Postdemokratija

NIJE ŠEŠELJ PROBLEM

Šešelj niti sme, niti može bilo šta ozbiljno da poremeti u državi Srbiji, ma koliko njene institucije bile kilave i korumpirane. Koliko, ipak, može, odlučuje onaj koji jedini ima moć da te institucije (Parlament, vladu, pravosuđe,policiju), navede da rade ili ne rade svoj posao. Kada bi radile, sve Šešeljeve cirkusijade bile bi samo to što jesu, ulične maskarade za zabavu, podsmeh ili sažaljenje. Prema tome, nije problem to što on izvodi besne gliste, nego je problem što država nije zdrav organizam kojeg od glista može samo da zasvrbi zadnjica. Dakle, ne nanosi on štetu državi, nego vlast koja državu usmerava protiv običnih građana, a ne protiv običnih bitangi kao što su Šešelj i njegov lik u negativu Čanak, tvrdi Miodrag Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nije problem Vojislav Šešelj, problem su Aleksandar Vučić, Maja Gojković, Nebojša Stefanović i Aleksandar Martinović na mestima na kojima se nalaze, odakle koče državu da na njegove postupke reaguje po Ustavu i zakonu. Da mu se oduzme mandat poslanika i omogući da pred sudijom za prekršaje, a ne u Skupštini, demonstrira svoje pravo da glumi ludilo.

Doduše, ne razumem ni braću Hrvate koji su prekinuli zvaničnu posetu zbog nezvaničnog gaženja njihove zastave, koje se verovatno nije ni dogodilo. Kada im je Šešelj to saopštio, oni su pokupili pinkle i pobegli kući, umesto da su mu dali još nekoliko zastava da mu se nađe, kad mu dođu žute minute. Ako nemaju državu ko svet bar zastava imaju koliko hoće, a to što će nekoliko izgaziti Šešelj u svojoj nemoći, ama baš ništa neće naškoditi njihovoj lepoj. Naprotiv. Više će joj oni sami nauditi takvim reakcijama, kao što su i reakcije naše vlasti na taj Šešeljev igrokaz više naškodile državi Srbiji nego on svojim prostačenjem. Šešelj je Šešelj, od njega se ništa drugo ni ne očekuje, a vlast je vlast i od nje se očekuje da zavede red tako da Narodna Skupština, naprimer, bude sigurna kuća za narodne poslanike i njihove goste, a ne za Haške pitomce.

Kad vlast ne reaguju na Šešeljeva nepočinstva, ne može ni na druga mnogo ozbiljnija. Dokle god postoji nasilje u Narodnoj Skupštini, biće i kriminala i korupcije u svim oblastima života. Dok se ne zavede red u vrhu države ne može ga biti ni u pravosuđu, ekonomiji, zdravstvu i obrazovanju, pa ni u fudbalu i na stadionima. Stanje u društvu je slika i prilika stanja u vlasti, zato im Šešeljevo majmunisanje zapravo dobro dođe da se priča o tome, a ne o stvarnim problemima.

Naravno, ne štite njegovi đaci njega iz poštovanja prema učitelju, kao što bi se moglo očekivati od normalnih učenika normalnih učitelja, nego iz straha da se ne zamere biračima koji su, u njegovom odsustvu, prebegli kod njih verujući da su oni nastavljači njegove politike, samo prerušeni. Kako su vaspitani i formirani kao ličnosti, takvu su situaciju, šizofrenu, sebi i stvorili. Na jednoj strani treba da se predstave kao civilizovane proevropske demokrate, a na drugoj kao dobri stari, samo obrijani četnici. Problem je što su obmanjujući javnost zavarali i sebe, tako da više ni sami ne znaju da li je njihova transformacija stvarna ili fiktivna, da li je zaista uspela ili im se samo tako čini zato što je većina nasela na to. Posle salta mortale koji su izveli, ni sami više nisu sigurni da li su preživeli i ako jesu šta sad treba da čine i kako. Znaju jedino da su metode koje Šešelj nastavlja da primenjuje prevaziđene, ali ne mogu da im se suprotstave jer su i njihove iste, samo malo lepše upakovane. Sa druge strane, on im dobro dođe kao strašilo, da sa njime plaše domaću javnost ali i strane nalogodavce, pokazujući šta ih čeka ako njih svrgnu sa vlasti.

