Analiza

Skenderbeg, Makedonci i akademik Kaplan Burović

Režimski doktor krade akademik

                                                                                
Makedonac dr Petar Popovski objavio je u Skoplju, na makedonskom i engleskom jeziku, knjigu (ima 1.166 stranica) pod naslovom GEORGIJA KASTRIOTI - SKENDER, i podnaslovom "Kral na Epir i Makedonija i vtor Aleksandar Makedonski". Delo imponuje, izaziva poštovanje prema autoru, koji nije  mogao da ga napiše bez velikih pregnuća, velikog samoodricanja i zauzimanja, angažovanja, ne samo kao rodoljub, već i kao naučnik, uporni, neumorni istraživač, koji za to pokazuje da ima i nužnu naučnu spremu. No, s druge strane Doktor Popovski nam iznosi stavove akademika Burovića u vezi Albanaca, njegova otkrića i konstatacije, kao svoje. I ne spominjući nigde ime akademika Burovića! Na više stranica njegove knjige spominje nam Vitomira Dolinskog kao autora ovog ili onog, iako sasvim dobro zna da je Vitomir Dolinski novinar, koji je sa akademikom Burovićem napravio intervju, objavljen u četiri nastavka u listu VEST, Skoplje, februar 2003.

Savo Zmajević

Do sada je Skenderbeg obično korišćen kao ikona u nepoštene svrhe, pre i iznad svega protiv njegove vere i njegovog naroda, protiv stvari za koju se duž čitavog svog života samopregorno borio i žrtvovao. Skenderbeg se borio za krst i hrišćanstvo, protiv polumeseca i islama. U krajnjoj suprotnosti sa ovime, za njega i njegovu borbu, njegovo ime koristili  su i nastavljaju da koriste upravo polumesec i islam, a protiv krsta i hrišćanstva.
Skenderbeg se borio za sve balkanske i nealbanske narode, hrišćanske narode, ali u prvom redu za njegov slovenski narod, za svoje Srbo-Makedonce i svoju srpsko-makedonsku domovinu. Jedan drugi narod, kome on nije pripadao ni po veri niti po etničkom poreklu, upotrebljava njegovo ime i njegovu borbu, njegovo delo, upravo protiv njegovog naroda, protiv Srbo-Makedonaca.
Dr Petar Popovski nam donosi bogat materijal, bezbroj dokumenata i činjenica, da je Đorđe Kastriot-Skenderbeg bio Makedonac. Ko god pročita ovu knjigu neće više imati ni najmanju sumnju u to. Pa i Albanci, koji su ga proglasili za svog Nacionalnog heroja i drže ga za Albanca, ako imaju i trunčicu časti i dostojanstva, treba da priznaju da je Skenderbeg, po svom etničkom poreklu, bio Srbo-Makedonac, a ne Albanac.
Druga je stvar što tada, u vreme Skenderbega, Makedonci (Sloveni) nisu postojali kao nacija, jer su se svi izjašnjavali kao (pa i bili!) Srbi. Odeljivanje od Srba i konstituisanje kao zasebne nacije ovih Makedonaca stvar je poslednjih decenija, jedva je prešao jedan vek: Ilindenski ustanak od 1903. godine.
Druga je stvar i činjenica što je Skenderbeg, pokraj svojih Srbo-Makedonaca, predvodio u ratu protiv polumeseca-islama i ostale hrišćanske narode Balkana, među njima i Albance. Kao takav, a pošto je delovao upravo sa teritorija, koje su 1913. godine međunarodnim sporazumima priznate Albancima kao deo njihove državne teritorije, on danas pripada i istoriji Albanije, kao što pripadaju istoriji Albanije i mnoge druge ličnosti, koje po etničkom poreklu nisu Albanci. Koliko za primer navodim srpskog velmožu Drača Đorđe Manijak, zatim Časlav, Vladimirovići, Vladislavljevići, Progonovići, Komnena Nemanjić, ćerka Srbina Stevana Nemanje, koja je vladala Albanijom pre Skenderbega, pa Mihail Skura, Vlah, koji je vladao Tiranom i okolinom isto tako pre Skenderbega. Albanijom su vladali i srpski Car Dušan, pa i mnogi njegovi naslednici. Vladali su i turski sultani, mnoge paše i begovi, pa i Italijan Musolini, pa i Nemac, Hitler. Svi oni ulaze u istoriju Albanije, ali ne i u pozitivnu istoriju albanskog naroda. Treba da razlikujemo istoriju Albanije od istorije albanskog naroda, jer se ne poklapaju, nisu ista stvar.
