Pljačka

Hipoteka nad tuđom imovinom: stručna grupa Vlade Srbije u potrazi za tačkom G

 

Organizovana nedela, kriminalna dela

 

Koliko novca iz budžeta Republike Srbije se odlilo u džepove predsednika i članova Međuresorske radne grupe i stručne grupe za sprovođenje Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji od 2007. godine rade zajedno kao "koordinaciono telo" Vlade? Da li je Vlada Republike Srbije počev od 2007. godine, platila članove tih "radnih grupa", više od milion evra? Zauzvrat su članovi pomenute radne grupe, u sadejstvu sa rukovodiocima Agencije za privatizaciju i korumpiranim sudijama omogućili jednu od najbestidnijih pljački u okviru privatizacije srpske privrede. Šteta se procenjuje na više desetina miliona evra, a račun će na kraju da bude naplaćen iz republičkog budžeta

 

Milan Malenović

 

Međuresorska radna grupa za sprovođenje takozvanog Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, potpisan u Beču 2001. godine, koji se odnosi na privatnu  svojinu i stečena prava, obrazovana još polovinom oktobra meseca 2007.godine, bila je sastavljena od vrlo zanimljivih ličnosti koje su obavljale visoke državne funkcije. Tako je, na primer, Milorad Bjelopetrović, pomoćnik ministra finansija, bio imenovan za predsednika ove grupe, a za njene članove, Mirko Stefanović, ondašnji generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, Slavomir Raičević, sekretar Ministarstva trgovine i usluga, Nebojša Skorić, pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja Helena Surlić, Načelnik Odeljenja za nadzor u sudovima i Ministarstvu pravde, Srboljub Pantić, zamenik direktora Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, Petar Novaković, referent u Odeljenju za stambene poslove Ministarstva odbrane, Bojan Anđelković, pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku, Stojan Jokić, sudija Vrhovnog suda Srbije, Snežana Marić, sudija Višeg Trgovinskog suda... Ukupno je od 2007. samo na plate ovih članova iz republičkog budžeta plaćeno više od milion evra.

Osim pomenutih osoba, u radu ove grupe mogli su da učestvuju i stručnjaci iz raznih oblasti, a sve stručne i administrativne poslove obavljalo je Ministarstvo finansija, koje je imalo veoma aktivnu ulogu u prethodnom periodu od pet godina. U Odluci o obrazovanju Međuresorske grupe piše da koordinaciono telo Vlade i stručna grupa koordinacionog tela Vlade, dobijaju predloge za rešavanje pitanja reciprociteta, postupanja sudova u sprovođenju sporazuma o sukcesiji, zastupanja pravnih i fizičkih lica od strane Republike Srbije, privatizaciji društvenih preduzeća osnovanih po Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, rešavanja prava zaposlenih u tim preduzećima, izrade predloga platforme za nastup Visokog predstavnika u stalno mešovitom komitetu (to su posebni stručnjaci prvo prof. Mitrović pa od 2007.godine i Gašo Knežević), kao i ostala pravna pitanja (radi se o naknadnom tumačenju međunarodnog zakona koji su napred navedeni stručnjaci tumačili).

   Status imovine preduzeća iz drugih republika bivše SFRJ regulisala je i pomenuta vladina Uredba o zaštiti imovine, koja se na neki način oslanjala na Zakon o privatizaciji i dopunjavala ga. Po izmeni pomenute Uredbe, objavljenoj u Službenom glasniku Republike Srbije 61/2001 trajno pravo korišćenja imovine privatizovane firme po službenoj dužnosti knjižiti se na samu firmu prema stanju na dan 31. decembra 1991. godine. Ovo se, istina kosi sa odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije, ali to tada nikoga nije interesovalo. Trebalo je pokrasti još para.

