Stav                                                            

Pobuna

Branko Dragaš

Šta se sa nama dešava? Zašto građani ćute? Zašto nema pobune? Zašto nema masovnih građanskih protesta? U čemu je problem? Gde se izgubio prkos i slobodarski duh srpskog naroda? Šta još može da nam se desi da bi građani masovno izašli na ulice? Gde je kraj ovolikom ponižavanju?
Verujte, moram da priznam, nisam ni u snu mogao da pomislim da će nam se sve ovo dešavati. Nakon svega što smo proživeli u vreme despotije, kada sam verovao da smo dosegli samo dno, danas vidimo da možemo da padnemo još niže. Despot i njegova žena su uveli kontrolisano ludilo, koje se opravdavalo nekakvim višim nacionalnim interesima. U tom nakaradnom i nazadnom sistemu bilo je nekakvog smisla i logike. Despot i njegova žena su nametali pravila igre. Znalo se ko za šta odgovara i niko nije smeo da uzima više od onoga što su mu dozvoljavali. Državna birokratija je bila u strahu i vodila je računa da ne prekrši logiku sistema. Bili su potkupljivi i uzimali su provizije, ali nisu bili bahati i pohlepni. Mada to zvuči smešno kad se napiše, birokratija je imala neku granicu koju nije smela da pređe.
I nama u opoziciji je bilo mnogo lakše nego danas. Lakše je bilo zbog toga što nas je spajala jedna ideja - rušenje despotije. Verovali smo, bar sam ja verovao, da će nam sinuti sunce slobode i demokratije. Ta ideja je bila toliko jaka da smo zatvarali oči pred činjenicom da naša opozicija nema kvalitetan ljudski materijal spreman da iznese istorijske promene. To je i ključno objašnjenje zašto do rušenja despotskog režima nije došlo u martu 1991., nego tek u oktobru 2000. Kada iz današnje perspektive gledate na te opozicione godine, kada ste oslobođeni strasne želje da srušite despotski režim, onda vidite da je klica današnjeg haosa i ludila iznikla, zapravo, baš u tim opozicionim godinama.
Opozicioni lideri su bili bratija isfrustriranih, neiživljenih, nedokazanih, pohlepnih, neradnih, neorganizovanih i sujetnih političara koji su neiskreno govorili o demokratiji, pravdi i slobodi, dok su, ustvari, podmuklo kovali plan da oni lično postanu veći moćnici od samog despota. Jako ih dobro sve poznajem da bih pogrešio. Zašto to tada nisam pisao? Delimično jesam nagoveštavao u čemu je problem opozicije, ali sam smatrao da je mnogo važnije  rušenje mrskog despotskog režim, nego otvoreni obračun na opozicionoj strani. Tačnije, nismo ni imali neki veliki izbor. Morao sam da se zadovoljim ponuđenim rešenjima i da se opredelim prema nekom ličnom osećaju. Moj izbor je bio - Zoran Đinđić. Uprkos velikim našim razlikama, on mi se nametnuo kao jedino političko rešenje. Imao sam jak osećaj istorijske odgovornosti za sve što nam se tada dešavalo i smatrao sam da je moja intelektualna i patriotska obaveza da otvorim oči našem zavedenom i naivnom narodu.
Moje javno opoziciono delovanje nije bilo istog karaktera kao delovanje opozicionih lidera,   jer je moja borba bila za uspostavljanje demokratskih institucija i vladavinu prava u državi koju je despot pogrešno vodio, dok su opozicioni lideri bili politički ostrašćeni da oni dođu na vlast i zamene despota. To je bila nepremostiva razlika. Na kraju, ja sam izgubio svoj međunarodni poslovni sistem koga sam, bez ičije pomoći, lično stvorio i došao sam direktno pod udar kriminalnih grupacija režima, dok su opozicioni lideri profitirali baveći se politikom.  I to je objašnjenje mnogima koji su bili iznenađeni kada sam u februaru 2001. napustio jedan pogrešan koncept i kada sam prvi otvoreno počeo da ukazujem na svu  štetnost po državne i nacionalne interese  toga nametnutog neoliberalnog modela. Moje neslaganje sa novom vlašću nije, dakle , bilo personalne prirode, nego suštinske. Smatrao sam da se totalitarni režim u svojoj osnovi nije promenio, nego da su samo  mlađi i marketinški bolje dizajnirani političari preoteli vlast. Neoliberalni totalitarni režim je imao svu podršku razvijenog demokratskog sveta i tako se vešto kamuflirao iza praznih parola o evropskim i evroatlanskim integracijama.
