Finansijski imperijalizam

Nova strategija osvajanja sveta, duhovni kolonijalizam, "sterilizacija" kritičkog uma i oživljavanje novog fašizma (1)

Ko su kumovi svetske krize

U svetu se danas vodi takva politika,da se sva ljudska aktivnost i sve sfere svedu na pravila tržišne igre i vladavinu profita. Sve može postati i postaje roba, uključujući i duhovnost. Mora se ući u kolo „efikasnosti" i racionalnosti - kako bi, konačno, postalo profitabilno. Osnovni cilj je da se kapitalu omogući „totalitaristička kontrola nad ljudskim biološkim životom i razvojem". Sve je to praćeno stalnim rastom kriminala - koji prodire svuda. Stari poredak (pravni sistem, moral, ideje) je uništen, a pravila nova ne važe. O tome kako teče ostvarenje zločinačke ideje finansijskog imperijalizma i stvaranja novog, globalnog fašizma, specijalno za Magazin Tabloid u dva nastavka opisuje ugledni ekonomista profesor dr Slobodan Komazec

Piše: prof. dr Slobodan Komazec

Smatrajući da je veoma poučno i otrežnjujuće videti strategiju i politiku SAD prema „ostatku sveta" i stvaranja novog robovlasničkog sistema kroz proces „globalizacije", ovde navodimo vrlo poučan davno objavljeni tekst koji mnogo toga otkriva, što se već decenijama odvija pred našim očima, a čega najveći deo populacije nije svestan. Tekst je napisao Alen Foster Dals, osnivač i višegodišnji direktor CIA još daleke 1945. godine...

„...Rat će se završiti i sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu moć, uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi... Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Naći ćemo svoje saveznike i istomišljenike u samoj Rusiji. Rezultat će biti grandiozna tragedija nepokornog naroda, koja će se na kraju pretvoriti u konačno gubljenje samosvesti. Literatura, pozorište, bioskopi - sve će to prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja... Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će se nametati i produbljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva - jednom rečju, svaku neprirodnost.

U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijelnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaće ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam.

Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvarati pokolenja, jedno za drugim. Ljude ćemo pridobijati još od detinjstva i mladosti. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti je razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake, kosmopolite...".

Oni koji vide stvarne tokove i odnose, a „koji su učinjeni bespomoćnim i izloženi podsmehu", uz to izolovani i udaljeni od sredstava informisanja - te udarne propagandne igle „novog svetskog poretka" i krupnog finansijskog kapitala, primećuju kao da je tekst napisan juče

U ovom navodu lako je prepoznati opis današnjeg sveta. To je gotovo verna slika svega onoga što se nama dešava. I strani nalogodavac i unutrašnji akteri intelektualno-politički operativci ovog paklenog posla su poznati. Da smo kao narod i država žrtve i ugroženi - vidimo jasno.

Novo imperijalno doba - ekonomske i finansijske diktature

Razvija se novo imperijalno doba. Ekonomske i finansijske diktature pomognute su opštom korupcijom i kupuju sve. Sva tržišta i sve države su duboko kriminalizovane. Lanac fiskalnih „rajeva" se raširio širom planete. U gotovo svim ugovorima sastavni deo postaje provizija i korupcija. Banke razvijenih daju logističku podršku u pranju nelegalno stečenih ogromnih kapitala, kojim se često finansira "podzemna ekonomija", posebno trgovina drogom.

Nastala je simbioza bankarskog sektora, poslovnog sveta i organizovanog kriminala. Često su i države direktno uključene u ovaj kriminal.

Poznata i raširena u svetu „igra leptira" - otuđene nacionalne birokratije i nove političke elite dovedene kroz rušenje prethodnog „nepovoljnog" i nepoželjnog sistema i rukovodstva država, kratko traje ,dok udovoljava i provodi zahteve nalogodavaca. Interesi velikih država i u osnovi krupnog finansijskog kapitala (koji upravlja i tim državama) prodiru i osvajaju druge države - stvarajući mrežu kolonijalnih satelita.

