Banat

Zrenjanin nema pobunu i nikakav otpor prema režimu i vlasti

Groblje kao krajnje odredište

Zrenjanin je Meka za sve one koji veruju gatarama, belim i crnim magovima i i sličnim ekspertima za sve vrste životnih problema. Jedino oni mogu da nas ubede pomoću gledanja u šolju, pasulj, karte ili dlan da je budućnost svetla, da je perspektiva nikad bolja i da su mogućnosti nikad veće. Sve drugo je propalo. Grad nema vodu za piće, plodna zemlja je pretvorena u gumarski otpad, a vazduh je zagađen do neudisanja. Ipak, narod je spreman za još veća odricanja da bi mu bilo bolje. U demokratskom društvu kao što je naše svako ima pravo da o svom trošku bude budala,a ovde se ta mogućnost obilato koristi.

Milica Gardinovački

Od početka ove godine nesrećna fabrika vode u Zrenjaninu pušta vodu koja je istopila sve kućne filtere. Bukvalno ih je pojela za samo nedelju dana. Hemija je pojela filtere, a šta radi sa ljudskom kožom? Ova voda je zabranjena za piće i kuvanje, a zrenjaninci se ovom vodom kupaju... sa ovim otrovom što teče iz slavina kuvaju, peru sudove, veš.... da li ovakva voda sme da se koristi za sanitarno-higijenske potrebe ili isključivo za tehničku namenu, a to je doslovno pranje prostorija i toaleta? Bilo bi lepo da nas kao građane o tome režim obavesti. Truju nas. Zrenjaninci to znaju, svesni su ali svi ćute. Vlast mora da prizna građanima da problem postoji i da svi koriste vodu tehničkog kvaliteta, a plaćaju je kao pijaću. Tehnička voda je veoma širok i slobodan termin vode koja nije za piće. Nikoga ne interesuje analiza ove vode niti se ma ko bavi analizom tog otrova iz česme.

Ima li odgovornih? Nema. To je uvek neka kolektivna ujdurma koja i kada da neko saopštenje ono ništa ne kazuje i ni na šta ne obavezuje.... To su uvek najave nekih planova za neke godine buduće. Upućeni kažu da je do sada potrošeno za flaširanu vodu u gradu preko 150 miliona evra. Flaširanu vodu kupuje manje od polovine građana. Većina nije u poziciji za taj izdatak. No, to nije kraj priče o vodi vezan za kraj prošle i početak ove godine. Više od 2 miliona dinara potrošiće u Beogradu zrenjaninski „Vodovod i kanalizacija" za nabavku aparata i opreme za svoju laboratoriju. U takozvanom otvorenom postupku javne nabavke krajem decembra kao jedini ponuđivač ugovor za isporuku dobila je firma „Superlab". Da li odluka članova Komisije za ovu nabavku Radovana Mrkajića, Gorana Milivojeva, Tatjane Manigode i Dalije Barać Kiralj znači uobičajenu obnovu laboratorijske opreme ove firme ili možda nagoveštava trenutak kada će zrenjaninci smeti da koriste za piće vodu koja im stiže gradskom mrežom, znaćemo, kao što je nagovestio gradonačelnik Simo Salapura, do sredine ove godine. Obzirom da do sada ni jedno obećanje nije ispoštovano većina misli da je to samo bacanje koske narodu koji će da naklapa o problemu dok vreme protiče.

U svakom slučaju biće ogromna odgovornost onih koji kontrolišu ispravnost vode za piće iz fabrike na Mihajlovačkom drumu koju će ovdašnjim domaćinstvima i privredi posredstvom beogradske „ćerke" firme „Panonian voter", isporučivati kompanija „Metito" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. U tu svrhu zaista treba koristiti najmodernije instrumente, a da li su aparati i oprema ugovoreni krajem godine u „Superlabu" baš za tu namenu, u materijalu objavljenom na portalu javnih nabavki ne može da se dobije potvrda. Uostalom, sve liči na ono kada impotentni vladar kaže da će da učini sve što je u njegovoj moći. Opozicija moguću futurističku vlast ne želi da deli ni sa kim. Zato smo i jadni i tu gde jesmo i gde ćemo i da ostanemo. Stranka slobode i pravde tera sa vlasti one koji su njihove vođe oterali sa vlasti. Đilas, Marinika i Obraćator su isti krtog po narod.

