Razaranja

Kako je carska palata u Gamzigradu sistematski uništena od idiota

INFELIX ROMULIANA ODNOSNO ZLOSREĆNA ROMULIANA

Koja je ustanova zaštite spomenika kulture urnisala carsku palatu kraj Zaječara? Ko su sve bile štetočine koje su „konzervirale" palatu? Kakva je stručna i naučna biografija prvog konzervatora i kakav je pedigre njenih naslednica i epigona? Zbog čega se apsolutno sve danas raspada? Ko je od kule utvrđenja napravio upojni bunar? Ko je u tu kulu smestio nekonzerviranu arhitektonsku plastiku? Zbog čega se raspadaju veliki hram i dva carska mauzoleja? Ko svoje poslove prepušta preduzimaču? Ko je radio u dilu sa vrlo određenim preduzimačem i kakve su posledice svega toga?

Stanislav Živkov

Kada je pre skoro 40 godina u Gamzigradu pronađen natpis Felix Romuliana zavladala je sreća što se konačno saznalo sve o graditeljima ove važne carske palate. Međutim ono što je potom sledilo u najmanju ruku kao da je najavio jugoslovenski igrani film snimljen 1983. godine "Kako sam sistematski uništen od idiota" je u režiji Slobodana Šijana po scenariju Mome Dimića. A u samom Gamzigradu je takođe delom sniman i film "Sabirni centar" a sadašnje stanje lokaliteta kao da je predstavljeno još u tom filmu a i lokalni funkcioner koga je igrao Taško Načić umnogome podseća na neke sadašnje zaječarske!!!

A sudeći po onome na šta danas liči kompleks carske palate Felix Romuliana kraj Zaječara jasno se vidi da je upravo ova palata sistematski urnisana od strane idiota odnosno lenčuga, štetočina neznalica i diletanata koji se decenijama po kriterijumima negativne selekcije udomljavaju i ubaštravaju u ozloglašenu ustanovu pod imenom Republički zavod za urnisanje spomenika kulture Srbije koji se najvećim delom bavi upravo uništavanjem a ne zaštitom spomenika kulture.

Naravno cela ova priča ima i svoj početak i to u vidu sadašnje prethumne nacionalne penzionerke Čanak Medić dr Milke koja je apsolutno na svim objektima na kojima je radila ostavila trajan dubok štetočinski trag! Podsećanja radi, u paketu novonastalih nacionalnih penzionera krajem 2011. godine za nepoznate zasluge, prethumno se našla i dr Milka Čanak-Medić (1929), arhitekta konzervator i višedecenijska štetočina, najpre Jugoslovenskog instituta za zaštitu spomenika kulture, pa Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, zatim penzionerka tezgaroš i član više raznoraznih komisija pri Ministarstvu kulture Srbije, dokazani kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije i autor nekoliko desetina kilograma neupotrebljivih knjižurina.

Ona se prvi put pominje vezano za konzervaciju arheološki spomenika "proslavila" u Herakleji kraj Bitolja gde je vršena arheološka prezentacija pri kojoj je trebalo uspraviti poobarane stubove i delimično rekonstruisati polomljene ploče oltarske pregrade, što samo po sebi još tada nije bio nikakav nerešiv problem jer je naprosto trebalo pantografom izraditi negativ od preloma na sačuvanom delu kamenog elementa, i po tome isklesati nedostajuće fragmente, spojiti ih sa originalom i potom postaviti na prvobitno mesto.

Umesto toga, Milka Čanak-Medić je otkrila Ameriku i naprosto je, idući linijom manjeg otpora, istesterisala prelomljene površine stubova, dakle istesterisala je arheološki nalaz, kako bi polomljene površine svela na ravne, pa je prema tako istesterisanim delovima u mermeru, nadopunjavala nedostajuće delove čuvajući tako "autentičnost" stubova i ploča! Iako je decenijama u penziji, kod nje se i dalje nalazi ogroman broj planova svih spomenika na kojima je ona radila, koje su godinama iscrtavale čitave generacije studenata, a sve sa ciljem da budu objavljivane u Medićkinim knjižurinama.

