandropolis na severu zemlje, odakle se danas američko oružje šalje dalje, u Istočnu Evropu i Ukrajinu.

Američke novine Wall Street Journal (WSJ) istina, pominje još dva razloga, objašnjavanjući američko odugovlačenje sa slanjem Patriota u Ukrajinu. Prvo, kako pišu ove novine, „Ukrajinci su veoma brzo savladali korišćenje višecevnog raketnog lansera HIMARS i sada bi mogli dobro da se snađu i sa sistemom Patriot. Zakasnela i ishitrena obuka stručnjaka za upravljanje sistemom PVO koja je hitno potrebna Kijevu, sada je mnogo rizičnija. Trebalo je pravilno postupati od samog početka. Da bi brzo poslali Patriot u Ukrajinu, potrebno je mnogo kreativnosti da bi se ubrzao proces obuke i stvaranja grupa za održavanje i remont na teritoriji NATO."

A drugo, objašnjava WSJ, „kompleksi mogu da se isporuče ili iz američkih rezervi ili uzimanjem od saveznika. SAD ih ima vrlo malo i oni nisu u stanju da zadovolje narastajuće potrebe protivraketne odbrane u celom svetu. Jedinice sistema Patriot bile su ozbiljno iscrpljene 2019. godine zbog naglog povećanja opterećenja PVO, a u vezi sa pretnjama od strane Irana na Bliskom istoku."

Ipak, u ovim novinama objašnjavaju da je to pitanje ipak moguće rešiti.

Američki zakonodavci su već uključili u Zakon o izdvajanjima za državnu odbranu za 2023. godinu 700 miliona dolara za dva lansera Patriot, kao i dodatna sredstva za proširenje proizvodne baze.

U jednom od delova zakona se predlaže kopnenim snagama da ponovo izvrše inventar ovih sistema PVO i procene potrebe.

„Neki republikanci", dodaje pritom WSJ, „mogu gunđati da su oni Tajvanu potrebni kao prioritet. Ali, SAD ne mogu sebi dozvoliti da brane svoje interese samo u jednom regionu planete. Deficit sistema Patriot pokazuje nemar Vašingtona u našem sve opasnijem svetu", prekoreva svoje vlasti WSJ.

SAD moraju dobro da razmisle pre isporuke Ukrajini PVO sistema Patriot, napisao je u engleskom Gardijanu viši istraživač za kopneni rat u Kraljevskom institutu ujedinjenih službi za odbrambene i bezbednosne studije Džek Votling. On je ubeđen da slanje ovih sistema Kijevu stvara dugoročne probleme za NATO. Na primer, Zapad rizikuje da oslabi pozicije prema Kini, jer su rezerve ovih sistema veoma ograničene, i Amerikanci ih imaju mnogo manje nego što je potrebno za zaštitu sopstvenih snaga u Indo-pacifičkom regionu.

Votling je takođe primetio da potrošnja municije u Ukrajini umnogome premašuje postojeće rezerve, a artiljerija troši granate brže nego što može da ih zameni. Pritom, proizvodnja raketa PVO traje znatno duže od proizvodnje navođenih artiljerijskih granata. U vezi s tim, ovaj eskpert je pozvao SAD i njihove partnere da izbalansiraju pomoć Ukrajini, ukazavši na potrebe sopstvene bezbednosti. Votling smatra da Ukrajincima treba objasniti da ne mogu beskonačno da troše zalihe municije i da moraju da gađaju „samo prioritetne ciljeve".

Ipa, teško da će oni poslušati ove trezvene savete. Oni neselektivno gađaju mirne gradove u Dobnasu. Upravo su mirni stanovnici za njih „prioritetni cilj".

