Polemika
Upotreba vere u svrhe
političkih obračuna: reis-l-ulema Mustafa Cerić, poglavar, diplomata ili mešetar?
Mandat poglavara Islamske verske
zajednice u Bosni i Hercegovini, efendije Mustafe Cerića, prepun violentnih,
politikanskih i nediplomatskih istupa, upravo se okončava pokretanjem postupka
za izbor novog reis-ul-uleme. Hoće li Cerićeve neprihvatljive metode otići u
prošlost i hoće li Islamska zajednica u
BiH imati i snage i razuma da izabere poglavara koji će baviti verskim, a ne
prvenstveno političkim pitanjima? Naravno, na dobrobiti muslimana, ali i drugih
bosanskohercegovačkih naroda. Jedan raniji osvrt na Cerićeve metode upravljanja
Islamskom zajednicom u BiH, koje je napisao naš istaknuti orijentalista Darko
Tanasković, a koje govori o naopakom odnosu ovog odlazećeg verskog poglavara
prema Srbima, ali i prema nekim istaknutim Bošnjacima (i prema samoj Islamskoj
zajednici) u BiH, Tabloid donosi u skraćenoj formi uz odobrenje autora
Jedno islamsko predanje kaže da je
vesnik vere Muhamed, muslimanskim borcima koji su se vratili iz bitke protiv
nevernika, rekao: "Dobro učiniste što iz manjeg u veći džihad
stupiste". Na njihovo pitanje šta je to veći džihad, on im objasni:
"Za raba božijeg, borba protiv sopstvenih strasti!". Na osnovu ovog i
nekih drugih izveštaja o Muhamedovim postupcima i rečima nastala je linija tumačenja
u poznijem islamu, prema kojoj, zapravo, džihad na prvom mestu i nije
"sveti rat". No, u tumačenju današnjeg poglavara Islamske zajednice
Bosne i Hercegovine, reisa-l-uleme, Mustafe Cerića, postoji i fenomen
"posleratnog džihada". Odgovarajući pre nekoliko godina u Londonu na
pitanja britanskog novinara i biznismena Nadima Azama, poglavar Islamske
zajednice BiH, reisu-l-ulema Mustafa Cerić (rođen 1952. godine u Velikom
Čajnu kod Visokog), izjavio je, pored ostalog i sledeće: "...mali džihad
je završen pre više godina i mi smo ga, neki od nas su ga, preživeli. Sad treba
da povedemo veći, drugi džihad, intelektualni i obrazovni... Vi, muslimanska zajednica
(Umma) širom sveta, pomogli ste nam u manjem džihadu, a sad nam je potrebna vaša
pomoć u ovom intelektualnom...". Iz reisovih reči saznajemo, tako, da je
rat u BiH za njega bio džihad, što je samo po sebi korisno saznanje, ali i nešto
više i značajnije, da za njega džihad, doduše onaj "veći", i dalje
traje...
Kako je Mustafa Cerić već skoro dve decenije jedan od najaktivnijih i
najuticajnijih učesnika u svim zbivanjima koja neposredno ili posredno imaju
veze s islamom i muslimanima na prostoru bivše Jugoslavije, a i šire, u
razmatranju i pokušaju razumevanja prirode i ciljeva njegovog versko-političkog
delovanja, odgovorno i neophodno bi bilo prevazići nivo dnevnog i površnog
reagovanja na pojedine javne poteze i istupe ovog kontroverznog muslimansko-bošnjačkog
lidera i posvetiti im adekvatnu analitičku pažnju...
Kao što je francuski politikolog Ksavije Bugarel bio potpuno u
pravu kad je svojevremeno odlučio da svoju univerzitetsku disertaciju posveti
Izetbegovićevoj SDA, kao sasvim novoj i samosvojnoj pojavi na svetskoj mapi
probuđenog političkog islama, tako i dr Mustafa Cerić već nudi sasvim dovoljno
materijala da bude predmet ozbiljnog i objektivnog istraživačkog sagledavanja.
Izetbegović je začudo dosad izmicao takvoj pažnji, pa njegov celovit i uravnotežen
politički portret još uvek nije sačinjen, što je ozbiljan propust primenjene
sociološke i politikološke islamologije.
U poslednje vreme posredstvom medija o delovanju reisa Cerića stiže mnogo
indikativnih informacija koje mogu poslužiti kao polazište u usmeravanju
pogleda ka nekim karakterističnim aspektima njegovog angažovanja na više
frontova jednog te istog "posleratnog džihada". Ambicije ovog ogleda
ne idu dalje od projektovanja mogućih metodoloških smernica u traganju za suštinom
protejskog, ali ipak prilično transparentnog Cerićevog javnog lika delovanja.
