Na nišanu

Biblijska pljačka rudnih bogatstava Srbije: zlatna, srebrna i ostale groznice

OTIMAČINA DO POSLEDNJEG ČINA

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima (Službeni glasnik RS br. 40/2021) koji je stupio na snagu 30.04.2021. godine, režim Aleksandra Vučića širom je otvorio vrata masovnoj invaziji svetskih rudarskih korporacija, sa kriminalnim pedigreom i zločinačkim ambicijama. Srbija, i zvanično druga u Evropi po proizvodnji zlata, istraživanje i eksploataciju ovog i drugih plemenitih metala, prepustila je stranim korporacijama. Taj veleizdajnički posao (u nizu sličnih) obavio je režim Aleksandra Vučića, čime je pljačka Srbije, na zemlji i pod zemljom, zaokružena. Temeljno, surovo, kriminalno i konačno, zločinački. Jer, reč je o otimačini onog što građani Srbije imaju kao „nacionalno blago", dakle, poslednje na šta su mogli da računaju u neizvesnim vremenima koja dolaze.

Nikola Vlahović

Sada već davne 2013. godine, od 24. do 30. juna, neposredno nakon što je Aleksandar Vučić preuzeo svu vlast, u Srbiji je boravio poznati geolog-inženjer i „prijatelj CIA", Bajron King, diplomac sa Harvarda, bivši američki marinac, bivši savetnik najvećih svetskih naftnih kompanija, milioner koji je obišao sve najpoznatije rudnike zlata na svetu (osim Rusije, gde mu to nije dozvoljeno!) a posebno u Južnoj Africi.

Prvi put je u Srbiju došao prethodne 2012. godine, da proveri da li se „investicija CIA", Aleksandar Vučić, udobno smestio na položaj budućeg diktatora Srbije. Potom je prvo obišao Borske rudnike, a zatim, nimalo slučajno i „ Deli Jovan", gde je sedam dana vršio ispitivanja (mada nije imao službenu dozvolu za to). U svom magazinu „Investitor", koji se štampa u ograničenom broju primeraka, samo za probranu publiku, pisao je da u Borske rudnike i „Deli Jovan" vredi ulagati, tačnije, otkupiti ih. Konačno u junu 2013., on dolazi ponovo u Srbiju i dovodi sa sobom predstavnike četiri velika svetska rudarska magnata. Tadašnja Vlada Srbije stavila im je na raspolaganje čak i helikopter! A, kako „neko tamo u Londonu" dobro zna da „Deli Jovan" ima zlata u rudi znatno više od 10 do 15 procenata po toni, dakle, i više od granice potrebne za komercijalne eksploatacije, bilo je jasno šta sledi.

Skoro deceniju kasnije, zvanične informacije nadležnih svetskih institucije, na dan 29. jul 2022. objavile su da je Srbija po proizvodnji zlata zauzimala drugo mesto na evropskom kontinentu, što su potvrdila i saznanja Geološkog zavoda Srbije i Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Radio Slobodna Evropa (RSE) objavio je te godine informaciju da su najznačajnija ležišta i polja zlata u istočnoj Srbiji.

Stručne službe američkih istraživača rudnih bogatstava čitavog sveta, smatraju da Srbija ima najmanje 600 tona „neotkopanog" zlata.

U Ministarstvu rudarstva i energetike Srbije danas i ne kriju da su „overene" rezerve zlata u ležištu Čukaru Peki preko 116 tona, dok je procena da se u kompletnom ležištu koje je u fazi istraživanja nalazi oko 750 tona zlata. Taj rudnik u okolini Bora na istoku Srbije zahvaljujući režimu Aleksandra Vučića, zaposela je kineska komanija „Ziđing" još i u oktobru 2022. Godine, najavivši da će u taj projekat uložiti blizu 500 miliona dolara. Odobrenje za izvođenje rudarskih radova na istraživanju donje zone rudnika bakra i zlata "Čukaru Peki" Ziđinu uručilo je, nešto ranije, nadležno ministarstvo. Bilo je to 28. jula 2022. godine.

Zašto je režim Aleksandra Vučića predao ovo „faraonsko blago" države Srbije? Ima li boljeg dokaza da ova opaka štetočina, duboko svesno udara na temelje vekovne državnosti Srbije i njenih dobara?

