O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (4)

U paukovoj mreži

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moci Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživackog rada.

(Ovu knjigu posvecujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džoan Kolman

Drugi članovi Rimskog kluba u SAD-u su Volter A. Han iz Kongresne službe za istraživanje (Congressional Research Service), En Četam i Daglas Ros, oboje stariji ekonomisti. Ros je, prema sopstvenim rečima, bio zadužen za „prenošenje pogleda Rimskog kluba u zakonodavstvo, kako bi se pomoglo zemlji da se oslobodi iluzije o „izobilju". En Ketam je bila direktorka organizacije zvane Congressional Clearing House for the Future (Kongresna obračunska kuća za budućnost).

Njen zadatak je bilo profilisanje članova Kongresa koji će biti podložni astrologiji i besmislicama „novog doba" (New Age-a). U jednom trenutku na svojim predavanjima imala je i više od 100 kongresmena. Održavane su svakodnevne seanse na kojima je pravljen ceo niz astroloških „prognoza", temeljenih na njenim „okultnim opažanjima".

Osim kongremena, od istaknutih osoba njene seanse su posećivali Majki Volš, Tornton Bredšou, stariji predsednik Osiguravajućeg društva Olstejt (Allstate Insurance Companv). Neki od važnijih članova Komiteta 300 su istovremeno i članovi NATO-a, što treba zapamtiti. Takvi članovi Komiteta 300 često zauzimaju nekoliko dužnosti. Među članovima Rimskog kluba su, između ostalih, i bivši američki ambasador pri NATO-u Harland Klivlend, direktor Instituta Aspen, Džozef Slejter, bivši lični direktor u američkoj Agenciji za nacionalnu sigurnost Donald Leš, Džordž MekGi i Klerborn Pel.

Važno je zapamtiti ova imena. Ako hoćete napravite njihov popis kako bi se setili ko su i šta zastupaju kada im se imena pojave na televiziji i u drugim medijima. Sledeći modus vivendi tajnih službi, čelnici Komiteta 300 se često pojavljuju na televiziji, obično u vrlo bezazlenim ulogama. Moramo biti svesni da ništa čime se oni bave nije bezazleno.

Komitet 300 je postavio svoje agente u sve pore Sjedinjenih Američkih Država: u Vladu, u Kongres, na savetodavne položaje oko predsednika, kao ambasadore i ministre spoljnih poslova. S vremena na vreme Rimski klub održava svoje skupove i konferencije, pod bezazlenim nazivom, ali se uvek podele na razne odbore za preduzimanje akcija, a svaki odbor dobija specijalni zadatak i utvrđen rok za sprovođenje tog zadatka. Komitet 300 radi po vrlo preciznom planu.

Prvu konferenciju Rimskog kluba u Sjedinjenim Američkim Državama Komitet 300 je sazvao 1969. godine, pod nazivom „Udruženje Rimskog kluba". Sledeća je održana 1970. godine, pod nazivom „Riverdaleški centar za religijsko istraživanje" (Riverdale Center for Religious Research), a njome je koordinisao Tomas Barni. Potom je usledila Konferencija Vudlends (Woodlands Conference), održana u Hjustonu, u Teksasu, 1971. godine. Od tada se konferencija redovno održava u Vudlendu, svake godine.

Takođe iste te 1971. godine, ali nešto kasnije, Korporacija Mičel za energiju i razvoj (Mitchell Energy and Development Corporation) je održala sastanak za Rimski klub. Glavna tema je bila: Ograničavanje razvoja SAD-a. Zatim je, kao kruna svega, u julu 1980. godine održana Prva svetska konferencija o budućnosti (First Global Conference on the Future), na kojoj je prisustvovalo 4.000 društvenih inženjera i članova trustova mozgova, od kojih su svi bili članovi ili saradnici raznih institucija koje deluju pod vrhovnih organizacijama Rimskog kluba.

Ta konferencija je imala blagoslov Bele kuće, koja je održala sopstvenu konferenciju zasnovanu na zapisima sa te konferencije. Konferencija u Beloj kući nazvana je ,,White House Commission on the 1980's" (Komisija Bele kuće o 1980-tim godinama) i službeno je preporučila politiku Rimskog kluba „kao putokaz za buduću politiku SAD-a", a išla je tako daleko da je čak utvrdila kako ekonomija SAD-a izlazi iz industrijske faze. Bio je to odjek tame sera Pitera Vikersa Hola i Zbignjeva Bžežinskog, što podkrepljuje dokaze o vlasti Komiteta 300 nad politikom SAD-a, kako unutrašnjom, tako i spoljnom.