U međuvremenu, Moskva je već upozorila SAD da će u slučaju slanja protivvazdušnih raketnih sistema Patriot u Ukrajinu oni, zajedno sa osobljem koje ih opslužuje, postati legitiman prioritetni cilj Rusije.

tome je nedavno govorila zvanična predstavnica Ministarstva spoljnih poslova RF Marija Zaharova. Ona je savetovala Vašingtonu da „izvuče pravilne zaključke iz naših ponovljenih upozorenja o tome da su bilo koji oružani sistemi isporučeni Ukrajini, pa i Patriot, kao i osoblje koje ih opslužuje, bili i da će ostati legitimni prioritetni ciljevi za Oružane snage Rusije. Govorimo odmah - upozoravamo unapred", istakla je Zaharova.

Ali, ova trezvena upozorenja Vašington ne čuje. Tamo su, čini se, u ratnom zanosu, dobro zagrizli.

Ne možeš se boriti na dva fronta

SAD priznaju svoju nemoć

Sjedinjene Države su oslabljene i ne mogu istovremeno da ratuju protiv Rusije i Kine, do takvog zaključka su došli američki analitičari. O tome naročito pišu uticajne američke novine Politiko, u članku pod naslovom „Zašto SAD nisu spremne za rat u Indo-pacifičkom regionu".

Piše: Vladimir Mališev

Uglavnom je reč o Tajvanu, oko koga eskalira sukob između SAD i Kine. Prema podacima ministarstva nacionalne odbrane Tajvana, krajem prošle godine, tokom jednog dana, 47 kineskih aviona prešlo je sredinu Tajvanskog moreuza, nezvaničnu granicu, koju su svojevremeno prećutno prihvatile obe strane. Među avionima koje je Kina poslala prema Tajvanu bilo je 18 lovaca J-16, 11 lovaca J-1, 6 lovaca Su-30, kao i dronovi.

„Ovo je čvrst odgovor na trenutnu eskalaciju i provokaciju SAD i Tajvana", rekao je Ši I, predstavnik Istočne komande kineske narodnooslobodilačke armije. Bilo je objavljeno da će kineska armija izvesti borbreno patroliranje i vežbe u vodama oko Tajvana. Ši je imao u vidu nacrt zakona o troškovima za odbranu SAD, u kojem je Kina nazvana strateškim izazovom.

Kao odgovor, SAD su mogle samo bespomoćno da slegnu ramenima i zaprete da će se situacija uskoro promeniti. „Godina 2023. verovatno će biti godina najznačajnijih promena u strukturi snaga SAD u regionu u jednoj generaciji", patetično je izjavio zamenik ministra odbrane SAD za pitanja bezbednosti u Indo-pacifičkom regionu Eli Ratner. Međutim, njemu se oštro usprotivio član Predstavničkog doma, republikanac Majk Galager, koji će uskoro postati predsednik Komiteta za Kinu u novoizabranom Predstavničkom domu Kongresa. „Imamo retoričku obavezu da promenimo odnos snaga u Indo-pacifičkom regionu, ali to protivreči realnosti onoga što se zapravo dešava", rekao je on, nazvavši Ratnerove tvrdnje vojno-planskim ekvivalentom „zviždanja pored groblja".

Drugim rečima, SAD danas jednostavno strahuju da stupe u stvarni oružani sukob s Kinom. „To je povezano s tim", komentariše Ratnerove reči Politiko, „što Peking danas ima dovoljno veliku mornaricu koju podržavaju avijacija i balističke rakete, sposobne da „pogode nosače aviona", izazivajući tako dugogodišnju pomorsku dominaciju SAD u Indo-pacifičkom regionu. A isporuke Tajvanu američkog oružja vrednog milijarde dolara odložene su zbog problema u lancu snabdevanja povezanih sa pandemijom i pogoršanih sukobom u Ukrajini."

Što se tiče sukoba na okeanima, Vašington je već izgubio svoju nekadašnju hegemoniju, kada se dugi niz godina oslanjao na svoju moćnu flotu nosača aviona. Ali situacija se promenila, kineska mornarica sada po brojnosti prevazilazi američku.

„Kineska mornarica ima 340 borbenih brodova i danas je najveća na svetu. Nedavno ju je Vašington nazvao sve savremenijom i fleksibilnijom snagom", piše Politiko. A američka mornarica ima 292 broda.

