Komadanje Srbije

Kako je vlada SAD iz 2014., videla Srbiju u Evropskoj uniji 2024, a zašto je danas vidi drukčije

ZEMALJSKI DANI NEBESKE SRBIJE

Srbija je odlukom njenog neformalnog odbora za sahranu iz SAD, dobila isti status koji je imala nakon Berlinskog kongresa 1878. godine: imaće opet uslovnu nezavisnost. To u praksi znači ono čime se suludi diktator A. Vučić uveliko hvali: „Nismo mi ni ruski ni američki, nego svoji!". A, u realnosti, ovaj prostor je danas i ruski i američki, i kineski i arapski, i lopovski i diplomatski. Sve je onako kako je određeno projektom „privremenog rešenja", usaglašenog na visokom, obaveštajnom nivou rusko-američkih „paralelnih" službi. Ali, kako će to u daljoj budućnosti izgledati, zavisi od mnogih faktora. Međutim, dolazi i vreme kad će javnost saznati ko su stvarni vlasnici Srbije: oni što su otkupili njene dugove ili oni koji će ih stvarno odužiti?

Nikola Vlahović

Sada već davne 2014. godine, 21. jula jednog običnog petka pred vikend, u sred leta, vlada SAD izdala je duže saopštenje u kome je na vrlo istaknutom mestu rečeno i ovo: „Prema planu administracije SAD, Srbija u Evropsku uniju ulazi 2014. godine"!

U julu ove 2024. godine, biće tačno deset godina od ovog spektakularnog saopštenja, iza koga je stala čitava administracija SAD, svi njeni najvažniji predstavnici i, naravno, „duboka i najdublja država".

Dva ozbiljna izvora ovog magazina, danas dobro pozicionirana u savetničkim službama Evropske unije, imali su prilike da u to vreme vide dokument koji govori o strateškoj orijentaciji evroatlantske politike prema takozvanom Zapadnom Balkanu, gde se jasno operiše 2024. godinom kao godinom ulaska Srbije u EU. I da su, u vezi sa tim, računali na Aleksandra Vučića i njegovu „zakletvu" datu 2012/2013 pred „službama" Velike Britanije i SAD. A, uslov za taj „ulazak" bio je potpuno priznanje Kosova kao nezavisne države.

Nešto slično, desilo se i mnogo ranije, još 2006. godine kad su SAD tražile da se „sve demokratske snage" ujedine oko te ideje.

Postoje dve strane ove „medalje": sa jedne strane, Zapad (većinom) godinama već gleda na Srbiju kao na problem a ne kao moguće rešenje „balkanskog pitanja". Sa druge strane, okorela antievropska birokratija u Srbiji, prebogata nova klasa, politička mafija i kriminalno „preduzetništvo", ne žele pravnu državu, građansko društvo, ljudska prava, srednju klasu, školovanu elitu i sve ono što bi poremetilo razbojničku „harmoniju" sastavljenu od lažnih institucija i lažne elite i lažne demokratije.

Srbija je danas zarobljenik mafijaškog režima Aleksandra Vučića, ali njegovi „uslužni" mediji opisuju ovo leglo neviđene pljačke, korupcije i pranja novca, kao rajski vrt, idealan za život, gde svako može postati milioner, samo da uđe u Srpsku naprednu stranku, klanja se tiraninu, ljubi mu sliku, ide na njegove mitinge i pažljivo prati sva njegova „obraćanja".

Predsednik Evropske federacije novinara Mogens Blicher Bjerregard u intervjuu za Radio Slobodnu Evropu, još 2017. godine, upoznao je evropsku i svetsku javnost sa tim da je Srbija zemlja sa "najgorim kršenjem slobode medija na Balkanu". Danas, šest godina kasnije, stanje je još gore nego što je tada bilo.

