Postdemokratija

BLOKADA

Opozicija je još jednom pucala sebi u nogu pompezno najavljujući blokadu Narodne Skupštine, od koje nije bilo ništa. Osim toga što je to bila nemoguća misija, jer ne može se blokirati nešto što već ne radi, bila je i besmislena, jer ta Skupština i onako nema nikakvog značaja u Vučićevom sistemu vlasti. Tu i tamo, po direktivi, usvoji neki zakon, samo da bi formalno legalizovala već postojeću protivustavnu praksu u kojoj predsednik države upravlja i zakonodavnom i sudskom i izvršnom vlašću. Opozicioni poslanici mogli su bukom samo da ometaju raspravu koja režimu nije ni potrebna, ni poželjna, ali ne i da spreče glasanje. Tako je ipak usvojen i planirani rebalans budžeta, a SNS nije propustio priliku da opoziciju optuži kako želi da spreči povećanje penzija i finansijsku pomoć za malu decu, koje rebalans predviđa. Dakle, bilo je i kontraproduktivno, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Zaista, potpuno je nejasno šta se htelo postići najavljenom blokadom Narodne Skupštine, koja ni inače ne radi svoj posao. Prosto nema potrebe jer ona je permanentno blokirana. Dešavalo se već da više meseci budemo i bez nje i da se to uopšte ne primeti. Kako je najavljeno, blokada je trebalo da potraje dok predsednik države ne odgovori na novi zahtev smušene opozicije da do kraja godine budu raspisani vanredni parlamentarni i beogradski izbori. Koliko se sećam, Vučić im je to više puta nudio, ali je većina opozicionih stranaka to kategorički odbijala tvrdeći da republički izbori ne dolaze u obzir dok se ne usvoje zahtevi sa građanskih protesta, koji bi trebalo da značajno poboljšaju uslove za ravnopravniju izbornu trku.

Kao što znamo zahtevi građanskih protesta pod nazivom „Srbija protiv nasilja", nisu ispunjeni, tako da nije jasno šta se promenilo pa da opozicija sad iznenada, ne samo prihvati i republičke izbore, nego da čak i insistira na njima. Oni će, rekoše, blokirati Skupštinu sve dok predsednik države ne udovolji tom njihovom zahtevu, mada je jasno da kucaju na otvorena vrata. To im je odmah saopštio i predsednik Skupštine, Vladimir Orlić, koji je i bez konsultacija izvoleo saopštiti da vladajuća stranka sa oduševljenjem prihvata taj „ultimatum" i da će mu u najkraćem roku izaći u susret. Istog dana procurela je i vest da je Vučić potvrdio da će izbori biti održani posle Nikoljdana, a to znači sredinom decembra.

Sa druge strane, takođe je nejasno kako sad to opozicija traži beogradske i republičke zajedno, kada je dosad na sav glas trubila da oni moraju biti razdvojeni. I konačno, kad se već pristaje na prevremene izbore na svim nivoima, zašto se ne traže i prevremeni izbori za predsednika države, kad je jasno da se svi zahtevi građanskih protesta zapravo svode na jedan, odlazak Vučića sa vlasti. Predsedničke izbore pominje samo predsednik „Dveri", Boško Obradović, u ime desničarskih stranaka koje i ne učestvuju u organizaciji protesta, ali su kanda najviše profitirale od njih, zbog konfuzije u redovima opozicije koja je preuzela njihovo vođstvo. Naime, neka istraživanja javnog mnenja pokazuju da su protesti minimalno, ali ipak oštetili vladajuću Naprednu stranku, ali da sa druge strane ništa nisu doneli partijama koje su ih, očigledno loše, organizovale. Jedini koji su profitirali su desničarski Novi DSS i Dveri, izgleda baš zbog toga što u tom nadgornjavanju sa masovnošću učesnika na mitingu i kontramitingu nisu učestvovali.

Sve u svemu, neuspeli pokušaj blokade Parlamenta samo je još jedan pokazatelj lutanja i nemoći tzv proevropske opozicije, koja time priznaje da ne može da utiče ni na koga osim svojih poslanika, da nema ideja i da nema petlju da radikalizuje proteste i tako proveri dokle su građani zaista spremni da je isprate. Umesto blokade Narodne Skupštine, dobili smo blokadu opozicije koja bi trebalo da bude nosilac odgovornosti za ispunjenje zahteva pobunjenih građana. Sad kažu, pošto režim očigledno nema nameru da ispuni zahteve građana, mi smo rešili da ih mi sprovedemo. Kako? Pa, tako što ćemo pobediti na izborima, zato ih sad zahtevamo i tražimo od građana da glasaju za nas da bismo to mogli? Nisu objasnili kako su došli do tog zaključka da sad mogu da pobede na izborima, uprkos nepromenjenim uslovima, u kojima do juče nisu videli nikakvu šansu. Mnogo više od ubeđenja, to liči na očajnički potez u beznađu.

Inače, blokada, kao sredstvo pritiska na vlast, može da bude efikasna samo ako se blokiraju institucije ili infrastruktura od vitalnog značaja za funkcionisanje države, a Skupština Srbije to svakako nije. Funkcionisala je ova Vučićeva država mesecima i bez Parlamenta i bez vlade, a da niko nije ni primetio da ne postoje. Isto tako, ništa se neće promeniti ni ako sad budu blokirana skupštinska zasedanja koja odavno niko ne uzima za ozbiljno.

