Stav

Vučićeva (Geo)Politička montaža

Aleksandar Vučić jedino dobro zna da medijski vara građane i trguje nacionalnim interesima, a u tome mu pomaže lakomislenost domaćih oponenata, bar selektivna podrška zapadnih mentora, i neshvatljiva pasivnost Rusije. Sve to je i ovaj put, kada se našao na rubu provalije, ispoljeno. Dok on njih (opoziciju i Rusiju) direktno ili indirektno ocrnjuje, oni njemu - gle paradoksa -posredno pomažu u vođenju propagande (s druge strane razumljivo je što neki na Zapadu to rade jer im služi).

Dragomir Anđelković

Vučić vlada uz pomoć degutantne propagande. Drugo što čini, od zastrašivanja do potkupljivanja, bez toga ne bi dalo rezultat.

Ali razlog što na unutrašnjopolitičkom planu postiže uspehe, nije samo povezan sa njegovom prevarantskom veštinom. Nije on ni u toj sferi genijalac (što se vidi kada izađe iz arene koju potpuno kontroliše). Za Alekov uspeh krivi su i mnogi, ne samo pozerski već i pravi njegovi oponenti (ali i oni koji to još nisu, ali ih već sada potkopava). Stvar je u tome što iz svojih računa (ili tačnije plitkoumnog sagledavanja istih) često prihvataju da selektivno učestvuju u njegovim igrama i time mu asimetrično daju potporu. Na jednoj, drugoj ili trećoj strani, on nađe indirektnu podršku za prljave stvari koje čini. Sada ćemo se ograničiti na propagandni aspekt te priče.

Pod političkom propagandom podrazumevaju se različite strategije i tehnike koje imaju za cilj da se ostvari uticaj na mišljenje i ponašanje građana. Namera je da neke ideje, pojedinci i organizacije, budu predstavljeni u što povoljnijem svetlu, a da se ono (od ličnosti do ideologija) što se doživljava kao prepreka realizaciji sopstvenih opredeljenja, ocrni. Ako ne nužno neistine, onda bar stvaranje po svoje ciljeve povoljnog konteksta, i samim tim poluistine, nerazdvojne su od propagande. Ona podseća na filmsku montažu, od koje zavisi šta će od sirovog materijala na kraju ispasti. Mnogo toga snimljenog -što odražava segmente realnosti ili ne (uključujući i specijalne efekte) -po želji onih koji vode filmsku ekipu, selektivno se spaja i kombinuju sa dijalozima, muzikom, itd. Od delova istog materijala, uz kreativnu kombinatoriku, može da se napravi horor film, komedija ili srceparajuća drama.

Da se vratimo u koordinatama rečenog na teren naše politike. Vučić je na Kosovu nedavno doživeo sunovrat. Ne radi se sada o tome što on izdaje nacionalne interese, već da je nesposoban i kada, kao bi to lično iskoristio, hoće da uradi nešto što treba da deluje da ide njima u prilog. Kako god bilo, ono što se desilo kod mesta Banjska, bolno je ustalasalo javnost, pa i pokolebalo deo pristalica poniženog autokrate. Od jednog koji je to donedavno bio, čuo sam sledeće: „Šteta što Kurti nije Srbin, a Vučić Albanac, i što on ne vlada u Prištini, a onaj njihov kod nas". Bukvalno je to izgovorio, dok su mnogi drugi koji su za Vučića glasali 3. aprila 2022, posle najnovijeg kosovskog debakla, pomislili da je u domenu ozbiljnih vojno-političkih igara neozbiljni klovn. Ipak, on je uz pomoć svojih mašina za propagandno šivenje, brzo zakrpio pocepane gaće. Evo par primera kako je to postigao.

Srbe, gurnute u ponor od strane Vučića (koga su opet u veću zamku od one koju je zajedno sa svojim stranim mentorima spremao za nas, navukli Amerikanci, da bi ubrzali put ka kapitulaciji kojim nas vodi), porazili su Kurtijevi specijalci 24. septembra. Koji dan kasnije, 28. septembra, predsednik Kazahstana Kasim Žomart Tokajev, sastao se sa kancelarom Olafom Šolcem. U teškim globalnim okolnostima, velika i prirodnim resursima bogata (ali slabo naseljena) azijska zemlja, nastoji da održi dobre odnose sa Zapadom. Ona je ruski saveznik i uz to razvija bliske veze sa Kinom, ali, što je razumno s obzirom da je opasno uklještena između te dve velesile, nastoji da očuva funkcionalnu kopču sa Zapadom. To, uz geopolitički, ima i ekonomski značaj. Stoga je Astana (nova prestonica Kazahstana) veoma osetljiva na pretnje EU i SAD da će snositi ozbiljne posledice ako Ruskoj Federaciji bude pomagala da izbegava zapadne sankcije, što su mnogi kazahstankski biznismeni, verovatno uz žuto ako ne i zeleno svetlo državnih struktura, neko vreme činili.

