Postdemokratija

PRAVDA ZA PRAVOSUĐE

Korupcija je ubedljivo najveći problem Srbije, a tužilaštvo najvažniji instrument države za borbu protiv nje. Ali, pošto je i ceo državni aparat korumpiran, čak ni odelenje tužilaštva za korupciju ne sme po tome previše da čeprka. To se belodano vidi u slučaju dve tužiteljke koje su smenjene zbog hapšenja nekoliko ljudi u EPS-u osumnjčenih za proneveru 7,5 miliona eura. Pošto su se one tome javno suprotstavile, konačno je ozbiljnije otvoreno pitanje uloge i (ne)rada tužilaštva u celini, a time i vlasti koja njime direktno upravlja suprotno Ustavu i zakonima. Tako je pitanje obespravljenih tužiteljki i nezavisnosti pravosuđa postalo pitanje opstanka već uzdrmanog režima, koji na isti način davi sve institucije sistema i sve građane. I primer kako mu se može i treba suprotstaviti, smatra kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Došlo je poslednje vreme kad na uličnim protestima treba tražiti pravdu i za pravosudne organe, a tužiteljke u višem tužilaštvu to svakako jesu. Ustavom zagarantovana podela vlasti na zakonodoavnu, izvršnu i sudsku, ugrožena je odavno, a za vreme režima Aleksandra Vučića potpuno i poništena.

Bilo je toga i ranijje, da izvršna vlast kontroliše i zakonodavnu i sudsku, ali u poslednjih deset godina to je eskaliralo do te mere da jedan deo izvršne vlasti, preciznije predsednik države, ne samo kontroliše, nego i direktno upravlja sa sve tri grane vlasti. I Skupštinom i vladom i pravosuđem. On svuda postavlja i smenjuje rukovodeće ljude i oni samo njemu služe i odgovaraju za svoja (ne)dela.

To je javna tajna, tako da ne treba imati nikakve iluzije da je u slučaju tužiteljki, Bojane Savović i Jasmine Paunović, drugačije. Nije tu u pitanju samo nekoliko optuženih radnika EPS-a, i samo sedam i po miliona eura nestalih iz kase tog javnog preduzeća. To je samo vrh ledenog brega korupcije u tom državnom preduzeću, kao što je i u svim drugim, odnosno u državi u celini, tako da bi se raspletom tog slučaja došlo i do samog vrha države. Zato je taj postupak morao biti prekinut, a tužiteljke, koje su očigledno bile rešene da ga dosledno izvedu do kraja, sklonjene sa njega i premeštene na druga radna mesta.

Naime, odavno je poznato da je EPS, nestručnim i koruptivnim radnjama rukovodstva sa Mićom Grčićem na čelu, po partijskoj liniji postavljenog direktno sa državnog vrha, oštećen za više stotina miliona i doveden do raspada sistema. Isto tako je poznato da je Grčić, umesto da bude izveden pred sud, sklonjen na mesto pomoćnika predsednika opštine Obrenovac. Otvaranjem slučaja EPS, došlo bi se i do njega i do svih onih koji su ga uzeli u zaštitu, čuvajući sebe. Nije Grčić, spiskao tolike pare samo na svoja zadovoljstva, kakav je ne bi ni znao šta bi sa tolikom lovom, on je imao zadatak da novac iz EPS-a usmerava tamo gde mu se kaže. Zato i nije bilo istrage u njegovom slučaju, jer bi se tako moglo otkriti i zašto je EPS doživeo kolaps i gde su pare otišle, ali i ko mu je izdavao uputstva.

Ista je situacija i u svim drugim javnim preduzećima, državnim firmama i institucijama, kao i kompanijama u kojima država ima učešće u vlasništvu. Samo se iznosi opljačkane imovine razlikuju u zavisnosti od prirode i obima njihovog poslovnja i količine para sa kojom raspolažu.