Ukupno Reisovo vrednovanje na putu, za koji on već skoro dva desetleća bližu i
dalju okolinu nastoji ubediti da je Alahov, moguće je, uz izvesno
pojednostavljivanje, svesti na nekoliko konstantnih odrednica.
Prva bi bila da se dr Cerić neuporedivo više bavi politikom nego verom, a
druga da politizovanje uloge Rijaseta Islamske zajednice BiH maksimalno podređuje
ličnim ambicijama. Te ambicije se ne zadržavaju na granicama Bosne i
Hercegovine, pa čak ni bivšeg jugoslovenskog prostora, već smeraju zadobijanju
liderske pozicije među muslimanima na regionalnom, balkanskom, a poželjno i
kontinentalnom, evropskom nivou.
U politici koju istrajno vodi radi približavanja ostvarenju navedenih
ciljeva okretni Reis uporno insistira na nekolikim stalnim programskim idejama,
u čijem se sprovođenju u delo koristi podjednako stereotipnim političko-propagandnim
sredstvima. Pre svega, on se zalaže za unitarnu BiH bez entiteta, u kojoj bi
relativno najbrojniji Bošnjaci vodili glavnu reč, a pod krinkom uspostavljanja
demokratskog načela "...jedan čovek - jedan glas", što je i dovelo do
građanskog rata s tragičnim posledicama po sva tri konstitutivna naroda u
nekada centralnoj jugoslovenskoj republici...
Pravo da se moralizatorski gnevno i pravednički neumoljivo obrušava na
Srbe Mustafa Cerić crpi iz legitimacijskog majdana za koji, kao i određeni broj
njegovih bošnjačkih istomišljenika, veruje da je neiscrpan - teze o Bošnjacima
kao jedinoj žrtvi, a Srbima kao glavnim zlotvorima u minulom ratu. Za svaki slučaj,
ova izopačena teza koja, uprkos privremenoj delotvornosti, preti da Bošnjake liši
sposobnosti konstruktivnog suočavanja sa sadašnjom, a pogotovo budućom realnošću,
neprestano se hrani morbidnom argumentacijom kako joj se nosivost ne bi
smanjila. U tom pogledu, reis Cerić se ističe beskrupuloznim
instrumentalizovanjem srebreničke tragedije...
Da je dr Mustafa Cerić, kao osvedočeno promućuran i predostrožan čovek, s
izoštrenim političkim sluhom, potpuno svestan perspektivne ranjivosti središnje
i noseće bošnjačke političke postavke dokazuje i njegovo hitro reagovanje čim
se u jednoumlju oko mantre o isključivoj srpskoj krivici za sva zla i o
apsolutnoj bošnjačkoj nevinosti nagovesti pojavljivanje ma i najmanje pukotine,
pogotovo na unutrašnjem frontu.
Od lidera SDA Sulejmana Tihića, koji mu je već odavno kost u grlu,
vazda budni reisu-l-ulema u ime "mnogih bosanskih patriota koji su 3. maja
uradili ono što su morali - branili pravo na svoj život i čast svoje
domovine", energično zahteva povlačenje javno izrečene ocene o tome da se
u Dobrovoljačkoj ulici dogodio zločin. Jasno je i zašto: zločinci mogu i smeju
biti samo Srbi! Tihića je Cerićev verni doglavnik, vremešni Ismet Spahić,
istim povodom nazvao "podmetnutim srpskim igračem" u BiH. A evo šta
im je na to imao da odgovorio Sulejman Tihić, čovek koji je, za razliku od
reisa, "prošao pet logora i sve torture koje uz to idu":
"...Moj poziv je bio da treba napustiti pasivnu filozofiju žrtve...
Nisam očekivao takvo populističko ponašanje od političara koji treba da gledaju
u budućnost i rešavaju probleme sadašnjosti...Niko ne može živeti od prošlosti
i od prošlosti, jer je to pogubno po nas. Nemamo pravo uskraćivati budućnost
svojoj deci, unucima i generacijama koje će posle njih doći. Pamtimo prošlost i
učimo od nje kako bismo imali bolju, srećniju i prosperitetniju budućnost...Oni
koji ništa ne nauče od prošlosti, koji ne nauče kako izbeći zlo, moraju znati
da se prošlost ponavlja. Mi u Bosni i Hercegovini posebno smo platili visoku
cenu što nismo izvukli pouke iz prošlosti. Ja ne želim da se to više ikada
ikome ponovi...".