Sredstva informisanja - industrija propagande u „ciljanim" državama, se kupuju, šire programirane informacije, osigurava kontrola nad državom i društvom. Kritička svest i misao se ubijaju. Mase se pretvaraju u apatičnu i nezainteresovanu smešu različitih i vrlo nehomogenih ciljeva.

Iluzija i fasada demokratije omogućavaju sve složenije tehnike nadzora i društvene kontrole u rukama onih koji imaju sredstva informisanja, a korumpirana politička elita provodi bezrezervno takvu politiku.

Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) iz krize ka ekonomskom rastu? Da li i dalje zadržati koncepciju liberalno-monetarističkog tipa i savete inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog finansijskog kapitala, MMF, Svetske banke i predstavnika EU)? Može li se od „divljeg kapitalizma" koji je na sceni, ka organizovanom socijalno-tržišnom sistemu (kao, uostalom, sistemu koga je do sada imala privreda Evropske unije)? Cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenosti i veće socijalne jednakosti, pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo.

Neokolonijalizam sad i virtuelno i vojno osvajanje svetskih resursa

MMF u najnovijoj proceni kretanja svetske privrede i finansija ističe da se očekuje usporavanje rasta (spor rast) i povećani rizici. Rast svetske privrede u celini se usporava, čime rastu rizici od nove svetske finansijske krize.

Ekonomski oporavak privrede je usporen, sa drugim talasom globalne krize. Usporavanje rasta je posledica pada tražnje, visoke nezaposlenosti, visokih fiskalnih deficita i enormnog javnog duga, posebno u razvijenim zemljama zapada. Nestabilnost finansijskih tržišta, visoki rizični plasmani banaka i ograničavanje (pad) plasmana banaka, fiskalna konsolidacija i ograničavanje socijalnih rashoda - usporavaju oporavak i produžavaju krizu. Recesija u evrozoni dovodi i do usporavanja rasta (zbog visoke realne i finansijske povezanosti) i kod država istočne i centralne Evrope (rast između 1% i 2% uz niz država sa negativnom stopom rasta).

Globalni rast usporava uz porast rizika, bez obzira na neviđenu ekspanzivnu monetarnu politiku ECD i Federalnih rezervi, uz gotovo nultu ili negativnu kamatnu stopu. Pogoršavaju se izgledi za globalni ekonomski rast i pored niske cene nafte i primarnih proizvoda, dok se neizvesnost i velika turbulentna kretanja očekuju na finansijskom trežištu. MMF je korigovao naniže projekciju globalnog rasta.

Ekonomski rast razvijenih zemalja je, dakle, spor između 1% u 2011. i 0,5% u 2012. godini i 0,3% u 2013. godini. Nasuprot tome, ekonomski rast Kine u 2011. je 9,9% i u 2012. godini 9,5%, u 2013. godini 8% i u 2015. godini 6,7%, a Indije 8,2% i 7,8% što je veoma brz rast. U istom periodu stopa ekonomskog rasta u EU u 2010. iznosila je 1,7% dok je u 2011. samo 1,5% i u 2012. oko minus 0,2%, što je veoma spor ekonomski rast. Bruto domaći proizvod u evrozoni u 2013. godini dostigao je nivo na kom je bio pre izbijanja krize (2008).

Svetska privreda je uz usporavanje rasta, opterećena i sve većom nezaposlenošću, velikim teretom dugova, dolarskim paradoksom, narastanjem inflacije, ali i drugim nerešenim problemima. Finansijski balon se ponovo naduvao, mada finansijska tržišta nisu oživela, tako da se može očekivati već u 2017. godini novi nalet finansijske i političke krize u svetu.

MMF i Svetska banka kao međunarodne finansijske institucije sve više postaju instrumenti globalnog finansijskog kapitala u procesu uništavanja ekonomija nacionalnih država. Stavljajući nacionalne države i privrede pod kontrolu i puna zavisnost od međunarodnog kapitala u osnovi se vrši proces predaje ekonomskog suvereniteta država. Strategija i politika MMF je nametanje finansijske zavisnosti i diktature preko onemogućavanja privrednog ozdravljenja država i modernizacije zemalja u razvoju, bez čega je teško očuvati nacionalni suverenitet. MMF u stvari preko „pisma o namerama" diktira makroekonomsku politiku svim državama.

