Potičem iz jednog sela u Banatu, Jaša Tomić i dobro poznajem mentalitet ljudi koji su fascinirani gradnjom kuća jer u tome vide uspešnost onoga ko gradi. Tom logikom fascinacije krenuli su mnogi koji su započinjali velelepne građevine za koje nisu bili materijalno sposobni da ih dovrše pa sada stoje kao svojevrsni spomenici gluposti. Ako bismo zašli po Srbiji mogli bismo da nabrojimo stotine hiljada takvih građevina u koje su ljudi gledali sa divljenjem dok su se gradile, a sada služe za podsmeh i anegdote. Aleksanar Vučić nažalost jako dobro poznaje mentalitet našeg naroda i vlada tako što podstiče najgore stereotipe. Tako da već neko vreme imamo priču da Srbiji ide dobro jer se puno grad, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Miroslav Parović
U televizijska studija se donose slike nekih završenih objekata, ali još mnogo više donose se nacrti planova za budućnost (otprilike na jedan objekat koji je izgrađen i u funkciji Vučić, Mali, Vesić i Ana Brnabić donose po tri slike nečega što ne postoji nigde osim na slici i tako još dodatno pojačavaju utisak). Međutim, svi dostupni podaci govore o velikom padu građevinskog sektora tako da će krenuti da pada i snaga propagande: „Nikada se nije gradilo kao sada."
Prema zvaničnim podacima o broju novoizdatih građevinskih dozvola može se videti da u poslednjih osam meseci postoji značajan pad. Samo u martu mesecu izdato je 10% manje nego u istom periodu prošle godine. Ovo praktično znači da će u 2023. već doći do osetnog i vidiljivog pada građevinskog sektora, a ako se trend pada izdavanja građevinskih dozvola nastavi najkasnije do 2025. godine možemo očekivati potpuni krah pre svega stanogradnje.
Ako dođe do ovakvog scenarija, a sve ukazuje da se ka tome ide, to će značiti značajan pad ukupne privredne aktivnosti i veliki rast nezaposlenosti. Ovo će prvo biti vidljivo van Beograda i Novog Sada (u kojima za sada nema osetnijeg pada građevinskog sektora), ali će se neminovno proširiti i na ova dva glavna ekonomska centra.
U praktičnom smislu to znači da će hiljade ljudi koji sada rade kao zidari, tesari, keramičari, električari ili pomoćni radnici na građevini ostati bez posla. Isto tako, padom građevinskog sektora pada i transport i prodaja građevinskog materijala, smanjuje se proizvodnja i kupovina nameštaja i još mnogo stvari koje su međusobom povezane.
Poseban problem predstavlja to što ne postoji program supstitucije ovog očekivanog pada nekim drugim visokointezivnim poslom ka kome bi se postojeća građevinska opeartiva preorijentisala. A razlog za ovo leži u drugom stereotipu. Naime, koliko se ljudi u Srbiji dive gradnji kao takvoj toliko su nezainteresovani za bilo kakvo uređenje ili preuređenje. Tako da se već duže vreme propušta velika prilika da se postojeće građevinske firme i zaposleni preorjentišu na energetsku, estetsku i generalno funkcionalnu sanaciju već postojećih objekata.
Mi u Srbiji imamo stotine hiljada kuća i zgrada koje su potpuno energetski neefikasne. U njima se često troši i do 100 posto više energije negoli što je uobičajeno potrebno i tako se na godišnjem nivou bukvalno u vetar baca stotine miliona evra. Zamenom prozora i vrata, kao i stavljanjem izolazije na zidove, praktično bi se u toku jedne godine drastično smanjili izdaci za energiju i od toga bi koristi imali i građani, ali i društvo i država u celini.
Na sposlovima energetske sanacije zgrada moglo bi se uposliti jako puno ljudi, kao i velika prateća efektiva. Međutim, to se ne vidi na način na koji se vidi kada se negde izgradi zgrada, a i mafija mnogo manje može da ima profita u takvim poslovima i zbog toga niko i ne pomišlja da se stvari usmeravaju u tom pravcu. Prosto nije profitabilno za braću i kumove, a i glasači na to ne reaguju onako kako Vučiću treba.
Takođe, mogla bi da se rekonstruiše uveliko dotrajala vodovodna mreža širom Srbije, kao i da se konačno završe kanalizacije i prečišćivači vode za koje su uzeti kineski krediti još pre dve godine. Ali ni to nije politički previše atraktivno pa se vlast pre odlučuje da pravi stadione koji šljašte i lepše se slikaju od vodovodnih i kanalizacionih cevi.
Naredni veliki problem koji Srbija ima je to što se država puno zadužila da bi se veštački podigla privredna aktivnost prevashodno bazirano na gradnji i subvencijama za strane kompanije. Ovakav vid ulaganja nije doveo do uvećanja proizvodnje dodatne vrednosti tako da sada ne postoji lako dosutpan kapital kako bi se eventualno započela neka nova visokointezivna infrastrukturna ulaganja. Oni projekti za koje se mogu naći finansije mahom su takvi da se ne može angažovati previše domaće efektive.
Primera radi, moguće je naći finasije za izgradnju hidroenergetskog sistema Bistrica, ali na izgradnji tog objekta ne mogu da budu uposleni oni ljudi koji recimo grade stanove u Beogradu. Takođe, jako mali broj domaćih firmi uopšte ima reference za izgradnju ozbiljnih infrastrukturnih objekata što dovodi do toga da moraju da budu angažovane strane kompanije kod kojih onda naše rade kao podizvođači. Tako da su sve prilike da će mnogi novokomponovani biznismeni koji su u prethodnih nekoliko godina zaradili puno para kao investitori proći kao njihove kolege koji su se istim poslom bavili tokom prvog buma stanogradnje od 2003. do 2009. godine.