Od najvećih, kao što su EPS ili Telekom, do najmanjih javnih preduzeća po opštinama. Svi otimaju od građana i kradu, uglavnom za partiju koja im je to i omogućila i njene finansijere u liku novokomponovanih tajkuna i mafijaša. Pritom, zadržavaju ponešto i za sebe kao nadnicu za strah od odgovornosti koju će snositi, ako budu uhvaćeni.

U tom korumpiranom lancu građanima krv pije i bezbroj parazita, kao što su, naprimer, izvršitelji, koji se, uz blagoslov sudova, kao posrednici ugrađuju u cenu, uvećavajući tako dugovanja građana višestruko.

Kako se to u najrazličitijim formama odražava na sudbinu svih nas, pokazaću na sopstvenom primeru. Naime, pre nekoliko godina sam dobio pismeno obaveštenje od PIO fonda, da su mi greškom uplaćivali veću penziju nego što mi pripada za nekoliko stotina dinara mesečno. Tako se nakupilo nekih 2700 dinara, koje treba da uplatim u roku od 15 dana. Nazvao sam ih i saopštio im da nemam ništa protiv da oni svoju grešku sami i isprave na isti način kako su je i napravili, a s obzirom da iznos nije prevelik mogu to u celosti da odmah obustave od naredne penzije.

Objasnili su mi da oni to ne smeju da rade bez mog odobrenja, te da moram da dođem da im to potpišem. Odbio sam sa obrazloženjem da ne mogu da im potpišem da sam primao veću penziju nego što mi pripada u vreme kada sam zapravo primao mnogo manju, zbog protivustavne obustave od 10 hiljada dinara mesečno, koju su upravo oni sprovodili bez moje saglasnosti pune četiri godine. Nismo mogli da se dogovorimo, pa su me tužili sudu i o tome obavestili.

Sa nestrpljenjem sam očekivao poziv suda kako bih tamo postavio pitanje, kako to ja mogu biti biti optužen za njihovu grešku i dokazao da nisam ja dužan PIO fondu pišljivih tri hiljade dinara, nego oni meni punih 480 hiljada. Ali, taj poziv nikad nisam dobio, pa sam u odsustvu osuđen da fondu platim za njihovu pogrešku, koju su mogli i da isprave a da ja ni ne znam, kao što nisam znao ni za navodni višak. Naravno, uz dodatne sudske troškove.

Elem, iz principa nisam želeo ni to da platim, tako da sam nedavno dobio obaveštenje od izvršioca da je PIO fondu naloženo da mi prinudnom naplatom od penzije odbije iznos presuđene kazne, uz zatezne kamate i troškove izvršioca, koji su troduplo veći od same kazne. Pri tom, niko ne može da mi objasni ni šta je izvršilac radio u tom slučaju, osim što je prepisao presudu i sa dodatom svojom zaradom prosledio je fondu i meni.

Tako je moj nepostojeći dug, od nepune tri hiljade, narastao na preko petnaest hiljada dinara. Da ne pričam o nekim drugim neosnovanim i enormnim kaznama u saobraćaju, kao što je jedna od 24 hiljade dinara za parkiranje na navodnom travnjaku, kada mi je jedan točak preko bankine nagazio u blato gde bi trebalo da bude trava. Nema potrebe, jer svako se može setiti više sličnih slučajeva u kojima ga je država, na ovaj ili onaj način oštetila, pa i opljačkala uz blagoslov suda, čiji je zadatak da štiti njene interese, umesto prava građana.

Tako se svi možemo prepoznati u ovoj borbi za pravdu, započetoj povodom slučaja tužiteljki, jer to je paradigma koja se tiče svih građana uhvaćenih u ralje tri grane vlasti uzurpirane od jednog čoveka. Vučić je to odmah i lično potvrdio tako što je podršku, koja im je pružena od kolega i javnosti, nazvao političkom hajkom protiv glavnog tužioca Stefanovića, koji je njih dve poslao u budžak. Kao i obično, predsednik je i tužilac i sudija.