Moj sukob i razlaz sa Đinđićem je bio konceptualne prirode, jer sam smatrao da je izdao naše opozicione ideale, da državu vodi u haos i beznađe i da nije dorastao istorijskom zadatku koji je pred njegovu generaciju političara postavljen. Taj razlaz i sve neprijatnosti i zabrane kroz koje sam prošao zbog svoje doslednosti da se iz temelja promeni totalitarni sistem, nisu me politički ostrastili da danas likujem nad činjenicom da sam bio potpuno u pravu. Bilo bi daleko bolje da nisam bio u pravu i da je Đinđić ostao živ, a Srbija postala moderna i bogata demokratska država. Bilo bi to mnogo bolje za sve nas, makar moja sujeta bila pogođena.
Pošto se to nije dogodilo i pošto se danas nalazimo u opštem haosu i ludilu, smatram da imam pravo i da sam zaslužio da otvoreno iznesem svoja razmišljanja i da predložim načine rešavanja naših današnjih problema. Na to me obavezuju i sve pohvale iz zemlje i rasejanja koje svakodnevno dobijam od ljudi koji podržavaju moj rad. Istrajati u svojoj moralnoj vertikali i čistoti duha pitanje je same suštine bića. Istrajati u borbi za uspostavljanje demokratskih institucija i vladavinu prava istorijska je obaveza svakog mislećeg čoveka u zemlji i rasejanju. Zato, ne treba svojoj ličnosti pridavati nekakav značaj, nego treba slediti duh vremena i ideale koje nosimo u sebe. Te ideale, obećavam svima koji su se uplašili, nikada neću napustiti. To bi bila izdaja samog sebe.
Dakle, ako sve ovo znamo, onda mi je mnogo lakše da otvoreno iznosim svoj koncept, neplašeći se da će me građani, koji danas teško preživljavaju ovu krizu, pogrešno razumeti. Uslov da se izbavimo iz ove krize je da budemo - otvoreni i iskreni. Ne smemo da obmanjujemo sami sebe. Nema nedodirljivih istorijskih veličina. Svi moraju da prođu kritički sud istorije. To je uslov bez koga nema napretka. Kada će nam biti bolje? Kada prestanemo da se lažemo i kada prestanemo da krademo. Tačnije, kada građani ne dozvole da ih vlast laže i krade.
To je početak. Dalje, moramo da počnemo da radimo i da počnemo da štedimo. Kejnsove budalaštine da se nezarađenom potrošnjom pokreće društvo, doživele su krah u neoliberalnom kapitalizmu zasnovanom na raskoši, nemanju mere i životu na kredit. Vreme obilja je završeno. Ulazimo u novo doba. Ne propada kapitalizam, on samo menja košuljicu. Umesto oligarhijskog kapitalizma, spasonosno rešenje je - narodni kapitalizam.
Naša duhovna elita to mora da shvati. Kada to bude shvatila, onda mora da izradi državotvornu i nacionalnu strategiju razvoja do kraja XXI veka. Naša duhovna elita to mora da napravi. Ona mora da pokaže put izbavljenja. Kada tu državotvornu i nacionalnu strategiju napravi, onda mora to  građanima da predstavi. Duhovna elita mora da obrazuje svoje građane. To je njena istorijska dužnost. Najbolje se obrazuju građani ličnim primerom. Ne može elita da živi životom koji se razlikuje od njenog učenja. U elitu se ulazi samo ako ste spremni da se žrtvujete za svoje ideale. Žrtva odvaja elitu od ostalog naroda. Kada kažem žrtvovanje ne mislim da elita treba da golim prsima juriša na bajonete, nego mislim na doslednost u odbrani ideala koje propoveda.