Globalna kriza - trajanje i novi kolonijalizam i imperijalizam

Ovo je u osnovi " super kriza " koja do sada najduže traje od svih kriza, uz opasnost da se produbi, što mnoge navodi na tvrdnju da " živimo u naopakom svetu ". Predviđala se i opšta kriza i haos do kraja 2012. godine, a posebno u 2013. i 2014. godini. FAktori i generatori nove krize se gomilaju - tako da je pitanje kada će izbiti, ali sada u razvojnom obliku. Finansijska kriza je otkrila sve slabosti i kontroverze prihvaćenog modela neoliberalizma prihvaćenog od EU, uz napuštanje poznatog tržišno-socijalnog modela.

Podsticanje potrošnje javnog sektora, liberalna monetarna politika i ekspanzivna fiskalna politika - vodili su eksplozivnom širenju javne potrošnje i eksplozivnih budžetskih deficita u svim članicama EU.

Obama je najavio bilionske deficite budžeta i u narednim godinama, jer dolaze veliki izdaci za ekologiju, zdravstvenu zaštitu, penzije i ogromna ulaganja u oporavak privrede. Nastala je nova kovanica "kimerika" (Kina i Amerika kao finansijski i uvozno - izvozno visoko zavisne). Kina će zbog sebe pokušati da održi potrošnju u SAD na visokom nivou, a ukoliko to ne uspe, podsticaće domaću potrošnju preko budžetskih rashoda i kreditiranja građana. "Ukoliko se Kina i SAD razdvoje - možemo se oprostiti od globalizacije".

Dužnički tereti vode novom pritisku na socijalnu funkciju države (budžete) koja postaje "krivac" za visoku neproizvodnu potrošnju i budžetski deficit.

S druge strane, otvoreni američki imperijalizam - vojna intervencija, "izvoz demokratije" i neoliberalne slobode tržišta, ostavljaju mnoge države bez sopstvene zaštite. Demokratija se "izvozi" raketama i bombarderima. Treba osvojiti tržišta u svetu za sve veću produkciju i profit, bez čega kapitalizam redovno zapada u recesije i povremene dublje krize. Vašingtonski konsenzus je dao operativni plan tome, a globalizacija je strategija preko koje se ovaj sistem novog kolonijalizma provodi u svetu. Treba posebno istaknuti da i dalje ostaje, mada dosta skrivena bitka za svetske resurse, kao deo šireg programa imperijalne vizije čiji su elementi dogma neograničene slobodne trgovine, otvorene privrede, deregulacije i privatizacije - celi set diktata koje SAD i njeni ideološki saveznici pokušavaju da nametnu svakoj zemlji na svetu.

Nastao je proces kumuliranja duga, deficita i kamatnih obaveza. Začarani krug se sve više širi. Finansijski kolaps i nemogućnost izlaska iz krize sve su uočljiviji.

Politika jevtinog novca i obaranje kamatne stope traže da se sagleda i visina budžetskog deficita i javnog duga u SAD kao generatora krize i nove emisije i zloupotrebe dolara. Turbo kapitalizam ili kazino-kapitalizam, kako se još naziva američki kapitalizam, zapravo je beskrupulozna trka za profitom. Ova trka je preko „proizvodnje kriza" izazvala dramatične posledice za celu planetu.

Stvaranjem novca ni iz čega finansijska oligarhija stvara ogroman fiktivni kapital (derivati). Fiktivni kapital preko derivata narastao je na 863 biliona, što je ravno ukupno stvorenom bogatstvu u svetskoj ekonomiji u toku 17 godina rada (vidi Elzesar: Nacionalna država i fenomen globalizacije). Finansijski sektor i kapital imaju višu stopu prinosa od industrijskog, što dovodi do bekstva kapitala iz industrije u druge grane. Nastaje proces deindustrijalizacije u SAD i pad učešća industrije u formiranju BDP na 8-10%. SAD postaje parazitska država i finansijsko-spekulativna nacija. Stopa štednje kod banaka pada sa 8% na 0,8% u poslednjih deset godina.