„Posle nekog vremena, problem kvantiteta postaje problem kvaliteta i Kinezi će stvoriti tako ogromnu superiornost u kvantitetu da će to postati glavni problem njihovog suzbijanja", rekao je Aleksandar Grej, bivši načelnik štaba Saveta za nacionalnu bezbednost u Trampovoj administraciji.

U Bajdenovoj administraciji sada izjavljuju da je Pentagon od 2021. godine potrošio milijarde da bi ojačao snage SAD u Aziji s ciljem očuvanja „konkurentne prednosti" u odnosu na oružane snage Kine. Ali kritičari tvrde, primećuje Politiko, da SAD mogu toliko da zaostanu, da će to ovaj cilj učiniti nemogućim. Pentagon planira da privremeno smanji broj svojih brodova i aviona u regionu, spremajući se da ih zameni savremenijim verzijama. Ograničenja američke brodogradnje mogu otežati realizaciju plana pomoći Australiji u izgradnji atomskih podmornica, što je deo zajedničke strategije za odvraćanje Kine.

„Lično ne verujem da se krećemo dovoljno brzo da bismo promenili odnos snaga na Tihom okeanu u našu korist", izjavio je član Predstavničkog doma Kongresa Don Bejkon, član komiteta za oružane snage.

U svemoć SAD, u to da Amerikanci mogu u punoj meri da obezbede njihove interese, ne veruju više ni glavni saveznici SAD u regionu - Japan i Južna Koreja.

Tako je, na primer, krajem prošle godine Japan udvostručio svoj vojni budžet i odobrio troškove za odbranu u iznosu većem od dve milijarde dolara za kupovinu naoružanja, što uključuje stotine krstarećih raketa dugog dometa Tomahavk. A nova Indo-pacifička strategija Južne Koreje, nedavno objavljena, obavezuje Seul da proširi regionalnu saradnju u oblasti bezbednosti, kako bi „zaštitila demokratiju od pretnji i zaštitila indo-pacifičke morske puteve", ne oslanjajući se samo na oslabljene SAD.

SAD ima poteškoće i sa drugim zemljama regiona. „Da biste imali besprekorno jačanje odbrambenih odnosa... potrebno je da postoji infrastruktura, kao što su morske baze, avio-baze, skladišta, radari. Mi to na Filipinima nemamo", rekao je Delfin Lorencana, bivši ministar odbrane Filipina. To znači da SAD „ne mogu da podrže lanac snabdevanja iz udaljenih Guama i Japana/Koreje, kako bi projektovali svoju moć u Južnokinesko more", napisao je on u elektronskoj poruci. I većina drugih zemalja u Jugoistočnoj Aziji verovatno je nespremna da pruži vojnu ili logističku podršku u slučaju sukoba sa Kinom, zbog straha od reakcije Pekinga, konstatuje Politiko.

Amerika, koja je u slabljenju, ne može da vodi borbu na dva fronta ni u vreme mira, da ne govorimo o globalnom vojonom sukobu, konstatuje drugi uticajan američki časopis Foreign Affairs (FA). Rusija i Kina su strašni rivali, ali SAD, smatraju u ovom časopisu, treba da pokušaju da nađu zajednički jezik sa njima.

„Dva glavna suparnika Vašingtona", piše FA, „izgleda da dobijaju na zamahu i diktiraju mu spoljnopolitičke odluke. Započevši specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, Rusija je ignorisala očekivanja mnogih posmatrača. I posle meseca i meseca svoje žestoke kampanje, ona ne pokazuje ni najmanje znake odstupanja od ciljeva. U međuvremenu, posle posete Tajvanu predsedavajuće Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi u avgustu, Kina je ispalila seriju balističkih raketa kratkog dometa koje su prvi put preletele iznad ostrva, i prekinula vojni dijalog sa SAD. Peking je izjavio da će sprovoditi redovne patrole oko Tajvana, što je izazvalo strahovanja povezana sa mogućim napadom na Tajvan. Pored sve većeg rizika od toga da se SAD mogu naći istovremeno u ratu sa dve nuklearne države, državni zvaničnici imaju i ozbiljnije brige: globalna ravnoteža snaga može da se približi pretećoj tački preokreta."