Gospodo intelektualci, ako želite da budete elita izađite iz svojih kabineta, stranaka, državnih privilegija, akademskih titula, instituta, fakulteta, nevladinih organizacija, upravnih odbora, izađite iz svoje prepotentnosti, izuzetnosti, nadarenosti, veličanstvenosti i neponovljivosti, odbacite svoju taštinu, sujetu, uobraženost i gordost, prognajte gramzivost, pohlepu i neumerenost, razbijte nacionalne iluzije i zablude, udružite se sa drugim intelektualcima i zajedno, timski, krenite da propovedate narodu o spasonosnoj strategiji za izbavljenje.. To je istorijska obaveza današnje elite. To ona mora da uradi ako hoće da uđe u povest srpskog naroda. Neko to mora da uradi.
Umesto da pričate o problemima, pričajte o rešenjima. Kada pričate o rešenjima nekog problema, pokazujete sav svoj raskošan talenat i znanje. Priča o problemima je dosadno čobansko naklapanje jednog te istog stanja. Suština našeg delovanja nije da se ispraznom retorikom objašnjava stanje, nego da se mudrim promišljanjem i operativnim delovanjem nude rešenja. A to je najteže. Velika svetska ekonomska kriza je pokazala da politička oligarhija sveta nema rešenje za krizu. Tajkunima nikakva rešenja krize ni ne trebaju. Oni su se dovoljno nakrali da mogu mirno da troše oteto. Jedino čega se boje je socijalna revolucija u kojoj mogu sve da izgube. Plaše ih potezi Uga Čavesa, Eda Moralesa i Gadafija, jer to oduzimanje od najbogatijih i podela siromašnima, može biti opasan zarazan virus koji se brzo raširi po svetu. Istorija čovečanstva je istorija borbe za pravdu i slobodu.
Konercijalna civilizacija nije uspela da svede čoveka na programiranog robota koji nema osećaj za pravdu, slobodu i lepo. Savremeni čovek je razapet između savremene tehnike koja ga je odvela u kosmos i unutrašnje duše koja se još uvek greje na  upaljenim vatrama u pećinama Altamire. Nije lako pomiriti te dve krajnosti. Ali smatram da je moguće, ukoliko se uporno radi na sebi, da se, ipak, pronađe sklad. A sklad je savršen spoj različitosti.
Tvrdio sam pre dve decenije, mnogi malograđani i partijski poslušnici su negodovali, da je moguće spojiti i uskladiti dinarsku violentnost, epsku naraciju,pravoslavnu skromnost, krajiške pesme, šumadijsku vrcavost, ljubav prema precima, istoriji i tradiciji sa razuzdanom Bošovom imaginacijom, koloritnom Brojgelovom paletom, ingenioznom Gojinom porukom, sa Leonardovim i Mikelanđelovim buntom, snagom Betovena i Vagnera i prozirnošću i mekotom Mocarta i Šuberta. Moguće je  u sebi spojiti Nušića i Rablea, Domanovića i Ščedrina, Pekića i Krležu, Svetog Savu i Voltera, Nemanju i Ehnatona, Jakova ili Periklea,  moguće je pronaći spoj između gusala i klavira, ojkanja i filharmonije, tradicije i modernosti i vere i nauke. Obrazovan čovek zna da su srpske freske nagovestile dolazak Đotoa, da je Vinča bila neolitski Vol Strit, da je Lepenac pravio umetnička  remek dela, da su Srbi bili predstraža hrišćanstvu, da do Soluna treba dva somuna, da je 2,5 miliona Srba stradalo u XX veku i da je Nikola Tesla bio kosmička pojava, ali isto tako moramo da znamo da Srbi nisu prvi sišli sa grane, da mi nismo nebeski narod, da smo politički diletanti, da ginemo za tuđe interesa, da smo naivni i da ne razumemo istorijske tokove. Zagovornik sam teze da je moguće spojiti ljubav prema srpskom opanku i italijansku kravatu. Mogu se spojiti vožnja modernog automobila i slavljenja srpske slave. Naravno, ako je taj automobil zarađen na tržištu, a nije otet ili dobijen na poklon od tajkuna. Šta znači biti danas moderan? Da li je moderan onaj koji nosi skupocena odela, vozi besna kola, stanuje na Ukletom brdu i sve je to stekao baveći se politikom? Da li je moderan japijevac sa Vol Strita koji je uništio svetske finansije? Da li je moderan onaj javni delatnik koji se zalaže za tržište, dok prima platu sa budžeta?
