Preko pune linije

Veliki gubitak u „malom ratu": pad Aleksandra Vučića na „slučaju Banjska"

TIRANINOVI TRAGOVI

Zamka u koju je režim Aleksandra Vučića upao nakon „slučaja Banjska", imaće trajne posledice po njega lično. Onako kako je radio tako će mu se i vratiti. Evropska unija i SAD planiraju uvođenje ekonomskih i drugih sankcija ukoliko srpski diktator ne pohapsi sve preživele iz obračuna u Banjskoj i ukoliko pokuša da prikrije svoje lično učešće u čitavoj „akciji". Samo par meseci uoči planiranog oružanog upada na Kosovo (tako kaže „kosovski junak", a ustvari Vučićev multimilioner i razbojnik, Milan Radoičić), Beograd je osvanuo prekriven parolama „Kad se vojska na Kosovo vrati", što je „emitovano" direktno iz naprednjačko-radikalsko-udbaških baza pod Vučićevom kontrolom. Nakon neviđene štete po Srbiju i Srbe sa Kosova koja je naneta kriminalnim upadom Radoičićeve grupe na teritoriju pod međunarodnim protektoratom (KFOR), prvi put nakon deset godina se postavilo pitanje u Vašingtonu i Briselu, kako da „maknu" Vučića i gde će sa njim, ko će doći posle njega i kakav će taj neko biti. Jedno je sigurno: Vučić je konačno upao u zamku koju je sam sebi napravio. To mu noje uradio ni ruski FSB ili GRU, niti britanski MI6 ili CIA. Sve je sam uradio. Radojičić je za sad spreman da „nosi Vučićev krst", ali, za koliko miliona je spreman na „propeva" pred nekim stranim, nezavisnim tužilaštvom, ako takvih još ima?

Nikola Vlahović

Nešto pre 15 h, u utorak, 3. oktobra popodne, u Beogradu je uhapšen Milan Radoičić, „desna ruka" Aleksandra Vučića u kriminalnim poslovima na Kosovu. Scenario za ovu priglupu predstavu, osmislio je opet Aleksandar Vučić. Radoičić je prihvatio da uzme krivicu „na sebe", za ono što se danas zove: „slučaj Banjska".

Pritisak Evropske unije, Velike Britanije i SAD da Vučić „kazni počinioce" i da istraga utvrdi i njegovu ulogu u tome, otići će znatno dalje od „fingiranog" hapšenja Radoičića. Kosovo će tražiti njegovo izručenje, tražiće izručenje i drugih preživelih učesnika, a treba očekivati da će evroatlantska družina stati iza toga zahteva.

Ukoliko Vučić odbije, pozivajući se na svoje pravosuđe, šta dalje sledi? Ekonomske sankcije i zahtev da se hitno demisionira, da odgovara pred domaćim sudovima u Srbiji? Sve je to već pripremljeno i čeka se odobrenje iz SAD.

Ali, politika jeste kurva pa u tom smislu treba računati i na neka iznenađenja, recimo, da neko Vučiću i njegovoj mafiji ponudi azil.

Da mu „gori pod nogama", kao nikad ranije, vidi se i po jednom „medijskom" događaju...

Naime, u noći između 2. i 3. oktobra 2023. godine, američka televizijska mreža CNN, emitovala je intervju sa odlazećim srpskim diktatorom, Aleksandrom Vučićem, koji je vodila Kristijan Amanpur, osoba koja je napravila karijeru na dezinformacijama iz Bosne i Hercegovine tokom rata devedesetih godina, vođena patološkom mržnjom prema Srbima.

Nesebičnu pomoć u toj divljačkoj, bolesnoj, izopačenoj antisrpskoj propagandi, dobijala je od svoga muža Džejmsa Rubina (u to vreme portparola Bele Kuće) i ondašnjeg portparola Pentagona, Džejmi Šeja, koji je sadizam američkog imperijalizma digao na „viši nivo", kad je za bombardovanje civilnih ciljeva u Srbiji izmislio jednu novu frazu: „kolaterarna šteta".

Bilo je savršeno jasno da je taj povampireni, hladnoratovski recidiv, željen krvi (a Sovjetski savez se raspao voljom tadašnjih ruskih vlasti, bez rata).