Krajem juna meseca 2022. godine, u nekim „zabačenim" novinskim rubrikama, pojavila se kratka vest da će kroz stečaj šabačke firme „Inter Kop", biti stavljeni na prodaju rudnici u Zablaću i Volujcu procenjeni na ukupno 138 miliona dinara. Iza te vesti stajao je ovlašteni stečajni upravnik koji je rudnik u Volujcu procenio na 83 miliona dinara, a rudnik u Zablaću na oko 55 miliona dinara. Rudnici su navodno prodavani „metodom javnog prikupljanja ponuda".

Ovakve, očigledno nikome bitne prodaje i kupoprodaje rudnika svih gabarita, uglavnom su nezapaženo prošle, usled opšteg medijskog ludila koje već punu deceniju svakodnevno proizvodi režim Aleksandra Vučića. U senci raznih mafija, od građevinske do finansijske, u Srbiji deluje jedna opaka mafija koja se okomila na ključne prirodne resurse, a pre svega, na izvore zdrave pijaće vode i rudna bogatstva. A, kao što je poznato, Srbija je prebogata rudama i mineralima svih vrsta, čak i onim najređim, koji postoje samo na nekoliko mesta u svetu. Ovo „domaće zamešateljstvo" sa šabačkom firmom „Inter Kop", potpuno je na margini grandioznih planova za pljačku srpskog rudnog blaga, uz blagoslov Vučićevog režima.

Ko se to okomio na srpske rudnike, ko danas kopa, istražuje i konačno upravlja većinom nalazišta kvalitetne rude i minerala?

Zloglasni Rio Tinto, najpoznatiji među njima, predstavlja samo jednu od srodnih korporacija „dizajniranih" tako da im je prioritetni posao korumpiranje najviših državnih institucija, pa onda lokalnih samouprava, pa konačno i građana (u naseljima, selima i zaseocima) koji slučajno „sede" na još neotkopanim rudnim blagom. A, poput Rio Tinta, danas u Srbiji deluje na desetine najvećih svetskih eksploatatora kvalitetnih ruda i minerala.

Jedna od takvih, slobodno govoreći, kriminalnih korporacija, "Konstantin Resources", danas u Srbiji ima najveći prostor na kome istražuje (a negde već i eksploatiše) rude. Dakle, u svom posedu (na kome istražuje, kopa i radi šta god hoće!) ima mnogo veći prostor nego po zlu poznati Rio Tinto! Reč je o površini od 71.089 hektara, što obuhvata lokacije od Istočne Srbije, preko Šumadije, do Podrinja na krajnjem zapadu.

Pomenuta korporacija, kojoj su glavni ciljevi istraživanja zlata, srebra i bakra, osnovala je u Srbiji 15. avgusta 2017. godine posebno preduzeće, koje je u međuvremenu nekoliko puta menjalo vlasničku strukturu. Prilikom osnivanja, kao njen vlasnik upisana je kompanija "West End Resources PTY LTD" iz Australije. Međutim, 2019. je kao novi vlasnik firme upisana "Konstantin Resoruces PTY LTD", koja je i u Australiji promenila naziv, a zadržala isti registarski broj.

Pri registraciji, kao zakonski zastupnik i direktor "Konstantin Resources" u Srbiji je naveden Vaughan Scott Wisharkoji je u Australiji povezan se nekoliko kompanija iz oblasti istraživanja ruda i rudarstva. U poslednjoj promeni u Aganciji za privredne registre, dana 24. maja 2021. godine, on je izbrisan kao zakonski zastupnik srpskog predstavništva korporacije.

Dostupni i manje dostupni podaci o problematičnom kineskom državnom preduzeću i njegovom predstavništvu u Srbiji („Serbia Zijin Mining", „Balkan Exploration and Mining", „Tilva") i („Serbia Zijin Bor Copper"), istražuje rude na blizu 60.000 hektara, na lokacijama opština i gradova Bor, Majdanpek, Žagubica, Zaječar, Ljubovija, Osečina, Valjevo, Mali Zvornik, Krupanj, Bajina Bašta i Kosjerić. Koliko je daleko otišla megalomanska ambicija te kineske „hidre" i koliko je kriminalan režim Aleksandra Vučića, govori i činjenica da su Kinezima ekspresno obezbeđenja prava na istraživanje ruda i minerala čak i na teritoriji opština Voždovac, Sopot i Barajevo! Srećom, iz nekog razloga, ta prava su povučena još 22. februara 2022. godine.