To je naljutilo Brisel, Berlin, Vašington, koji uviđaju da njihov ekonomski udar na Moskvu ne daje željene rezultate. S obzirom da veći deo sveta nije prihvatio da uvede antiruske sankcije, zapadni centri moći shvataju da ne mogu da postignu željeni rezultat, ali ipak veruju da su u stanju da Rusiji nanesu mnogo veću štetu ako bar njihove sankcije ne budu zaobilažene. Zato se sa RF tesno povezani Kazahstan - za koji su svesni da kao retko koja država iz vanzapadne sfere drži do dobrih odnosa sa tamošnjim vodećim akterima - našao pod posebnim pritiskom. On je na to odgovorio kompromisnim rešenjem. Zauzeo je poziciju da Moskvi neće pomagati da zaobilazi tuđe sankcije, ali da joj neće uvoditi bilo kakva sopstvena ograničenja, odnosno da će između kazahstanske privredne i drugih društvenih oblasti i svega toga u Rusiji, biti nastavljena puna saradnja.

Astana je i ranije načelno imala takav stav, ali na Zapadu su očito procenili da između teorije i prakse postoji raskorak. Sada je Tokajev, tokom boravka u Nemačkoj,obećao da će njegova vlada preduzeti sve neophodne mere kako bi stvarno sprečila kazahstanksko saučestvovanje u ruskom izbegavanju zapadnih sankcija. Ništa više od toga (iako je i to Ruse naljutilo); nema ni govora o uvođenju kazahstanskih sankcija. Međutim, u Srbiji su stvari predstavljene potpuno iskrivljeno. Brojni režimski mediji istog dana kada se odigrao sastanak predsednika nemačke vlade i šefa srednjoazijske države, dirigovano su interpretirali izjave poslednjeg kao da njegova zemlja uvodi Rusije sankcije. Na sve strane mogli smo da čitamo ili slušamo poruke: „Najbliži saveznik Moskve, za razliku od Srbije, zabija joj nož u leđa"; „Drugi, veći i bogatiji od nas, nisu dosledni kao mi"; „Moskva ima malo prijatelja kakav je Beograd". Poenta svega je bila da se predstavi, kako je u jednim novinama doslovno napisano, da „samo Vučić odoleva pritiscima da se okrene protiv Rusije, uprkos paklenim pritiscima koje trpi".

Nije nego! Ono što Kazahstan sada čini, skoro posle dve godine od početka nove faze ukrajinskog sukoba i sa tim povezanom serijom antiruskih sankcija, oficijelna Srbija je odavno uradila. Uz aktivno učešće zapadnih „specijalista", kod nas je implementiran niz mera koje su pažljivo razrađene u Berlinu i Vašingtonu, kako Rusija preko „trećih zemalja" ne bi izbegavala njihove sankcije. Činjenica je da ih Vučić nije uveo Moskvi jer je ogromna većina građana protiv toga (uključujući i njegove birače), te bi ga otvoreno antirusko delovanje skupo koštalo. Ali on od februara 2022. ekonomski ne pomaže Kremlju. Ipak, sada je primarno bitno nešto drugo: kako su dva naizgled nespojiva događaja - banjsku katastrofu i susret dva strana državnika koji se na nju uopšte ne odnosi - Vučićevi propagandisti „filmski" spojili. To su uradili kako bi predsednika Srbije lažno predstave kao superheroja i tako što pre kompenzovali njegov poraz.

Uz mnoge druge stvari - od ubrzanog pokretanja izborne procedure, do laganja da nam neko sa Zapada preti bombardovanjem ili ukidanjem viza - koje su bile u funkciji preusmeravanja pažnje javnosti i emotivne paralize njene kakve-takve kritičnosti, suštinski je za spašavanje imidža osramoćenog Aleka bilo važno da se on na nekom polju predstavi kao bitan, sposoban i odlučan. Za to je veoma koristan efekat kontrasta, makar i sve bilo izmišljeno;važno je samo da materijal uspešno može da se montira. I tako je bezočno slagano da je sa njom vojno-političkim i ekonomskim savezničkim sponama povezani Kazahstan, uveo sankcije Rusiji, a od nje udaljena i sa svih strane NATO i EU članicama opkoljena Srbija, zahvaljujući „junačkom" Aleksandru Vučiću, to nije učinila. Ta ogavna konstrukcija dobila je orlovska krila, što je za celu priču veoma bitno, zahvaljujući nemalom broju prozapadno nastrojenih medija, analitičara i političara.