U insceniranom, ali za sve narode nekadašnje Jugoslavije, tragičnom ratu, ta bolesna mržnja američke sklerotične politike prema svemu što „liči" na Rusiju, videla je u Srbiji taj „model" na kome je sve svoje decenijske hladoratovske frustracije i komplekse mogla da istrese. Zajedno sa tovarom NATO bombi.

Dakle, u noći između 2. i 3. oktobra ove godine, novinarka CNN, Kristijan Amanpur, prezrena i u Americi i širom sveta, zbog ogavnih laži i „montiranih istina" koje „krase" njenu karijeru, imala je za „sagovornika" Aleksandra Vučića, takođe bolesnog lažova, koji je devedesetih godina vodio propagandu Slobodana Miloševića.

Bio je to razgovor „pun razumevanja" , pa ga je u jednom trenutku njegova nekadašnja „protivnica" sa ratišta iz BiH, skoro „materinski" pitala hoće li „kazniti počinioce slučaja u Banjskoj" i hoće li povući poteze koji vode ka miru na Kosovu. Da, svakako, odgovorio je Vučić, pa mi smo za mir uvek i bili!

Sutradan je uhapsio svoga čoveka, Milana Radoičića „za primer", mada se Radoičić pre svih oglasio i rekao da je samovoljno skupio ljude i krenuo da zaštiti „Srbe na Kosovu", zapravo, njegovu poveliku imovinu, pokretnu i nepokretnu, a pre svega „tekući biznis" koji radi sa albanskom mafijom, pre svega kad su narkotici u pitanju. Ko kome pomaže u „otvaranju koridora" i koliko se to plaća, to je posebna priča...

Očajnički potez ovoga diktatora, da se pokajnički obrati vladajućim svetskim velesilama, preko najvećeg globalnog proizvođača dezinformacija, govori samo jedno: njegov kraj ne može biti odložen!

Dva dana pre nego je CNN emitovao ovaj intervju, na mračnoj, vazda režimskoj RTS, pojavio se najpre ministar odbrane Miloš Vučević, očito uplašen, da saopšti jednu bitnu stvar: „Ako predsednik Aleksandar Vučić naredi, vojska ide na Kosovo". Baš tako i tim redom reči.

Da se zna ko je ustvari jedini odgovoran za ono što se već dešavalo.

Zatim je takođe general Milan Mojsilović, odlučio da izađe na trenutak iz svoje mizerne, jadne, podaničke uloge, pa je sa mešavinom besa i straha, saopštio sledeće: „Milan Radoičić nikada nije bio na vojnoj vežbi Vojske Srbije, ponavljam nikada!"

I Mojsilović i Vučević očito govore da „nisu krivi" za „slučaj Banjska". Vučić na CNN kaže da će „sve detaljno biti ispitano". Ali, stvari izgledaju drukčije: Evropska Unija je spremna svakog momenta da uvede ozbiljne ekonomske i sve druge sankcije Srbiji, čim se i formalno utvrdi direktna odgovornost Aleksandra Vučića za ono što se dešavalo. Radi se o potpisniku takozvanog Briselskog sporazuma koji radi direktnu diverziju svega što je tamo potpisao. U tom poslu, na zajedničkom zadatku, nalazi se i njegov „partner u pregovorima" iz Prištine.

Ovde treba ponovo postaviti već postavljena pitanja: zašto je KFOR na Kosovu omogućio nesmetano povlačenje Radoičićeve privatne vojske iz Banjske? Koji „ugledni" albanski kriminalni kartel je intervenisao za Radoičića kod „nadleženih" u bazi Bondstil? Čiji biznis je bio „ugrožen" na takozvanom severu Kosova, ko mu ga je „ugrozio" i čime? Kako su jedinice KFOR-a unapred znale za Radoičićev „desant" u Banjskoj? Da li je Zapad i dalje spreman da „čuva" Vučića, jer „još nije obavio posao"?

Ko je naredio „dovlačenje", i nakon „slučaja Banjska" brzo povlačenje velikog oružanog kontigenta Vojske Srbije sa takozvane administrativne granice sa Kosovom i koliko je ta „operacija" koštala građane Srbije, ne samo finansijski, nego i politički, diplomatski, pa ako bude novih sankcija, dugoročno i ekonomski, da pati još jedna generacija Srba?