Kineska „franšiza" pod imenom „Serbia Zijin Mining" je u formalnom vlasništvu kompanije „Cukaru Peki B. V.", registrovane u Holandiji. Preduzeća „Balkan Exploration Mining" i Tilva su vlasništvu kompanija registrovanih na Britanskim Devičanskim Ostrvima, a u preduzeću „Serbia Zijin Bor Copper", Republika Srbija ima vlasnički udeo od oko 40 odsto.

Ali, osim „brata Sija" i njegovih rudarskih kompanija, desant na srpska rudna blaga izvršilo je i više njima srodnih kanadskih kompanija. Među njima i kompanija "Mundoro" preko preduzeća "Stara Planina Resources" i "Valdor Resources" kontroliše 51.744 hektara istražnog prostora u Srbiji.

Preduzeće "Stara Planina Resources" je osnovano 2011, a od 2015. vlasnik firme je "Mundoro Middelen B. V", registrovana u Holandiji, čije je sedište Kanadi. "Mundoro" u Kanadi poseduje i firmu "Great Mountain Ventures Ltd" koja je vlasnik preduzeća "Valdor Resources" osnovanog u Srbiji 2020. U svim ovim firmama, kako srpskim podružnicama, tako i u Kanadi, kao direktorka upisana je izvesna Teodora Dečev, investiciona bankarka iz Kanade.

Jedna od najvećih kanadskih kompanija za istraživanje i eksploataciju ruda, "Dundee Precious Metals", dobio je u Srbiji odlukom Vučićevog režima, preko 40.000 hektara, preko preduzeća „Dunav Minerals"i „DPM Avala", i to na „širokom fronu" lokacija opština i gradova Gornji Milanovac, Brus, Kuršumlija, Medveđa, Bor, Petrovac na Mlavi, Žagubica i Kučevo. Pomenute kanadske „franšize" „Mineral" i „DPM Avala" su u formalnom vlasništvu kompanije „Dundee Precious Avala S.a.r.l," registrovane u Luksemburgu, a čije sedište je u Kanadi.

Povezana preduzeća „Tara Gold" i „Zlatna Reka Resources", istražuje rude i nalazišta zlata, na oko 38.000 hektara, na lokacijama opština i gradova Golubac, Kučevo, Žagubica, Kruševac, Prokuplje, Aleksinac, Blace i Novi Pazar. „Tara Gold" je osnovana 23. juna 2016, a kao vlasnik upisana je kompanija „Eldorado Gold Cooperatief U. A. iz Holandije". Potom se odnekud pojavila kompanija ISIHC Ltd. iz Velike Britanije i preuzela taj posao.

Inače, treba reći da je preduzeće „Zlatna Reka Resources" osnovano 2020. i njen formalni vlasnik je Betoota Holdings Ltd. iz Velike Britanije, koja je u Londonu prijavljena na istoj adresi kao i ISIHC Ltd. Obe firme su preko kompanije Ibaera Capital sa Kajmanskih ostrva povezane sa istoimenom investicionim fondom iz Australije. Ovde je, kao i u većini ovde nabrojanih slučajeva, reč o „investicionom kapitalu" nepoznatog porekla, što predstavlja nesaglediv potencijal za čisti kriminal koji i jeste na delu, kad su rudna bogatstva Srbije u pitanju.

Kanadske kompanija "Medgold Resources" preko svoje ispostave u Srbiji ("Medgold Istraživanja")., koje kontroliše oko 20.000 hektara istražnog prostora u opštinama Trgovište i Bosilegrad. U Agenciji za privredne registre su upisani 14. januara 2016, nepun mesec posle usvajanja pomenutog akta. Kao prvi vlasnik upisan je advokat Marko Ćurić. Od 25. novembra 2021. preduzeće je u formalnom vlasništvu firme "Tlamingo Mining" registrovane na Malti, ali je zapravo reč o podružnici kanadske kompanije "Medgold Resources".

Nisu samo strane kompanije krenule u masovnu akciju pretraživanja i eksploatacije rudnog blaga, pod pokroviteljstvom Vučićevog režima, nego i domaće. Tako je „Metalfer Srbija" dobio „na dar" pravo da istražuje rude je na preko 30.000 hektara, na lokacijama opština i gradova Mali Zvornik, Krupanj, Ljubovija, Gornji Milanovac, Medveđa i Kuršumlija. Ali, zanimljivo je sledeće: „Metalfer Srbija", registrovan je 1. aprila 2002. i u suvlasništvu je Branka Zečevića, Zorana Lojovića i Stefana Zečevića. Dakle, jedva godinu dana od kad postoje, a već...