Preti opšta blokada rashoda budžeta. SAD nisu više u stanju da isplaćuju samo kamate na dug, što vodi samo jedinom izlazu prekomernom štampanju dolara bez pokrića. To postepeno oživljava inflaciju, topi štedne uloge koji su sve manji, ali i spoljne dugove SAD. Operacije dolarom (emisije) i kursom dolara postaju sve češće i masivnije.

U krizi 2008-2013. godina svetski bruto proizvod je porastao za 4,7% ili 2,9 biliona dolara, a svetski dug 14% ili 26 biliona. Ogromna količina novca je upumpana u bankarski sistem. SAD su u spasavanju banaka kroz garancije, gotovinu i druge programe uložile 24,5 biliona dolara.

Finansijski fondovi van kontrole FED-a obrću 60 biliona dolara. Gramzivi bankari i dalje uzimaju ogromne bonuse, a država im spasava banke. Šteta od krize do sada u SAD procenjuje se na blizu 14 biliona dolara.

Ako ne ožive kreditno tržište i anemična privreda gubitak bi mogao da se udvostruči. Nekontrolisano je nabujala spekulativna finansijska ekonomija.

Američki imperijalizam i nova strategija osvajanja sveta

(SAD „država prošlosti" i velika imperija u opadanju)

SAD - postaje sve više država prošlosti, a ne ugledanja. Često se čuje stav „Razjedinjene Američke Države". Do sada dominantna u svetu velika imperija je u opadanju. SAD kao najbogatija država sveta srlja bezglavo u dužničku provaliju, pre svega zbog ratnih avantura, ogromnih vojnih rashoda i deficitnog trošenja na sve strane. Preti opasnost da u ponor uvuče celokupnu svetsku ekonomiju. SAD su od osamdesetih godina (nastankom "reganomike") prešle na politiku neumerenog trošenja, iznad svojih mogućnosti. Javlja se "politika arogancije, lenjost i bahatost". Besplatna vožnja je sada pri kraju, cena neumerenosti se mora platiti. Ko će biti taj koji će platiti najviše cenu? I pored „upumpavanja" do sada (2015. godine) preko 24,5 biliona dolara u povećanje likvidnosti banaka, kriza banaka i finansija ostaje. Opadanje je dublje i duže traje od krize 1929-1933. godine (kriza je trajala 38 meseci, a nova kriza do sada 104 meseca ili gotovo devet godina i još se ne vidi kraj).

Padanje moći najveće svetske supersile već niz godina je evidentno. Stoga se ističe da će „...Opreznija spoljna politika SAD biti posledica ekonomskih teškoća i finansijskog sloma" u njima. To je postala najzaduženija država i nacija u svetu.

Deficit budžeta koji je narastao sa 127 milijardi (2% bruto proizvoda) na 1.700 milijardi dolara ili oko 14% bruto domaćeg proizvoda, nije održiv, a ne zna se kako da se njegovo stalno povećanje zaustavi.

Dugovi su dostigli astronomske visine, deficit budžeta (sa uključenim autonomnim multiplikatorom rasta), deficit platnog bilansa, uz virtuelnu ekonomiju uslužnog karaktera - moguće je takvu piramidu razvoja tipa održavati samo sa sopstvenim dolarom kao bazi te građevine. Dužnički teret SAD je prosto eksplodirao, čime se ruši i poverenje u dolar. Mnogi pribegavaju plasmanu novca u zlato, srebro, dijamante i druge realne vrednosti, koji indirektno preuzimaju ulogu novca. Poplava dolara u borbi protiv ogromne deflacije, koja karakteriše novu finansijsku krizu, u spasavanju najvećeg dela posrnulih i nelikvidnih banaka sa „šupljim" i naduvanim bilansima, očito je, vodi urušavanju bankarskog, finansijskog i monetarnog sistema.