Trideset godina trabanti Vojislava Šešelja, Slobodana Miloševića i njima srodnih štetočina, drže pod okupacijom Srbiju. Teror koji čitavu deceniju vrši Aleksandar Vučić nad Srbima takozvanog „severnog Kosova", kako bi se njegova razbojnička družina sa Radoičićem na čelu brutalno obogatila, imao je efekta: većina srpskog življa na toj maloj i sa svih strana izolovanoj teritoriji, doslovno je izluđena. A, to znači i nemoćna da se otarasi nasilja koje dolazi od diktatorskog režima A. Vučića.

Od 140.000 Srba koliko ih je bilo do 2012. godine na Kosovu, Vučićeva grupa siledžija i maloumnih idiota, predvodnika takozvane „Srpske liste", uspela je da svede taj broj na 90.000 sa tendencijom daljeg iseljavanja. To su jedini stvarni rezultati Vučićeve duboko antisrpske (progonom najboljih koje Srbija ima), antievropske i antigrađanske politike koju otvoreno vodi. Nije nikakvo čudo, da danas u njegovoj privatnoj državi, u sred „delikatne službe" pod imenom BIA, „radi" sin predstavnika fudbalske mafije, Zvezdana Terzića koji „na operativne zadatke" vozi „tatin" preskupi automobil marke Porše, „da mu se vidi", a radi i kćer muzičara Željka Joksimovića i još mnogo kćeri i sinova poznatih i manje poznatih, a na čelu te „estradne umetničke trupe", nalazi se i osvedočeni prijatelj Željka Mitrovića, A. Vulin, čiji je „telohranitelj" bio jedan od aktera „slučaja Banjska", žrtvovan za „ličnu stvar" Milana Radoičića i njegovih poslovnih partnera, od Vučića pa naniže.

Ukratko, jedan konglomerat sitnih doušnika, „delegata" kriminalnih frakcija, finansijske mafije (krupnog kapitala), pripadajućih kurvi i stranačkih hohštaplera.

Ako Srbijom „drma" ovakav prostački profil „agencije", sposoban samo da zastrašuje, ucenjuje i medijski izluđuje nešto više od šest miliona ljudi u Vučićevoj „demokratskoj džamahiriji", onda nema nikakve sumnje gde se ustvari nalazi uzrok akutnog zapaljenja vitalnih delova Srbije. Konačno, treba se upitati, zašto su SAD, sve do sada (dalje će se tek videti!), imale tolerantan stav prema Vučićevom režimu?

Može biti da sve to izgleda neozbiljno, ali u maju ove 2023. godine, Vlada Srbije i njeno Ministarstvo spoljnih poslova, dobila je od jedne strane diplomatske službe (kao „zainteresovane strane") zahtev da Rusija povuče „svih svojih 4.036 agenata, od kojih su 27 u Vladi, sedam u Predsedništvu, 86 u Ministarstvu odbrane, 64 u Ministarstvu unutrašnjih poslova, 113 u Bezbednosno-informativnoj agenciji, kao i brojne u verskim organizacijama".

Tačno 20 godina nakon NATO intervencije prema Srbiji 1999. A. Vučić dobija iz ruku Vladimira Putina medalju za 20 godina služenja Ruskoj Federaciji. Da bude jasno o čemu se radi: još u januaru mesecu 1999. godine, Aleksandar Vučić se zakleo na služenje jednoj obaveštajnoj službi Ruske Federacije. I, više puta prekršio tu zakletvu, što sada upravo dolazi na naplatu.

Čudno i vrlo prisno prijateljstvo nekadašnjeg šefa kabineta Borisa Tadića (pokojnog Miodraga Rakića, koordinatora svih srpskih bezbednosnih službi i, kako se ispostavilo, agenta ruskih službi), počelo je nakon te Vučićeve „zakletve". Zahvaljujući tom prijateljstvu, Vučić kasnije vrbuje sve bivše članove Demokratske stranke i angažuje ih kao savetnike ili u diplomatiji, kad je preuzeo potpunu ličnu vlast i sam stao na čelo SNS.

Pred angloameričkim službama, nakon preuzimanja vlasti 2012. godine, takođe je „položio" neku vrstu „svečane obaveze", da će u Srbiji učiniti sve da zadrži njen „evroatlanski kurs" i udalji Srbiju od Rusije, što više može.