Lako zaboravljamo, a još brže opraštamo. To je čista mentalna sprdačina. Zato Zrenjanin nema pobunu i nikakav otpor prema režimu i vlasti. Zato će da nas pojedu linglongaši, arsenska voda za piće koju rešavaju Arapski Emirati- stručnjaci za vodu, deponija u centru grada, skladište medicinskog otpada iz cele EU, mlevenje plastike u industrijskoj zoni, kineski kablovi po montažnim fabrikama bolesti. Nije samo voda za piće problem u gradu. Begej je crn. Poznavaoci situacije kažu da su fekalne vode iz kanalizacije pronašle put i ulivaju se u reku. Reka je godinama crna i masna joj je površina, ali to se nikoga ne dotiče. Takođe reku jede trska koja je kod glavne zgrade ministarstva unutrašnjih poslova stigla do polovine gledajući u odnosu na obalu sa preke strane. Obala se odronjava, postaje klasično muljevito zemljište u kome se pored trske i vodenog bilja sada mogu da pronađu sve vrste đubreta.

Na ulazu u grad sa strane Novog Sada postoji takozvani Bagljaški kanal koji je otvoreni kanal svih vrsta otpadnih voda. U njemu se pored smeća mogu pronaći i lešine životinja. Gradsko zelenilo je svojevremeno ponudilo da sa jedne strane kanala posadi vrbe zato što svako stablo vrbe dnevno troši oko 20 litara vode. Druga strana kanala bi bila pristupačna za čišćenje istog. Niko nije odreagovao. Sada se od arapske firme METITO očekuje da reši taj problem. Njihovo rešenje grad već par godina očekuje, ali i tu se ništa ne dešava. Na sve to gradonačelnik Salapura uoči Nove godine objavi da je za zdravstvo u gradu ove godine izdvojeno 200 miliona. Lepota od izjave. Uzroke bolesti ne otklanjaju, a to što kažu da je uloženo to je po sistemu" majke mi" pa hajde da verujemo. Lekarima ne može da se priđe, liste čekanja za specijalističke preglede i intervencije su sramotno dugačke, a lekari u ambulantama koje su još uvek opremljeni opremom iz nemačkih pokretnih bolnica iz Drgugog Svetskog rata (Ambulanta u Štrosmajerovoj recimo) više opterećuju popunjavanja bolovanja i ispisivanja recepata stalne terapije pacijentima nego lečenje bolesnih. Apsolutno je jasno zašto građani odlaze u urgentni centar i sa samo povišenom temperaturom. U ambulantama pacijenti moraju da imaju zakazan termin za pregled, a niko ne može da ljudima objasni kako da zakažu kada ne znaju kada će im lekar trebati, odnosno kada će da se razbole.

U toj celoj groznoj perspektivi koga može da dotakne činjenica da jedna osnovna škola nema grejanje? Prva četvrtina 21.veka, a đaci obzirom da nisu glasači (nastavnici verovatno jesu režimski jer inače teško da bi u ovoj školi bili nastavnici) ne moraju da rade fizičko jer sala za fizičko nema grejanje od skoro početka grejne sezone, a učionice nemaju zadovoljavajuću temperaturu za odvijanje redovne nastave. Uoči izbora glasačima SNS u gradu delilo se ogrevno drvo, a škole se niko nije setio.

Sve se to dešava u školi Dr. Jovan Cvijić u gradu koji je ne tako davno proglašen evropskim gradom sporta i u gradu čiji je gradonačelnik (brzopotezni) doktor nauka u oblasti fizičkog vaspitanja. Časovi su smanjeni na 30 minuta i niko nije odgovoran, a ni rešenje se ne nazire. Navodno u školi se još letos znalo da kotlovi za grejanje ne mogu da podrže grejnu sezonu, ali bilo je prečih aktivnosti.

No, da ipak nismo strašna provincija hajde da se umešamo u priču Jovanjice. Lepo je da se bude umešan u jedan takav impozantan poduhvat i to sa kadrovima iz lokala, tačnije iz vrha SNS i gradske uprave. Preko Beograda i Dragomira Petronijevića Štrumfa, tadašnjeg člana gradkog veća grada Beograda koji je ujedno i kum Predraga Kuluvije održana je tada i promocija u gradskoj upravi Zrenjanina sa temom: podsticajne mere za prelazak sa konvencionalne na organsku proizvodnju i omogućeno je tržište i obuka za proizvođače. Svi su se ustrčali da se nađu pri ruci takvom establišmentu....