Crna slika Srbije još je crnja od kad se u nju uselila globalistička kompanija za upravljanje investicionim fondovima „Black Rock", a posebno kad je početkom aprila 2019. godine kupio eFront, softversku kompaniju sa 500 zaposlenih iz Beograda, za više od milijardu dolara (preciznije u pitanju je bila 1,3 milijarda dolara).

Koliko je to važan momenat bio, govori i činjenica da je tom prilikom predsednik upravnog odbora "Black Rock", Leri Fink: "Kao globalna kompanija za upravljanje investicionim fondovima, mi smo sve više fokusirani na razumevanje specifičnih potreba u svakoj zajednici kojoj pružamo usluge. eFront nam omogućava trenutno proširenje našeg prisustva i tehnoloških kapaciteta u Francuskoj, Evropi i širom planete".

"BlackRock" je tu kompaniju integrisao sa svojom platformom Alladin, i već 4 godine kancelarija u Beogradu aktivno radi na njoj.

Zašto je Beograd izabran za sedište ovog gigantskog projekta, to znaju anglo američki obaveštajni stratezi, jer je u pitanju njihova ideja i deo je njihovog dugoročnog plana za ono što zovu Zapadni Balkan.

Ubrzo, čulo se da je "Blackrock" preuzeo kompletan spoljni dug Srbije, a u neubedljiv pokušaj Ane Brnabić da to demantuje pričama o državnim obveznicama, niko nije poverovao.

16. jul 2023. godine, direktor marketinga kripto menjačnice ECD Marko Živković izjavio je povodom podnošenja zahteva investicione kompanije "BlackRock" za osnivanje trejding fonda (ETF) za trgovinu kritpo valutama da to može da bude velika stvar za svet kripto valuta, jer će se time povećati njihova likvidnost i dostupnost.

Međutim, ubrzo je reagovao sud u Njujorku koji je presudio da kripto valuta ne predstavlja hartiju od vrednosti!

Ali, to nije nimalo sprečilo ovu gigantsku, opasnu, najveću svetsku finansijsku jamu bez dna! Naprotiv, Beograd kao lokacija a posebno idealan diktatorski Vučićev režim, bez zakona i bez sudova, procenjeni su kao idealni za finansijsko mešetarenje, kakvo svet još nije video!

Nedavno je i Amin Naser, izvršni direktor najveće svetske naftne kompanije Saudi Aramco ušao u upravni odbor ovog fonda. A, podsećanja radi, treba reći da "Blackrock" je krajem 2022. držao pod kontrolom blizu 9 (devet) triliona dolara! Dakle, skoro polovinu BDP Kine ili trećina BDP SAD, dve najveće ekonomije sveta!

Malo ljudi danas shvata da je Aleksandar Vučić praktično stavio Srbiju „pod tapiju", kao zalog Black Rock.u, koji je praktično u ovom trenutku većinski vlasnik ove države, jer je od svih najvećih svetskih poverilaca otkupio većinu dugova Republike Srbije.

Kriminalna aktivnost pre svega Aleksandra Vučića i Siniše Malog, koji su i nova zaduženje raspoloženi da stave u ruke ove opake finansijske korporacije, ide i dalje, pa su planovi da se određena novčana masa iz Narodne banke Srbije ponovo nađe na „kripto tržištu".

Ukoliko se to opet desi (a jednom se već desilo!), biće to još jedna prilika da finansijski mešetari iz SAD „pokrivaju" štetu. Tačno onako kako je radio prvi antički (grčki) zakonodavac Drakon, kad je stavljao velike kamene ploče na obradivu zemlju onome koji bi „upao" u dugove i nije imao da plati porez. Konačan bankrot značio je da mu je imanje „okamenjeno" i da nema od čega da živi. To je ono što će Vučić ostaviti Srbiji.

Četiri milijarde dolara je zvanična procena američkih investicija u Srbiji, koje su potvrdile i nadležne službe SAD. Tu su uračunati i prilivi iz američkih kompanija koje rade u zapadnoj Evropi.