Mnogo veći efekat imala bi, recimo, blokada sudova, Univerziteta i škola, ili velikih javnih preduzeća, ali opozicija nema takvog uticaja ni među sudijama, tužiocima i advokatima, ni među nastavnicima i profesorima, ni među radnicima, koji bi štrajkovima, svako u svom domenu a sinhronizovano, mogli potpuno da zaustave Srbiju. Kilava opozicija nema snage ni kuraži, čak ni da ponovi blokadu važnih saobraćajnica, koja bi trajala sve dok se ne ispune određeni zahtevi, kao što je to onomad uspelo pokretu „Kreni promeni" na Gazeli. Boji se da je građani ne bi u tome podržali u dovoljnom broju, a nije spremna ni da se sama isprsi i žrtvuje, ako treba.

Prava opozicija, nedvosmislenih i jasnih uverenja i ciljeva, ponekad mora da stisne petlju i preduzme korake koje smatra neophodnim, spremna da se suoči sa reakcijom građana, ma kakva ona bila. Sasvim je moguće, znamo to i iz starije i novije istorije, da podrška u početku bude malobrojna, ali da vremenom, zahvaljujući ubedljivosti, odlučnosti i doslednosti, uprkos eventualnim batinama i hapšenjima, ili baš zbog toga, postane sve masovnija. Međutim, za to su potrebni duboko uverenje i čvrsta vera lidera, njihova moralna ispravnost, hrabrost i spremnost na odricanje i žrtvovanje, jer samo to donosi poverenje i punu podršku građana. Koliko je takvih danas među vođama opozicije?

Odgovor na to pitanje zavisi i od njihovih biografija. Gde su dosad bili, šta su radili u životu pre politike, kako i od čega su živeli i od čega sad žive. Šta će ako ovo njihovo angažovanje propadne? Imaju li gde da se vrate i od čega da žive kao sav normalan svet? Ili im je politika sve, jedina šansa i perspektiva? Ako se Vučiću zamera što nikad ništa drugo nije radio i da je čitavog života živeo od politike, mnogo bolje od običnog radnog sveta, onda borbu protiv njegovog režima ne mogu predvoditi isti takvi, kao što su na primer Zoran Lutovac, Vuk Jeremić, Borko Stefanović i Marinika Tepić... Ili kao Dragan Đilas, koji ima svoj uspešan biznis, ali bi ipak radije opet u vlast, uz čiju pomoć ga je i razvio.

U takvim situacijama, sa neodlučnim, nejasnim i polovičnim rešenjima, kod građana se javljaju dileme i sumnje izazvane naizgled nevažnim, a zapravo sasvim ozbiljnim životnim pitanjima - da li će, recimo, za vreme blokade Skupštine, poslanici opozicije primati platu? Nevažno za čovečanstvo, ali za običnog čoveka u Srbiji veoma važno, jer ako ih podrži i priključi im se on može ostati bez posla. Mnogi građani bi i na to bili spremni, ako će to biti zajednička sudbina svih pobunjenika, jer prosta logika nalaže da takvo stanje onda ne može potrajati. Ne mogu nas sve otpustiti i pohapsiti, a ta masa na ulici bi prosto oduvala vlast koja bi do toga dovela. Snaga je u jedinstvu i uzajamnoj podršci, odnosno u solidarnosti.

Dakle, ključna reč je solidarnost svih struktura društva, koje su sve na neki način ugrožene i tako povezane, a to je preduslov za poverenje građana koji moraju biti sigurni da neće biti ostavljeni na cedilu. Nažalost, više je primera da se nismo solidarisali ni sa prosvetnim i zdravstvenim radnicima, ni sa poljoprivrednicima kada su protestovali zbog omalovažavanja njihovog rada i egzistencijalnih problema koje stoga imaju. A trebalo bi jer to nisu samo njihovi problemi, oni su se samo prvi pobunili i ostali usamljeni. Kao da smo zaboravili na priču o počecima fašističkih likvidacija, koja se za nauk celom svetu prepričavala decenijama: Prvo su došli po Jevreje i ja sam ćutao jer nisam Jevrejin, ćutao sam i kad su došli po komuniste, pa po Rome. Kad su došli po mene, nije više bilo nikoga da stane u moju odbranu.

Nedostatak solidarnosti vidi se i na nekim pojedinačnim slučajevima. Pre svih na slučaju urednika ovog Magazina, Milovana Brkića, koji robija već nekoliko meseci zbog verbalnog delikta, koji je odavno izbrisan iz zakona. Međutim, kolege novinari, koji dobro znaju i na svojoj koži osećaju pritiske vlasti i režimske javnosti, kao i za najrazličitije pretnje novinarima i njihovo targetiranje, nisu se pobunili i stali u Brkićevu odbranu. Tek tu i tamo, poneko bi se sporadično oglasio protiv takvog kršenja slobode govora, ali sa manje ili više naglašenom distancom u odnosu na Brkićev lik i delo. Naravno, svi znaju za njegovu bespoštednu kritiku svake vlasti i pogan jezik, u čemu ume i da pređe granice dobrog ukusa ali, ma šta ko o njemu i njegovom javnom izražavanju mislio, to ne bi smelo da bude razlog ćutanja kada su u pitanju njegova prava i sloboda. Prvo su došli po Brkića...