https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (25)

Operacija "Skok"

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi.

Piše: "Nestor"

Tako je pala Zapadna Slavonija. Smenjen je komandant GŠ general-potpukovnik Milan Čeleketić, a imenovan general-potpukovnik Mile Mrkšić. Kadrovske promene su izvršene uz konsultaciju sa Generalštabom VJ. Za tragediju stanovništava Zapadne Slavonije nije niko odgovarao. Deo ljudstva iz 18. korpusa je raspoređen u druge jedinice SVK, deo je odbio da bude angažovan. Ostali su uz svoje porodice, a oni koji su sve izgubili ostali su da oplakuju svoje najmilije, a za novi život nisu imali ni puta ni putokaza.

Kadrovske i formacijske promene posle pada Zapadne Slavonije

Dolazak novoimenovanog komandanta SVK u Knin propraćen je nadanjima da će se nešto kvalitetno novo desiti. Razlog ovakvom nadanju bila je činjenica da su kadrovske promene bile pod okriljem Generalštaba VJ za razliku od prethodnih kada je sve izvedeno po želji i volji Milana Martića. Ovim postupkom razbijena je, makar delimično, vrlo loša slika stečena u Krajini o braći preko Une i Drine. Sukob sa HV na prostoru Zapadne Slavonije je bio najžešći i najveći sukob od izbijanja rata. SVK je doživela poraz, koji je bio već četvrti u nizu većih razmera, te je bilo potpuno jasno da ni Krajina ni njena vojska ne mogu nastaviti putem kojim su do tada išli. Sada je situacija bila mnogo nepovoljnija, manevarski prostor sužen, a vreme je već bilo potrošeno i nešto se moralo vrlo brzo desiti.

General Mrkšić je imao harizmu uspešnog oficira, prekaljenog ratnika, oficira koji je bio komandant elitne jedinice JNA - gardijske brigade. Njegovo učešće u napadu na Vukovar nije bilo tema razgovora, ali je i tamošnje angažovanje bilo ocenjeno uspešnim. Pored svega bio je rodom iz Krajine sa Korduna, pa je i ta činjenica ohrabrivala sve one koji su sumljali u kadrovske promene. Pre dolaska u Krajinu Mrkšića sam susreo nekoliko puta privatno, ali kao vojnici se nismo nikada susretali. Ostavljao je utisak odlučnog i promišljenog čoveka, sklonog da sasluša sve savete i sugestije, ali konačnu odluku donosi lično i to naglašava.

Pred njim je bio nemoguć zadatak. SVK koja je od nastanka 1992. godine neprekidno u formiranju i taj proces nikada nije dovršen, sada u tom stanju treba je učiniti mobilnijom i efikasnijom u izvršavanju zadataka, a planirani zadaci su bili ofanzivnog karaktera. Sve od 1991. godine jedinice koje su prolazile i bile angažovane u Krajini nisu izvršavale ofanzivna borbena dejstva. Nikada nije planiran, pripreman i uvežbavan napad veće jedinice. Nijedna jedinica u tom času nije bila mobilna da bi se na takav način mogla upotrebiti. Sve one su imale neke svoje uređene ili manje uređene položaje i tu su očekivali napad neprijatelj. Jedan broj boraca nije imao nikakva borbena iskustva niti je dolazio u dodir sa neprijateljom. Neki moji prijatelji, koji su bili bliski sa Mrkšićem i koji su ga dobro poznavali, tvrdili su, da više nikada neće biti isto kao pre, da će Mrkšić po svaku cenu razbiti klanove i stvoriti realne pretpostavke za uspeh svih zadataka koje bude planirao.

Na zvaničnom predstavljanju u Glavnom štabu, pored kurtoaznog rukovanja i predstavljanja, Mrkšić se sa mnom poljubio. To je posmatračima zapelo za oko i odmah su otpočeli sa procenama, kakva mi je pozicija u novonastaloj situaciji. Odmah po završenim promenama u GŠ SVK usledila je druga krupna promena. General Mile Novaković je imenovan za koordinatora službi bezbednosti u Krajini, dakle onaj kojeg sam bezgranično poštovao i kojem sam bezrezervno verovao.