Međutim, zanimljiva je tvrdnja šefa ekonomskog odeljenja u Ambasadi SAD u Beogradu, Berona Lobstajna, koji je izneo podatak da je Amerika „u prethodnih 20 godina korenito promenila svoj odnos prema Srbiji". Na kakav način? Poboljšanjem „investicione klime"? Otkupom dugova porobljene Srbije i stavljanjem države i nacije u trajno kolonijalno ropstvo?

Je li to razlog zašto je Evropska unija ovoliko dugo prepustila građane Srbije nemilosrdnom, banditskom režimu Aleksandra Vučića? Dok Amerika obavi posao potpune „likvidacije" Srbije?

I koga je, uostalom, bilo gde na svetu zanimalo što Vučićeve razularene, podivljale, primitivne, drske i svega gladne horde gaze sve pred sobom i uništavaju jednu od najstarijih evropskih kultura?

Onaj prvobitni „plan američke administracije" (iz 2014) o ulasku Srbije u Evropsku uniju 2024. godine, doživeo je unutar krugova Stejt Departmenta (U.S. Department of State), jednu korenitu „prekompoziciju". Naime, Srbije ja tamo viđena kao uslovno-nezavisna država-protektorat, koja neće biti „ni ruska ni američka".

Ova „nagodba" obavljena paralelnim rusko-američkim obaveštajnim kanalima, desila se ne tako davno (i ne tako daleko), a Vučiću je dato u zadatak da to ističe kao „lični stav" (što bi trebalo da čine i oni koji će uskoro preuzeti vlast od njega).

Jasnije rečeno, Srbija će ovako prezadužena, paralizovana i nefunkcionalna biti (i već je!) podeljena na takozvane „investicione zone". Da se zna šta je kinesko, šta rusko, a šta američko. Time bi eventualni geostrateški konflikt na Balkanu bio za neko vreme ili dugoročno „zauzdan". To bi odgovaralo i Istoku i Zapadu u trenutku kad svi imaju „važnija posla".

Ovo ni u kom slučaju nije teorija, nego zavera. A, nju je osmislio još odavno, britanski Forin ofis (Foreigne office) u vreme vlade Tonija Blera, nakon završetka NATO bombardovanja Srbije i ulaska međunarodnih okupacionih trupa na Kosovo i Metohiju.

U tom pravcu treba posmatrati i nastupajuće događaje, spremanje „kuće" za svetski spektakl po imenom Expo 2027. godine u Beogradu. I to je prepušteno Vučićevoj mafiji. Njegovo ludilo je poslednjih meseci tim povodom ušlo u „terminalnu fazu", pa je angažovao i svoju dvorsku budalu, Anu Brnabić, da širi propagandu o „ambicioznom planu za autonomnu vožnju", te da je pre mesec dana izdata prva dozvola u Srbiji za vozilo bez vozača. Ne zna se ko je vlasnik dozvole, ali, kad krene Expo 2027, Brnabić tvrdi da će to biti „čovek koji sedi na mestu vozača ali ne upravlja komandama automobila". I ne samo to, nego da će se svi učesnici Expo 2027 voziti „autonomnim vozilom".

Ista ova razbojnička družina, već dugo „voza" Srbiju i njene građane, i to rade vrlo autonomno, niko im se ne meša u posao. Dobijaju redovnu potporu od Evropske unije od 250 miliona evra godišnje, putuju širom sveta, žive kao baroni. A, ima tu i drugih koji „pomažu" dolivanjem benzina na vatru...

Naime, u poslednje dve godine Ujedinjeni Arapski Emirati uložili su milijarde dolara u Srbiju. Ne treba zaboraviti: Emirati su prva arapska zemlja koja je priznala Kosovo kao nezavisnu državu. Koliko milijardi i u šta je uloženo iz Emirata u Srbiju, to zna samo Aleksandar Vučić. Po svemu sudeći, u pitanju su ogromne količine naoružanja i opreme iz srpskih vojnih fabrika, na osnovu ličnih sporazuma srpskog diktatora i feudalne familije iz Emirata koji su Vučiću dali i par milijardi dolara kredita.