Nikakve injekcije jevtinog novca ne mogu da pokrenu realnu ekonomiju, posebno zbog velike suzdržanosti privatne potrošnje u situaciji velike neizvesnosti, ali i dominacije spekulativne finansijske ekonomije i nekontrolisanih finansijskih tokova...Amerika je postala carstvo koje počiva na dugu, slično piramidalnim bankama. Globalizacija je dovela do premeštanja kapitala iz preduzeća (proizvodnje) u države sa jevtinom radnom snagom, sirovinama i energijom, ostvarujući velike profite. Ova seoba kapitala i proizvodnje dovela je do toga da su mnogi u SAD izgubili posao, pri čemu je sektor usluga i informatike prosto eksplodirao. Nezaposlenost i starenje stanovništva (veći socijalni izdaci iz budžeta) nezadrživo rastu.

S druge strane otvoreni američki imperijalizam - vojna intervencija, "izvoz demokratije" i neoliberalne slobode tržišta, ostavljaju mnoge države bez sopstvene zaštite. Demokratija se "izvozi" raketama i bombarderima. Treba osvojiti tržišta u svetu za sve veću produkciju i profit, bez čega kapitalizam redovno zapada u recesije i povremene dublje krize. Vašingtonski konsenzus je dao operativni plan tome, a globalizacija je strategija preko koje se ovaj sistem novog kolonijalizma provodi u svetu.

Treba posebno istaknuti da i dalje ostaje, mada dosta skrivena bitka za svetske resurse, kao deo šireg programa imperijalne vizije čiji su elementi dogma neograničene slobodne trgovine, otvorene privrede, deregulacije i privatizacije - celi set diktata koje SAD i njeni ideološki saveznici pokušavaju da nametnu svakoj zemlji na svetu kroz mehanizme MMF, Svetske banke i Evropske unije" (Wiliam Bouls).

"...Programi strukturnih reformi nametnuti zemljama kao cena opraštanja ili reprogramiranja dugova samo su omogućili transnacionalnim strukturama, prvenstveno američkim i britanskim, da uđu u ekonomije najsiromašnijih sa katastrofalnim posledicama po njihove narode".

Ekonomski i finansijski imperijalizam i sva priroda modernog imperijalizma ide ka maksimalizaciji profita najvećih konglomerata iz razvijenih zemalja.

Konačno, shvatilo se da je gubitak kontrole nad tržištem kapitala, neograničena jurnjava za profitom, liberalizacija novčanih tokova i monetarne politike, nekontrolisana ekspanzija bankarskih kredita (posebno hipotekarnih), politika jevtinog novca (niske kamate) doprinose neregularnim i virulentnim kretanjima u finansijskoj sferi - što redovno vodi u finansijsku krizu i slom finansijskog sistema (traži se povratak poznatog Glas-Stigalovog zakona iz 1933. godine).

Ukidanje Glas-Stigalovog zakona „dao je bankarima izuzetno opasnu vlast pravljenja novca" van kontrole, bez realne osnove, a to znači dominantno finansijske derivate. Zakon o Federalnom rezervnom sistemu potpisan je 1913. godine (gotovo na prevaru za vreme božićnih praznika 23.12.1913. mada je obećano da se tada neće donositi). Smatra se da je to bila velika zavera međunarodnih bankara - grupe stvorene za uništavanje nacionalnih država - preko izazivanja ratova, revolucija i kriza. Kakva strategija i vidovitost! Rotšildi vladaju Federalnim rezervnim sistemom SAD, ali i Engleskom bankom (Bank of England). Rotšildi koriste i Međunarodnu kriznu grupu koju predvodi agent Rotšilda poznati nam Džordž Soroš.

Nosioci akcija FED-a su ukupne privatne banke i finansijski magnati. Tu se nalaze: Rotšild, Braća Lazar, Izrailj Mozes, Šifi banka, Varburg banka, Braća Leman, Morgan, Goldman - Saks.

