Postdemokratija

IZBORA (NE)ĆE BITI

Opozicija ultimatovno postavila tri zahteva za poboljšanje izbornih uslova, a vlast ne prihvata poslednji u kojem se traži da se svi lokalni izbori u Srbiji održe u istom danu, kako ne bi moglo biti fiktivnog preselenja birača. Prva dva, o sređivanju biračkog spiska i oslobađanju RTS-a, vlast prihvata sa lakoćom jer se mogu fleksibilno tumačiti i delimično sprovoditi, a da se suštinski ništa ne promeni. Treći je vrlo konkretan i zato nije prihvatljiv za vlast. To se moglo i očekivati, tako da je pitanje da li su minimalni uslovi dobro odabrani, formulisani i plasirani. Čemu se možeš nadati kad u cenkanje kreneš sa najnižom cenom, pita se kolumnista Mile Isakov, ugledni novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ispostavljeni zahtevi opozicije su zaista krucijalni jer bez njihove bar delimične realizacije ne može biti ni reči o demokratskim, fer i poštenim izborima. Bez prečišćenih biračkih spiskova, u kojima se nalazi bog zna koliko desetina i stotine hiljada fantomskih glasača, bez RTS-a, kao koliko-toliko objektivnog javnog servisa svih građana, i istovremenih lokalnih izbora u čitavoj Srbiji, nema ni izbora.

Od tih najelementarnijih preduslova se ne sme odustajati, ali baš zbog toga, iz čisto taktičkih razloga, u pregovore sa vlašću je trebalo ući sa još nekoliko od kojih bi se moglo delimično ili u potpunosti odstupiti. Tako se pregovara, kad očekuješ da suparnik popusti moraš i ti biti spreman na to, dakle moraš imati određeni manevarski prostor za kompromis.

Kao što u trgovini prodavac nikad neće u pogodbu krenuti sa najnižom cenom na koju može pristati, odnosno kupac sa najvišom ponudom. U protivnom, to nisu pregovori nego politika svršenog čina, po principu uzmi ili ostavi. A, naša opozicija nije u prilici da se tako postavi. Otud sad ne zna da li da izađe na već raspisane beogradske izbore ili ne. Reč bojkot ne smeju ni da pomene.

U principu, nemam ništa protiv i takvog odgovora na praksu ovog režima, koji uglavnom tako funkcioniše i svoju volju nameće po istom principu, ali onda se ni ne ide na pregovore sa njime dok se ti minimalni uslova ne prihvate. Jednostavno mu se na poziv odgvori porukom da o ta tri zahteva nema razgovora. Može se pregovarati samo o tome kako da se ispune i primene.

Ovako ostavljen je prostor režimu za tumačenje da su predstavnici vlasti, u cilju kompromisa, popustili u dva slučaja a opozicija ni u jednom, mada je već prethodno, svodeći zahteve na minimum, odustala od mnogobrojnih sasvim opravdanih i legitimnih primedaba na celokupnu izborni proceduru i praksu. Tako se u domaćoj javnosti, a i pred svetom, stvara utisak o kooperativnosti vlasti spremne na dogovor i kompromis, a isključivosti opozicije koja ne želi pregovore i učešće u kreiranju izbornih uslova demokratskim putem. I sve se, makar i prividno, uklapa u Vučićevu definiciju da opozicija želi da se dokopa vlasti bez izbora, na silu, pritiscima, pretnjama i ucenama, sredstvima kojima se zapravo on služi.

Mada većina slobodnomislećih građana ove zemlje zna da je to klasična zamena teza, da su nabrojana sredstva upravo iz njegovog arsenala političke borbe, ostaje utisak da ni greške u koracima, koje, po ko zna koji put pravi opozicija, nisu sasvim slučajne.

Nije to više samo neiskustvo, nesnalaženje i nesposobnost, a ne može više biti ni neznanje. Bilo bi to ipak previše gluposti, što većina opozicionih lidera ipak nije. Stoga, sve sam bliže zaključku da ih iznutra neko sabotira i navodi na pogrešan trag. Jednom su išli u bojkot izbora, a onda izašli na naredne, bojkotom ubrzano iznuđene, mada se ništa nije promenilo, dakle, pod istim uslovima kao što su bili i oni koje su bojkotovali.

Prošle godine su dugo bili protiv izbora dok se ne promene uslovi, a onda, pošto nije prihvaćen nijedan od njihovih zahteva, iznenada zatražili da se hitno raspišu i održe do kraja godine, sa imbecilnim obrazloženjem. Pošto vlast neće ništa da promeni, idemo na izbore pa ćemo mi promeniti kad je pobedimo. Pa, što ste tražili promenu izbornih uslova i bojkotovali ako i bez toga možete da pobedite?

Naravno, to je bilo nemoguće iz svima dobro poznatih razloga, pa je moralo biti jasno i samoj opoziciji, koja se na taj očajnički potez odlučila iz nemoći. Ali, neko ju je na to ipak nagovorio. Taj neko bi morao biti vrlo uticajan, a možda i u dosluhu sa Vučićem. Neka svako za sebe pokuša da pogodi ko bi to mogao da bude.