Predsednik RSK Milan Martić je težišno angažovan na obilasku države i obraćanju stanovništvu i vojsci. On stvarno ideo okolo, priča i teši sebe i okupljene, da će Zapadna Slavonija biti vraćena, da je to poslednja opomena za sve i da više ni pedalj teritorije Krajine neće pasti u ruke neprijatelju. Slušaju ga, više niko nije siguran ni u njegove ni u nečije druge reči. Obećanja više nisu dovoljna. Poverenje se može povratiti samo akcijom koja bi donela opipljive rezulatate.

Na prvom sastanku kod novog komandanta on je ispoljio veliko interesovanje za sve informacije od koristi za uspešno rukovođenje i komandovanje. Mene je takav njegov stav posebno veselio, jer više nisam morao vršiti posebnu selekciju informacija tim pre što mi je saopštio da će značajnu pomoć dobiti od Generalštaba VJ, Uprave bezbednosti, Obaveštajne uprave kao i od Resora DB Srbije. Saopštio mi je da će Obaveštajna uprava GŠ VJ najverovatnije otvoriti obaveštajni centar na prostoru Krajine i da će u najskorije vreme neko doći radi konsultacija i daljeg izviđanja. Saopšteno mi je i to da će Resor DB Srbije imati stalnu ekipu u Kninu na čijem čelu će se nalaziti Dragan Filipović.

Sve je lepo i nestvarno zvučalo i imao sam loš predosećaj da će biti mnogo problema i promašaja, ali ni jednog trenutka nisam pomislio na najgore, na pad Krajine u najskorijem vremenu.

Razvoj događaja odvijao se munjevitom brzinom. Smenjivali su se iz dana u dan, svaki dan nešto. Reorganizaciji vojske pristupilo se odmah. Najkrupnija odluka bila je da se pristupi formiranju Korpusa specijalnih snaga. Planirano je da sve aktivnosti budu završene do kraja juna 1995. godine i da se na Vidovdan održi parada i svečanost formiranja korpusa. Mesto za održavanja parade je na poligonu Slunj.

Raspoloživo ljudstvo u Krajini nije bilo dovoljno ni za popunu postojećih jedinica. Već tada brojno stanje je bilo ispod 30 hiljada boraca. Rešenje je pronađeno u mobilizaciji na teritoriji Republike Srpske i Srbije. Mobilizacijom su obuhvaćena sva lica koja su poreklom iz bilo kog mesta u Krajini. Mobilizacija je bila tajna i nasilna, jer nijedan obveznik nije se javljao po osnovu poziva već odvođenjem po patrolama vojne policije ili milicije. Većina lica obuhvaćenih mobilizacijom nisu ni imali mobilizacijsku obavezu prema jedinicama SVK osim činjenice da im je poreklo iz Krajine i da je njihova moralna obaveza da učestvuju u borbama.

Takvim postupkom u startu su napravljeni veliki problemi i neraspoloženje koje nikako nije primereno pripadnicima jedinica tako zvučnog imena. U ranim jutarnjim časovima 28.05 1995 godine u širem rejonu Cetingrada između Slunja i Velike Kladuše oboren je helikopter u kojem je bio ministar spoljnjih poslova Bosne i Hercegovine Irfan Ljubijankić. U trenutku dejstva taj podatak nije bio prisutan, jer je bila svakodnevna pojava da se iz Hrvatske u Cazinsku Krajinu prevozi oružje i municija helikopterima ili avionima.

Prvi očevici pada pogođenog helikoptera u cik zore te nedelje tvrde, da su iz pogođenog helikoptera letele novčanice na sve strane. Iz hotela u Slunju gde je održavano svadbeno veselje svi svatovi su pojurili prema Cetingradu kako bi došli do bilo koje sume razbacanog novca.

U tom periodu kraja maja i početka juna meseca 1995. godine aktivnosti prema Cazinskoj Krajini su bile mnogo izraženije od onih prema Hrvatskoj.