Najveći deo su stranci, koji vladaju FED-om, a preko FED-a i dolara drže u rukama i kroje sudbinu najvećem delu planete. Da li je čudno da ova grupa moćnih finansijskih magnata i bankara povremeno kreira i krize, lomove na berzama, bankrotstvo konkurentnih banaka - zgrćući pri tome ogromne milijarde dolara na špekulacijama. Oni upravljaju krizama, a ne savremene državne vlade. SAD su postale „bankrot država" koja je u potpunosti prešla u vlasništvo kreditora. Osnovana je tvrdnja da je za najtežu ekonomsku krizu i finansijsku katastrofu od Velike depresije do danas krivo 25 ljudi upravo iz ovog finansijskog sloja - finansijske svetske oligarhije. Postoje tvrdnje da oni stoje i iza procesa ujedinjenja evropskih država u EU.

Da li će odlučiti i režirati raspad ovog objedinjenog dela Evrope? Kada im zapreti integracija Evrope i ugrozi im vitalne interese ne treba odbaciti ni takvu strategiju.

Javni dug je povećan sa 5,9 biliona (52% bruto proizvoda) iz 2001. godine na gotovo 20 biliona (114% BDP), u 2016. godini. Sadašnje učešće od 114% sve teže se servisira. Svake sekunde se dug povećava za 38.000 dolara, a svakog dana 4,1 milijardu dolara.

Mnogi autori ukazuju na "užasno stanje nacije ". Dugovi već sada iznose 110.000 per capita poreskih obveznika. Sukob republikanaca i demokrata oko usvajanja budžeta za 2014. za povećanje limita duga, mogao je da dovede do raspada svetskog finansijskog sistema i nove još veće krize. Sistem je u pravom kolapsu, jer se dug automatski stalno povećava.

Ekonomija SAD se održavala i razvijala na račun sve većih dugova, deficita budžeta i nezdrave strukture. Nezdrav razvoj mora završiti ekonomskim slomom. Ekonomski rast je usporen i gotovo stagnantan, dok će nezaposlenost nezadrživo rasti.

Siromaštvo masa se drastično povećava, a raslojavanje kroz preraspodelu vodi opasnoj socijalnoj napetosti.

Istovremeno privreda SAD ima sve veći spoljnotrgovinski deficit. Deficit raste sa 127 milijardi dolara iz 2001. godine na 1.550 milijardi u 2010. godini i 1.750 milijardi u 2013. godini. Spoljnotrgovinski deficit se finansira emisijom dolara i dolarskih hartija od vrednosti koje kupuju države koje imaju veliki izvoz u SAD (npr. Kina). Time ove države finansiraju deficit SAD i visoku nerealnu potrošnju i standard. Donald Tramp, američki milijarder tvrdi da će SAD zbog prezaduženosti postati sledeća Grčka ili Španija i doživeti težak finansijski krah. On ističe da SAD nisu više tako bogata država kakve su bile. One pozajmljuju novac i od Kine i drugih država. SAD imaju preko 17 biliona duga. Stopa nezaposlenosti po njemu je 16%, a „zemlja je jedna od najzaduženijih u svetu".

Poslednjih desetak godina izgleda kao da za privredu SAD nema dobrog leka. Ne postoji dijagnostičar koji bi sa uspehom ukazao na mesto gde se dobit javlja, a kada je to tako, onda je jasno da nema i odgovarajuće terapije. Pokazalo se, naime, da restriktivna finansijska politika ne može eliminisati inflaciju, a ekspanzivna finansijska politika ne može dovoljno podstaći investicionu aktivnost. Faza recesije smenjuje se sa fazom stagnacije.

Nezaposlenost od preko 10 miliona (zvanično, a nezvanično daleko veća) ili preko 8-10% radno sposobnih, ogroman deficit spoljne trgovine, nestala domaća štednja, ogromni dugovi građana i korporacija koji se ne vraćaju - ugrozili su bankarski sistem, a ovaj berzanski spekulativni kapital. Ekonomski rast, je vrlo spor i trom od 0,8-2%, što je 2-3 puta niže od učešća kamate na javni dug u bruto domaćem proizvodu. Socijalni potresi i raslojavanje su sve veći. Ogromna je preraspodela bogatstva i sve veći broj siromašnih i opustelih gradova. Spekulativni kapital je zadominirao u privredi SAD i svetskoj privredi i finansijama.