Ovakav zadatak, od obe velesile, zvanično je nakon Drugog svetskog rata dobio samo Maršal Tito, sa odrešenim rukama da on lično i jugoslavenski „radničko-socijalistički" projekat, plus politika „nesvrstanih", budu „higijenski koridor" između dve nepomirljive atomske sile. I bilo je tako, sve do Titove smrti i rušenje Berlinskog zida.

Uporediti Aleksandra Vučića i njegove ljigave sledbenike, sa tim vremenima i ondašnjim državnicima, bilo bi nepristojno. Jer, Vučić je predvodnik najgore moralne, duhovne i intelektualne kanalizacije, agresivnog i primitivnog ljudskog ološa kakav nije Srbiju zadesio nikada u njenoj istoriji.

A, izbor ovakvih „glavnih igrača" (onaj deo koji je angažovala ruska obaveštajna zajednica u Srbiji), oštetio je i Srbiju i Rusiju. Isto to može se reći za „rezidente" zapadnih obaveštajnih službi u Srbiji, koji su sa takvom „ekipom" bili i ostali bez rezultata.

Onaj ko je došao na Balkan da vrbuje doušnike, provokatore i slične „radnike" tajnih službi u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji pa i Hrvatskoj, mada je u EU, loše je prošao. To je praksa „na terenu" pokazala. Ali, ako je „draftovao" za sebe takozvane „korisne idiote" i štetočine svih boja, onda je izabrao pravi deo sveta i pravi mentalitet. Srbija, kao najveća u regionu, sa svojom susednom južnoslovenskom braćom, odličan je dokaz da je to tako.

Čudno, ali istinito: što je Vučić više i bolje lagao, to su mu zapadne diplomate više verovale. A, Rusi mu nikad nisu ni verovali, iskoristili su koliko je to bilo moguće sa jednim bolesnim čovekom koji ne zna da prethodno „procesuira" u glavi ništa od onoga što izgovori.

U toj ulozi uradio je na štetu Srbije više nego svi njeni neprijatelji zajedno. Da ničeg drugog nije, samo javno sramoćenje, na međunarodnj sceni, klevetanje Srba kao neradnika, tvrdoglavih i zaostalih ljudi, uradilo je dovoljno. Toliko da su danas i ovaj narod i ova zemlja, na svetskoj sceni viđeni kao „loše društvo".

Država može vremenom da popravi svoju reputaciju u svetu i „kod kuće", ali, neke druge, nepopravljive štete koje je Vučićev režim naneo Srbiji, ostaju kao nezarasla rana, možda i kao hronična bolest koja će trajati generacijama.

Poslednje što Zapad želi u okolnostima rata u Ukrajini, je otvaranje novog-starog rata na Balkanu. Šta je bio motiv A. Vučića i A. Vulina da ustanovljenu „trajnu privremenost" i da pozovu albanske separatiste i međunarodnu zajednicu da primene odluke Kumanovskog sporazuma? Da rizikuju rat koji najmanje treba preostalim Srbima na Kosovu.

Evo odgovora: Vučićev glavni mafijaš, Milan Radoičić, ima preko 60 miliona evra vrednih poslova, samo kroz javne nabavke koje mu direktno omogućava njegov „pobratim" Aleksandar Vučić.

Politika kojom se služi sadašnja vlada nepriznatog Kosova, ne prihvata nezakonite, kriminalne poslove u opštinama koje kontrolišu Radoičić i Vučić. Posao im je stao, tranzit oružja i narkotika ugrožen, veliki novac je u pitanju. Dok su „igru" u Prištini vodile „srodne duše", kao što su bili Hašim Tači ili Ramuš Haradinaj, koji su i sami imali mafijaške poslove na Kosovu, nekako je „posao" tekao svojim tokom. Bile su to „zlatne godine" Vučićevog razbojničkog klana na Kosovu.

Ispostavilo se da boljeg „koalicionog partnera" Vučić nije mogao da ima od te dvojice još neosuđenih ratnih zločinaca (Tačiju navodno sude, a svih 18 angažovanih svedoka protiv Haradinaja, poginuli su u međuvremenu, u raznim čudnim nesrećama).