Sticajem okolnosti desilo da Milka Čanak-Medić preuzme na sebe konzervaciju monumentalnih ruševina Gamzigrada, odnosno Felix Romuliane, i to sa katastrofalnim posledicama! Iako je dobro poznato da u čitavoj istočnoj Srbiji temperature leti i zimi dostižu ekstremne vrednosti, Milka Čanak-Medić je konzervirala ruševine kao da se to uopšte ne dešava, kao da su vremenski uslovi idealni.

Iako su otkriveni zidovi bili visoko sačuvani, a osim toga pronađene su i velike površine originalnih zidnih maltera i kamenih oplata, sve je to, umesto da bude zaštićeno od dejstva elemenata: kiše, vetra, snega i leda, samo opšiveno malternom trakom i ostavljeno sasvim nezaštićeno, tako da danas imamo situaciju da se velike površine odvaljuju od zidova, a zidovi raspadaju od loše urađene konzervacije - izvedene cementnim malterom!

Pošto je pronađen veliki broj celih i polomljenih stubova, Milka Čanak-Medić je ovde primenila drugu tehniku, odustala je, dakle, od testerisanja i štemovanja originala, te je dopune nedostajućih delova izvela veštačkim kamenom koji je u međuvremenu promenio boju i sada je u totalnom neskladu sa originalnim delovima. Kako bi se ambijentalno kompletirao ansambl sa uspravljenim stubovima rekonstruisana je veća površina kamenih pločnika u samom tom dvorištu u palati, koji se u međuvremenu odigao od podloge i uveliko se raspadao.

Zapravo, pokazalo se da je Milka Čanak-Medić preuzela ovaj teren samo kako bi doktorirala sa temom rada o Gamzigradu, radom koji je svojevremeno objavljen kao podeblja, krajnje nečitka knjižurina čiji su "naučni" zaključci ubrzo sasvim demantovani novim otkrićima! Verovatno zaneta sticanjem doktorata, Milka Čanak-Medić je početkom osamdesetih u Republičkom zavodu svim kolegama stavila do znanja šta sve planira da radi i zatražila od njih da prekinu sve započete radove na njenim "budućim" terenima. Istodobno je 1980. godine u Zavodu honorarno angažovano najmanje 20 studenata i diplomiranih arhitekata koji su iscrtavali planove, navodno za zavodsku planoteku, a u stvari čitavo to iscrtavanje imalo je sasvim drugi cilj: objavljivanje u knjižurinama Milke Čanak-Medić, i to prema njenom ranije najavljenom planu.

Elem kada se popločenje tog dvorišta palate maltene doslovce raspalo, odabran je mermer kako bi se stavilo novo popločenje zbog čega je Brana Stojković Pavelka maltene dobila živčani slom pošto je očito sama sebe proglasila za doživotnog zaštitika imena lika i dela svoje mentorke Milke Čanak Medić koja se takođe „proslavila" i uređenjem malog lapidarijuma na samom terenu.

Nakon istraživanja i delimične rekonstrukcije zapadne kapije Gamzigrada u jednoj od bočnih kula uređen je manji lapidarijum u kome su smeštene delimične rekonstrukcije pojedinh segmenata fasade te kapije za šta se tek kasnije saznalo da su ravne naučnoj fantastici pošto je glavni istraživač Gamzigrada Dragoslav Srejović 1983. objavio tačnu rekonstrukciju zapadne kapije što naravno niko nije uzeo u obzir pošto je Milku Čanak u Gamzigradu nasledila njena najodanija sledbenica i epigon, izvesna Brana Stojković Pavelka koja je opet u republički zavod dospela ne zbog nekih svojih naročitih kvaliteta već kao kćerka Ivanke Nikolajević Stojković, inače eminentne saradnice Vizantološkog instituta.