Kriza i nova geostrateška uloga i moć SAD

Kako se sve to odražava na položaj i geostratešku ulogu SAD u svetu? „SAD su jake u svetu samo toliko - koliko su snažne unutra" (Ričard Haspreds, predsednik Saveta za spoljne poslove SAD). Izlazak iz vrlo kompleksne, ne samo finansijske, krize, traži ogromne resurse, posebno što je realna ekonomija potpuno zapostavljena i nerazvijena. To se više ne može ostvariti ogromnom emisijom dolara, kao u periodu 2008-2015. od gotovo 24 biliona za spas banaka, berzi, finansijskih tržišta i izabranih velikih sistema koji ne smeju propasti, jer su veliki". Sada je kolaps ekonomije i finansija postao izvestan. SAD se ne mogu izvući iz živog blata u koga su upale pod dominacijom liberalizma ("reganomike") u koji su uvukle i ostali svet. Stvarno se ne zna kako dalje! Nalazimo se usred globalne ekonomske, finansijske, ali i vrlo kompleksne društvene i političke krize i međunarodnih političkih odnosa i institucija.

Vojnom silom i intervencijama SAD obezbeđuju da se običan papir i obećanje plaćanja zamene za robu u drugim državama. Slučaj je to sa intervencijama širom sveta u državama bogatih naftom i sirovinama. „Što dublje SAD tone u dugove i što postaje očiglednija prevara s hartijama od vrednosti, to očajnije pokušavaju da svoje ekonomske promašaje nadoknade vojnim uspesima" (J. Elzeser).

Ratovi i održavanje baza širom sveta, vojna industrija, brojne intervencije u svetu, ne bi bilo moguće finansirati bez fiktivnog kapitala i finansijske industrije. SAD su masovno koristile ovaj mehanizam za osvajanje svetskog tržišta, porast konkurentnosti privrede SAD (operacijama emisijom i kursom dolara) i pored pada efikasnosti i produktivnosti u odnosu na druge zemlje. Svet je suočen sa fenomenom da svetska privreda zavisi od sudbine i politike dolara, odnosno monetarne politike SAD.

To je jedan od snažnih argumenata da se dolarski svetski monetarni sistem treba iz osnova reformisati, a dolaru ostaviti samo „nacionalno ruho", čime bi delio sudbinu svih ostalih valuta. Produbljavanje i produžavanje finansijske krize u SAD dovodi do sve bržeg obrtanja ovog čarobnog kruga „stvaranja" novca bez pokrića i iz ničega, osim sopstvenih potreba. Kada bi velike zemlje proizvođači nafte prestale da obračunavaju naftu u dolarima nastao bi veliki udarac na dolar i poziciju SAD.

U sledećim godinama očekuje se zaoštravanje svetske finansijske krize. Ovde deluju permanentno četiri grupna destabilizirajuća faktora: razvlačenje krize, uz blage tendencije oporavka, ali krizna faza traje, eksplozija nezaposlenosti i globalna armija nezaposlenih u celom svetu, veliki rizik iznenadnog kolapsa penzionih fondova i sistema u celini, socijalni potresi u raznim regionima sveta, posebno u zapadnim razvijenim privredama...

Najpre nešto o najvećoj geopolitičkoj sili u svetu - SAD i njenom realnom zdravlju posle 8 - 9 godina krize. Stagnacija ekonomije, finansijska i budžetska kriza, kriza obrazovanja, zdravstva, smanjena ulaganja u I+R, raspadnuta ili dotrajala infrastruktura. Tako od 600 hiljada mostova svaki četvrti je zvanično star i neodgovarajući (dotrajao). Mnogi Amerikanci gube veru u budućnost svoje zemlje (pri tome već 15% ne govori engleski).