I ovde bi svaki komentar bio izlišan. Neki čitalac novina, neobavešten o
bosanskohercegovačkim prilikama i o fenomenu Cerić, teško bi poverovao da u
navođenju prethodnih dveju izjava nije došlo do zabune i zamene imena onih koji
su ih izrekli. Pretpostavio bi da zahtev za povlačenje osude zločina dolazi od
političara, a poziv na uvažavanje pouka istorije zarad bolje budućnosti od
verskog poglavara i obrazovanog duhovnika.
Kod reisa Cerića izbrisana je svaka granica između verskog i političkog
delovanja, uobičajena u savremenim sekularnim društvima, uključujući i
modernizovana muslimanska. Njemu religijska funkcija služi za to da bi dodatno široko
i sugestivno, van tome primerenih mesta i situacija, prenosio ideološke i
političke poruke, a i za političko agitovanje da se nametne kao bošnjački,
regionalni i evropski muslimanski vođa. On se promišljeno i proračunato taktički
kreće ovim paralelnim kolosecima javnog delovanja, dosledno sledeći
strategijsku ideju nastavljanja "manjeg džihada" vođenjem "većeg",
i to svim raspoloživim sredstvima.
Nema prilike, ma koliko deplasirana ona mogla biti, koju dr Cerić ne bi
iskoristio da plasira svoje idejne i političke stavove. Zapamćena je tako reisova
beseda kojom se uz poznatog naučnika i mislioca Sejeda Hoseina Nasra,
novembra 2008. godine na audijenciji u Vatikanu u ime muslimanskih učesnika
prvog katoličko-islamskog foruma obratio papi Benediktu XVI. Iako mu je bila učinjena
neosporna čast da se kao predstavnik svetskog sunitskog islama obrati papi,
Cerić nije smogao snage, pameti i elementarnog dobrog ukusa da ostane na visini
trenutka, pa je svoje uopšteno izlaganje završio otužnim srebreničkim refrenom.
"Svetosti, dragi prijatelji! Jedan sam od onih koji su krajem prošlog veka
preživeli četvorogodišnju opsadu Sarajeva. Kao što znate, bosanski muslimani su
doživeli genocid…".
I onda, da sve bude još neukusnije, sledi uključivanje glasova nedužne
srebreničke siročadi : "Neka bošnjačka deca koja su u Srebrenici izgubila
očeve, kad su doznala da ću danas razgovarati s Vama, zamolila su me da Vam pročitam
njihovu bosansku molitvu". Među prisutnima je, kako se kasnije moglo čuti,
zavladalo osećanje prilične nelagodnosti, ali za reisa je jedino bilo važno da
ne propusti ni ovu priliku za ispunjavanje svoje propagandne misije.
U svetu ozbiljno poremećenih vrednosti njegova računica je jasna, a u
pragmatičnom smislu nije ni pogrešna, o čemu svedoči i podatak da je prodorni
reis Cerić u knjizi "500 najuticajnijih muslimana u svetu 2009.
godine" (2009) svrstan na visoko 39. mesto, kao "zvezda vodilja za
islam u Evropi i vodeća ličnost u Bosni i Hercegovini". Urednici ove
publikacije su ugledni islamolozi sa Univerziteta Džordžtaun, Džon Espozito
i Ibrahim Kalin, poznati kao zagovornici "politički
korektnog", relativističkog pristupa islamu, a inače bliski vrhu vašingtonskog
političkog establišmenta.
Nije bez interesa pomenuti da je upravo Džon Espozito u koautorstvu s Dalijom
Mogadeh 2007. godine objavio knjigu "Ko govori u ime islama?", a
da je ovu naučnicu Barak Obama angažovao kao savetnicu za odnose s
islamskim svetom. Nikako ne treba potceniti broj onih u svetu koji veruju da
sarajevski reisu-l-ulema govori u ime balkanskog islama i ovdašnjih muslimana.
Sumnje u to su, kako izgleda, prvo počele da jačaju među njegovim Bošnjacima, što
je, uostalom, i sasvim logično, jer ga oni najbolje poznaju i uviđaju da ovaj
vešti opsenar ponajviše radi za sebe, neuporedivo manje za islam, a ponajmanje
za njih, iako je knjigu svojih sakupljenih hutbi, govora i intervjua naslovio
"Vjera, narod i domovina" ( 2002).
Ulaženjem u razdoblje sve ozbiljnijeg osporavanja kod kuće, dr Mustafa
Cerić je došao u opasnost da mu se poljulja prestiž najuticajnijeg među Bošnjacima
posle odlaska Alije Izetbegovića, za koji se na razne načine bio
izborio, što bi svakako ugrozilo i njegove nemale liderske ambicije na
regionalnom i evropskom planu...