Kao što sam rekao 1981. godine, mi smo politički, društveno i ekonomski ucenjeni kako bi postali taoci planova Rimskog kluba. Sve je postavljeno protiv nas. Ako želimo da opstanemo, moramo da prekinemo omču u kojoj Komitet 300 drži našu vladu.

Na svim izborima od vremena kada je jedan od predsedničkih kandidata bio Kelvin Kulidž Komitet 300 je uspevao da svoje agente postavi na ključne položaje u vladi, tako da nije bitno ko je predsednik.

Na primer, svakog predsedničkog kandidata od vremena Frenklina D. Ruzvelta odabralo je (neki vole da kažu „pomno izabralo", engl. „hand-picked") Veće za spoljne odnose, prema uputstvima Kraljevskog instituta za međunarodne poslove.

Posebno na izborima 1980. godine svi kandidati za najviše položaje u SAD-u su bili pod kontrolom Veća za spoljne odnose. Stoga zaverenicima nije bilo važno ko će da pobedi na predsedničkim izborima. Uz pomoć „trojanskog konja" u liku Fondacija Heritejdž i Veća za spoljne odnose, na sve ključne položaje za određivanje politike u novoj vladi postavljeni su kandidati Veća za spoljne odnose, a pre toga, od 1960-tih godina, poslušnici NATO-a i Rimskog kluba, čime je osigurano da sve ključne odluke nose pečat Rimskog kluba i Veća za spoljne odnose, kao izvršnih tela Komiteta 300.

I izbori iz 1984. i oni iz 1988. godine sledili su taj dugo utvrđeni obrazac. Sekretar za spoljne poslove Džordž Šulc bio je savršen izbor Komiteta 300 za taj položaj. Oduvek je bio tvorevina Henrija Kisindžera, nalogodavca Veća za spoljne odnose. Štaviše, njegov položaj u Bečtelu, glavnoj kompaniji Komiteta 300 koja ima globalne dimenzije, omogućavao mu je pristup zemljama koje bi mogle da postanu sumnjičave u pogledu njegove povezanosti sa Kisindžerom.

Karterova vlada je ubrzala proces postavljanja ključnih kandidata iz redova zaverenika na ključne položaje. Pre nego što je Karter bio izabran za predsednika, njegov ključni strateg za vođenje predsedničke kampanje, Hamilton Džordan, rekao je kako su Sajrus Vens i Bžežinski dobili položaje u Karterovoj vladi, a da će on, Džordan, da podnese ostavku. Prva dvojica su zaista dobila položaje, ali Džordan nije dao ostavku.

Karterovim izborom Pola Vokera (nalog da imenuje Vokera dobio je od Dejvida Rokfelera) započeto je rušenje američke ekonomije, saglasno sa planom Rimskog kluba. Suočeni smo sa moćnim silama posvećenim cilju stvaranje svetske vlade. Poslednjih 45 godina sudelujemo u strahovitom ratu osiromašenja, samo što ga još uvek tako ne doživljavamo. Ispru nam mozak, metodično i sistematski, a da toga uopšte nismo ni svesni. Tavistok institut je osmislio sistem za to, a potom ga pustio u pogon.

Jedini način da se tome odupremo je razotkrivanje zaverenika i svih njihovih organizacija. Potrebni su nam iskusni ljudi, koji mogu da osmisle strategiju za odbranu našeg neprocenjivog nasleđa, koje će kada jednom nestane biti nepovratno. Moramo da naučimo metode kojima se služe zaverenici, da ih naučimo i da osmislimo protivmere. Samo će udruženi program uspeti da zaustavi trulež koji nam izjeda zemlju.

Nekima je možda teško da prihvate pomisao o postojanju zavere, zato što su se mnogi na tome obogatili. Drugi misle da se aktivnost na globalnom nivou može sprovesti uspešno. Kada vide veliku birokratiju naše Vlade, kažu: „Ali, kako ćemo da verujemo da ljudi kao individualne osobe mogu da učine više nego Vlada?" Time se predviđa činjenica da je Vlada deo te zavere. Takvim ljudima su potrebni čvrsti dokazi, a takve dokaze je teško prihvatiti.