Plen je bilo više od trideset preduzeća čije su matične firme bile izvan Srbije, u bivšim republikama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Primenjeni trik je izuzetno jednostavan: preplitanje različitih zakonskih i podzakonskih akata je stvorilo takav galimatijas da je svaka odluka suda u spornim slučajevima mogla na neki način da nađe uporište u pozitivnom pravu. Kao što je to uvek slučaj: za pravo su dobijali isključivo oni koji su uspevali da svoj interes podele sa onima na vlasti.

Čija je Semenarna?

Stojadin Ristić je kapital beogradskog preduzeća Semenarna kupio 31. jula 2008. godine. Ova firma je do raspada Jugoslavije poslovala u okviru slovenačkog  preduzeća Semenarna Ljubljana. Još pre privatizacije preduzeće iz Beograda je, po uputstvu Agencije za privatizaciju, iniciralo upis imovine po službenoj dužnosti, ali zahtevi nisu bili rešeni.

Nakon što je Ristić kupio Semenarnu Beograd, vlada Republike Srbije donosi novu izmenu Uredbe o zaštiti imovine (Sl. gl. 109/2008) kojom dodatno još više komplikuje ionako zamršeno pravno pitanje kome šta u Srbiji pripada. Po ovoj izmeni, ostaje upis po službenoj dužnosti, kao što je i ranije bilo regulisano, ali se to sada svodi na slučajeve u kojima firma iz bivše Jugoslavije i njen deo preostao na tlu Srbije nisu postigli dogovor. Ključni problem u ovoj izmeni je to što se njene odredbe jasno odnose jedino na firme koje do tada nisu bile privatizovane, dok je zakonodavac, očigledno sa namerom, zaboravio da objasni šta se dešava sa onim preduzećima koja su privatizovana pre donošenja pomenute izmene, a da još nije došlo do prenosa vlasništva.

Ni jedan zahtev Semenarne za uknjiženje posle ovoga nije odobren. Sud i katastar su odbijali zahteve tako što su se pozivali na Sporazum o sukcesiji, dok su Zakon o privatizaciji i prethodnu Uredbu potpuno ignorisali. U jednom slučaju je katastar pristao na uknjiženje, onda se na to žalila Semenarna Ljubljana i slučaj već godinama nerešen leži u nadležnom ministarstvu. Po Ristiću u ministarstvu čekaju odluku vlade kako da primene pravo. Koja je, onda, uloga Međuresorske grupe, odnosno: zar nije upravo njen zadatak da pomogne sprovođenje zakona koji regulišu status imovine firmi sa prostora bivše SFRJ? Kao što će kasnije da se vidi ona upravo to i radi, ali na veoma selektivan način.

U slučaju Semenarne Beograd nekome veoma moćnom, očigledno, nije uopšte odgovaralo da privatizacioni kupac dobije imovinu koju je platio. Od načelnice sektora u Ministarstvu ekonomije, izvesne Mišele, kadra G17 plus, Ristić čak dobija jasan odgovor šta se sprema preduzeću koje je kupio. U pomenutom  dopisu stoji:

a) trebalo je prvo da bude primenjena Uredba koja je nalagala upis po službenoj dužnosti, pa tek onda da Agencija za privatizaciju izvrši prodaju kapitala;

b) upis po službenoj dužnosti po novoj izmeni Uredbe više nije moguć.

Očigledno je krivica do Agencije za privatizaciju, pa bi onda ona, odnosno država Srbija, trebala Ristiću i ostalim prevarenim privatizacionim kupcima da nadoknadi nastalu štetu. Jer, oni su faktički kupili samo vazduh. U objekte Semenarne Beograd ušla je Semenarna Ljubljana, a Ristić ne može da dobije odluku o njenom prinudnom iseljenju, jer ne može da dokaže da je on vlasnik pomenutog prostora. Svi radnici Semenarne Beograd su na ulici, proizvodnja je stala i to samo iz razloga što je preduzeće prodato Ristiću, dok proizvodne objekte koristi slovenačka firma.

   Kada je u pitanju nadoknada štete, stvari su još komplikovanije nego kada je po sredi uknjižba imovine.