U zamišljenom procesu formiranja Republike Zapadna Bosna sa Fikretom Abdićem na čelu, bilo je mnogo poteškoća. Svi resursi su bili već davno istrošeni, a jedinice NO AP Zapadna Bosna su pokušavale same da izvrše postavljene zadatke na proširenju teritorije. Međutim, kako je sva procena rađena na željenim, a ne realnim podacima nije se drugo moglo ni očekivati.

Štab NO AP Zapadna Bosna se obratio GŠ SVK zahtevom da im pružimo pomoć u održavanju kraćih kurseva iz bezbednosnih i obaveštajnih poslova. Na njihov zahtev je pozitivno odgovoreno, ali do realizacije nikada nije došlo zbog nemogućnosti da se termini uklope u već postojeći plan rada.

Pripadnike NO AP Zapadna Bosna uhvatila je malodušnost i beznađe. Bez ikakve volje su izvršavali zadatke kao da su očekivali ili se nadali nekome ko će za njih taj posao odraditi. Fikret Abdić je i dalje širio optimizam oko sebe. Njega nije napuštala nada da Franjo Tuđman s jedne, i Slobodan Milošević, s druge strane, žele da mu pomognu oko formiranja države. Međutim, situacija se radikalno počela menjati posle uspeha Hrvatske u Zapadnoj Slavoniji i uverenja da i za ostatak Krajine ima leka, da se vojno porazi i nasilnim putem izvrši reintegracija u ustavni i pravni poredak Hrvatske.

Već 22.06.1995. godine dolazi do susreta Alije Izetbegović i Franje Tuđmana u Splitu kojom prilikom potpisuju sporazum o međusobnoj vojnoj saradnji. Taj sporazum je podrazumevao i zajedničko angažovanje snaga na oslobađanju svih delova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pre potpisivanja vojnog sporazuma u Splitu, Hrvatska vojska i njen Glavni stožer su otpočeli sa izvođenjem akcije "SKOK" koja će se odvijati na prostoru Livanjskog polja i Dinare, a trajaće od 04. do 11.06.1995. godine. Ovom akcijom HV je vršila nastavak započetih dejstava na grebenu Dinare i zauzimanje pojedinih visova i stvaranje preduslova za uspešan napad pravcem Livno - Bosansko Grahovo.

Zamisao je bila, da ovom akcijom HV popravi taktički položaj prema Kninu nadvišavajući ga sa grebena Dinare i presecanjem komunikacije Knin - Drvar u širem rejonu Bosanskog Grahova, i drugi cilj bio je, da se sadejstvuje jedinicama 5. korpusa A BiH koji se nalazuio na ivici poraza. Na Dinari su zauzete sve dominantne tačke Bravčev dolac, Veliki bat, Vaganj, Antića glavica i drugi. Jedinice 2. kk VRS nisu mogle blagovremeno da zadrže napad HV na pravcu Livno - Crni lug -Bosansko Grahovo već je to urađeno ispred Crnog luga. Iz sastava SVK formirana je jedna taktička grupa koja je dobila ime "Vijuga" i pridodata je jedinicama 2. korpusa koje su organizovale i izvodile odbranu na tom pravcu.

Dana 06.06.1995. godine otišao sam u Bosansko Grahovo u zgradu opštine da bih se na licu mesta informisao o stanju na frontu. Tamo sam našao samo deo komande, a deo je bio napred prema jedinicama koje su organizovale odbranu u zahvatu komunikacije Livno -Bosansko Grahovo.

Od generala Manojla Milovanovića sam dobio uveravanja da su napadi HV na tom pravcu više demonstrativnog nego stvarnog karaktera i da naše snage osloncem na zemljište sasvim uspešno mogu parirati svakom neprijatelju. O ponašanju naše taktičke grupe nije imao primedbi. Tom prilikom general je više bio zabrinut za aktivnosti na grebenu Dinare i zauzimanje pojedinih visova nego što se neprijatelj nalazi u visini Crnog luga sa neskrivenom namerom da nastavi ofanzivna dejstva.