Ova masovna histerija, „zlatna groznica" i juriš na najkvalitetnije rude i minerale u Srbiji, nisu od juče. Podsećanja radi treba reći da je još 2007. godine, za vreme poslednje vlade Borisa Tadića, najavljena privatizacija osam strateški važnih rudnika, a za tu priliku birali su i privatizacionog savetnika, koji je, naravno, odlučio na štetu države a za račun vladajuće koalicije. Bio je to „model" koji je Vučićev režim od 2013. godine primenjivao, sve do promene Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, koji je otvorio vrata mafijaškim korporacijama iz celog sveta, da krenu u prekopavanje Srbije.

Tada je Vlada Srbije raspisala tender za izbor privatizacionog savetnika koji je trebao da sačini koncept restruktuiranja i prodaje osam srpskih rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom.

Kupcima su tada po bagatelnim cenama ponuđeni zaječarski rudokopi "Lubnica", "Vrška čuka" i "Bogovina", Ibarski rudnici, "Jasenovac" kod Krepoljina, sjenički "Štavalj", "Rembas-Resavica" kod Despotovca i sokobanjski "Soko".

Tadašnji pomoćnik ministra rudarstva i energetike Srbije, izvesni Dejana Rajković, tvrdio je na sav glas da je privatizacija jedini spas za ove rudnike uglja, „jer oni godišnje prave gubitke koji prevazilaze milijardu dinara". A, reč je bila o lošem upravljanju i potrebi za brzim novce a ne dugoročnim planovima. Tada je još uvek u tim rudnicima radilo preko 5.000 radnika!

Mada je prodaja rudnika olova, cinka i bakra na Rudniku kod Gornjeg Milanovca nazvana „primerom uspešne privatizacije rudnika", te je navodno država od naknade za korišćenje mineralnih sirovina dobijala značajne prihode, stvari nisu izgledale tako idealno. Jedno domaće preduzeće ("Contango") kupilo je na javnoj aukciji 70% rudnika i flotacije "Rudnik". U "Rudniku" je bilo zaposleno oko 400 radnika.

Već tada se videlo da će srpsko rudarstvo u budućnosti imati problem sa nedostatkom kvalitetnog inženjerskog kadra, te da zakonodavstvo sprema grobnicu domaćim rudarskim preduzećima. Čekala se samo pojava „korisnog idiota". I on se pojavio 2012. godine, u liku Aleksandra Vučića, na radost stranih mešetara i raznih „investitora" bez novca ali sa megalomanskim idejama. Strane rudarsko-geološke firme koje vrše istraživanja u Srbiji, tada su prvi put povećale obim istraživanja. „Rudnik" u opštini Gronji Milanovac, osim olova, cinka i bakra, ima i velike rezerve srebra, ali nikad od rasapada Jugoslavije nije imao kvalifikovane radne snage ni najboljih inženjera. Ali, onima koji su došli u posed ovog rudnika, zadovoljli su se i polukvalifikovanom i nedovoljno obučenom radnom snagom.

Na Dan rudara, 2018. godine, 6.avgusta, neko se drznuo da pomene veliki rudarski štrajk iz 1906. godine baš na taj dan. Nije bilo pravo režimskim ljudima, odani Aleksandru Vučiću, da slušaju o vremenima kad je na početku veka osvojeno pravo na radničke štrajkove.

Jer, u tom trenutku, već su bili privatizovani skoro svi rudnici uglja kao i neki EPS-ovi površinski kopovi Kolubare i Kostolca. Tog dana je upriličena i svečanost u Boru (ciljano, sa razlogom) a u Klubu RTB-a Bor u Brestovačkoj Banji, došla su delegacije „visokih zvaničnika", ambasadori i drugi predstavnici stranih ambasada, kao razni „poslovni partneri", navodni prijatelji kompanije i, pripadajući društveo politički talog ovog regiona.

Ministar rudarstva i energetike u Vlade Republike Srbije Aleksandar Antić, održao je govor. Bila je to u „oblandama" zamotana poruka o dolasku „kineskog partnera", koji danas ruši brda i iseljava stanovništvo iz ovog kraja istočne Srbije. Evo šta je Antić tada rekao: "RTB Bor je stabilna kompanija i upravo iz tog razloga danas kada se nalazimo u fazi odabira strateškog partnera mi imamo interesovanje velikih, značajnih svetskih kompanija za učešće na tenderu".