Srećan broj 33

U skoro svim, ako ne i u svim slučajevima 33 privatizacije koje su odrađene uprkos Sporazumu o pitanjima sukcesije, privatizacioni savetnik je bila "Agencija za strateški konsalting Saša Dimitrijević PR". Agencija za privatizaciju je sa ovom "agencijom" 10. septembra 2007. potpisala ugovor o pružanju konsultantskih usluga broj 1-1460107. U članu 8.2.4. pomenutog ugovora, koji je u ime Agencije za privatizaciju potpisala Vesna Džinić, kao vršilac dužnosti direktora (u međuvremenu pobegla iz Srbije sa preko 100 miliona dolara), a Saša Dimitrijević u ime konsultantske "agencije", navodi se sledeće: "Ugovorne strane su saglasne da će Klijentu i trećim licima za naknadu štete, troškova i izmakle dobiti... biti odgovoran Konsultant." Kako je na samom početku ugovora definisano da će Agencija za privatizaciju u daljem tekstu biti Klijent, a Agencija za strateški konsalting nazivaće se Konsultantom, jasno je da iz prethodno pomenutog člana proizilazi da država Srbija nema nikakvu odgovornost prema trećim licima, već će eventualne zahteve za odštetu morati da reguliše nekakva Agencija za strateški konsalting Saša Dimitrijević PR. To, u prevodu, znači da niko više nije ni odgovoran.

   Trik je upravo u tome da navedena "Agencija za strateški konsalting Saša Dimitrijević PR" nikada nije ni bila registrovana kod Agencije za privredne registre, gde je jedino Saša Dimitrijević bio prijavljen kao preduzetnik i to pod imenom pomenute Agencije.

Saša Dimitrijević, koji je jedno vreme, zajedno sa Nenadom Milićem, navođen i kao fiktivni vlasnik firme Inkognito, koja je u stvarnosti u vlasništvu Dragana Đilasa, pomenutu preduzetničku delatnost je registrovao 20. novembra 2006, a odjavio je 17. oktobra 2011. Od koga bi, čak i da dobiju sudski spor, prevareni privatizacioni kupci mogli da naplate odštetu?

Saša Dimitrijević i njegova "agencija" imali su poseban tretman kod Agencije za privatizaciju (od koje su na ime honorara za "konsultantske usluge" pri privatizaciji desetina preduzeća dobili više miliona evra) najviše zahvaljujući činjenici da je za ovu fantomsku agenciju povremeno radila i supruga Mirka Cvetkovića, bivšeg direktora Agencije za privatizaciju i predsednika vlade Srbije upravo u periodu kada su odrađene 33 privatizacije koje po Sporazumu o pitanjima sukcesije nisu mogle da budu sprovedene. Sve ove privatizacije je odobrila upravo "agencija" Saše Dimitrijevića.

   Kompletna privatizacija nekoliko desetina preduzeća koja su u vlasništvu firmi sa prostora bivše SFRJ u Srbiji je osmišljena i sprovedena da bi se izvukla još neka para od naivnih privatizacionih kupaca, koji ne samo da su plaćali ono što je tenderom dogovoreno, već su morali da podmazuju sudije i funkcionere kako bi uopšte ušli u posed preduzeća koja su kupili. Kada je postalo jasno da legalnim putem ne može da ostvari svoja prava, Stojadin Ristić je sudskim putem od Agencije za privatizaciju tražio poništaj ugovora o privatizaciji Semenarne Beograd i naknadu pretrpljene štete, budući da je doveden na rub bankrota. Njegovim putem će krenuti, ukoliko to već nisu učinili, i privatizacioni kupci preostalih 32 preduzeća koji takođe ne mogu da ostvare vlasnička prava nad onim što su platili.