Reis Cerić nastavlja, dakle, svoj pohod ka poziciji bar neformalnog, ali
u uticajnim inostranim krugovima prihvaćenog lidera balkanskih i evropskih
muslimana. Njegovim bošnjačkim zemljacima i džematlijama sve je jasnije
da se Cerićevo već odavno prepolitizovano vođenje Islamske zajednice, na čije
je čelo došao 1993. godine, svojevrsnim pučem, iz daleke a Bosni prisne
Malezije (o čemu bi tadašnji poglavar Jakub Selimovski imao šta da kaže),
odvija u znaku devize "Rijaset to sam ja".
Ugledni profesor sarajevskog Fakulteta islamskih nauka Rešid Hafizović
neuvijeno je poručio da takvo upravljanje islamskim poslovima šteti interesima
bosanskohercegovačkih muslimana, a i da nije u duhu vere Alahove. U
intervjuu magazinu "BH Dani", Hafizović je bio više nego određen: "...Islamska
zajednica nije samo Rijaset Islamske zajednice. Rijaset je samo njen
administrativni vrh, koji nastoji predstavljati interese IZ-a kod nas i u
svijetu na način na koji se to već dešava. Mislim da ne treba više trošiti riječi
na taj administrativni vrh koji je, nažalost, odavno potpuno personaliziran u
jednoj osobi. Ja - jednako je Rijaset; ja - jednako je Islamska zajednica; ja -
jednako je bosanskohercegovačko društvo. Ja već odavno izražavam svoje
neslaganje s takvim načinom vođenja i prezentiranja Islamske zajednice. No, mi,
nažalost, na čelu Rijaseta imamo čovjeka koji je uvjeren kako to radi na
najbolji način i koji misli kako se problemi ovog društva i ove IZ rješavaju
negdje daleko od granica ove zemlje. Zato valjda toliko izbiva izvan granica
ove zemlje...".
Hafizović je, inače, rođen u Potočarima, deo porodice mu je stradao u
ratu, a Rijaset ga je, kad je svojevremeno ukazivao na opasnost koju
"vehabije" predstavljaju za BiH, optužio za odsustvo muslimansko-bošnjačkog
domoljublja!
Pošto je, kao što smo videli, reisu-l-ulemi Rijaset poglavito servis za
ličnu promociju u inostranstvu, ne treba se čuditi tome što je on 2005. godine,
ne konsultujući se prethodno ni sa kim, kao dokumenat IZ predstavio svoju
famoznu "Deklaraciju evropskih muslimana" koju je Rijaset tek posle
predstavljanja u Londonu zvanično prihvatio. Pojavno nastala kao reakcija na
terorističke napade u Njujorku i Londonu, i kao izraz njihove osude s islamske
strane, "Deklaracija" sadrži Cerićevo viđenje načina na koji bi se
evropski islam mogao institucionalizovati.
Ova prilično nekonzistentna, delom protivrečna mešavina teološke, sociološke
i političke argumentacije iziskuje detaljniju analizu, u koju se ovde nije moguće
upustiti.Osnovna ideja sadržana je u stavu da bi evropski muslimani morali iznaći
i uspostaviti odgovarajući oblik institucionalnog organizovanja i
predstavljanja kako bi postali aktivan činilac u svim evropskim procesima i došli
u poziciju da kao ravnopravni partneri učestvuju u odlučivanju o svojoj i
evropskoj sudbini.
Ozbiljni i svečani ton "Deklaracije" sugerišu da je reč o
autohtonoj, islamski duboko promišljenoj i evropski odgovornoj refleksiji
savesnog i samosvesnog muslimanskog uma, a posredi je zapravo hitro reagovanje
na ideju koju je 2003. godine u Gracu, na Konferenciji predsednika islamskih
centara i imama u evropskim zemljama, lansirala tadašnja ministarka inostranih
poslova Austrije, a docnije evropska poverenica za međunarodne poslove
Benita Ferero-Valdner.
Pozdravljajući učesnike skupa, ona je poručila da evropski muslimani
moraju imati svog predstavnika koji će ovlašćeno iznositi njihove stavove i
posredovati u rešavanju glavnih problema s kojima se suočavaju muslimanske
zajednice u Evropi. Ambiciozni sarajavski reisu-l-ulema je ovu sugestiju
prepoznao kao šansu za sebe i pohitao da se posredno kandiduje, ako baš ne za
poglavara evropskih muslimana, što je ipak nerealno, a ono bar za koordinatora
njihovih aktivnosti u saobraćanju s evropskim autoritetima. Verovatno je, s
obzirom na bosansko iskustvo, pomislio da bi austrijska incijativa i ovoga puta
mogla biti od sasvim konkretnog upliva na institucionalizovanje evropskog
islama.