Inače, marksistički doktor i dissident, Vojislav Šešelj, nikad nije bio taj koji nešto novo smišlja, još manje stvara i pokreće, nego onaj koji reaguje, burno da bi bio zapažen. Tako, kao reagens, vlast ga je oduvek i koristila. I ona komunistička i Miloševićeva, pa nastavlja i ova sad. Kao na lakmus papir, popiša se po njemu i onda po boji koju menja pokušava da utvrdi da li je i koliko trudna. Ali, pošto on ne ume da pocrveni, nikad nije sigurna koliko je stvar zapravo ozbiljna i kad treba da prestane da ga koristi za ucenu onih koji su je napumpali, navodno na silu. Ko se sam naguzio i kurvao na sve strane, ne može sad da optužuje za silovanje.

Greše, naravno, i oni koji seire nad Šešeljevom sudbinom i tobož objektivno pokušavaju da dokažu da je Šešelj izgubio živce i kontrolu posle osuđujuće presude za ratne zločine. Naprotiv, to ga je vratilo u život, dalo mu novu snagu i energiju. On je u Hagu postao heroj i bez njega više ne postoji, što su i pokazali beogradski izbori održani pre nego što je osuđen. Ta presuda, koja se svela na verbalni delikt samo da bi opravdala robiju koju je već odležao, za njega je neka vrsta priznanja. Nešto kao diploma. Kao što nije isto kad neko kaže da je studirao 12 godina, ili kad može da kaže da je završio fakultet. Niko ga posle neće pitati kako, sa kakvim ocenama. Za njega je ta presuda dokaz i potvrda da je postojao, da je uradio nešto što je značajno i za zapad i za istok, za jedne kažnjivo ali za druge pohvalno. Onaj ko je osuđen u Hagu ovde automatski postaje heroj. Zašto bi se onda on sekirao što je dobio tu presudu, čiji je rok trajanja već istekao. On je to junački odrobijao, a bez te presude ispalo bi da je džaba krečio. Svi u Srbiji, a naročito Šešelj, toliko su ocrnili Haški Tribunal da bi bila uvreda za njega da ga taj i takav sud nije osudio. Ako je to antisrpski sud, kakav bi Srbin on bio kada bi ga taj sud proglasio nevinim.

Da je to tako, da ta presuda daje Šešelju na značaju, dokazuje još jedan politički lešinar, Nenad Čanak, koji takođe pokušava da se ogrebe o taj sertifikat i tako vrati na veliku scenu. Sad je on taj koji nam otkriva rupu na saksiji, ponavljajući kako je Šešelj osuđeni ratni zločinac. Obratite pažnju na razliku u diferencijaciji, ne kaže on da je ovaj zločinac, nego vrlo pažljivo naglašava ono osuđeni. Kako dovitljivo! Pošto je Šešelj zapretio da će svima koji ga budu nazvali ratnim zločincem razbiti njušku, on glumi heroja kao jedini koji navodno sme javno to da izgovori, a zapravo samo saopštava činjenicu da je ovaj osuđen za ratne zločine, kao da se svi zakopčavamo na leđima. A onda krene da nabraja svoje karakterne osobine, patološki lažov bez stida i srama, kukavica bez kičme i morala i tome slično, pripisujući to osobi Šešelj. Odlično je njih dvojicu svojevremeno povezao Zoran Đinđić, kada je zaključio da je Čanak obrnuti Šešelj. Vreme je pokazalo da se njih dvojica navodnim svađama zapravo međusobno podržavaju i hrane, podižući cenu jedan drugome kod njihovih pristalica. Osim izgleda, nalik prenaduvanim balonima, zajednička im je i slugeranjska tradicija prema autoritarnoj vlasti, od Miloševića do Vučića. Što se njihovog izgleda tiče, nije bez smisla teorija koja tvrdi da se karakter čoveka vremenom preslikava i na njegovu spoljašnju konfiguraciju. Kako se deformiše kao ličnost, tako se i fizički deformiše. Najprostije, kad postaneš govno od čoveka, tako počneš i da izgledaš, kao vreća govana.