Fantomska firma odobrena Uredbom, i dalje posluje

 

Ono što zabrinjava je činjenica da domaće pravosuđe ni u kom slučaju ne primenjuje isti aršin kada je u pitanju imovina preduzeća obuhvaćenih Sporazumom o pitanjima sukcesije, kako pokazuje slučaj preduzeća Boreli, nekada u sastavu hrvatske firme Borovo. Pri tome valja napomenuti da Boreli nije ni privatizovan, niti je osnovan po odredbama već pominjane vladine Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Za razliku od Semenarne Beograd, nekome veoma moćnom je u slučaju Borelija bilo stalo do toga da se ovo preduzeće uknjiži kao vlasnik imovine koju koristi, a koja se sastoji od oko 16.000 kvadratnih metara poslovnog i proizvodnog prostora u stotinak gradova i mesta širom Srbije.

   Odmah posle formiranja Međuresorske grupe, Agencija za privatizaciju Republike Srbije donosi odluku o restruktuiranju Preduzeća Boreli iz Sombora, jer u 2005. godini nije uspela prodaja kapitala metodom javne aukcije. Na taj način se Preduzeće Boreli oslobađa svih finansijskih obaveza prema Republici Srbiji koje ni do tada nije plaćao, jer je za sve obaveze prema zakonu stavljao hipoteke na tuđoj imovini iako je to zakonski bilo zabranjeno.

   Na osnovu zadataka određenih odlukom o osnivanju Međuresorske radne grupe za sprovođenje takozvanog Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, postojala su različita tumačenja. Recimo, za pitanje reciprociteta, Privrednom apelacionom sudu u Beogradu dostavljeni su konkretni ugovori o prodaji prostora srpskih firmi hrvatskim firmama i Privredni apelacioni sud je doneo konačne presude o valjanosti ugovora za prostore u Trsteniku, Raškoj i dva prostora u Nišu. Takve presude su verovatno uznemirile članove "koordinacionih tela" pa oni po vanrednom postupku angažuju dugogodišnjeg člana Međuresorske grupe, sudiju Stojana Jokića, koji prvi donosi presudu o ništavnosti ugovora bez i jednog pozivanja na bilo koji zakon Republike Srbije.

 Iako je Ministarstvo pravde Republike Srbije, tojest pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić dao zvanično tumačenje da nema nikakvih zakonskih smetnji o prodaji nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije čiji su vlasnici iz bivših republika SFRJ, jer član 82 d Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa predviđa da strana pravna lica mogu pravnim poslovima da prenesu pravo svojine na domaće lice i tu se ne postavlja pitanje reciprociteta koje bi moglo da se postavi da je bilo obrnuto, tojest da je pravno lice iz Republike Hrvatske kupilo nepokretnost na teritoriji Republike Srbije. Takav ugovor ne bi mogli da overe naši sudovi, jer reciprocitet sa RH nije uspostavljen. Naime, fizička i pravna lica iz Srbije ne mogu pravnim poslovima steći nepokretnost u RH!

   Sudija Stojan Jokić je uopšteno dao obrazloženje da nama Hrvati ne vraćaju prostore, bez da se pozvao na bilo koji zakon, iako ima u predmetu dokaze o prodaji imovine od strane srpskih firmi u RH. Postupanje sudova i sudija u Republici Srbiji je regulisala Međuresorska grupa, iako za to nema pravnog osnova (postoje brojni dopisi koje su zvanično išli na adrese sudova i uticali na presude koje nemaju zakonskog osnova, jer su to pravo članovi radne grupe sebi dali odlukom vlade).

   Kao član Međuresorske radne grupe, sudija Vrhovnog kasacionog suda Stojan Jokić je doneo presudu u kojoj nema pozivanja ni na jedan član zakona RS, ali kojom se poništavaju ugovori i istom presudom se daje pravo Boreliju da se uknjiži kao vlasnik! Kako je sudija Jokić ispred vlade Republike Srbije istovremeno i predstavnik države u Međuresorskoj radnoj grupi (i tu funkciju obavlja uz nadoknadu počev od 2007. godine), nije ni mogao da učestvuje u odlučivanju u predmetima vezanim za primenu Aneksa G, jer je došlo do sukoba interesa. Naime, on nije odlučivao na osnovu činjenica koje postoje u spisima konkretnog predmeta, već na osnovu predubeđenja koje je stekao postupajući kao član navedenog tela.