To rade kao iz istih razloga kao i vlada SAD. Naprednjački režim ne može da vrati ni te dugove. Arapima to savršeno odgovara. Već odavno su zauzeli dobar deo važnih lokacija u Srbiji, delove vojvođanskih oranica, Fruške Gore, Vlasinskog jezera, planine Tare, a pre svega savskog priobalja u Beogradu. I to trajno.

A, sve je počelo ugovorom vrednim preko 200 miliona dolara potpisanim između srpske kompanije Yugoimport SDPR i Emirates Advanced Research and Technology Holdinga (EARTH) na Međunarodnoj izložbi odbrane u Abu Dabiju.

Izvor u Srbiji rekao je za MEE da se investicija odnosi na srpski raketni sistem ALAS (Advanced Light Attack System), koji je "višenamensko protivoklopno oružje efektivnog dometa do 60 km". UAE su već tada bile zainteresovane za te rakete jer bi „bile u stanju da unište sve postojeće modele tenkova u svijetu".

UAE su inače četvrti najveći uvoznik oružja na svetu, prema podacima Međunarodnog instituta za istraživanje mira u Stockholmu, a potrošili su više od 19 milijardi dolara na vojnu opremu samo u jednoj godini.

Sa nacionalnom populacijom manjom od milion stanovnika, UAE, ima najviše oružja po glavi stanovnika i smatra se najnaoružanijom zemljom na planeti.

„Odbrambenim poslovima UAE i Srbije uspostavljeni su početni oblici saradnje na nivou vojnih bezbednosnih agencija, vojne policije i specijalnih jedinica, kao i u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija i sajber odbrane", potvrdila je jedna anonimna ličnost koja se pojavljuje na svim Vučićevom pregovorima sa predstavnicima UAE.

Emirati su takođe pravili brojne druge „moguće" ali i stvarne investicije u nekoliko industrija. Jedan od najistaknutijih poslova bio je Etihad ervejz iz Abu Dabija koji je u avgustu 2013. godine kupio 49 odsto udela u gubitku JAT Airways-a u Srbiji. Iz te investicije nastala je nova kompanija, Air Serbia, sa navedenim ciljem stvaranja istočnoevropskog transportnog pod-čvorišta. Od toga je Srbija imala samo štetu.

Azijska velesila Kina, takođe je odavno zauzela svoje mesto u Srbiji, uz nesebično podršku Aleksandra Vučića. Poznati su njegovi govori u kojima veliča „brata Sija" i govori o „čeličnom prijateljstvu" Kine i Srbije. Nije to bilo davno kad je njegov „veroučitelj" Slobodan Milošević pravio nekakve „barter aranžmane" sa Kinom, plaćajući naftu traktorima IMT. Danas je sasvim druga priča, tehnologije su moderne a ni Kina nije više naivna da radi „trampu", robu za robu, ali režimski mešetari rade i danas kao onda.

Tako kaže i projekat izveštavanja o organizovanom kriminalu i korupciji (OCCRP) koji je otkrio da je 25. oktobra kineski tehnološki gigant Huawei potpisao ugovore za velika plaćanja dvojici ljudi povezanih sa kompanijom Telekom Srbija, koristeći ofšor kompanije osumnjičene za veliku korupciju.

Jedan od ovih ljudi, bivši izvršni direktor Telekoma Srbija Igor Jecl, dobio je više od 1,4 miliona dolara na ime ugovora, dividendi, zajmova i honorara za konsalting, kao i stan od ofšor kompanije koji je Huawei platio za konsultantske usluge.