Već tada, dok je neprijatelj preteći kidisao prema Grahovu počele su priče o nemogućnosti da oni dođu bilo kada u Grahovo. Pa Grahovo je rodno mesto Gavrila Principa, pa kako bi to bilo da ustaše vladaju tim krajem i da uđu u Grahovo, pa kako ovo, pa kako ono. Ne znam ko je bio autor svih tih parola, ali znam da je gospođa Biljana Plavšić bila najglasnija u osporavanju mogućnosti da HV bilo kada ovlada tim gradom. Praktično operacija "SKOK" bila je prva od tri faze koje će na kraju dovesti do pada Knina i zauzimanja celokupne teritorije Krajine.

Po svim procenama, stanje u Krajini postaje veliki teret i za same njene stanovnike. Višegodišnje ratovanje značajno je opustošilo zemlju, nije zabeležen ni jedan vojni uspeh, na političkom i diplomatskom planu stanje se još više pogoršalo i Krajina je ušla u stanje potpune isključenosti i izolacije.

Međunarodna zajednica nije imala nikakvo rešenje za krizu na prostorima bivše Jugoslavije i u tome je Tuđman video svoju šansu. U potpunosti je odbacio opciju sa Abdićem i opciju pregovaranja sa Srbijom i Krajinom. Pregovore je prihvatao samo kao mogućnost sopstvenog manevra, ali bez ikakve namere da razgovara o bilo kakvim opcijama o Krajini osim opcije polaganja oružja i ulaska u ustavno-pravni poredak zemlje. Da li je na relaciji Tuđman - Milošević postojao neki dogovor da se Srbija neće mešati u sukob, ako Hrvatska napadne Krajinu, ja ne znam niti mogu da pogađam. Iz više izvora je takvo šta stizalo, ali konkretnih podataka nije bilo.

Niz podataka je ukazivao da se Hrvatska intenzivno priprema za napad na Krajinu i da se sa preformiranjem jedinica SVK neće stići na vreme. Pored već navedenih aktivnosti HV na grebenu Dinare koje su počele u jesen 1994. godine, slične aktivnosti su izvođene na Velebitu između Gračaca i Obrovca i na Maloj Kapeli na liniji s. Glavace - Dabar -Glibodol - Kameniti vrh - Modruš. Svakom je bilo jasno i upadljivo da je HV na tri lokacije značajno nadvisila SVK i stvorila realne pretpostavke za eksploatisanje tog uspeha. Sve ovo je bilo prisutno koamndantu GŠ SVK i komandantima korpusa, ali se ništa nije moglo učiniti već je sve prepušteno vremenu da ono proveri istinitost procena. Na žalost procena je bila tačna, a posledice po sve nas katastrofalne. Ukupna situacija oko Knina mi je ličila na njegovo "davljenje", pa sam se tako i izrazio na sastanku u komandi prilikom redovnog informisanja. Međutim, bilo je očigledno da je formiranje korpusa specijalnih snaga bio težišni zadatak i nadanje da će po njegovom formiranju on sam promeniti situaciju.

Bilo je vrlo interesantno da ni jedan krupan događaj nije ostavljao nikakav efekat na one sa kojima sam komunicirao. Kada sam referisao o pojedinostima vojnog sporazuma između Tuđmana i Izetbegovića u Splitu imao sam utisak da oni koji su me slušali razmišljaju kako je to tamo negde daleko i da to neće imati nikakve reperkusije po Krajinu. Ili je bilo to ili je bio izraz nemoći da se nešto pametno kaže i preduzme u uslovima kada se nije imalo ni s kim ni s čim bilo šta preduzeti. Onda je bolje ćutati i ništa ne govoriti

Na Livanjskom pravcu neprijatelj pomera liniju zauzimanjem Crnog luga. Linija se pomera i istočno od komunikacije Livno - Bosansko Grahovo u pravcu Glamoča i Kupresa. Jedinice HV bez ikakvog operativnog maskiranja ratuju na teritoriji Bosne i Hercegovine, a njima su pridodate i jedinice HVO. Posle zauzimanja Crnog luga u dometu hrvatske artiljerije se nalazi Bosansko Grahovo, komunikacija Grahovo - Glamoč i Grahovo - Drvar.