Drugi kažu: „Pa šta onda! Baš me briga za zaveru, ja i ne glasam na izborima." Američki narod je profilisan da upravo tako reaguje. Postao je obeshrabren i zbunjen, što je rezultat četrdesetpetogodišnjeg rata protiv nas. Kako se to radi objašnjeno je u knjizi Bernarda Levina, ali koliko se ljudi potrudilo da pročita knjigu jednog akademika? Reagujemo upravo onako kako smo isprofilisani da reagujemo.

Demoralisani i zbunjen narod daleko će spremnije da prihvati naglu pojavu velikog čoveka koji obećava da će resiti sve probleme i najavljuje dobro uređeno društvo, s punom zaposlenošću i minimalnim unutrašnjim nemirima. Njihov diktator, a to će sigurno i biti, biće dočekan raširenih ruku.

Od životne je važnosti da se zna ko je neprijatelj. Niko ne može da se bori protiv neidentifikovanog neprijatelja, niti ga može pobediti. Ova knjiga bi se mogla primeniti kao vojni priručnik. Proučite njen sadržaj i zapamtite sva imena.

U ovom poglavlju često sam spominjao tehnike profilisanja. Ali celokupno objašnjenje „profilisanja" sadržano je u sledećem poglavlju. Jedna od najdubljih informacija koja je došla iz nauke profilisanja je relativna lakoća kojom se postiže kod pojedinca, stranačkih grupa, političkih tela, i sve tako dalje.

Kada postanemo svesni koliko je to lako, zavera više neće biti nešto što ne možemo da razumemo. Postalo je lako razumeti ubistvo predsednika Kenedija i pokušaj ubistva predsednika Regana.

Institucije kojima se provodi kontrola

Profilisanje je tehnika koja je osmišljena 1922. godine po nalogu Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (RJIA). Oficir Džon Roulings Ris, stručnjak za tehniku Britanske vojske, dobio je naređenje da u Institutu za ljudske odnose Tavistok, sastavnom delu Univerziteta Saseks, postavi najveći sistem za pranje mozgova na svetu. Taj sistem je postao srž britanskog Biroa za psihološki rat (Psvchological Warfare Bureau). Kada sam 1970. godine prvi put u Americi spomenuo imena Risa i Tavistok instituta, to nije probudilo skoro nikakvo interesovanje. Ali tokom godina, kako sam otkrivao sve više informacija o Institutu Tavistok i njegovoj ključnoj ulozi u ovoj zaveri, postalo je popularno da se oponašaju rezultati mog tadašnjeg istraživanja.

Britanski biro za psihološki rat iskoristio je Risov rad u ogledu na 80.000 britanskih vojnika-pokusnih kunića koji su prošli mnoge oblike testiranja. Upravo metodama koje je osmislio Tavistok institut Sjedinjene Američke Države su uvučene u Drugi svetski rat, a pod vodstvom dr Kurta Levina osnovan je OSS, preteča CIA-e. Levin je postao direktor Projekta strateškog bombardovanja (Strategic Bombing Survey) koji je postao plan britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (Royal Air Force), za „tepih" bombardovanje nemačkih radničkih četvrti, dok su nemački vojni ciljevi, kao što su fabrike oružja, ostali netaknuti. Fabrike oružja i municije na obe strane bile su u vlasništvu međunarodnih bankara, koji i nisu baš želeli da svoju imovinu vide uništenu.

Kasnije, pošto se rat završio, NATO je Saseks univerzitetu naložio da osnuje vrlo specijalizovani centar za pranje mozga, koji je postao deo britanskog Biroa za psihološki rat, samo što je ovog puta istraživanje bilo usmereno na civilne, a ne na vojne ciljeve. U poglavlju o drogi vratićemo se na tu strogo poverljivu instituciju nazvanu Science Policy Research Institute (Institut za istraživanje naučne politike), skraćeno SPRI.

Cilj „tepih" bombardovanja civilnih nemačkih četvrti je bio da se skrši moral nemačkih radnika. -Taj plan nije bio osmišljen kao napad na nemački vojni sastav. Levin i njegov tim stručnjaka došli su do sledećih ciljnih statistika: ako se bombardovanjem britanskog RAF-a razruši 65% stanova nemačkih radnika, srušiće se moral nemačkih civila. Taj dokument je izradilo Osiguravajuće društvo Prudenšal (Prudential Assurance Company).