Prisećajući se oprobane prakse još u Miloševićevo vreme kada je Šešelj, izigravajući opoziciju, bio najradikalniji kritičar režima, radeći zapravo za njega, jer je na taj način otkidao deo glasova pravoj opoziciji. I Vuk Drašković je, posle nekoliko atentata na njega, napustio DOS, koji je osnovao i čak istako svog tzv opozicionog kandidata za predsednika, kontra Koštunici, kojeg je DOS predložio. Bio je to Dražin unuk, Vojislav Mihajlović, koji se i sad pojavljuje kao jedan od lidera opozicije režimu ispilelom ispod šinjela četničkih vojvoda Šešelja i Tome Nikolića. Ne mislim da on ima toliki uticaj da usmerava čitavu opoziciju, ali je simptomatično da je i on tu, u samom vrhu sad već udružene desnice sa takozvanom građanskom grupacijom nekakvog centra, koja se predstavlja kao „Srbija protiv nasilja". Uzgred, mislim da je i taj naziv opozicione koalicije pogrešan, jer je predstavlja sa onim protiv čega je, a ne za čega.

U najnovije vreme imamo primer Milice Zavetnice, koja je do juče bila najviše pljuvana od vlasti i njenih tabloida kao Milica lažljivica, i uzvraćala istom merom. Međutim, posle izbora, na kojima je ukrala nešto glasova takozvanoj patriotskoj opoziciji, prišla Vučićevom pokretu svih Srba svemira, a da nije ni pocrvenela.

Kad sve to imamo u vidu sužava se izbor za sumnjivo lice u aktuelnoj opoziciji. I da ne bude da i ja obigravam oko vruće kaše, ko Fijat oko Kragujevca, odmah da kažem, sumnjam na Đilasa.

Koga već tradicionalno najviše napadaju i najžešće prozivaju režim i njegovi tabloidni mediji za sve i svašta, od poslovnog, političkog, do privatnog života? Optužuju ga za pljačku od 619 miliona evra, a ne pokreću čak ni istragu o tome. Ko je nedavno u Narodnoj Skupštini najdirektnije označio Aleksandra Vučića kao šefa mafije i organizatora krađe na izbirima, zapretivši mu robijom jednog dana?

Ko je Vučiću pretio za vreme korone i kroz suze mu poručivao da će mu platiti zbog orkestriranog uznemiravanja njegove dece? I konačno, ko je onomad, posle prošlih beogradskih izbora, kada se opoziciji smešila pobeda, išao kod Vučića na kanabe, da prekine neizvesnost i dogovara ponavljanje izbora, u trenutku kad ni svi glasovi još nisu bili prebrojani?

Uvek Dragan Đilas, kojem sam, dok još nisam sumnjao, najavio neke ideje za kampanju pred izbore dvehiljadedvadesete, uz dogovr da se vidimo za nekoliko dana, čim se vrati sa skijanja. Pošto se, očigledno posle određenih konsultacija, nije javio ni dve nedelje kasnije, poslao sam mu poruku da će sad, ako je i dalje zainteresovan, to morati i da plati. Odgovorio mi je da oni navodno ne plaćaju ideje za kampanju, jer imaju svoje. Kakve, u to smo se više puta uverili. Više na štetu opozicije, nego u njenu korist. A, to tek košta, tako da nije lako prokljuviti koje tu kome i koliko dužan.

Razumem ja da u toj šarolikoj opoziciji ima bezbroj razlika, u idejnom, strateškom i taktičkom smislu, ali čini se da i tu para vrti i gde burgija neće. A, nema sumnje da su najjači argumenti tog tipa u Đilasovim rukama, odnosno sefovima. Nije nikakva tajna da su Marinika Tepić i Borko Stefanović, naprimer, bili na njegovom platnom spisku, kao fiktivno zaposleni u njegovoj firmi, sve dok se nisu domogli poslaničkih plata.

Sad, verovatno, od njega dobijaju samo varijabilni funkcionalni dodatak u zavisnosti od poslušnosti. Na tom spisku bio je još jedan, sad već bivši potpredsednik njegove privatne stranke, bljutavi Bulatović, koji očigledno sad dobija mnogo veću apanažu da bi ga tako bestidno i prostački pljuvao u sred Parlamenta. Ali i za to je kriv sam Đilas, jer ga je on i navukao na veliku lovu koja se zarađuje lajanjem na mesečinu.

Kad se sve to sabere i oduzme, nemoguće je ne posumnjati da je i dilema izaći na izbore ili ne, povezana sa lovom. I kada su pojedinačni egzistencijalni interesi u pitanju, ali i kada su u pitanju opozicione stranke i pokreti koji se dokopaju poslaničkih mandata. Nedavno je, povodom svađa unutar pokreta doktora Nestorovića, upravo zbog novca, otkriveno i koliko od države dobijaju stranke koje uđu u Parlament, pa i pokrajinsku i gradske Skupštine.

U pitanju su stotine hiljada evra mesečno, plus ono što dobijaju za predizbornu kampanju. Eto razloga da se ipak izađe na izbore, bez obzira na uslove. Kada se tome dodaju i nadprosečne poslaničke plate, koje će dobiti oni koji odlučuju, uz sve druge beneficije, nije teško razumeti zašto u vrhovima opozicije ima mnogo onih koji se protive bojkotu. Argument da se na osnovu poslednjeg moglo videti da se bojkotom ništa ne dobija, ne čini mi se dovoljno ubedljivim, jer smo se uverli da se ni sa izlaskom na ovakve izbore ništa ne dobija.

Protiv bojkota je, kao i na parlamentarnim izborima, svakako i Dragan Đilas, ako ni zbog čega drugog ono zbog smanjenja troškova na partiju i njene funkcionere, koje bi imao ako njegova stranka ostane bez poslanika i obornika. A, čini se da on ima i drugih interesa i obaveza.

Sve mi se čini da će i kada je dilema opozicije u pitanju, biti kako Vučić kaže.