A što se tiče samog tog lapidarijuma, malo je poznato da su kameni spomenici u njega uneti bez ikakve prethodne konzervacije i to nakon gotovo 1800 godina ležanja pod zemljom. A ako se zna da su za najveći deo arhitektonske dekoracije korišćene razne vrste kamena iz šire okoline Gamzigrada, redom lošije od lošijeg, onda nije ni čudo što su svi ti kameni elementi nakon propadanja pod zemljom, lepo nekonzervirani nastavili da propadaju i izloženi pošto je ta kula u kojoj je uređen lapidarijum pravo pravcijato svetsko čudo pošto je doslovce pretvorena u upojni bunar za kišnicu i to tako što krov ima nagib ka unutrašnjosti kule i sva kiša se sliva u bazen u sredini a na ovaj način, iako spomenici ne kisnu direktno, indirektno su izloženi kapljičnom rasprskavanju vode tako da su decenijama neometano propadali sve dok se poslednjih godina nije započelo sa njihovom konzervacijom.

Kamenih elemenata u Gamzigradu ima na sve strane, neki su poslagani duž otkrivenih bedema, neki leže razbacani uokolo velikog hrama, a zajednički imenitelj za sve je da osim te kule i jednog trema ne postoji nikakav uređen prostor, makar najobičniji trem velike dužine u kome bi se svi prikupljeni arhitektonski elementi, grupisani prema mestu nalaza i inventarisani makar čuvali od dejstva vode, snega, leda i mraza, kao i od agresivne pojave lišajeva i algi! Ali zato je nekima Gamzigrad poslužio za jako lepo mažnjavanje love iz budžeta i to preko takozvanog konkursa za sufinansiranje projekata pa je tako 2008. godine u obliku 12.000.000 dinara "za sufinansiranje" dobila Brana Stojković-Pavelka, tadašnja šefica Arhitektonskog odseka Republičkog zavoda za izradu projekta i konzervatorske radove u arheološkom nalazištu Gamzigrad, gde nikome nije zasmetala činjenica da osim sredstava Ministarstva kulture, nikakva druga sredstva za radove ne postoje (Nema veze, nećemo se valjda držati uvjeta natječaja kad je Šef u pitanju?).

Što se Gamzigrada tiče, možda će se tih 12 miliona i vratiti u budžet, kao što je 2007. godine vraćeno 100 miliona od NIP-a, jer projekti u Republičkom zavodu uopšte nisu nikada pripremljeni pa nije imalo šta da se gradi traženim i odobrenim sredstvima. Sve u svemu Brana Stojković Pavelka je 30 godina prčkala po Gamzigradu bez ikakve šanse da se radovi ikada privedu kraju.

Svake godine je dobijala sredstva od Ministarstva kulture za nekakve „nastavke radova". Niko živi ne zna koliko je još ostalo da se završe radovi, jer nikakvog projekta ni nema, a nema ga jer Gamzigrad jedva da je do pola arheološki istražen a to su opet brljotine Arheološkog instituta sa sve njegovim deoničarskim društvima. I

nače, ono što je posebno zanimljivo je činjenica da je Brana Stojković Pavelka godinama radila sa izvođačem Sretenom Jovićem i njegovim sinom Milanom, odosno Zidarskom zadrugom Balkan. Svake godine je pravljena javna jebavka maltene „sa slikom izvođača", tako da je mogao da se javi samo Sreten Jović. A cena onda nije dobijena javnim takmičenjem, nego je kako-se-dogovorimo. Glavni rezultat takvih radova je da se sve raspada. Zbog toga što su konzervatorski radovi izvedeni fušerski, onda izvođač za pare Ministarstva kulture radi na popravkama svojih otpalih spojnica i drugih produkata poluraspada, a to se u planu rada Zavoda zove „rekonzervacija".

Druga posledica ovakvih muljaža i pravljenja tendera prema liku nekog izvođača, obavezno je neminovno produženje rokova i povećanje cene. Tako se i Gamzigrad radi decenijama, a kako izgledaju, može se uveriti svaki posetilac kome je belodano jasno da je kompletan stručni rad Republičkog zavoda za urnisanje spomenika najčešće na ivici diletantizma i da najčešće podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak, što je sasvim jasno vidljivo i vrapcima na grani, pa se zato postavlja pitanje: ko, zapravo, treba da se bavi zaštitom spomenika kulture ako se sama ustanova čiji je to posao zapravo bavi njihovim uništavanjem pošto je radovima u Gamzigradu godinama rukovodila penzionerka sa lažnom biografijom podmetnutom UNESCO-u Brana Stojković Pavelka sa prioritetom u vidu korišćenja cementa pošto se prema računici izvođača vidi se da je rad sa cementom jeftiniji nego sa krečnim malterom arhitekata štetočina.