RAF je, pod zapovedništvom „bombardera" Harisa, proveo Levinov plan, čiji je vrhunac bilo strahovito bombardovanje Drezdena, u kome je ubijeno više od 125.000 civila, uglavnom staraca, žena i dece. Istina o užasnim bombaškim pohodima „bombardera" Harisa na nemačke civile je bila dobro čuvana tajna dugo posle završetka Drugog svetskog rata.

Tavistok institut je izradio i većinu detaljnih programa koji su doveli do osnivanja Kancelarije tajne službe Ratne mornarice (Office of Neval Intelligence, skraćeno ONI) - tajne službe broj jedan u Sjedinjenim Američkim Državama, koja veličinom i dosegom nadmašuje CIA-u. Vlada Sjedinjenih Američkih Država sklopila je sa Institutom Tavistok ugovore vredne milijarde dolara, a planeri tog instituta izrađuju većinu onoga čime se Pentagon koristi za odbranu našeg sistema, čak i dan danas.

I ovo pokazuje koliko Komitet 300 drži u šaci Sjedinjene Američke Države i većinu naših institucija. Tavistok ima više od 30 naučnih institucija u Sjedinjenim Američkim Državama, a sve ćemo da ih nabrojimo u grafikonu na kraju knjige.

Mnoge od tih Tavistok američkih institucija su prerasle u džinovska čudovišta, koja su prodrla u sve agencije naše Vlade i preuzela vlast u odlučivanju. Jedan od glavnih Tavistokovih rušitelja našeg načina života je bio dr Aleksandar King, jedan od osnivača NATO-a, miljenik Komiteta 300 i istaknuti član Rimskog kluba.

Rimski klub je zadužio dr Kinga da uništi američko obrazovanje, u saradnji s nekim članovima zakonodavnih tela i sudija. Ako javnost nije znala koliko je uticaj Komiteta 300 sveobuhvatan, ova knjiga bi trebalo da razreši sve ostatke dvoumljenja.

Proba za Saveznu agenciju za upravljanje krizama (FEMA), koju je stvorio Rimski klub, je bio ogledni pohod na nuklearnu elektranu Three - Mile Island u Hariburgu, u saveznoj državi Pensilvaniji. Mediji su ga histerično nazivali „nesrećni slučaj", iako se nije radilo o nesrećnom slučaju već o namerno izazvanoj krizi kao eksperimentu FEMA-e. Dodatna korist za tu instituciju bili su strah i histerija koje su stvorili mediji nateravši tamošnje stanovnike na beg iako nije bilo nikakve opasnosti.

FEMA je taj ogled ocenila kao veoma uspešan i dobila je mnogo poena za svoje antinuklearne snage. Three - Mile Island je postao zborno mesto „boraca za očuvanje okoline", visoko fmansirane i kontrolisane grupacije kojom upravlja Institut Aspen u korist Rimskog kluba. Besplatno medijsko praćenje osigurao je bivši agent Britanske tajne službe Viljem Pejli iz televizijske kuće CBS.

FEMA je prirodni naslednik Projekta strateškog bombardovanja iz Drugog svetskog rata. Dr Kurt Levin, teoretičar onoga što su iz Instituta Tavistok nazvali upravljanjem i krizama, bio je jedan od važnijih autora tog projekta. Levin i institut Tavistok povezani su neprekinutim lancem, koji traje već trideset i sedam godina.

Program strateškog bombardovanja je u FEMA-u ugradio uz neka prilagođavanja, a jedno od njih je meta - ne više Nemačka, već Sjedinjene Američke Države. Četrdeset i pet godina po završetku Drugog svetskog rata obarač je još uvek bio u rukama Tavistoka, a oružje je upereno protiv Sjedinjenih Američkih Država.

Pokojna Margaret Mejd izgradila je, pod pokroviteljstvom Tavistok instituta, temeljnu studiju o nemačkom i japanskom stanovništvu, i o tome kako reaguju na stres prouzrokovan vazdušnim bombardovanjem.

Saradnik na tom projektu bio je profesor Ervin Džejnus. Projekat je nadzirao dr Džon Rolins Riz, koji je u britanskoj vojski unapređen u brigadnog generala. Rezultati tog istraživanja predati su FEMA-i. Izveštaj Ervina Džejnusa je bio dragocen za formulisanje FEMA-ine politike.