Oni su lako iz stranih izvora mogli da vide da režimska (geo)politička montaža ne odgovara stvarnosti, ali su je prihvatili i ponavljali. Očito su želeli da zbog svog antiruskog naboja i poltronske potrebe da ugode Zapadu, stanovnicima Srbije pošalju neistinitu poruku: „Dok ste vi u dubinama ‚mračne'rusofilije, od Moskve svi drugi beže". No, da ponovim, to em nije tačno, em od takve priče partijski prozpadni oponenti Vučića nemaju korist. Zbog toga za njih niko novi neće glasati, a ne verujem ni da pragmatična američka ambasada mnogo vrednuje ono što su učinili njima bliski mediji. Šta usled toga dobija? Ništa. Jedini profiter je Vučić, kome je olakšano da se iskobelja iz rupe u koju je posle Banjske upao. A za to mu povoljan propagandni vetar, nažalost, takođe duvao i sa istočne strane, što se odrazilo na slabljenje nezadovoljstva dela Rusiji sklonih građana.

Odmah posle svog poraza, Alek se sastao sa ambasadorom Bocanom-Harčenkom. Kukao mu je zbog Kurtijevog ponašanja, dok se moskovski izaslanik sažaljivo osmehivao i izražavao načelnu podršku Srbiji. Taman posla da je Vučić zatražio da nedavni događaj, kao i generalno pitanje nepoštovanja Rezolucije 1244. od strane zapadnih pokrovitelja prištinskog secesionizma, Moskva iznese pred Savet bezbednosti UN. Rusija drugačije ne može da nam pomogne pošto nema vojne snage na Kosovu, niti je bila posrednik između Beograda i Prištine (režim je za to izabrao javno EU, a tajno Amerikance). Ali nemali deo patriotske javnosti, bez dubljeg sagledavanja stvari,pozdravio je pozersko obraćanje Kremlju. Skoro uz suze zbog poraza, čulo se: „Dok Zapad pomaže albanskim secesionistima, Rusija je uz nas". Ili: „Kada Moskva završi „specijalnu operaciju", bićemo u mnogo boljoj situaciji, i onda će dolijati zločinac Kurti".

Nije sve tako prosto. Prvo, kako će se razvijati velike geopolitičke igre i kakve će to imati kratkoročne i srednjoročne posledice po nas, teško je reći. Našim srcima godi da Rusija pobedi, ali malo će nam to koristiti ako pre nego što se novi svetski odnosi projektuju na naš region, Vučić izda sve srpske interese. Prosuto mleko ne može da se vrati u šerpu. Drugo, nama treba da što više ljudi shvati da je ovdašnji samodržac kriv što umesto da brani srpske interese,njih ozbiljno ugrožava. Kurti radi svoj posao, problem je što Vučić ne obavlja ono što mu je zaduženje. I neće nam u vezi sa tim koristiti to što je ruski ambasador za našu publiku osudio Kurija (a izostavio da objektivno oceni ono što Vučić radi).

Tako su režimski propagandni mitraljezi dobili novu municiju da kose one koji sa nacionalnog stanovišta osuđuju nedela lažnog cara. On jedino dobro zna da medijski vara građane i trguje nacionalnim interesima, a u tome mu pomaže lakomislenost domaćih oponenata, bar selektivna podrška zapadnih mentora, i neshvatljiva pasivnost Rusije. Sve to je i ovaj put, kada se našao na rubu provalije, ispoljeno. Dok on njih (opoziciju i Rusiju) direktno ili indirektno ocrnjuje, oni njemu - gle paradoksa -posredno pomažu u vođenju propagande (s druge strane razumljivo je što neki na Zapadu to rade jer im služi). Ako se prvo brzo ne promeni, dočekaćemo da od prozapadne opozicije otvoreno preuzme program i Srbiju uvede u NATO (a tekuća kosovska krvava igra, u kojoj se učesnici međusobno varaju, pod vrhovnim američkim pokroviteljstvom, ipakje u toj funkciji), odrekne se Kosova i Srpske, a Rusiji duboko zabije nož u leđa. I naravno još godinama autokratski nastavi da vlada ostatkom Srbije.

(Autor je publicista i politički analitičar)