A sama Brana Stojković Pavelka, ex šefica arhitektonskog odeljenja Zavoda, koja ima toliko putera na glavi da je pravo čudo kako joj se do sada nije polomio vrat pod tolikim teretom. Pavelka je čovek od najvećeg poverenja ozloglašene dr Milke Čanak Medić, koja je arhitektonsko odeljenje Zavoda pretvorila u servis za iscrtavanje desetina i stotina naučno fantastičnih planova za brojne kasnije objavljene knjižurine, a da Pavelka je zaposlena sa glavnim zaduženjem da na terenu krpi i pegla raspadajuće spomenike koje je cementnim malterom prethodno okovala Milka Čanak Medić.

Samo zbog toga, Pavelka je 30 godina prčkala po Gamzigradu bez ikakve šanse da se radovi ikada privedu kraju a malo je poznato da je Pavelka zbog svog kapitalnog značaja, poodavno sama sebi bila ishodovala specijalan dodatak na platu od 30 odsto. A osim toga svesrdno je učestvovala i u sistematskoj krađi i izvođenju potpuno nepotrebnih radova o čemu najbolje govori slučaj obnove istočne kapije Gazigradskog kompleksa koja je nekada bila završena lučnom otvorom sačinjenim od svodara od kojih su tokom iskopavanja pronađeni gotovo svi i to još dobro sačuvani. Međutim nabijanje troškovnika je veoma isplativ posao pa je i pored postojanja originalnih svodara od kojih je nedostajalo svega dva, Pavelka naručila klesanje kompletnog luka koji je obnovljen od novih blokova dok su stari ostali da leže sa strane!

Ipak najtragičnije je stanje u kome se već decenijama nalaze veliki hram u centru utvrđenog dvorca i dva carska mauzoleja na obližnjem brdu Magura. Naime od sva tri objekta su največim delom ostali sačuvani samo gotovo potpuno oljušteni donji delovi, odnosno jezgra zidova sa koje je gotovo potpuno počupana spoljna oplata od kamenih blokova.

Uglavnom od otkrivanja ostataka ovih građevina stalno se vrši krpež jezgre zida koja se i pored toga osipa pa su tako vršeni eksperimenti tokom kojih je čak jedan od mauzoleja bio toliko zaliven malterom da je šljaštio kao električna centrala. Što se velikog hrama tiče do danas uopšte nije rešeno pitanje njegovog prvobitnog izgleda, jer uopšte nisu pronađeni nikakvi arhitektonski fragmenti koji bi po dimenzijama odgovarali dimenzijama hrama što samo po sebi ukazuje da je hram verovatno ostao nedovršen pošto je rimski car Galerije umro tokom gradnje palate i radovi su pošto poto u najkraćem roku morali da budu privedeni nekom kraju.

Iako je sve ovo dobro poznato, Pavelka je objavila pravu naučno fantastičnu rekonstrukciju hrama za koji se uopšte ne zna kako je izgledao. A na samom ogoljenom postolju hrama jasno su se u malteru videli tragovi položaja počupanih blokova njegove kamene oplate a i duž iskopanog dela terena vidi se deo razbacanih blokova podijuma.

Da li je zaista bilo teško, iako je sve ovo dobro poznato a tehničke crteže rekonstrukcije podijuma hrama je objavila i sama Pavelka, da se napravi projekat obnove oplate podijum bilo od novih kamenih blokova ili od veštačkog kamena čijim bi se postavljanjem od propadanja zaštitila jezgra zidova koja se decenijama raspada. Ista je stvar sa mauzolejima na Maguri gde su čak na svom mestu ostali sačuvani pojedini blokovi prvo i čak drugo reda klesanaca na osnovu čega se mogla obnoviti kamena oplata do visine podijuma za šta postoji pouzdana dokumentacija, a kvalitetne rekonstrukcije oba mauzoleja izradio je arhitekta Čeda Vasić, koji je svojevremeno kada je video sa kime ima posla, pronađene arhitektonske fragmente zakopavao kako bi ih zaštitio od dejstva kiše snega i mraza!!!