Ne treba, naime, zaboraviti da titula reisu-l-uleme, koju danas obnaša dr
Mustafa Cerić, nije nikakva starinska institucija iz osmanskog vakta i zemana,
već da je u Bosni i Hercegovini uvedena 1882. godine, naredbom Carskog i
Kraljevskog Zajedničkog ministarstva Austrougarske, kako bi se domaći muslimani
administrativno organizovali i odvojili od Istanbula i sultana kao vrhovnog
poglavara. Reisu-l-ulema je postavljen da bi upravljao "muslimanskim
verskim i duhovnim poslovima", a nikako političkim. Prema Ustavu IZ iz
1997, oličenja "jedinstva dina i ummeta" (tj. vere i zajednice). Odlično
obavešteni hrvatski novinar i publicista Inoslav Bešker razložno primećuje
kako se dvor u Beču poveo baš za osmanskom praksom da inoverci imaju jednog
etnarha, "kako bi mogli jednim glasom pregovarati i da bi se glava mogla
jednim zamahom sablje odsjeći".
Karijerista Cerić spremno nudi svoju glavu strancima, verujući da i njih
može slatkorečivo zamajavati i žedne preko vode prevoditi, sve dok se bori za
to da Srbi državotvorno ne pređu magičnu granicu na Drini, a da sandžačka
karika "zelene transverzale" ojača i prema istoku i prema zapadu. I
dok mu je Srebrenice… Kako će ubuduće živeti Bošnjaci, Srbi i Hrvati i mogu li
se oni ikada nadati trajnom miru, sreći i napretku mnogo ga ne zanima, ali srećom
izgleda da sve više počinje zanimati njih, što nikako ne znači da prepredeni
reis još prilično dugo neće uspešno sprečavati da se izbistre mutne vode u
kojima neuhvatljivo vešto pliva i lovi. Simptomatično je da se u imaginarnom
razgovoru novinara magazina "BH Dani" sa Mustafom Cerićem iz 2017.
godine, saopštava da je sadašnji reisu-l-ulema upravo postavljen za specijalnog
izaslanika OEBS-a za dijalog s muslimanima, pošto je prethodno na kongresu SDA
u izborima za predsednika stranke ubedljivo poražen od Bakira Izetbegovića,
sina Alijinog!
Mačak iz Čikaga
Svojstvo reisovog stila u politici
je i sistematsko oslanjanje na razne strane, međunarodne činioce, od SAD, preko
muslimanskih zemalja, posebno Turske ("Turska je naša majka!"), kao i
internacionalnih islamskih i islamističkih organizacija, do cionističkih foruma
posvećenih negovanju uspomene na Holokaust. Ako je neko u potpunosti usvojio i
primenio čuvenu misao Deng Sjaopinga, da nije važno da li je mačka crna ili
bela, već da li lovi miševe, onda je to polivalentni sarajevski reisu-l-ulema.
Glavni muftija je velemajstor retoričkog prilagođavanja pretpostavljenim očekivanjima
svakog sagovornika ili auditorijuma do čije mu je podrške stalo. Svaki od
pomenutih elemenata političke platforme i prakse dr Mustafe Cerića zasluživao
bi zasebno, usredsređno i produbljeno razmatranje, počevši još od okolnosti
njegovog školovanja, imamskog službovanja i doktoriranja u Čikagu, bitnih za
razumevanje potonjeg razvojnog puta i umrežavanja referenci.
Iz biografije
autora
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista,
univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, akademik i bivši
ambasador Savezne Republike Jugoslavije u Vatikanu i pri Malteškom viteškom
redu od 2002. do 2008. godine. Predavao je tokom karijere, između ostalog,
arapski jezik, arapsku književnost, turski jezik, uvod u orijentalnu
filologiju, persijsku književnost, osnove islamske civilizacije, islam i hrišćanstvo,
uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, lingvističku arabistiku...
Bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan Filološkog fakulteta
i predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta. Po pozivu, predavao
je na više domaćih i svetskih univerziteta. Član je Izvršnog komiteta Evropskog
univerziteta u Rimu od 1990, član Evropske akademije nauka i umetnosti u
Salzburgu od 1995. godine. Govori francuski, engleski, arapski, turski,
italijanski i ruski jezik, a obrazovanje je stekao i u klasičnim jezicima poput
starogrčkog i latinskog.