   Tako je ostao nejasan zadatak koji je imala Međuresorska grupa vlade Srbije, a koji se odnosi na zastupanje pravnih i fizičkih lica od strane Republike Srbije. Nepoznato je ostalo i to da li su napred navedeni stručnjaci (koji su primali dobre finansijske nadoknade), zastupali neku srpsku firmu za ostvarivanje svojih prava u Republici Hrvatskoj.

Samo nekoliko dana  od osnivanja Međuresorske radne grupe, Mirko Cvetković šalje dopis Opštinskom sudu u Somboru o prekidu sudskog postupka koji se vodi između preduzeća Borovo Vukovar i Boreli Sombor. Stižu i dopisi od strane državnih predstavnika. ultimativnog su sadržaja i šalju poruku svim mogućim službama, sudovima i katastrima da se radi po njihovim naredbama a ne po zakonu! Posebno se vrši usmeni pritisak za sve što je vezano za prostore Borova iz Vukovara.

Otimanje od naivnih kupaca

Istovremeno, trajao je i brutalan pritisak od članova vlade i članova Međuresorske radne grupe na pravosuđe, ali su određene sudije ipak sudile po zakonu i dobijene su konačne presude po svim osnovama za prostor u Trsteniku, Raškoj... U 2011. godini, vlada RS donosi rešenje o razrešenju i rešenje o imenovanju kako predsednika tako i članova Međuresorske radne grupe, tako i predsednika i članova Stručne grupe. Za predsednika Međuresorske radne grupe izabrana je Radmila Jagodić, pomoćnik Ministra finansija i novi članovi Vladimir Ćurguz i Nenad Ilić, posebni savetnik Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja a  predsednik Stručne grupe postaje Gašo Knežević...

   Poznato je da je bivši predsednik Međuresorske radne grupe Milorad Bjelopetrović, specijalni savetnik Mirka Cvetkovića, bio posebno agresivan u traženju uknjižbe nekretnine - petosobnog stana u ulici Kralja Petra u Beogradu - a koja je bila uneta u početni kapital firme osnovane po Uredbi u kojoj je njegov sin Dušan Bjelopetrović bio jedan od vlasnika udela. Znači, za sina predsednika radne grupe uknjižba je moguća, dok za

   Mlađi Bjelopetrović je, prema Informatoru o radu Ministarstva pravde, bio specijalni savetnik u tom ministarstvu, a u proteklim godinama se neprestano pojavljuje kao čovek koji se na predlog ili u ime vlade uključuje u čitav niz poslova i preduzeća. Dušan Bjelopetrović je radio i u Agenciji za privatizaciju, gde je bio rukovodilac Službe za tendere, a postoje slučajevi u kojima je, posle odlaska iz Agencije, kupovao vlasništvo u preduzećima koje je Agencije prethodno prodala privatnim vlasnicima i to po tenderima koje je on lično nadgledao. Bjelopetrović je ta preduzeća naknadno otkupljivao od privatizacionih vlasnika, ostavljajući direktorsko mesto prethodnom "vlasniku". Bjelopetrović je kao predstavnik države, odnosno vlade, često imenovan i na pozicije u upravnim odborima preduzeća sa državnim ili društvenim vlasništvom u zemlji, između ostalog i u Trudbeniku, Žitomlinu iz Jagodine, Mačkatici itd. Dušan se pominje i kao vlasnik, odnosno zastupnik pravih vlasnika beogradskog dnevnog lista Kurir.

   O vezanosti porodice Bjelopetrović za doskorašnju vladajuću stranku u Srbiji, govori i podatak da je Dušanov otac, pomenuti Milorad Bjelopetrović, bivši predsednik Međuresorske grupe, istovremeno bio i savetnik premijera Mirka Cvetkovića za imovinsko-pravne poslove, a da je po odluci Vlade bio ili je još uvek član upravnih odbora ili skupština akcionara u nizu preduzeća i banaka u Srbiji.