Ti investitori i njihove firme su nestali poput hrvatskih kraljeva, dodouše o njima barem postoje tragovi da su postojali u vidu ntpisa na zgradama koje su pravili.
Još jedan pokazatelj je vrlo indikativan. Nime, naprednjačke lopovčine sve više pare koje su pokrali ulažu u kupovinu zemlje, a sve manje u bilo kakve investicije. Oni naravno jako dobro znaju u kakvo su stanje doveli državu i zbog toga se grčevito bore da se osiguraju.
Ovde je važno naglasiti da se kvalitetnim zakonskim rešenjima i nezavisnim tužilaštvom bez problema može oduzeti i ta nelegalno stečena imovina konvertovana u vojvođanske oranice, tako da se ne nadaju previše i da ne računaju kako su sigurni. No, dok pravna država ne proradi valja pokušati sačuvati nešto od privrednog ambijenta koji će biti kakva takva osnova za oporavak zemlje nakon uklanjanja pošasti Vučićeve vlasti.
U tom pogledu važno je sačuvati nekoliko preostalih strateških resursa. Prvo je poljoprivredno zemljište u vlasništvu naših državljana i države Srbije. Ovde se radi o nekoliko miliona hektara relativno kvalitetne zemlje i vodni resurs koji se može koristiti za navodnjavanje.
Na ovim površinama se mogu proizvesti značajni viškovi hrane, ali i pristojna količina različitih vrsta biogoriva i drugih materijala koji spadaju u one koji se mogu reciklirati i shodno tome ne opterećuju prirodu. Te fabrike na otvorenom sa proširenom paletom izlaaznih proizvoda mogu i moraju biti značajni zamajci privrednog razvoja u bliskoj budućnosti.
Drugi važan resurs su razne vrste rudnih bogatstava koje se kod nas nažalost tretiraju na način identičan onom u Africi. Naime, rudarstvo ima smisla i nekoliko puta u našoj istoriji nas je pronalazak nekog bitnog materijala značajno pogurao i uticao na neke velike i značajne istorijske pobede. Ali uvek su pobede išle tako da su naši rudnici stvarali vrednost za našu zajednicu.
Međutim, Vučić u stilu kolonijalnog upravnika neše resurse poklanja drugima u zamenu za to da ga podržavaju da doživotno bude vladar Srbije. Na taj način srpsko društvo trpi samo štete i bukvalno ne vidi nikakve koristi od rudarstva te je onda potpuno prirodna pobuna koja se oko te teme dešava širom zemlje. Mnogo bi sve drugačije bilo kada bi se mineralne sirovine prerađivale kod nas i pravile višesutruku dodatnu vrednost koja bi se onda dalje koristila za opšti interes.
Tu treba uzeti primer rudnika uglja koje radnici, ali i čitava srpska javnost brane jer negde svi osećamo da su nam ti rudnici pomogli kada nam je bilo najteže tokom sankcija i ratova devdesetih. A nije da ne zagađuju i nije da ne bi umesto njih u kolubarskom kraju moglo da se radi i nešto drugo, ali ukupno gledano pozitivne stvari su pretegle.
U tom smislu treba posmtrati i jadarit koga nipokoju cenu ne treba dati u korupcionaškom aranžmanu sa Rio Tintom ili zamenskim kombinacijama koje Vučić trenutno dogovara. Jadarit kao nacionalno blago može se eksploatisati samo u državnoj režiji na način na koji se radi sa ugljem. Treći resurs je državna kontrola proizvodnje električne energije gde se mora postaviti jasan cilj da ta delatnost uvek mora imati prefiks javnog interesa. To podrazumeva da sistem proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije ne može biti prodat iznad 49% i da upravljački deo mora biti u državnim rukama.
Takođe, već spomenuti prirodni resursi koje imamo treba da budu stavljeni u funkciju maksimalne proizvodnje i skladištenja električne energije kao tržišno vrednog proizvoda čijom prodajom se mogu ostvariti veliki profiti koji se potom mogu stvaljati u funkciju daljeg razvoja, ali i sanacije nastalih šteta. Primera radi, Nemačka je deo svoji zatvorenih rudnika uglja i jalovišta pretvorila u divna veštačka jezera koja su postala prave turističke atrakcije i danas niko ne bi rekao da je to u bliskoj prošlosti bilo mesto velike devastacije prirode i značajnog zagađenja.
I konačno, najveći resurs koji još uvek imamo su ljudi i tu mora ići glavno ulaganje. Škole u kojima bi se značajno pojačalo izučavanje dve fundamentalne nauke, matematike i filozofije uz značajnije učenje prirodnih i tehničkih nauka vrlo brzo bi stvorile novi naraštaj spreman da pameću doda ogromnu energiju Srbiji i da stvori potpuno novu razvojnu bazu.
Primeri Irske, Estonije, Finske kao i mnogih azijskih zemalja jasno pokzuju snagu dobro koncipiranog obrazovnog sistema. A primer Kine pak pokazuje to da je Amerika pokrenula ratna dejstva ne onog trenutka kada su kinezi napravili nosače aviona ili neko drugo oružje, već onda kada su odlučili da značajno povećaju izdvajanja na obrazovanje novih generacija bazirano na matematici, muzici i scenskom pokretu. To je bio signal da Kina želi da postane sila broj jedan u svetu.
Zašto ja sve ovo pišem?! Jasno je da je napednjački mehur od sapunice pred pucanjem, a kada se to desi i Vučić će brzo biti demontiran. I kada je već tako, red je da narodu prikažemo da postoje alternative i da nam se ne sme desiti da ode jedna loša vlast, a da je zameni druga koja će nastaviti da radi po istom modelu.