Isplate su vršene tokom perioda kada je Huawei poslovao u Srbiji. U 2016. godini sklopio je posao od 150 miliona evra za unapređenje telekomunikacione infrastrukture u Srbiji.

Druga osoba iz Srbije koja se pominje u predmetu je advokat Milorad Ignjačević. Dokumenti daju samo jasnu sliku o tome kako su Jecl i Ignačevićeve kompanije poslovale. Njihove kompanije su imale šest ugovora sa Huawei-om, koji je izdavao fakture za prikupljanje blizu milion evra.

Telekom Srbija, gde je Jecl bio na čelu odeljenja od 2005. do 2008. godine, počeo je da kupuje opremu od Huawei još 2006. Deset godina kasnije, dve kompanije su potpisale ugovor vredan 150 miliona evra za rekonstrukciju komunikacione mreže u Srbiji pod uslovima koji nisu poznati. Ali, ono glavno, zbog čega je Vučićev režim otvorio vrata Huawei tehnologiji, to je supermoderna oprema za video-audio nadzor. Beograd i svi veći gradovi u Srbiji doslovno su preplavljeni kamerama Huawei koja vrše prepoznavanja lica i koje mogu svačiji razgovor na ulici da „skinu". Koliko je ta oprema koštala, Srbija ni do danas ne zna.

Ali, Vučićeva voajerska i doušnička psihologija rađala se mnogo ranije, u okrilju režima Slobodana Miloševića. A, kakva je to „škola" bila, govori i slučaj iz februara 2001. kad je javni tužilac podigao optužnicu protiv nekoliko Miloševićevih glavnih špijuna zbog nezakonitog dupliranja CD-ova sa dosijeima opozicionih lidera.

Tu je otvoreno pitanje dosijea građana, koje do današnjih dana nije sasvim rešeno. Za razliku od nemačkog Zakona o dosijeima istočnonemačkog Štazija iz 1991. godine, u Srbiji je građanima dozvoljeno samo to da na brzinu pogledaju svoje dosije. Nisu mogli da ih fotokopiraju ili na drugi način da reprodukuju sadržaj čak ni olovkom i papirom, niti su mogli da obaveste druge o bilo kakvim informacijama koje se nalaze u njihovim dosjeima. Otkrivanje sadržaja dokumenata bi tehnički predstavljalo zločin.

Ono što je bilo predviđeno kao propis za otvaranje dosijea tajne policije praktično je poslužilo kao instrument za njihovo zatvaranje, verovatno zauvek.

Od maja 2001. do juna 2003. godine, kada je Ustavni sud Srbije ocenio majsku uredbu neustavnom, oko 8.000 ljudi je pitalo Bezbednosno informativnu agenciju da li ima dosijee o njima. Bivši Miloševićevi agenti uspeli su navodno da pronađu samo dosijee o 420 ljudi.

Većina dosijea je takođe bila u velikoj meri redigovana i oni su se gotovo isključivo odnosili na period pre Miloševićeve vladavine.

Poređenja radi, u istom periodu, više od milion bivših istočnih Nemaca prijavilo se da vidi da li postoje njihovi dosijei. Od tog broja, 420.000 je pročitalo svoje dosijee i oko 360.000 je saznalo - bilo sa olakšanjem ili razočaranjem - da nijedan o njima ne može biti pronađen. Stanovništvo nekadašnje Nemačke Demokratske Republike u to vreme bilo je više nego dvostruko veće od srpskog stanovništva, što je nesrazmerno manji broj zahteva u Srbiji učinilo još upečatljivijim.

Činjenice govore da je Nemačka pronašla 1.000 puta više dosijea o svom narodu nego vlasti u Srbiji. U Srbiji bilo je samo 5% ljudi koji su tražili svoje dosijee da ih vidi (nekima su „prijatelji" diskretno sugerisali da ne treba ni da ih vide, jer „ne preporučuju" tu avanturu).

U Nemačkoj je ta brojka bila blizu 37 odsto.