Na žalost, od svog otkrića početkom devedesetih godina, oba mauzoleja neprestano propadaju. Iako su pronađeni počeci svodova koje je trebalo obnoviti kako bi se od propadanja zaštitila unutrašnjost samih kripti,sve je to ostavljeno da propada maltene do neprepoznavanja, baš kao i podijumi velikog hrama i oba mauzoleja ,verovatno kako bi se na taj način sprovela svojevremena metodologija Milke Čanak Medić po kojoj se iz odranih zidova treba sagledati mučna istorija kroz koju je spomenik prošao!!!

Uglavnom Pavelka je napokon otišla u penziju ali je pre toga nekoliko godina u štetočinski posao uvodila svoju adekvatnu naslednicu, naravno opet po nepotističkoj liniji! U konkretnom slučaju radi se o izvesnoj arhitekti Bojani Mihaljević koja je u Republički zavod za urnisanje spomenika kulture stigla ne zbog nekakvih kvaliteta već kao kćerka izvesne Vere Mihaljević iz Urbanističkog zavoda Beograda koja je pak svojevremeno bila umešana u veliki skandal u vezi gradnje zgrade od 1.200 kvadratnih metara na tri sprata u dvorištu zgrade Patrijaršije, popularno zvane Srboprc zbog čega je menjan plan detaljne regulacije (PDR) prostorne celine Kosančićev venac, odnosno bloka između ulica: Kralja Petra Prvog, Kosančićev venac i Kneza Sime Markovića, čime se samo potvrđuje princip da država igra na muziku koju crkva svira. A ista ta Vera Mihaljević iz Urbanističkog zavoda Beograda bila je i jedna od persona koje je smenjeni državni sekretar Miroslav Tasić svojevremeno doveo da sa ostalom bulumentom povampiri propali Rakočevićev projekat za urnisanje Narodnog Muzeja da bi se sve tako završilo da je Vera Mihaljević na kraju zbrisala u neki manastir pošto su u poslednje vreme raznorazni manastiri idealno mesto za skrivanje raznih likova.

Uglavnom kada neuoučeni posetilac priđe kompleksu carske palate u Gamzigradu prvo što ga odmah pored zapadne kapije dočeka je idiotski lociran klozet sa dve kabine čija gradnja je plaćena najmanje 4 miliona dinara pri čemu su korišćene najjeftinije sanitarije i pločice, a koji je već doživeo više temeljnih popravki zbog fušerskih radova u režiji Bore Faraona a do koga se dolazi stazom popločanom rimskim opekama.

Elem kada se prođe kroz kapiju najpre je u kuli već spomenuti lapidarijum u vidu upojnog bunara a odmah ispred u osmougaonoj kuli starijeg utvrđenja povremeno boravi oprema navodno plaćena 535.000 eura koja se mora izmeštati u Zaječar sa prvim hladnoćama pošto su svi rimski zidovi puni vlage, krov prokišnjava a vlaga lišajevi i alge razaraju zidove i podove a kako bi se sa vlagom nekako izišlo na kraj na rimske zidove nakačen je klima uređaj. Još malo dalje je četvrtasta kula oko koje su kamarisane gomile arhitektonskih fragmenata da bi se na kraju tog pravca došlo do najznačajnijeg objekta u carskoj palati odnosno do birtije pod čijim tremom se takođe nalazi deo arhitektonskih fragmenata.

Inače Bojana Mihaljević je prava pravcijata bedevija visoka najmanje 190 cm a u samom zavodu zaposleni se međusobno klade da li je navršila 100 kg žive vage. Dotična inače ima svojevrsnu sličnost i sa pužem pošto je još davno trebala da uradi projekat zaštitne konstrukcije iznad mauzoleja na Maguri ali to do danas nije uradila, baš kao ni projekat zaštitne konstrukcije iznad dvorane sa mozaicima u samoj palati. Štaviše čini se da je, poput Vojislava Koštunice, potpuno neupućena u mnogo toga o čemu najbolje govori činjenica da kada god ne zna šta da radi ona za savet pita izvođača koji joj predloži ono što je njemu najlakše a na šta to liči najbolje se vidi kada se priđe istočnoj kapiji novijeg utvrđenja gde, umesto da su rimski zidovi obnovljeni i sa spoljne i sa unutrašnje strane približno do iste visine, obnavlja se jedna strana mnogo više, druga mnogo manje ali se zato vide desetine kvadratnih metara lomljenog kamena zalivenog u cementni malter.