SAD, nasuprot tome, sada troše godišnje na vojne rashode preko 605-701 milijardu dolara, a to je više nego svih 26 sledećih država zajedno. To je 40% svih vojnih rashoda u svetu. Ratovi u Avganistanu i Iraku koštali su preko 3 biliona dolara. Pri tome je samo u Iraku ubijeno preko jedan milion ljudi, u Avganistanu se i ne zna koliko. Samo na kamatu na javni dug godišnje treba izdvojiti preko 500 milijardi dolara.

Dolar se koristi za finansiranje ogromnih vojnih rashoda, vojne intervencije u svetu, pokriće budžetskog deficita, izvoz kapitala i ogromnih kupovina realnih dobara po svetu, bez da se odrazi na nacionalnu privredu (SAD). Uspon i zloupotreba dolara doveli su konačno do njegove krize i sloma sistema zasnovanog na njemu. Ta zelena novčanica dobila je natprirodnu moć da se njom kupuje sve u svetu, ruše vlade i države, vode ratovi i dr. Nisu postojale granice emisije dolara. Niko to pitanje nije ni mogao postaviti, a još manje kontrolisati, posebno kada je FED prestao da prati monetarni agregat M3 (finansijske derivate).

Šakom i kapom se izdvaja za vojsku i ratove iz budžeta SAD

Vojni rashodi doživljavaju astronomske iznose. Tako su u fiskalnoj 2008. godini iznosili 480 milijardi dolara, za 2009. planirani u visini 516 milijardi, a u 2010. godini preko 550 milijardi i 2012. preko 701 milijardu. Finansiranje protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj zahteva 720 miliona dolara (u 2008. godini to je iznosilo "svega" 225 miliona). Posebni su rashodi za raketni štit u Rumuniji. Celi projekat će koštati 4,7 milijarde dolara. Tu je i dva puta po 70 milijardi dolara za "globalni rat protiv terorizma". Koja bi to država bez "rezervne valute" mogla finansirati? Takva država i moć ne postoji nigde u svetu.

Svi ti imperijalni ratovi vođeni su u ime demokratije i ljudskih prava. U osnovi to su osvajački ratovi za zauzimanje tuđih privrednih resursa. Samo rat u Iraku i Avganistanu do sada su koštali 3,2 biliona.

"...Naše oružane snage moraju prestrojiti svoj potencijal i reformisati druge" (Obama). "...Reforme drugih armija koje sprovode SAD u okviru raznih programa 'obuči i ojačaj' u stvari predstavljaju stvaranje kolonijalnih armija u strategiji zauzimanja svetskog gospodarenja i puku predaju suvereniteta zemalja koje su SAD priznale za globalnog lidera".

Pomoć prijateljima se svodi na marionetske režime koje su doveli na vlast kroz lokalne ratove, izazvane "obojene revolucije" i prevrate, koji priznaju globalnu ulogu SAD, a sve pod parolom "širenja demokratije" i slobode, odnosno „zaštite naroda od totalitarnih režima" u tim zemljama. Nastoji se po svaku cenu očuvati globalna hegemonija SAD. Izvršeni su bezobzirni brojni masovni ratni zločini i razaranja država.

A u zapuštenu infrastrukturu država mora da uloži 225 milijardi godišnje, to je 60% više nego što se sada ulaže. Spekulativni i virtuelni kapital dominiraju, a ne realna ulaganja. Međutim, dolazi do interesnog spajanja krupnog finansijskog spekulatinvog kapitala i koruptivne države, čime se, po nekim autorima stvaraju bitni elementi fašizma (Celente) Desni ekstremizam narasta u gotovo svim državama.

I pored svega toga SAD ne odustaju od koncepta svetske dominacije i osvajanja svetskih resursa. SAD shvataju Rusiju kao neprijatelja kog treba oslabiti, a zatim „neutralizovati" ili „jelcinizovati" tako da američke megakorporacije dobiju koncesije na ruski gas, naftu, rudna bogatstva, ogromne zemljišne komplekse. To je poznata teza da „tako mali broj stanovnika upravlja tako velikim bogatstvom i resursima" (Olbrajtova).

SAD su postale glavni kumovi svetskih kriza i svetskih lomova i konflikata, a najčešće sa vrućom dirigentskom palicom u rukama.

(Nastaviće se)