Džejnus je taj izveštaj kasnije iskoristio u knjizi kojoj je dao naslov Air War and Stress (Vazdušno ratovanje i stres). Zamisli iz te knjige FEMA je tokom „krize" Three - Mile Island prime-nila do zadnjeg slova. Džejnusova zamisao bila je dosta jednostavna: stimulisati niz uzastopnih kriza i manipulisati ljudima, sledeći Levinove taktike te-rora, i ljudi će uraditi upravo ono što se od njih traži.

Sprovodeći taj eksperiment, Levin je otkrio nešto novo: društvena kontrola na širokom nivou može se postići primenom isceliteljskih medija koji, putem televizije, ljudima tumače strahote nuklearnog rata.

Otkriveno je da su ženski časopisi vrlo uticajni u dramatizovanju strahota nuklearnog rata. Džejnus je za probu angažovao Beti Bampers, suprugu senatora Dejla Bampersa iz Arkanzasa, da za časopis Mekkols „piše" o toj temi.

U izdanju časopisa Mekkols članak se pojavio u januaru 1983. godine. Nije ga napisala gospođa Bampers, nego joj ga je podmetnula grupa autora iz Tavistok instituta, čija su specijalnost bile takve teme. Bila je to zbirka neistina, aluzija i nagađanja, u potpunosti zasnovanih na lažnim pretpostavkama. Članak gospođe Bampers bio je tipična psihološka manipulacija, što Tavistok radi sjajno. Nije se moglo dogoditi da ijedna gospođa koja je pročitala taj članak ostane ravnodušna prema strahotama nuklearnog rata.

Komitet 300 ima na raspolaganju veliku birokratiju, sastavljenu od stotina trustova mozgova i organizacija koje upravljaju celim nizom privatnih kompanija, te čelnih ljudi u krugovima vlasti. Navešću njihova imena, tj. onoliko koliko bude moglo da stane u ovu knjigu, počevši od Nemačkog fonda Maršal. Njegovi članovi, a zapamtite da su oni u isto vreme i članovi NATO-a i Rimskog kluba, su: Dejvid Rokfeler, vlasnik banke Čejs Menhetn, Gabriel Hag iz prestižne korporacije Manufecturers Hanover Trust and Finance, Milton Kec iz Fondacije Ford (Ford Foundation), Vili Brant, predsednik Socijalističe internacionale, agent KGB-a i član Komiteta 300, Irving Blustoun, predsednik izvršnog odbora Ujedinjenih radnika automobilske industrije (United Auto Workers), Rasel Trejn, američki predsednik Rimskog kluba i institucije World Wildlife Fund, koja je u vlasništvu princa Filipa, Elizabeta Midžli, producent programa televizije CBS, B. R. Gajford, direktor Fondacije Rasel Sejdž (Russel Sage Foundation), Gvido Goldman iz Instituta Aspen, pokojni Averel Hariman, izvanredni član Komiteta 300, Tomas L. Hjuz iz Fondacije Karnegi (Carnegie Endovvment Fund), Denis Medous i Džej Forester iz „svetske dinamike" - Instituta za tehnologiju Univerziteta Masačusets (Massachusetts Intstitute of Technologv, MIT).

Iako Komitet 300 postoji već 150 godina, svoj današnji oblik je poprimio tek 1897. godine. Oduvek je izdavao naloge preko drugih institucija, poput Kraljevskog instituta za međunarodne poslove. Kada je odlučeno da Evropu treba da nadgleda jedno podtelo, Kraljevski institut za međunarodne poslove je osnovao Tavistok institut, koji je opet osnovao NATO. NATO se pet godina finansirao iz Nemačkog fonda Maršal.

Možda je najvažniji član Bilderberške grupe - tela Komiteta 300 za spoljnu politiku - bio Džozef Retinger, za koga se veruje da je bio osnivač i organizator Bilderbergera, čije godišnje sednice već više desetina godina oduševljavaju lovce na zavere.