Obaveštajni Centar VJ

Stižu izveštaji da se sa formiranjem korpusa specijalnih snaga već odmaklo daleko i da će do Vidovdana biti sve kako treba.

Najavljena pomoć iz Srbije i nije neka pomoć. U Topuskom je odabrano mesto gde će biti Obaveštajni centar VJ. Njime će rukovoditi pukovnik Zimonja Nikola, a sa sobom je doveo jednog operativca - svog kuma potpukovnika Krković Milana. Oni po sopstvenom nahođenju i proceni daju izveštaje GŠ SVK i meni, a sva pitanja rešavaju u GŠ VJ u Beogradu. Kada je centar formiran pozvao me je general Mrkšić da mi objasni suštinu postojanja centra, da je sve to maskirano, da se podaci ne smeju u većem obimu eksploatisati na ovim terenima da se ne bi upiralo prstom prema Srbiji i Jugoslaviji i razne druge gluposti koje su mu tog časa pale na pamet.

Ja sam već tada imao prve pokazatelje da taj centar nema veze sa operativnim angažovanjem, već da su njegove namere potpuno drugačije, da se radi o kriminalnoj delatnosti u korist nekog ko je dozvolio da se spomenuta lica nađu na prostoru Krajine. Pripreme za njihovu aktivnost bile su temeljite i vremenski duge. Najpre, u maju mesecu 1995. godine kada je samo najavljeno formiranje centra, prilikom mog boravka u Beogradu pozvao me je telefonom Krković Milan i zakazao hitan sastanak na kojem će biti i pukovnik Zimonja. Sastali smo se u stanu Nikole Zimonje u Beogradu. Tada mi je Zimonja rekao da je neko kidnapovao njegovog sina ili je sam otišao u Krajinu da su uključi kao vojnik u neku od jedinica, da je napustio školovanje na Vojnoj akademiji i napravi čitav niz problema. Od mene je tražio da mu na nekoliko dana pozajmim moje službeno vozilo kako bi se lakše kretao po Republici Srpskoj i Krajini u nameri da pronađe sina. Meni je ponudio bilo koje vozilo iz voznog parka Obaveštajne uprave Generalštaba kako bih mogao izvršavati planirane zadatke. Ja sam to odbio i ponudio mu rezervne tablice za njegovo vozilo i sve drugo što treba uz to, ali je on uporno inzistirao baš na mom vozilu. Znao sam da nešto nije u redu, ali tog časa mi kriminal nije padao na pamet. Rastali smo se uz vidnu nervozu i ljutnju što nisam prihvatio ponudu.

Uz put sam razmišljao, da li je stvarno sin u bekstvu ili se radi o nečemu drugom. Bio sam skloniji da verujem u nešto drugo tim pre što sam u radnim prostorijama Obaveštajne uprave viđao mnoga lica koja tamo ne bi mogla nikako da uđu, pa da su i neke veze, sa njima se nije moglo kontaktirati u radnom ambijentu. Bili su to kriminalci različitog profila čiji interes nisu bile informacije, već primanje naređenja da se nešto odradi za nekoga, a uz put i za samog sebe.

Dva dana kasnije u prostorijama Uprave nisam zatekao Zimonju, jer je bio odsutan. U više kontakata sam mogao doznati da on o meni širi lažne vesti, o pravim razlozima mog boravka u Krajini koji nisu patriotizam već kriminal. To je činio vrlo vešto, nikada pred više od jednim licom da se ne mogu pronaći dva svedoka istog iskaza.