   Tako se dolazi do konačnog spiska osoba koje su zaslužne za pljačku naivnih privatizacionih kupaca. Pored Mirka Cvetkovića, naizgled tunjavog i samo običnog izvršioca naloga vrha Demokratske stranke, koji je u ključnim momentima za ceo ovaj slučaj bio ili direktor Agencije za privatizaciju ili predsednik vlade, tu su još i: Milorad Bjelopetrović, savetnik Cvetkovića i predsednik Međuresorske radne grupe, njegov sin Dušan Bjelopetrović, rukovodilac upravo odeljenja za tendere Agencije za privatizaciju (preko koga je  i išla prodaja preduzeća koja nisu smela da budu privatizovana), zatim Saša Dimitrijević, vlasnik fantomske agencije za konsalting koji sve te ugovore odobrava i na sebe preuzima materijalnu odgovornost za greške, a koji kada sve počinje da se zakuvava nestaje iz poslovnog sveta kako bi izbegao plaćanje odštete… Tu su još i sudije kalibra Stojana Jokića koji sude kako im se naredi, a ne onako kako je pravedno.

   Demokratska stranka je odlazeći sa istorijske pozornice uspela da izvede još jednu pljačku u Srbiji. Uvidevši da više nema šta da se privatizuje krenulo se u prodaju onoga što nije smelo da se proda, pri čemu su privatizacioni vlasnici otkupili samo ime preduzeća i puste snove, dok je imovina i dalje ostala pod kontrolom vlastodržaca, kako bi njenom kasnijom prodajom još jednom nešto zaradili. Na kraju će sve to biti plaćeno novcem iz budžeta, odnosno solidarno od svih građana Srbije.

 

Privatizovane firme

 

BEOKONČAR  BEOGRAD  07.03.2008, GORENJE NS SERVIS  NOVI SAD  14.03.2008, BIROSTROJ  SUBOTICA  18.07.2008, PEKOS  RUMA  18.07.2008, JUGO-TON  SUBOTICA  18.07.2008, YUGARDIS  BEOGRAD 25.07.2008, MIRNA TRGOVINA  BEOGRAD 25.07.2008, KONTINENTALŠPED  BEOGRAD  25.07.2008, ATM  BG  BEOGRAD  25.07. 2008, REKO  BOR  25.07.2008, NIŠ HERC  NIŠ  25.07.2008, INLES-KOMERC  ĆUPRIJA  25.07.2008, HIDROGRADNJA KOMERC/RP TEHNOMETAL OBRADA  BEOGRAD  25.07.2008, ELEKTROKOVINA  BEOGRAD  25.07.2008, SEMENARA  BEOGRAD  25.07.2008,  KLJUČ KOMERC  BEOGRAD  25.07.2008, ENERGO-BIOINŽENJERING  BEOGRAD  25.07.2008, BEOINDUPLATI  BEOGRAD  25.07.2008, SEVIS SPECIJALNIH VOZILA  BEOGRAD  25.07.2008, DTP SRPSKI OPANAK  VALJEVO  25.07.2008, SEMENARNA  BEOGRAD  31.07. 2008, UNIONINVEST  KRAGUJEVAC  29.01.2010, DTP DERMA  BEOGRAD  29.01.2010, RADE KONČAR-SERVIS LIFTOVA  BEOGRAD  29.01.2010, YU TIM RAC / ZU TIM RENT A CAR DOO  BEOGRAD  29.01.2010, IKP NIKOLA PAŠIĆ  BEOGRAD 29.01.2010,  UNIS TOURS TRADE  BEOGRAD  29.01.2010, V&V CO  BEOGRAD  19.02.2010, IBA  ADA  19.03.2010, ZLATARNA INTERNACIONAL  BEOGRAD  19.03.2010, ČELIK KOMERC  BEOGRAD  19.032010, METALMONT  BEOGRAD  23.04.2010, DP ENIKON  LOZNICA 04.03.2011.