Javnost je tada, slučajno, usled jedne neoprezne izjave, saznala šokantnu istinu, da u jamama Resavice još kopaju ručno!Dakle, lopata i kramp!

I umesto da Vučićev režim nađe stručan inženjerski menadžment, dobro ga plati, kao i rudare i ostalo osoblje, i tako sačuva Resavicu, pribeglo se jednostavnom, a vrlo glupom rešenju: iz budžeta Srbije, odobrena je dotacija od preko četirimilijarde dinara. A, onda još gluplji potez: Vučićeva vlada spremala je „akcioni plan" uz podršku Svetske banke. Dakle, još jedno novo zaduženje! Ili nije uopšte bilo glupo, nego planirano, zlonamerno, podlo i subverzivno!

Bio je to tek uvod u priču o dolasku „kineskih spasitelja", koji danas surovo eksploatišu rudna bogatstva ovoga kraja, a u međuvremenu su unakazili prirodu i rasterali dobar deo lokalnog, uglavnom mladog stanovništva.

Samo u jednom slučaju (Rio Tinto) došlo je do masovne pobune i pravne internacionalizacije ovakvog divljaštva. To je otišlo toliko daleko da su od 5. do 9. aprila u Londonu, u organizaciji Londonske rudarske mreže (London Mining Network) održani Dani akcije protiv kompanije Rio Tinto, koja je svojim delatnostima širom sveta dovela do grubih kršenja ljudskih prava i ekoloških katastrofa, pa čak i jednog građanskog rata.

Britanska štampa pisala je tih dana o skandalu na jugu Evrope, u zapadnoj Srbiji, o planovima Rio Tinta da otvori rudnik litijuma i time trajno zatruje vode drinskog sliva, pa je posebno citirano jedno važno zapažanje: „Ako se ovakav rudnik otvori, u slučaju da se projekat dogodi, pitanje je samo kada će se dogoditi ekocid i kada ćemo dobiti drinsku vodu zagađenu teškim metalima i sumpornim kiselinama".

A 1.

Otimačina „Trepče"

Sa izvozom od preko 150 miliona dolara, „Trepča" je 1996. bila najveće izvozno preduzeće u SR Jugoslaviji. Samo od 1996. do 1999. u njenim pogonima proizvedeno je 2.538.124 tone ruda olova i cinka. Sadržaj metala u rudi iznosi oko 7,6 za olovo i 4,6 za cink, čime se „Trepča" ubrajala u najizdašnije evropske rudnike.

U vreme SFRJ i SRJ kombinatu je pripadalo deset rudnika koji su snabdevali tri postrojenja za prečišćavanje rude, koja se zatim topi u topionici cinka u Zvečanu. Kop u Starom trgu, koji je sam davao 50 odsto eksploatacije rude, kao i oni u Ajvaliji, Novom brdu, Kišnici i Badovcu zaposleni su napustili odmah posle ulaska snaga NATO-a 1999.

Proizvodnja tada još nije bila potpuno zaustavljena, jer 20 odsto eksploatacije i dalje dolazilo iz rudnika Crnac i Belo brdo, koji se nalaze na severu Kosova (opština Leposavić, potkopaoniči kraj), gde je uticaj vlade u Prištini bio ograničena.

Usko grlo celokupne proizvodnje kombinata „Trepča" bila je topionica cinka u Zvečanu, koja se nalazi na prostoru gde se graniče srpski i albanski deo Kosovske Mitrovice. Do 15. novembra 1999. tamo se proizvodnja normalno odvijala. Ali, već 25. juna 1999. anglo američki „protonamesnik", Bernar Kušner, objavio je Ukaz u kome je krupnim slovima pisalo „da uprava nad srpskom i jugoslovenskom svojinom na Kosovu i Metohiji prelazi na UNMIK", što je bilo suprotno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, u kojoj je podvučeno da NATO i KFOR neće povređivati teritorijalnu celovitost SR Jugoslavije i da priznaju Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo.

Nešto kasnije, 12. novembra 1999. Kušnerov predstavnik je pred 400 radnika rekao „da topionica ne sme više da proizvodi za Srbiju i Jugoslaviju", te zabranio zaposlenima da uđu u krug fabrike. Ova okupacija je privremeno okončana 26. maja 2000. godine, nakon što je veliki požar uništio topionicu cinka. To se poklopilo sa zahtevima koje je špijunska „firma", „Međunarodna krizna grupa" formulisala u dokumentu još 26. novembra 1999. pod naslovom: „Trepča-uneti smisao u lavirint".