Biti moderan danas znači biti pošten, vredan, štedljiv i imati iskustvo i znanje. Biti moderan znači davati drugima, a ne otimati od drugih. Biti moderan znači živeti od svoga rada na tržištu. Biti moderan znači biti Srbin, Evropejac i građanin sveta. Zašto bi to bilo u sukobu? Nema sukoba tamo gde je uspostavljen sklad različitosti. I lepota duha podrazumeva da je uspostavljen sklad različitosti.
To je ideja koju nudim građanima Srbije. To je put našeg izbavljenja. Umesto da se zatvaramo i obmanjujemo, potrebno je da otvorimo društvo i srušimo sve zablude. Ne ruše se zabrane i zablude tako što se legalizuje homoseksualizam. To je stvaranje novih ograda i zabluda. Homoseksualizam je star koliko i čovečanstvo. I mnogi pametni ljudi pre nas nisu doneli zakon o homoseksualcima jer bi tako ugrozili njihove slobode i stvorili nove ograde. Samo malograđani na vlasti uporno pokušavaju da se dodvore moćnim homoseksualnim lobistima donošenjem ovakvog zakona. Samo neuspešna vlast izmišlja nove sukobe kako bi produžila svoju pljačku države. Izmišlja nove podele kako bi nastavila da vlada. Pošto ne znaju kako da reše krizu, onda su smislili da oporezuju sve one koji imaju više od 40.000 dinara. Tako guraju jedne građane na druge. Guraju u sukob one koji imaju više i kojima uzimaju da bi dali onima koji imaju manje. Suština problema se sakriva. A suština problema je da većina građana Srbije nema dovoljno za život i da treba napraviti takav sistem u kome građani mogu da zarade za bolji život. Jedini način da se izbavimo siromaštva je da na tržištu zaradimo bolji život. To nam ne može obezbediti ovaj totalitarni režim. Jedini način da se izbavimo je rušenje totalitarnog režima.
Građani Srbije moraju da se pobune. Niko im neće doneti bolji život. Opozicije više nema, jer su svi ili bili na vlasti ili su vlast. Građani moraju sami da se organizuju. Moraju sami da se odupru profesionalnim političarima. Ne trebaju nam promene u kojima će se na vlast vratiti oni bivši. Koji su, takođe, bili neuspešni. Ne treba nam smena političara na vlasti. Treba nam temeljna promena sistema. Trebaju nam nove građanske institucije. Treba nam nova politička ideja. Na političkom tržištu su ljudi koji nemaju nikakvu političku ideju. Ponovo se njihova politika svodi na otimanju vlasti. Pobuna građana mora da donese novu politiku u Srbiji.  Pobuna građana je politički povod na koji mora da odnese sve političke brane razvoju demokratije, vladavine prava i sloboda u Srbiji.
Pobuna građana je nužna odbrana države i naroda.
Pobuna građana je put našeg izbavljenja.
Ne sedite i ne čekajte, učinite nešto za sebe i svoje pokolenje.