Istoriju albanskog naroda su stvorili i stvaraju Albanci, kao i oni nealbanci koji su se integrirali sa albanskim narodom na koji način, posebno oni koji su odigrali pozitivne uloge u toj istoriji. Oni koji su prošli kroz Albaniju kao slučajni prolaznici, posebno ako su kroz nju prešli i kao njeni okupatori, ulaze u istoriju Albanije, mogu činiti i posebno poglavlje negativne istorije albanskog naroda, ali ne i pozitivnu istoriju tog naroda.
Skenderbeg je ušao i u pozitivnu istoriju albanskog naroda, jer - kad su ovi Albanci bili hrišćani - on ih je organizovao i predvodio u njihovoj borbi protiv polumeseca-islama. Na taj način on se i poistovetio sa njima isto koliko i sa svojim Srbo-Makedoncima.
Upravo u ovome postoji neslaganje sa dr Petrom Popovskim. Štaviše, on pretendira da - u vreme Skenderbega - u Albaniji nije bilo Albanaca, da su oni tamo došli kasnije. Ima i drugih ovakvih stavova, koji su u suprotnosti sa istorijskim činjenicama, ili su i diskutabilni. Doktor Popovski je ekstremista u mnogim aspektima. To je ozbiljan nedostatak ovog njegovog dela. Sem toga, jako je negativna strana dela i njen proliksitet, konfuzitet. Knjiga se slobodno mogla podeliti u tri dela, sa tri različite tematike: nacionalno poreklo Skenderbega, istorija Skenderbega i Skenderbeg u fokloru. Ovako bi bila jasnija, pristupačnija, lakše bi se čitala i bolje bi se razumela.
Jedna druga negativna strana njegovog dela je stav prema akademiku, prof. dr Kaplanu Buroviću. Doktor Popovski ga poznaje, i to jako dobro. On je prihvatio njegove albanološke teze, posebno one o Skenderbegu i Albance ad verbam, ili delimično. Ali on ih je i prisvojio. Ono što nam je akademik Burović rekao preko svojih knjiga, studija, intervjua, doktor Popovski ne samo da prihvata (što je prirodna stvar!), već i prisvaja, što sigurno nije prirodno, korektno. Doktor Popovski nam iznosi stavove akademika Burovića u vezi Albanaca, njegova otkrića i konstatacije, kao svoje. I ne spominjući nigde ime akademika Burovića! Na više stranica njegove knjige spominje nam Vitomira Dolinskog kao autora ovog ili onog, iako sasvim dobro zna da je Vitomir Dolinski novinar, koji je sa akademikom Burovićem napravio intervju (objavljen u četiri nastavka lista "VEST", Skoplje, februar 2003.). Sve ono što pripisuje Vitomiru Dolinskom nije njegovo (Dolinskog!), već akademika Burovića.
Ovo nije prvi put što doktor Popovski prihvata i prisvaja otkrića i naučne konstatacije akademika Burovića. Niti prvi put što prećutkuje njegovo ime. Učinio je to i u njegovoj studiji o Skenderbegu, koju je objavio pre dve-tri godine preko interneta.
Bez i najmanjeg ustezanja kažemo da se doktor Popovski nadahnuo za ovo njegovo delo od akademika Burovića, od njegovih studija o Skenderbegu i Albancima, od njegovih otkrića i konstatacija. I ne samo da se nadahnuo. On je od akademika Burovića uzeo i smelost za to.
Postavlja se pitanje: Zašto doktor Popovski, koji uzima smelost da prihvati teze akademika Burovića, da njegove teze i prezantira u svom delu (kao svoje ili kao Vitomira Dolinskog!), nema smelosti i da spomene njegovo ime?!