„Slučaj Banjska" je jasno kršenje Kumanovskog sporazuma koji zabranjuje Srbiji da šalje bilo kakve oružane formacije na Kosovo. Ovo se desilo samo četiri meseca nakon što su NATO (KFOR) vojnicima amputirane noge zbog napada takođe „aktivista" Aleksandra Vučića. Količina oružja koja je zaplenjena na Kosovu od napadača, zajedno sa 20 džipova, nije imala nikakve šanse da postoji bez znanja Bezbednosno informativne agencije Srbije i lično Aleksandra Vučića.

I sam Vučić je više puta govorio da se radi o „najbolje kontrolisanoj granici, gde ni ptica ne može da proleti a da se ne vidi".

Kompromitovao se još iste večeri, na kraju kritičnog dana, nakon obračuna oko manastira Banjska: drama i suze na konferenciji za štampu, svedočili su o tome da je on znao za tu grupu, da je delovanje te grupe bio deo njegovog plana, i da je svakako poznavao neke njene pripadnike. Te emotivne reakcije na konferenciji su usmerene ka mrtvima u toj naoružanoj organizaciji, koje je lično poznavao. Takođe, javno se te večeri kompromitovao, sve „žureći" da saopšti kako zna da je broj poginulih veći od 3, i da je „ ostalo 7 do 10 ljudi ukupno".

I to je odbio da kaže građanima Srbije, a pre svega porodicama čiji su članovi poginuli. Na konferenciji je jasno rekao da Srbija poseduje presretnute razgovore kosovske policije na severu Kosova, i da su sve to slušali, ali, snimke njihove komunikacije ne želi da podeli sa javnošću. A iz njih bismo jasno videli ko je šta organizivao.

Između ratnog huškača Aleksandra Vučića 1991-1999 i ratnog huškača Aleksandar Vučića 2012-2023 samo je jedna razlika: ovaj danas je na vlasti, pa može da to radi šta god hoće i uz pomoć službi kojima komanduje.

Uprkos svemu, Vučić je spreman da i dalje seje mržnju prema najbližim susedima države Srbije i skoro pravim neuropsihološkim programiranjem usađuje teritorijalne ambicije u društvu. Takvo programirano javno mišljenje je glavni pokretač ratova. Ako Vučić tako programira stanovništvo već punih 12 godina (sa pozicije vlasti), šta će biti kad uskoro izgubi tron, padne u sopstvenu kanalizaciju, ko će da ga nasledi u društvu u koje je usadio skoro nacističku svest? Mnogo bolji ili još gori od njega? To je ključna dilema koju Srbija mora da razreši, što pre.

A 1.

Kako se Vučić pravdao Kristijani Amanpur na CNN

„...2001. godine potpisali smo aranžman sa NATO, o pristupu Kopnenoj zoni bezbednosti, i dogovoreno je da je koristimo bez ikakvih ograničenja. Ne trebaju nam nikakvi ratovi i sukobi sa NATO, mi želimo da imamo veće prisustvo Kfora na severu KiM, što je jedan od načina da Srbi budu bezbedni... Ja uvek cenim izveštaje iz Bele Kuće...

Ja nisam potpisao ni viši stepen uzbune...

Srbija je poslednja zemlja kojoj trebaju incidenti, zbog samih pregovora. Srbija je konstruktivni partner u dijalogu, pravili smo ustupke, druga strana nije radila ništa.

Ja neću da branim ubistvo albanskog policajca, osuđujem to...

Vi govorite o prethodnim aranžmanima, a ja sam uradio sve što sam rekao da ću uraditi našim prijateljima. Nisam ništa krio od međunarodnih predstavnika. Sve sam im rekao, uvek sam govorio istinu... Mi smo uvek spremni da pregovaramo. Bili smo konstruktivni, i takvi ćemo ostati.

Ja sam uvek dostupan prijateljima iz EU, Amerike, i svim ostalima, i razgovaraćemo o svim pitanjima. Mir je u najboljem interesu Srbije. Možemo da se hvalimo da imamo 63 odsto ukupnih investicija koje stižu na Balkan, to nam je potrebno. Zašto bismo igrali neke igre?

Glosa

Svakim pokušajem sa Zapada da pripitomi Aleksandra Vučića i to prikaže kao uspeh, uništava se duh i nada građana Srbije da će moći da dođu do promena.