Iako SAD za sada ostaju vodeća svetska sila, njihov udeo u svetskom BDP-u je pao sa oko 30% 2000. godine na manje od 25% 2020. godine, a udeo u globalnom izvozu za isti period smanjio se sa oko 12% na nešto više od 8%.

Procenat globalnih deviznih rezervi izraženih u američkim dolarima, 2020. pao je na najniži nivo u poslednjih četvrt veka. U isto vreme, kineska ekonomija je već dostigla oko tri četvrtine američke ekonomije, a njen izvoz je prošle godine stigao do rekordnih 3,36 triliona dolara.

„Shodno tome, današnje geopolitičko okruženje će biti manje tolerantno prema bahatosti koju je nekad pokazala Bela kuća. Iako se Moskva i Peking još uvek mogu kontrolisati zbog činjenice da su pojedinačno još uvek slabiji od Vašingtona, zajedno imaju dovoljno potencijala da veoma iritiraju SAD, terajući je da vodi defanzivnu i, samim tim, samoporažavajuću spoljnu politiku", konstatuje FA.

Ali, SAD nisu oslabile samo u Aziji. FA upozorava na opasnost od potcenjivanja Rusije. „Rusija je", piše FA, „dala oštar odgovor onim posmatračima koji su je nekad potcenjivali ili nastavljaju i danas da je potcenjuju. Specijalna vojna operacija u Ukrajini destabilizovala je energetska tržišta, pogoršala globalni problem sa hranom i ugrozila ionako krhki globalni ekonomski oporavak nakon pandemije kovida-19. Što ovi efekti budu izraženiji, to će Zapadu biti teže da podržava jedinstven odgovor na delovanje Kremlja. Iako će odnosi Zapada sa Rusijom biti nepopravljivi sve dok je Vladimir Putin predsednik, Moskva nije osuđena na status izgnanika. Umesto toga, većina zemalja, a među njima i ekonomske superdržave kao što su Kina, Indija i Brazil, odbile su da uvedu sankcije protiv nje, a obim ruskog izivoza se značajno uvećao od početka ukrajinskog konflikta. Sve veće partnerstvo Rusije sa Saudijskom Arabijom još jednom pokazuje da izolacija zemlje od strane Zapada uopšte ne znači njen potpuni ostrakizam", piše FA.

Rusija i Kina ne mogu se nazvati saveznicima u uobičajenom smislu te reči, ali njihova usklađena dejstva mogu značajno da pokolebaju globalni uticaj SAD, piše autor članka na sajtu američke agencije Blumberg.

Pentagon nema dovoljno sredstava da bi se nosio sa nepredviđenim okolnostima na nekoliko ratišta, konstatuje autor telsta.

Ipak, ta konstatacija očigledne nesposobnosti SAD da se odupre, a kamoli da se bori istovremeno sa Rusijom i Kinom, za sada ne ukazuje na to da zvanični Vašington može da odustane od svojih agresivnih pretenzija na svetsku hegemoniju. O takvim pretenzijama svedoči i rekrodni vojni budžet SAD, kao i svi njihovi poslednji strateški dokumenti. Ipak, čak i njihovi NATO saveznici priznaju da je američka hegemonija osuđena na propast. Turske novine Sabah potvdu za to nalaze u nedavnom samitu G20, na kojem, kako pišu, SAD nije uspela da saveznike Rusije privuče na svoju stranu.

„Hegemonija SAD je osuđena na propast, oni više nisu u stanju da kontrolišu situaciju, šta god radili. Projekat novog hladnog rata pokrenut protiv Rusije i Kine, posle borbe protiv terorizma, takođe je brzo propao", smatra autor članka Berdžan Tutar.