Inače znaci propadanja i raspadanja rimskih zidova što konzerviranih što nekonzerviranih vide se na sve strane, kameni postamenti stubaca duž bedema su sa ispranim malterom, zelenkasto sivi kamen se ljuspa od dejstva mraza, na nekim mestima je počelo urušavanje samih zidova pošto je propao malter pri samom dnu zidova, kompleks kupatila je takođe pretvoren u upojni bunar pošto je ostavljen iskopan i delimično konzerviran usred rupetine u neistraženoj humci zemljurine, stubići sistema za grejanje, odnosno hipokausta su se od mraza delom rasprali, baš kao i obnovljeni deo poda samih termi.

U samoj palati uveliko su se raspucali betonski dodaci na koje je Milka Čanak Medić nasadila originalne delove rimskih stubova a stope stubova su od mraza i vode velikim delom erodirane i polako poprimaju oblik amorfne kamenčine! Na fasadama obnovljene četvrtaste kule do visine od 3 metra se izlučuju soli iz zidne mase što samo pokazuje dokle je vlaga u zidovima! Iako su na do sada istraženim kulama spoljnog utvrđenja tokom istraživanja zatečeni ozbiljni statički poremećaji, odnosno pukotine širine 30 i više cm to nije sanirano iako nikakav problem nije bio u kruni zidova utegnuti strukturu armiranobetonskim skerklažom koji bi sprečavao dalje širenje delova zidova.

Posebna je priča bila tvrdnja arhitetki zavoda po kojoj drveće odlično štiti kule iz kojih je niklo pa su tako i Pavelka i Mihaljevićka po svaku cenu branile uklanjanje jednog stabla bagrema visine 10 metara koje je raslo iz zatrpane kule čiju unutrašnjost je potpuno ispunio korenski sistem sirotog bagrema! Kada se ode na Maguru vide se dve nadgrobne humke i amorfni oblici oba mauzoleja a sve se to vodi kao kao konzervirani objekti. Stvari nisu mnogo bolje ni u samom lapidarijumu gde su izloženi arhitektonski elementi isklesani od poroznog školjkastog krečnjaka koji je zbog dejstva vode i mraza a potom i vlage toliko erodirao i ispran da su obrisi klesanja teško vidljivi pošto su mahom ostale ljušture školjaka kao najtvrđi deo kamena!

Najtragičnije u svemu ovome što do sada nije objavljen praktično nijedan izveštaj o arheološkim iskopavanjima kao ni arhitektonska dokumentacija koju je radio Republički zavod, tako da osim nekoliko publikacija pokojnog Dragoslava Srejovića sa početka devedesetih i dve knjige objavljene poslednjih godina, od naučnih publikacija nema ničega, ali je zato pošto je poslednjih decenija u toku neformalno takmičenje u objavljivanju denikenovske nebuloze, skribomanije generalno, izbor za pobednika u ovoj oblasti bio bi veoma težak jer ima veoma mnogo gotovo ravnopravnih kandidata.

Ipak, po opskurnosti svojih knjiga istaknuto mesto trebalo bi da pripadne izvesnom dr Radmilu Petroviću koji je svojevremeno napisao apsolutni hit odnosno pseudoarheološku knjigu tipa Romuilana - arcana, što već poodavno spadaju u omiljeno štivo raznoraznih lokalnih obožavatelja Erika fon Denikena i Troje u Gabeli.

Inače, sam Petrović je krajnje bizaran lik, koji se osim nastavom na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, veoma poznatom po "kvalitetu" predavanja i "renomeu" predavača, bavio i uramljivanjem slika u Beogradu, a slučajni prolaznici su ga u više navrata zaticali kako u majici na tregere pretura po obližnjim kontejnerima - verovatno tražeći neke dragocenosti! A možda priprema dokumentaciju za konzervatore Republičkog Zavoda!!!!