Nedostatak interesovanje za taj proces u Srbiji je, kažu, razumljiv, jer su isti ljudi koji su ih špijunirali sada odlučivali da li da objave svoje dosijee. Onima koji su zaista uspeli da pristupe njihovim dosijeima bilo je zabranjeno da dele bilo koju informaciju koja se nalazi u njima.

Iako su neki pokušali da se založe za regulisano otvaranje tajnih dosijea bezbednosnih službi na istim linijama kao i Nemačka ili druge bivše komunističke zemlje, Srbija tek treba da usvoji novi sistemski zakon koji reguliše pristup dosijeima iz doba pre 2000. godine.

Ali, ni to se neće dogoditi.

Srbija i njeni koferi sa „duplim dnom", navodno putuju u Evropu. I ovaj današnji kriminalni režim i njegovi spoljni i unutrašnji pomagači, veruju, nadaju se, da će do tada mnogo šta izgubiti smisao. Čak i sama EU. U takvim okolnostima, ozbiljan narod bi se pobrinuo da oslobodi sebe lanaca diktature, odmah, bez odlaganja. Sudbinu, ipak, svi kroje sami, na ovaj ili onaj način. Jer, više od 70 milijardi spoljnog i unutrašnjeg duga kojim danas upravlja najveća svetska finansijska korporacija, uz logistiku najvećih obaveštajnih službi SAD, ne nude nikakvu nadu da će se stvari u Srbiji „same od sebe" promeniti, ili da će neka „demokratska" Evropa da pomogne u tome.

A 1.

Pouka o problemu: glas „Drugohrvata"

Jedan duboko razočarani građanin Hrvatske (S.I.), napravio je sarkastičan osvrt na sve ono na šta je njegova vlada „ponosna". Isto ovo može da se „preuredi" i primeni na sve ono na šta je Vučić „ponosan".

„Ponosan sam što Hrvati imaju najmanje plaće, najmanje mirovine i nezaposlene bez primanja.

Ponosan sam što stranci masno zarađuju na jeftinoj radnoj snazi u Hrvatskoj.

„Ponosan sam što hrvatski poduzetnici ništa ne investiraju u gospodarstvo, obrazovanje, zapošljavanje i sigurnost života Hrvata u Hrvatskoj.

Ponosan sam što strani poduzetnici pljačkaju Hrvate, pa samim tim i što hrvatski poduzetnici pljačkaju Hrvate.

Ponosan sam što Hrvati nemaju siguran život u Hrvatskoj pa je pobjeglo 1.000.000 Hrvata iz Hrvatske i omogućilo strancima da upravljaju Hrvatskom.

Ponosan sam na strane investitore što su potjerali 1.000.000 Hrvata iz Hrvatske jer imaju plaće 600 eura.

Ponosan sam na hrvatske poduzetnike koji ne plaćaju poreze, a kupuju kuće, stanove, apartmane, vile, hotele, automobile i zlato, a ne investiraju dobit u gospodarstvo, obrazovanje, radnike, umirovljenike i nezaposlene.

Ponosan sam što državi ne treba novac od poreza jer ne zna u što bi investirala u Hrvatskoj. Itd. 1.000.000 Hrvata je pobjeglo iz Hrvatske 1.000.000 Hrvata nema riješeno stambeno pitanje 600.000 nekretnina je prazno i ne plaća se porez na nekretnine od 50 eura/m2 da bi se spriječilo bježanje Hrvata iz Hrvatske".

Glosa

Prestolonaslednik Abu Dabija Mohamed bin Zajed al-Nahjan delovao je godinama kao posrednik za SAD i Izrael u istočnoj Evropi i lično usmerio srpsku industriju oružja prema zemljama Bliskog istoka. Preko njega je Aleksandar Vučić dobio monstruoznog izraelskog propagandistu, Asafa Eisina, i mnogo toga još što javnost ne zna.