Pored toga sam doznao da su on i general Mrkšić bliski rođaci, da su njihove majke rođene sestre, da je Krković Milan sa njim kum i niz drugih podataka koji su ukazivali da se okružio sa ljudima od posebnog poverenja. Niko ništa nije znao o kidnapovanju njegovog sina, kao da se radi o najobičnijem događaju. Prilikom povratka u Krajinu na izlasku iz Bjeljine susreo sam Zimonju i Krkovića koji su se vraćali sa "izviđanja" gde su proveli dva dana. Nisu znali da sam registrovao njihov prolazak, a u Topuskom ih je registrovao Radenko Bijelić, koji mi je dao detaljan izveštaj njihovog kretanja i osoba sa kojima su kontaktirali. Kada su konačno došli u Krajinu ni oni ni ja nismo pokazivali da sumnjamo jedni u druge i ja sam im dao mobilni telefon kako bi mogli kontaktirati svoje veze u inostranstvu. Pored toga dodelio sam im jednog operativca, Momčilović Dušana, kojeg su na jedvite jade prihvatili pravdajući to činjenicom da tek počinju sa radom, a da će u narednoj fazi odlučiti o povećanju broja ljudi u centru. Već spomenutog Bijelića sam odredio u svojstvu pomoćnog radnika. Ipak su ga prihvatili, a Momčilović je imao jedini zadatak da prati njih, da izveštaje daje Bjelić Radenku, a on meni tako da bi se izbegao direktan susret mene i Momčilovića.

Pored toga naredio sam ing. Korkut Sveti na Petrovoj gori da neprekidno, 24 sata, prati frekvenciju mobilnog telefona i da registruje svaki mogući razgovor u dolasku i odlasku. Posao nije bio ni malo lak, jer je u Bihaću i drugim mestima u Cazinskoj krajini bio veći broj mobilnih telefona i bezbroj različitih razgovora svakojakog sadržaja.

Broj razgovora preko telefona bio je neuobičajno velik. Razgovori različitih lica sa rodbinom u Hrvatskoj, Sloveniji i nekim drugim zemljama Evrope. U prvi mah nisam shvatio o čemu se radi, ali vrlo brzo mi je Momčilović poslao izveštaj iz kojeg se vidi da Krković pronalazi lica koja uz naplatu koriste telefon i razgovaraju sa inostranstvom. Pare su zadržavali sebi, a troškove za telefon izmirivala je Obaveštajna uprava. Krajem juna meseca intenzitet saobraćaja se smanjio, ali su razgovori bili mnogo interesantniji. Bilo je jasno da sa neidentifikovanim licima pripremaju isporuku veće količine robe za Bihać gde je dogovorena enormno visoka cena.

Dana 25.06.1995. godine bio sam u Beogradu i razgovarao sa generalom Acom Dimitrijevićem. Hteo sam da sa njim razjasnim neka pitanja koja su me smetala, a posebno informacije do kojih sam došao u Obaveštajnoj upravi. Razgovor je bio dosta dug i sadržajan. On nije imao nikakva saznanja o onome što sam pričao, nije znao dosta toga što se u Krajini dešava, ali je znao dosta o švercu sa muslimanima ne samo iz Krajine, nego i na više mesta u Republici Srpskoj, iz koje se sa muslimanima trgovalo na svim nivoima. Dimitrijević je tokom razgovora, u više navrata, postavljao pitanja o angažovanju JSO RDB Srbije u Krajini, koliko ih ima, koliko njih je poreklom iz Krajine i kojo su im težišni zadaci? Znao sam samo delimično da odgovorim.

Posebno interesovanje je pokazao za funkcionisanje komande "Pauk" i to mi je bilo čudno. To sam mu rekao i dodao: "Kako je moguće da mene pitate te pojedinosti, kad sam ja svako veče razgovarao sa Perišićem koristeći kodna imena. Ne verujem da je sve te informacije on zadržavao za sebe, da nije kolegij informisao."

Pita me Dimitrijević, koje je kodno ime koristio Perišić i ja mu odgovaram. "Koristio je dva. U prvoj nedelji ime "Plavi", a naredne "Plavi-9", moje je prve nedelje bilo "Ranko", a druge "Nenad". Onda me je otvoreno pitao, koliko istine ima u tvrdnji da je komanda "Pauk" paralelna komanda GŠ SVK? Nadugačko sam mu objašnjavao genezu događaja i na kraju, kako je izveden zaključak o postojanju paralelne komande.