Ta Vučićeva presuda je ujedno i odgovor na zahteve sa protesta ispred vlade i višeg tužilaštva, da se sklonjene tužiteljke vrate na poslove koje su započele i dovele do hapšenja osumnjičenih i podizanja optužnice, a da budu smenjeni njihov šef Stefanović i njegova šefica Zagorka Dolovac, poznata po tome što se nikad ne meša u svoj posao.

Budući da su prvi protesti bili relativno malobrojni, nastavak borbe najavljene novim protestima deluje beznadežno, ali na osnovu nekih ranijih iskustava sa protestima, koji umeju da potraju i budu sve masovniji, i znajući Vučića u sličnim situacijama, ne mora biti tako. On se u početku, nastojeći da zastraži i demorališe, odlučno i surovo obračunava sa svim kritičarima, ali itekako ume i da odstupi kad zagusti. Setimo se samo kako je odustao od iskopavanja litijuma, kad su tamošnji seljani i brojni građani, ozbiljno zapretili. Ali, popustiće samo onoliko koliko bude morao u datom trenutku, što se vidi po tome kako sada ponovo priprema teren za rudnik litijuma.

Taj scenario dobro nam je poznat i po slučaju Savamale, kada je najpre podržao rušenje izjavom da bi on lično seo na bager i to radio u sred bela dana, a ne kao „kompletni idioti" koji su se krili pod okriljem noći. Međutim, kasnije, u strahu od masovnijih protesta, direktno je optužio gradsku vlast u Beogradu, pa čak i sklonio Sinišu Malog sa mesta gradonačelnika u zavetrinu dok oluja ne prođe. Naravno, njegovo tužilaštvo nije ni prstom mrdnulo tim pvodom, a kada su se strasti smirile, Malog je unapredio u ministra.

U ovom slučaju, koji je specifičan po tome što je pobuna krenula iznutra, iz najvažnijeg šrafa u njegovom sistemu vlasti, počeće da popušta i ako ulični protesti ne budu bog zna kako masovni, samo ako tužioci budu dosledni u podršci koleginicama. Bojanu Savović i Jasminu Paunović, svojim potpisima je već podržalo njih tridesetak, a prećutno gotovo i svi ostali, jer imaju slična iskustva u sprečavanju da rade svoj posao po zakonu i savesti.

Ako budu uporni, pridružiće im se i još neke suduje, kao što su to učinili advokati koji su i organizovali prvi protest. A to je već samo po sebi sila sa velikim pregovaračkim, da ne kažem ucenjivačkim kapacitetom, a sa Vučićem se ne može drugačije, jer svi zajedno bi mogli potpuno da blokiraju rad sudova i dovedu u pitanje celokupni sistem pravosuđa, a time i vlasti.

U takvoj situaciji, Vučić će, po običaju, pokušati da se cenka, pa će kao prvi ustupak biti smena glavnog tužioca Stefanovića, koji je i njemu kriv jer ga je svojim nezgrapnim postupkom doveo u nezgodnu situaciju u najnezgodnijem trenutku, kad već ima ozbiljnu pobunu povodom sporazuma o Kosovu, koji je na svoju ruku prihvatio.

Usluga republičkog tužioca, Zagorke Dolovac, mnogo teže će se odreći, ali i na tu žrtvu će biti spreman ako ne posustane pritisak iz pravosuđa i celokupne proevropske javnosti, čija podrška mu je neophodna da bi politički preživeo predaju Kosova i okretanje leđa Putinu i Rusiji. Ali, na taj način će sam sebi izmaknuti stolicu na kojoj sedi, jer će omogućiti da se otvore brojne afere koje je dosad uspešno neutralisao, tako što ih je njegovo tužilaštvo držalo zaključano po fiokama ili njegove sudije beskonačno odlagale do zastarevanja.

Pravda za pravosuđe, dakle, otvorila bi vrata slobodi i pravdi u čitavom društvu. A, o tome da li će do toga doći, paradoksalno ali sasvim zasluženo, odlučivaće opet Kosovsko pitanje. I to je nakakva pravda, jer na toj priči je Vučić i došao na vlast i na njoj utemeljio svoj apsolutistički režim.