On sigurno zna da je u Makedoniji, još 1956. godine, naređenjem iz Beograda (UDB-e) ime akademika Burovića uneto u crne liste, kao ime disidentnog književnika. On sigurno zna da je akademik tamo, u Tetovu (naređenjem iz Beograda!) i uhapšen, pa i kažnjen potpuno nevin. Razorena mu je i porodica, opljačkan mu je stan, pa su više puta udbaši Makedonije nastojali da ga i fizički likvidiraju. On sigurno zna i to da je akademik Burović delima, ne samo napisanim, objavljenim, već i svojim ličnim postupcima, višestruko dokazao da nije bio nikada neprijatelj Makedonije i njegovog makedonskog naroda. I ne samo da nije bio neprijatelj, već je bio i jeste jedan od najvećih prijatelja. On se kao takav afirmisao ne samo u svetu, već i u samoj Makedoniji, i pored svih prepreka, koje su mu učinjene i čine mu se od makedonskih titoističkih vlasti. Akademik Burović je učinio za Makedonski narod ono što sinovi tog naroda, ni dan-danas se ne usuđuju da učine!
Mi znamo da su titoističke makedonske vlasti bile i nastavljaju da su nezahvalne akademiku Buroviću, kao što su nezahvalne i svim ostalim Srbima: ili to nisu dokazali priznavanjem nezavisnosti tzv. albanske države Kosovo?! Zato one i nastavljaju da ga drže po njihovim crnim listama, zato se protiv njega ujedinjuju i sa albanskim osvedočenim neprijateljima makedonskog naroda, koje huškaju protiv njega na sve moguće načine. Mi znamo da su makedonske titoisticke vlasti prodale Makedoniju i makedonski narod, pa i sebe same, svakakvim neprijateljima, mafijama i mafijašima, zbog čega u narodu vri sasvim opravdano nezadovoljstvo, koje će sigurno i ubrzo dovesti do nužnih i korenitih promena.
Znamo i to, da akademik Burović (sa njim i svi Srbi!), kao što u makedonskim vlastima ima svoje neprijatelje, u makedonskom narodu je imao i ima svoje prijatelje, koji su ga podržali u zatvoru u Idrizovu, u emigraciji u Albaniji, pa - danas - i u samoj Makedoniji. Ako se Petar Popovski ne usuđuje ni ime da mu spomene, Makedonac dr Risto Ivanovski istupa u odbranu akademika Burovića i preko štampe. A kao on i neki drugi.
Kad je već uzeo smelost da prihvati teze akademika Burovića, pa i da ih afirmiše u Makedoniji i po svetu, nema zašto da mu ne spomene ime, pa i da javno prizna njegovo sasvim humano, makedonski rodoljubivo delo, koje - preko svega - ima i strogo naučni karakter.
Prećutkivanje imena akademika Burovića optužuje Petra Popovskog za saradnju sa makedonskim vlastima ne samo protiv Burovića, već i protiv svih onih koji su se kao akademik Burović disidentno borili protiv titoizma u eks-Jugoslaviji, a u tom okviru i u njegovoj Makedoniji. Kao čovek-političar, doktor Petar Popovski može biti titoista i neprijatelj antitoista. To je njegova stvar. Ali, kao naučnik, on treba da titoizam i politiku ostavi na stranu i da rukovodi naučnom istinom.

Kad bi se digao iz groba i primakao mu se koji Albanac musliman sa rečima: "Skenderbeže, ti si naš nacionalni heroj, albanski, muslimanski!"…budite sigurni da će odmah potražiti sablju da mu otseče ne samo jezik, već i glavu, pa i urličući: "Pasjavero! Ko vam je to rekao da sam vaš?!" A ako mu se primakne koji Makedonac i kaže mu: "Đorđe, ti si naš junak, Makedonski, hrišćanski!" on će se sigurno blago nasmejati i reći će mu: "Pa otkad su se moja braća Srbi preimenovali u Makedonce?!"