Istakao se pomoćnik gradonačelnika Duško Radišić koji je već bio poznat po podizanju plastenika za zainteresovane mlade ljude koji bi se bavili ekološkim načinom proizvodnje. Nikada ti plastenici nisu zaživeli, pare su nestale, a nekoliko razapetih najlon kesa u ulici u kojoj postoje nizovi kuća trebalo je da predstavljaju plastenike. Ispod tih kesa je krenuo sirak megalomanskih razmera i zmije belouške. Taj isti Radišić je dominirao u prezentaciji neke nove Jovanjice u Banatu, čak je u ponudi bila saradnja Koluvije i srednje poljoprivrednje škole i njenih proizvodnih kapaciteta obzirom da u školi postoji predmet Organska proizvodnja pa bi to bila, recimo, praksa. Ne zna se u gradu šta se desilo sa dogovorima jer je neposredno nakon sastanka u Zrenjaninu otkrivena priroda plantaže u Jovanjici, ali se zna i uveliko priča po gradu da je pomoćnik gradonačelnika nakon odlaska eminentnih gostiju u multimedijalnoj sali zgrade gradske uprave kupio plac u neposrednom komšiluku hacijende najvećeg sina našeg grada, aflatoksičnog Kneževića. Istina, dotični Radišić je u SNS i ušao na preporuku svoje mame koja je Kneževiću bila u jednom trenutku nadređena u onom istom SM Komercu koji je Knežević operutao do nestanka. Istoriju grada neki ljudi pamte, a drugi povezuju činjenice. Radišić je bio najavljen bukvalno kao kapitalna investicija stranke, kao IT stručnjak, a pokazalo se da osim poslušničkih elemenata ne poseduje nikakve bitne kvalitete. Čak i tim stručnjaka pri gradskoj upravi koji se bavi informatikom je daleko od njega po svim normativima. Ipak narod čvrsto stoji uz svog vođu i režim po gradovima. Stoji narod kao stub srama.

I za kraj nekoliko rečenica o groblju kao krajnjem odredištu. Kada je konstatovano da je nestalo mesta na svih pet grobalja koliko ih ima u gradu počelo je rešavanje novog groblja. Bio je to prilično nerazumljiv potez jer planirani prostor izopšten i prilično nedostupan za sve namene koje je trebalo da ima. Planirane su tada prostorije za različite verske obrede i naravno krematorijum. Pare su nestale, a kada je objekat otvoren 2/3 nikada nije stavljeno u funkciju. Groblje je u haosu, prostorije prokišnjavaju, a grad je kao osnivač uložio 14.000.000 za sanaciju postojećeg. Prva faza je sanacija objekta,a nakon toga ostaju radovi na opšivki i montaži ventilacionih cevi. Dve jedino postojeće kapele su bile apsolutno ugrožene i to su kapele za ispraćaj pokojnika. Ko pomisli na kremaciju ima neverovatne troškove jer se kremacije rade u Novom Sadu i u Beogradu, moraju da budu posebno najavljene i da ispoštuju drugačiju proceduru. Posebno je naplativ prevoz tako da jedna kremacija košta kao dve luksuzne sahrane.

Da ne bi bilo pitanja zašto o ovoj temi evo odgovora. Režim u gradu klasično izbegava ulaganje u neophodne objekte koji su neophodni narodu i koji su svih dana u godini u upotrebi, ali zato nemilice troše pare na vatromet za 14.januar kao i za zabavljače i njihov program. U Srpsku novu godinu u gradu uđosmo sa evergrin melodijama na trgu, sa stotinak ljudi koji su bili prisutni i sa vatrometom kog se gradska uprava odrekla 31. decembra kao i većina gradova u zemlji. Ne postoji odgovor na pitanje koliko je grad koštalo jadno veselje organizovano za tu priliku i ko je profitirao vatrometom. Kao javna nabavka se vatromet ne pominje, a gradom samo osmesi upućenih govore da je verovatno sve delo kuma Kneževića koji se godinama unazad bavi estradnim organizovanjem i pirotehnikom. Sve što zamisle sakriju,a svaki novi ispad potire stari....

I ne kažu uzalud da će jednom da bude bolje. Jednom je i sada dobro, nego, šta ćemo mi ostali? Kako šta ćemo? Moraćemo da damo Kosovo da nam ne uzmu Obraćatora. Srbija do Dedinja... Živeli.