Retinger je bio vrlo obrazovan isusovski sveštenik i mason trideset i trećeg nivoa. I godpođa Ketrin Mejer Grem, za koju se sumnja da je ubila svog supruga kako bi preuzela vlast nad Vašington Postom, bila je visoko kotiran član Rimskog kluba, kao i Pol G. Hofman iz osiguravajućeg društva New York Life Insurance Company koje je jedno od največih u Sjedinjenim Američkim Državama, i iz kompanije Renk, koji je direktno povezan sa užom porodicom engleske kraljice Elizabete II. Osnivači Bilderbergera i Rimskog kluba bili su Džon J. Mekloj, čovek koji je posle Drugog svetskog rata pokušao da Nemačku zbriše s lica zemlje, i poslednji, ali ne i manje važan, Džejms A. Perkins iz Karnegi korporacije.

Kakva sjajna skupina! A ipak, što je dosta čudno, retki su ljudi izvan obaveštajnih grupa, ako je uopšte bilo takvih, koji su sve do nedavno uopšte čuli za tu organizaciju. Moć ovih važnih osoba i korporacija, televizijskih stanica, novina, osiguravajućih društava i banaka koje oni predstavljaju jednaka je moći i uticaju najmanje dve evropske zemlje, a ovo je samo uski vrh ogromnih, razgranatih i ispretpletanih interesa Komiteta 300.

U gore navedenom popisu spomenuli smo Ričarda Gardnera, koji je, iako jedan od ranih članova Komiteta 300, bio poslat u Rim zbog jednog specijalnog zadatka. Oženio se iz jedne od najstarijih porodica venecijanskog crnog plemstva, što je venecijanskoj aristokratiji omogućilo direktnu vezu sa Belom kućom. Pokojni Averel Hariman bio je još jedna direktna veza Komiteta 300 sa Kremljom i Belom kućom. Posle njegove smrti, na tom položaju ga je nasledio Kisindžer.

Rimski klub je zaista zastrašujući ogranak Komiteta 300. Iako se prividno bavi američkim pitanjima, ta grupacija se preklapa s drugim ograncima Komiteta 300 i njeni članovi iz SAD-a se često mogu videti kako rešavaju „probleme" u Japanu i Nemačkoj.

Evo nekih, ali ne i svih čelnih organizacija kojima upravlja Komitet 300:

LEAGUE OF INDUSTRIAL DEMOCRACY (Liga industrijske demokratije)

Članovi: Majki Novak, Džin Kirkpatrik, Eugen Rostou, Ervin Sual, Lejn Kirklend, Albert Šenker.

Ciljevi: narušavati i prekinuti normalne odnose između radnika i poslodavaca ispiranjem mozga sindikatima kako bi postavljali nemoguće zahteve svojim poslodavcima, posebno u čeličnoj i automobilskoj industriji i stambenoj izgradnji.

FREEDOM HOUSE (Kuća slobode)

Članovi: Lio Čern i Karl Geršman

Ciljevi: širenje socijalističkih dezinformacija među američkim industrijskim radnicima, širenje razdora i nezadovoljstva. Budući da su ovi ciljevi danas uveliko postignuti, Lorens Iglberger je premestio Geršmana u CEDC -novoosnovanu organizaciju čija je svrha da spreči širenje trgovine ujedinjene Nemačke na zamlje dunavskog basena.

COMMITTEE FOR A DEMOCRATIC MAJORITY (Odbor za demokratsku većinu)

Članovi: Ben Vatenburg, Džin Kirkpatrik, Elmo Zumvalt i Midž Dektor. Ciljevi: uspostaviti vezu između obrazovanog socijalističkog sloja i manjinskih grupa, sa svrhom izgradnje čvrstog bloka birača na koje može da se računa da će glasati za levičarske kandidate. Ovo je, zaista, od glave do pete fabijanistička organizacija.

FOREIGN POLICY RESEARCH INSTITUTE (Institut za istraživanje spoljne politike) Član: Robert Štraus Hjup

Cilj: obezvređivanje i, s vremenom, zaustavljanje NASA-inog svemirskog programa.

SOCIAL DEMOCRATS USA. (Socijaldemokrate SAD-a)

Članovi: Bajard Rastin, Lejn Kirklend, Džej Lavston, Karl Geršman, Hauard Semjuel i Sidni Huk.

Ciljevi: širenje radikalnog socijalizma, posebno među manjinskim grupacijama i stvaranje veza između sličnih organizacija u socijalističkim zemljama. Lovston je godinama bio vodeći savetnik američkog predsednika za pitanja Sovjetskog Saveza i jaka direktna veza s Moskvom.