Ovo, kako sad Čanak nemilosrdno napada Šešelja,tražeći njegovu glavu, neodoljivo podseća na svojevremeno vešanje Miloševića. Treba se samo podsetiti prvog mitinga DOS-a u Beogradu, kojim je opozicija, saopštavajući građanima da se konačno ujedinila, želela da se predstavi kao civilizovana snaga koja će mirnim putem i demokratskim sredstvima da obori Miloševića. Bilo je to važno jer uplašen ujedinjenjem svekolike opozicije, režim je činio sve da je građanima predstavi kao razularenu bandu koja u svom rušilačkom pohodu neće prezati od nasilja i likvidacija. Upravo zbog toga opozicioni lideri su imali dogovor i obavezu da se na tom mitingu klone zapaljive retorike. Čanak, koji nije sa ostalima izašao na binu, izleteo je na nju kad je na njega došao red i glumeći besnilo odmah ispalio da Milošević ima da visi tu na najbližoj banderi, što je izazvalo burnu reakciju mase, pa se nije ni čulo kako je dodao uslov, ako pokrade izbore. Dakle, upravo suprotno od dogovora, onako kako je najviše odgovaralo režimu, pa nije čudo da je samo to danima bilo ponavljano na svim televizijama kao slika I prilika cele opozicije. Naravno, Čanku zbog toga nije falila ni dlaka sa glave. Tako i sad, tobož besno napadajući Šešelja obavlja prljav posao za vlast, koja to ne želi i ne sme.

Imajući u vidu da će ovaj tekst izaći dan-dva pre najavljenog mitinga i kontramitinga u Hrtkovcima, na osnovu dosadašnjih iskustava sa tandemom Šešelj- Čanak, mogu da vam opišem kako će to izgledati 6. maja. Ne znam dali se njih dvojica dogovaraju direktno ili samo preko zajedničkog gazde, Vučića, ali znam scenario. Šešelj je imao potrebu da pokaže svoju neustrašivost i doslednost tako što će u praksi potvrditi svoje reči da bi ponovo učinio sve isto što je radio. Najavio je miting u Hrtkovcima, znjući da ga neće ni biti jer mu to režim ne sme dozvoliti. Vučić zaista to nikako ne bi smeo dopustiti, ali ne sme ni da zabrani da ne bi razočarao većinu svojih glasača koji bi intimno to dočekali sa zadovoljstvom.

Tu se setio Čanka, kojem je poklonio delić vlasti u Novom Sadu upravo zato da bi mu bio na usluzi kad zatreba. Tako je Čanak dobio zadatak da napadne Šešelja svim sredstvima i zapreti da će ga sprečiti organizovanjem kontramitinga. Mada svi znaju da ni jedan ni drugi ne mogu u Hrtkovce dovući više od jednog autobusa, ako u njema bude dosta sendviča i piva, miting i kontramiting zvuče dovoljno preteće da vlast dobije opravdanje i izgovor da interveniše. Ali ne zabranjujući samo Šešelja, nego načelno i principijelno sve koji prete ugrožavanjem mirnog i dostojanstvenog života građana Hrtkovaca i šire.

E sad, da se ne bi iz aviona videlo kako služe režimu, i jedan i drugi će ipak otići tog dana do tog mesta da se pored table sa nazivom sela slikaju u pristvu policije, koja će čuvati više njih nego meštane. U selo neće ni hteti ni moći, a ako im dozvole da se sretnu biće tu malo režanja i kafanskog nasrtanja sa povicima drž te me da ga ne izgazim ko hrvatsku zastavu. Možda će, radi veće ubedljivosti obojica biti i privedeni na čašicu razgovora u lokalnoj policijskoj stanici. A onda će mediji, dramatizujući ceo događaj, možda i sa nekim statistima koji će se malo pošopati, danima raspredati priču o velikom uspehu mudre i hrabre vlasti, koja je uz nadčovečanske napore, rizikujući i svoje živote, sprečila potencijalne sukobe širih razmera, koji su pretili da ugroze mir i stabilnost u Srbiji i čitavom region.