Kontranapad
Šampionke na olimpijskom žrtveniku ili, kako država
deli pravdu tamo gde joj nije mesto
Lice sjajno, naličje
tamno
Pale su
zavese na minule Olimpijske igre u Londonu i stišale se strasti o učešću Srbije
i njenih sportista na najvećem skupu najboljih sportista sveta. Da ne beše onih
na koje se nije računalo i o kojima se malo znalo kao što su Ivana Maksimović i
Milica Mandić, nastup naših bi bio ravan "katastrofi". Mogu se samo
zamisliti naslovi u medijima i teskoba koja bi stezala Vladu Divca, Đorđa Višackog
i ostale zvaničnike Olimpijskog komiteta Srbije
Miroslav Vislavski
Od svih koji su smatrani
potencijalnim ili "sigurnim" osvajačima medalje, vaterpolisti su se
po tradiciji popeli na postolje, a uz njih i, po mnogima očekivani, Andrija Zlatić.
Zlatićeva bronza već prvog takmičarskog dana, potkrepila je nerealni optimizam
Vlada Divca o žetvi medalja za Srpski sport. Potom je Ivana Maksimović srebrom
donela Srbiji 100 - tu, željno očekivanu medalju sa Olimpijskih igara. Njenim
podvigom "overene" su prognoze i nastavljen uspešan olimpijski niz
strelaca koji je započet 1988. u Seulu, kada je Ivanin otac, današnji selektor
Goran Maksimović osvojio zlatnu medalju. Usledili su dani u kojima su naše
uzdanice gubile korak: Đoković i drugovi nisu uspeli, odbojkaši i odbojkašice
su posrtali, rukometaši daleko od fanatizma koji su ispoljili u Beogradu na
Evropskom prvenstvu… Sve je govorilo da će se sa vaterpolo medaljom okončati
neostvarena žetva medalja.
Na kraju balade,
vaterpolo bronza je nekima "kisela". "Optimisti" su bili
sigurni da će se Delfini pozlatiti! Valjda je zbog toga ispoljena poprilična
ravnodušnost prema njihovoj jedanaestoj medalji u našem olimpijskom trezoru. To
nije pravedno jer su oni veliki neimari olimpizma u Srbiji. Njihov udeo u
"vrednosti akcija" olimpijske riznice premašuje 10 odsto! Sa takvim
procentom, normalno bi bilo da upravljaju našim sportom i njegovom politikom.
Na žalost, oni su objekt kojim upravljaju drugi, oni kojima upravo vaterpolo
uspesi daju legitimitet bez pokrića da raspolažu sa Srpskim sportom.
I koliko god vajni kritičari
dozvoljavaju sebi da obezvrede značaj vaterpola u svetskom sportu zbog navodnog
nepostojanja vrhunske konkurencije, ne sme se gubiti iz vida da je ovaj sport u
programu Olimpijskih igara preko stotinu godina. Takva tradicija govori o značaju
vaterpola za olimpijski pokret kao jednog od utemeljivača modernih Igara. Drugo
je pitanje što je podneblje Balkana, Mediterana i srednje Evrope očigledno
predispozicionirano za vaterpolo, pa ono čini najveću konkurenciju u svetu.
Od nekadašnje
Jugoslavije, nastale su tri svetske vaterpolo sile: Srbija, Hrvatska i Crna
Gora. Uz Mađarsku, Italiju, Španiju, to su lideri u svetu. U eliti su još Amerikanci
i Rusi, uz po neku nacionalnu selekciju zemalja koje su iznedrile generaciju da
pojača konkurenciju svetskog vaterpola. Kao što Amerikancima, od kada je
"Drim tim" u konkurenciji Olimpijskih igara (1992. Barselona),
pripada "ekskluziva" za najsjajnije(a) odličja u košarci, tako i ovom
podneblju u kome Srbija ima najistaknutiju ulogu, pripada pravo na
"ekskluzivu" u deobi olimpijskih znamenja. To ne znači da je
vaterpolo manje važan sport u olimpijskom programu od, recimo, košarke! Zato
nemaju pravo oni koji umanjuju ili obezvređuju značaj i uspeh vaterpola. I
javnost je nepravedna što ne deli ista osećanja prema vaterpolo bronzi, samo
zbog toga što je naviknuta na izuzetne rezultate ovog sporta. Da li je njena
poruka da vaterpolisti prekinu sa osvajanjem trofeja pa da se nacija "zaželi"
pobeda?
Krov
nad glavom
U trenucima mirenja sa
osrednjim bilansom osvojenih medalja, tada kada su počele da se upućuju čestitke
čelnika OKS i za najnezahvalniju četvrtu poziciju, Milica Mandić je razgalila
srca svih ljubitelja sporta i nacije! Preko noći, tekvondo je postao
"najvažniji" sport u Srbiji, bez obzira što se o njemu malo zna.
Usledio je svojevrsni delirijum emocija! Javnosti je servirana laža da se o
Srbiji preko tekvondoa čulo u celom svetu! A zapravo, o Mandićkinoj medalji
znaju u svetskom tekvondo sportu. I to nije malo, naprotiv! Milicina zlatna
medalja je njen uspeh, njenog trenera, njene porodice i njenog kluba! Tu je
KRAJ! Nema drugih zaslužnih. Taj uspeh i njena pojava na sportskoj sceni
Srbije, biće ogroman podsticaj za tekvondo kao sport. Pre svega kada je reč o
motivu mladih da se njime bave.
Druga obećanja o podršci
tom sportu će se baciti pod tepih sa nastavkom takmičarske sezone u
popularnijim sportovima. Uostalom, da smo pošteni prema "malim"
sportovima, da imamo viziju, planove i strategiju, zar bi dozvolili da nam
najuspešnije olimpijske veštine poput rvanja, boksa, nekada trofejnog džudoa
nestaju u svetskoj konkurenciji, a streljaštvo uprkos trofejima i dalje grca u
nemaštini i neuslovima.
Vlada Srbije je
munjevito odreagovala na uspeh Milice Mandić i odlučila da joj dodeli stan! To
je za svaku pohvalu, ali šta će sa drugim osvajačima medalja? Zar Maksimovićeva
ili Zlatić nisu načinili veliki podvig u znatno većoj konkurenciji? Šta je sa
vaterpolistima koji su u oskudnom bilansu osvojenih medalja sa poslednjih
nekoliko igara branili čast Srpskom sportu? Vanja Udovičić je nosilac srebra iz
Atine i dve bronze, iz Pekinga, Londona! Zar njemu ne pripada vanredna nagrada?
Dakle, Srbija ima sistem nagrađivanja osvajača medalja na zvaničnim međunarodnim
takmičenjima i po tome treba da se ponašaju njene institucije. Nagrade tipa
dodele stanova ili druge, treba ugraditi u sistem i po tome se ponašati prema
svima jednako. Ako je takva stimulacija nužna bez sistemskog uporišta, neka ona
bude stvar drugih institucija. Mogla je Vlada da omogući lokalnoj samoupravi,
pa da ona bude darodavac stana. Bez obzira što je Mandićeva osvojila prvo zlato
za samostalnu Srbiju, to nije razlog da Vlada krši zakone koje je kreirala i
koji su na snazi.
Nije novo ni za čuđenje što
su sportski funkcioneri, političari, novinari i celokupna javnost, po'itali da
od dve sjajne sportiskinje, devojke za
primer, skromne, pametne, prirodne i jednostavne, kakav utisak ostavljaju Mandićeva
i Maksimovićeva, načine lutke o kojima se govori svuda i na svakom mestu.
Razvlače ih u nameštenim protokolarnim programima, po raznim medijima,
svakojakim emisijama, kod voditelja programa koji nemaju pojma o njima, o
njihovom sportu.
Posmatrajući to, setih
se Aleksandre Ivošev, osvajačice zlatne i bronzane medalje na Olimpijadi u
Atlanti 1996. Osim kod strelaca, do tada nije bila poznata. Sa dve medalje,
preko noći je postala heroina našeg sporta. Utrkivali su se ko će joj biti bliže,
servilniji, izdašniji u obećanjima... Usledila su razna proglašenja, počasti i
slične manifestacije... Sanja je bila prirodna i jednostavna devojka, prostodušna,
nevino iskrena, čestita... Imala je 22 godine i drugu Olimpijadu u svojoj karijeri. Kada je euforija utihnula, a obećanja
neodgovornih zaboravljena, kada su se licemeri vratili svakodnevnim obavezama
obmanjivanja naroda i Sanja Ivošev je ostala sama sa svojim trenerom Janošem
Juhasom i nekolicinom iskrenih drugova i drugarica, prevarena, obmanuta, sa
posledicama koje su poljuljale mir u porodici. Ono o čemu nije ni maštala u
svojim mislima, ubeđivali su je da joj to pripada. Kada su u tome delom uspeli,
ostavili su je da o svim datim obećanjima sanja prazne duše, razočarana...
Na sledeću, svoju treću
Olimpijadu u karijeri, putovala je bez priprema i na vajld kartu, a javnost je
u njoj gledala aktuelnu olimpijsku pobednicu. Kada je izostala odbrana
olimpijskog primata, iz Sidneja se vratila tiho, nezapaženo... Sa 26 godina
okončala je svoju olimpijsku karijeru! Po malo zaboravljena, nekadašnja
olimpijska šampionka danas ne želi protokole, prijeme, medije. U njenom, kao i
nekim drugim slučajevima, pokazalo se da svaka medalja, bila ona i Olimpijska,
ima dve strane. Lice joj je sjajno, a naličje mračno!
Nataša
u srpskom kajaku
Jedna druga primadona
sporta je ovih dana predmet medijskih spekulacija. Izvori kažu da je Vlade
Divac pokrenuo inicijativu da se Nataša Janić, trostruka olimpijska šampionka u
kajaku vrati u svoju domovinu i karijeru nastavi pod srpskom zastavom. Ako je
to učinio, onda je povukao jedan od pravih poteza. Ako nije, onda mu je dat
signal da to čini. Ako mu nije na pamet padao ovakav pokušaj, onda mu se
lampica sama ponudila da otpočne sa (ne)mogućom misijom!
Nataša Janjić je jedna
od najboljih kajakašica na svetu. Uz svog pokojnog oca Milana Janića, svetskog
prvaka u kajaku i osvajača srebrne medalje u Montrealu 1976 i uz majku i svoju
braću, stasala je u veliku šampionku.
Sa osamnaest godina na
Olimpijadi u Sidneju, nastupajući za Jugoslaviju, bila je četvrtoplasirana. Za takav uspeh,
nije dobila ni čestitke, a kamo li šansu da na sledećim igrama iskaže svoj
talenat i vrednost. Uzalud je njen otac obijao pragove sportskih i državnih
institucija, ubeđujući "gluvaće" da se radi o vanserijskom
potencijalu. U tim lutanjima i putovanjima boreći se za svoju decu, tragično je
nastradao i otišao u legendu. Milanova deca su sa svojom majkom Šteficom
nastavili borbu, nudeći sav svoj raskoš. Kada su pokušaji ostali uzaludni, odlučili
su. Nataša je otišla u Mađarsku i nastavila sa fanatičnim radom. Zbog sebe,
svog pokojnog oca i svoje porodice. Mićo i Stjepan su otišli u Hrvatsku.
Jugoslavija (kasnije Srbija i Crna Gora, pa Srbija), ostali su bez sjajnih
sportista. U novom dresu i pod novim grbom, Nataša je osvojila dve zlatne
medalje u Atini. U Pekingu osvaja zlato i srebro, a u Londonu srebro i bronzu.
Sa tri zlatne, dve srebrne i jednom bronzanom medaljom, njen saldo je vredniji
od salda naših olimpijaca na zadnje tri Olimpijade (devet medalja: 1; 4; 3). To
su neoborivi pokazatelji! Treba li poseban komentar? Ne više od toga da zbog
takvih promašaja, odgovorni nisu nikada odgovarali. Sigurno je da sva ulaganja
koja su bila u to vreme potrebna za Natašu i njenu braću, nisu prelazila cifru
koja se meri promilima u odnosu na ukupna ulaganja u naš olimpijski program
koji je realizovan za potrebe naših sportista koji su nastupili na minule tri
Olimpijade!
Da li onda nakon svega
treba pokušati vratiti Natašu Janić u Srpski kajak? Razume se da treba, jer bi
se i na taj način rehabilitovala nepravda koja joj je učinjena, a "gluvaćima"
i ovim činom dalo do znanja da su promašili jednu neslućenu investiciju za
Srpski olimpijski pokret. Nataša ima trideset godina. To potencijalnim
pregovaračima ne sme da bude prepreka da se šampionka po svaku cenu vrati u
zemlju. Ona još može, a ženski kajak u svetu potvrđuje da su među velikankama
još uvek vrlo uspešne one koje su u četvrtoj deceniji života, sa primerom koji
govori da se može pobeđivati na najznačajnijim takmičenjima i kada se prevali četrdeseta!
Uostalom, zar u našem timu u Londonu nije bilo iskusnih takmičara: Topići,
Jasna Šekarić, Zlatić, Mirosavljev… To potvrđuje da ima smisla raditi na
povratku Janićeve u Srpski tim. Kod nje su motivi jednako jaki da se u Riju
2016. domogne medalje. Zašto ne za Srbiju, u čijem arsenalu se nalazi i srebro
njenog oca Milana?