Završio sam rečima, "čak i da jeste bilo, vreme je to opovrglo". I na kraju, kao uz put, pita me, koliko je utemeljna tvrdnja da je za moje postavljenje na dužnost načelnika obaveštajnog odeljenja GŠ SVK saglasnost dao RDB Srbije? Sve sam u trenutku shavtio, i sadržaje i autore i izvore informacija koje dobiva. Odgovorio sam mu, "ta tvrdnja je vrlo utemeljena. Dali su usmenu saglasnost da mogu biti postavljen na tu dužnost i zbog toga imam velike probleme sa obaveštajnom upravom GŠ VJ." Obećao je čvršću saradnju i razmenu podataka sa pukovnikom Rašetom, načelnikom bezbednosti u GŠ SVK. Skoro bez reči smo se rastali.

Ja sam sa Rašetom imao vrlo korektne odnose, normalnu svakodnevnu razmenu informacija, ali nismo razmenjivali informacije koje su se odnosile na kriminalnu ili neku drugu nedozvoljenu delatnost. To nije bio moj delokrug rada, već policije i organa bezbednosti, a samim tim nisam ni inzistirao na takvim sadržajima.

Kasniji tok događaja će pokazati, da su organi bezbednosti bili uključeni u razne aktivnosti po naređenju komandanta GŠ SVK, da je to rađeno mimo volje i da su oni o tome izveštavali Predsednika RSK gospodina Martića, ali je on bio nemoćan da nešto konkretno uradi. Iz Beograda sam doputovao direktno na Slunj. Zbog obaveza na Slunju morao sam nekoliko dana da provedem na poligonu, jer je bio finiš priprema za održavanje parade i zvanično proglašenje, da je Korpus specijalnih snaga formiran i da se od tada sa njim treba računati, Vidovdan 1995. godine osvanuo je suncem okupan. Grad Slunj je bio pun vojske kao i poligon u neposrednoj blizini grada. Slika je podsećala na neka davna predratna vremena kada su jedinice JNA dolazile na poligon radi obuke.

Iz svih krajeva Krajine i nekih delova Republike Srpske dolaze autobusi i automobili sa onima kjoji ne žele da propuste paradu, koja će im na trenutak oterati sumorne misli i vratiti nadu da će iz ovog pakla izaći srećno. Od ranih jutarnjih časova oseća se velika živost. Pored publike dolaze i TV ekipe iz Banja Luke, Knina i Beograda. Radio reporteri lokalnih radio stanica, a među njima i ekipa radio Velika Kladuša.

Niko od pozvanih gostiju ne dolazi, već šalju svoje izaslanike čime, kao da se distanciraju od svega što se dešava u Krajini. Iz Republike Srpske ne dolazi pozvani Radovan Karadžić i general Ratko Mladić, već delegacija koju predvodi general Manojlo Milovanović, iz Srbije nema nikoga osim snimatelja i novinara, iz Republike Zapadna Bosna dolazi načelnik štaba NO Šerif Mustedanagić. U trenutku njihovog dolaska prišao sam da ih pozdravim i iskoristim priliku da se sklonim sa svečane bine. Zajedničko slikanje ili bilo kakvo slikanje nije mi bilo potrebno. Ceremonijalu se ne može naći primedba. Sve je uvežbavano pod budnim okom nekolicine gardijskih oficira iz Beograda koje je predvodio kapetan I klase Borovčanin Đorđe. Sva tehnika bezprekorno čista i ispravna, svi učesnici parade obučeni i opremljeni kako se samo može zamisliti, strojevi izgled i poredak bez i najmanje primedbe. Parada je protekla efektno sa mnogo aplauza okupljene publike, a završena je iskakanjem padobranaca iz helikoptera što je kod mnogih izazvalo uzdahe. Kada se sve završilo, prišao sam generalu Mrkšiću koji nije krio svoje dobro raspoloženje. Ponudio mi je cigaretu i kaže: "Sad ćemo im jebati majku".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane