Feljton

Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak (2)

Svet siromašnih, raj za bogataše

Jedan od vodećih intelektualaca sve jačeg antiglobalističkog pokreta u svetu, Mišel Čosudovski, profesor ekonomije na univerzitetu u Otavi (Kanada), svojom knjigom "Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak" pruža neposredan uvid u pogubni ekonomski uticaj velikih sila na sve zemlje koje su geopolitički i ekonomski bitne za njih. Čosudovski se posebno osvrće i na pitanje kako je surovi ekonomski rat razbio Jugoslaviju i koje su dalekosežne posledice "dobronamernih ekonomskih paketa pomoći" MMF-a i Svetske banke. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove iz ovog izuzetno važnog publicističkog dela.

Mišel Čosudovski

Program liberalizacije trgovine bez izuzetka sastoji se od ukidanja uvoznih kvota te smanjenja i unificiranja taksi i carina. Pad prihoda od carina isličnih dadžbina, koji ubrzo sledi, takođe ima velikog učinka na državne javne finansije. Ne samo da te mere nepovoljno povratno utiču na budžetski manjak, te time povećavaju fiskalne neuravnoteženosti, već i onemogućavaju vlastima da selektivno (tarifama i kvotama) ograničavaju korištenje nedovoljnih izvora deviznih sredstava. Dok se ukidanjem kvota i smanjenjem zaštitnih carinskih barijera nastoji "domaću proizvodnju učiniti konkurentnijom", liberalizacija trgovine bez iznimke vodi urušavanju domaće proizvodnje (usmjerene na unutarnje tržište).

Kako se snižavanjem uvoznih carina na automobile i trajna potrošna dobra smanjuje porezno opterećenje gornjih dohodovnih skupina, te mere takođe potiču dotok luksuznih roba. Uvezena potrošna dobra ne samo da zamenjuju i istiskuju domaću proizvodnju, već ta potrošačka groznica, koja se održava na posuđenom novcu (dobivenom kroz različite nenamenske kredite do kojih se brzo dolazi), naposletku pridonosi bujanju vanjskog duga.

Pod vođstvom Svetske banke, provodi se i celi niz temeljnih promena u fiskalnoj strukturi. Te promene u pravilu slabe i podrivaju domaću proizvodnju, kako na strani potražnje, tako i na strani ponude. Uvođenje poreza na dodanu vrednost, poreza na promet ili pak promene u strukturi direktnog oporezivanja podrazumevaju veće poresko opterećenje za skupine s nižim ili srednjim dohotkom. U okvir programa Svetske banke, kako bi ih se moglo oporezovati, ulazi i registriranje malih poljodjelaca, kao i malih privrednika u gradskim sredinama. Dok su domaći proizvođači obavezni vladi plaćati poreze, zajednička ulaganja i strani kapital bez iznimke uživaju velike poreske olakšice što ima poslužiti za "privlačenje stranih ulaganja..."

Posedovanje zemlje i privatizacija poljoprivrednog zemljišta. Ove se reforme provode u sklopu zajmova Svetske banke namenjenih za sektorsku prilagodbu. Odgovarajuće zakonodavstvo o vlasništvu nad zemljom često se razrađuje uz tehničku pomoć pravnog tima Svetske banke. Reforme se sastoje od izdavanja isprava o vlasništvu poljodjelcima, dok se istovremeno potiče koncentracija poljoprivrednog zemljišta u što je moguće manjem obimu. Utiče se i na običajna prava na zemlju. Ide se zatim na poticanje malih posednika, na odricanje od prava na zemlju i/ili njeno stavljanje pod hipoteku; potiče se i rast sektora agrobiznisa, te nastajanje klase sezonskih poljoprivrednih radnika bezemljaša. Štoviše, te mere - pod maskom savremenosti - često pridonose ponovnoj uspostavi prava negdašnje zemljoposjedničke klase. Premda zvuči ironično, upravo se zemljoposednici javljaju kao najvatreniji zagovornici privredne "liberalizacije".

Prelazak vlasništva nad zemljištem u privatne ruke takođe služi servisiranju duga, zato što se, po savetu Svetske banke, zarada od prodaje zemljišta u javnom vlasništvu tretira kao prihod države i potom kroz nacionalnu riznicu usmerava na račune stranih kreditora.

Deregulacija bankarskog sistema

Centralna banka gubi nadzor nad monetarnom politikom: na "slobodnom tržištu" poslovne banke ođređuju kamatne stope. Polagano se ukidaju koncesionalni zajmovi za poljodelstvo i industriju. Splet takvih mera obično pogoduje značajnim skokovima i stvarnih i nominalnih kamatnih stopa. Kretanje kamatnih stopa prepliće se sa kretanjem cena na domaćem tržištu. Zbog povremenih devalvacija i "dolarizacije" cena na domaćem tržištu, rast nominalnih kamatnih stopa potiče se do abnormalno visokog nivoa. Deregulacija bankovnog sistema takođe dovodi do dotoka "vrućeg novca" kojeg privlače veštački visoke kamatne stope. Komercijalne banke više nisu u poziciji da po razumnim kamatnim stopama odobravaju zajmove stvarnim privrednim subjektima. Takva politika - zajedno s nestajanjem državnih razvojnih banaka - vodi presušivanju kredita, kako za poljoprivredu, tako i za domaću industriju.

Dok se i dalje nastavlja s kratkoročnim kreditiranjem trgovaca uključenih u izvoznu trgovinu, domaći bankarski sektor više nije okrenut davanju kredita lokalnim proizvođačima. Međunarodne finansijske ustanove zahtevaće i privatizaciju državnih banaka za razvoj, kao i deregulaciju sistema komercijalnog bankarstva. Vredno je zabeležiti da je - po odredbama Sporazuma o Urugvajskoj rundi, vođenima pod kišobranom GATT-a i potpisanog 1994. godine - stranim poslovnim bankama dopušten ulazak u domaći bankarski sektor. Ide se na napuštanje državnih bankarskih stanova (prema programu privatizacije), kao i gašenju domaćih privatnih banaka. Restrukturiranje bankarskog sektora provodi se u kontekstu Programa prilagođavanja finansijskog sektora (FSAP -Financial Sector Adjustment Program). Taj program koji se provođi pođ nadzorom međunarodnih finansijskih ustanova uključuje postupno povlačenje države iz osnivačko-vlasničkih obaveza, odnosno prenos tih prava na druge, te naposletku i prodaju svih banaka u državnom vlasniš- tvu, s tim da ključne državne bankarske ustanove preuzimaju strani finansijski interesi.

Proces izvlačenje države izravno je povezan s naplatom obaveza nastalih servisiranjem vanjskog duga. Restrukturiranje komercijalnog duga po Bradyjevom planu često se uslovljava prethodnom privatizacijom državnih bankarskih ustanova po odredbama Programa prilagođavanje finansijskog sektora (FSAP), s tim da se prihodi od takve prodaje usmeravaju u servisiranje komercijalnog duga.

Liberalizacija kretanja kapitala MMF inzistira na "transparentnosti" i "slobodnom kretanju" strane valute u zemlju i iz nje (kroz elektroničke transfere novca). Taj proces stranim firmama omogućava slobodno izvlačenje dobiti u obliku konvertibilne valute. Time se, međutim, postiže još jedan važan cilj: liberalizacija kretanja kapitala potiče "povratak odbeglog kapitala", poimence povratak "crnog" i "prljavog novca" što su ga elite iz zemalja Trećeg sveta, od početka šezdesetih godina prošlog stoleća, polaganje na sigurne račune u offshore bankama nedohvatnima za poreznike.

"Prljavi novac" su zarade od nelegalne trgovi- ne i/ili kriminalnih delatnosti, dok je "crni novac" neoporezovani novac. Kriza iegalnog privređivanja, pritisnutog makroekonomskim reformama izravno je povezana s ubrzanim rastom nedopuštene trgovine. Štoviše, lakoća i brzina kojom se mogu obavljati transakcije s prljavim novcem (kroz elektronske transfere) u biti olakšava razvoj nedopuštene trgovine na štetu legalne privrede.

Liberalizacija kretanja kapitala služi interesima kreditora. S jedne strane, ona se pretvara u sredstvo kanalizovanje "prljavog" i "crnog novca" s računa inače nedostupnih poreznicima u servisiranje duga, a s druge strane, privilegovanim društvenim klasama pruža pogodan mehanizam za pranje golemih novčanih iznosa kojih su se domogli na nedopušten način. Proces teče na sledeći način: devizna se sredstva s offshore bankovnog računa, inače nedostupna poreznicima, prebacuju na međubankarsko tržište novca neke zemlje u razvoju ("bez nepotrebnih pitanja" o njegovu poreklu). Devizna se sredstva potom pretvaraju u lokalnu valutu i koriste za kupovinu državnih dobara i/ili zemljišta u javnom vlasništvu koje vlada rasprodaje u sklopu programa privatizacije pod pokroviteljstvom Svetske banke. Nadalje, devizna zarada od te prodaje usmerava se u nacionalnu riznicu gde se namenjuje servisiranju vanjskog duga.

"Otklanjanje siromaštva" i "socijalna sigurnosna mreža"

U kreditnim sporazumima koji se sklapaju sa Svetskom bankom, pot- kraj osamdesetih godina prošlog stoleća, "otklanjanje siromaštva" postaje jedna od "uslovljenosti". "Otklanjanje siromaštva" služi postizanju svrhe servisiranja vanjskog duga: "održivo smanjenje siromaštva" kakvo se nastoji postići u sklopu nadležnosti ustanova Bretton Woods-a temelji se na smanjenju budžetskih izdvajanja za socijalni sektor, te preusmeravanje tih izdataka na selektivnoj i simboličnoj osnovi "u korist siromašnih".

"Socijalni fond za izvanredna stanja" (Social Emergency Fund), uspostavijen na temelju modela primenjivanih u Gani i Boliviji, ima za cilj pružanje "fieksibilnih mehanizama" za "rešavanje problema siromaštva", dok istovremeno vodi demontaži javnih finansija pojedine države.

U ovim se okvirima siromašni definišu kao "ciljne skupine". Socijalni fond za izvanredna stanja (SEF) u pristupu zahteva socijalni inženjering, postavljanje političkog okvira za "rešavanje problema siromaštva" te suzbijanje socijalnih nemira, uz minimalnu cenu po kreditore. Takozvani ciljani programi usmereni na "pomoć siromašnima", zajedno s "povratom troškova i privatizacijom" usluga u zdravstvu i obrazovanju imali bi značiti "ozbiljnije delovanje" socijalnih programa.

Država se povlači i brojni programi kojima su upravljala nadležna ministarstva, sada pod kišobranom Socijalnog fonda za izvanredna stanja prelaze u nadležnost različitih udruženja civilnog društva. Socijalni fond u sklopu "socijalne sigurnosne mreže" finansira i isplate otpremnina po gubitku radnog mesta i/ili projekte u koje se ulazi uz minimalno zapošljavanje, a namenjene radnicima iz javnog sektora kojima su otkazi uručivani zbog programa prilagodbi.

Socijalni fond za izvanredna stanja službeno ozakonjuje povlačenje države iz socijalnog sektora i "rešavanje problema siromaštva" (na mikrosocijalnom nivou) kroz odvojene i usporedne organizacione strukture. Različite nevladine organizacije (NGO), koje se finansiraju iz međunarodnih "programa pomoći", postupno preuzimaju brojne funkcije lokalne uprave. Uz ostalo, proizvodnja na malo i projekti razvijanja obrta, subkontraktiranje za izvozne firme, obrazovanje i zapošljavanja unutar zajednica, pokreću se pod kišobranom "socijalne sigurnosne mreže". Osigurava se opstanak lokalnih zajednica na najnižem nivou dok se istovremeno obuzdava opasnost od socijalnih nemira.

Liberalizacija kretanja kapitala MMF insistira na "transparentnosti" i "slobodnom kretanju" strane valute u zemlju i iz nje (kroz elektronske transfere novca). Taj proces stranim firmama omogućava slobodno izvlačenje dobiti u obliku konvertibilne valute.

Time se, međutim, postiže još jedan važan cilj: liberalizacija kretanja kapitala potiče "povratak odbeglog kapitala", poimence povratak "crnog" i "prljavog novca" što su ga elite iz zemalja Trećeg sveta, od početka šezdesetih godina prošlog stoleća, polaganje na sigurne račune u offshore bankama nedohvatnima za poreznike.

"Prljavi novac" su zarade od nelegalne trgovi- ne i/ili kriminalnih delatnosti, dok je "crni novac" neoporezovani novac. Kriza ilegalne privrede pritisnute makroekonomskim reformama izravno je povezana s ubrzanim rastom nedopuštene trgovine. Štoviše, lakoća i brzina kojom se mogu obavljati transakcije s prljavim novcem (kroz elektronske transfere) u biti olakšava razvoj nedopuštene trgovine na štetu legalne privredne delatnosti.

Liberalizacija kretanja kapitala služi interesima kreditora. S jedne strane, ona se pretvara u sredstvo kanaliziranja "prljavog" i "crnog novca" s računa inače nedostupnih poreznicima u servisiranje duga, a s druge strane, priviiegiranim društvenim klasama pruža pogodan mehanizam za pranje golemih novčanih iznosa kojih su se domogli na nedopušten način. Proces teče na sledeći način: devizna se sredstva s offshore bankovnog računa, inače nedostupna poreznicima, prebacuju na međubankarsko tržište novca neke zemlje u razvoju ("bez nepotrebnih pitanja" o njegovu poreklu). Devizna se sredstva potom pretvaraju u lokalnu valutu i koriste za kupovinu državnih dobara i/ili zemljišta u javnom vlasništvu koje vlada rasprodaje u sklopu programa privatizacije pod pokroviteljstvom Svetske banke. Na- dalje, devizna zarada od te prodaje usmerava se u nacionalnu riznicu gde se namenjuje servisiranju vanjskog duga."

"Dobra vladavina": promocija lažnih parlamentarnih ustanova "Demokratizacija" postaje moto slobodnog tržišta. Tzv. dobra vladavi- na i održavanje višestranačkih izbora postavljaju se kao dodatne uslovljenosti u sporazumima o zajmovima. Međutim, priroda privrednih reformi onemogućava istinsku demokratizaciju.

Posljedice strukturalnih prilagođavanja

Rešenje krize dugova postaje uzrokom daljnje zaduženosti. MMF-ov paket mera privredne stabilizacije teorijski je sračunat na pomaganje zemljama pri restrukturiranju njihove ekonomije, s ciljem da se stvara višak u trgovinskoj bilanci, time omogući otplata duga te započne proces privrednog oporavka.Međutim, događa se upravo suprotno. Sam proces "pritezanja remena" što ga nameću kreditori podriva privredni oporavak i sposobnost pojedi- nih zemalja da otplaćuju svoje dugove.

Program strukturalne prilagodbe podrazumeva značajan odmak od kreditiranja projekata i saglasno tome zamrzavanje kapitalnih ulaganja u sva područja koja izravno ne služe interesima izvozno orijentisana privreda. Paket mera ekonomske stabilizacije otklanja mogućnost svakog "nacionalnog privrednog razvoja koji bi počinjao iznutra" i odvijao se pod kontrolom nacionalnih političara. Reforme što ih uvode MMF i Svetska banka surovo rastaču socijalne sektore zemalja u razvoju, poništavaju sve uložene napore i ostvarena postignuća iz postkolonijalnog doba te "jednim potezom pera" sve vraća natrag. Diljem sveta u razvoju javlja se jedan postojan i koherentan predložak: paket mera reformi pod okriljem MMF-a i Svetske banke čini jedan koherentan program gospođarskog i socijalnog propadanja. Mere stroge štednje vode u raspad države, nacionalno se privreda preoblikuje, proizvodnja za đomaće tržište uništava se obuzđavanjem i rušenjem stvarnih zarada, a domaća se proizvodnja preusmerava na svetsko tržište. Te mere sežu puno dublje i dalje od postupnog zatvaranja industrija, koje bi mogle nadomestiti uvoz. Te mere uništavaju celu potku na kojoj se satkano domaće gospodarstvo. MMF posredno priznaje neuspeh svoje politike.

Premda zvuči ironično, MMF i Svetska banka posredno su priznali neuspeh svoje politike. Po rečima jednog visokog dužnosnika MMF-a: iako je o toj temi tokom proteklog decenijama obavljen celi niz studija, ne može se pouzdano utvrditi jesu li ti programi "funkcionisali" ili nisu.

Svetska banka - svetski zločinac

Uz zajmove za prilagođavanje socijalnog sektora, Svetska banka kao vrlo jasne uslove postavlja zamrzavanje broja diplomiranih učitelja i povećanje broja učenika po učitelju. Smanjuju se budžetska sredstva namenjena obrazovanju, broj sati koje učenici provode u neposrednom dodiru s nastavnicima smanjuje se i uvodi sistem dvostrukih smena: jedan učitelj sad obavlja posao koji su donedavno obavljala dvojica; prekobrojni se učitelji otpuštaju, a tako ostvarene uštede usmeravaju se prema stranim kreditorima.Te inicijative "isplative s obzirom na troškove međutim, i dalje se drži nepotpunima. U subsaharskoj Africi, zajednica donatora razradila je novu maštovitu formulu ("isplativu s obzirom na troškove") i predložila potpuno ukidanje učiteljske plate (koja je u nekim zemljama pala na 15 do 20 dolara mesečno), uz istovremeno davanje malih zajmova kojima bi se omogućilo nezaposlenim učiteljima da otvaraju svoje neformalne "privatne škole" po urbanim dvorištima i siromašnim gradskim četvrtima. Po toj shemi Ministarstvo obrazovanja i dalje ostaje odgovorno za nadzor nad "kvalitetom" učiteljskog rada.

A 2. Socijalno ubijanje

Sličan pristup prevladava u zdravstvu: tvrdi se kako državne subvencije za zdravstvo izazivaju nepoželjno "iskrivljenje stanja na tržištu", koje ide "u korist bogatih". Štoviše, prema stručnjacima Svetske banke, izdatak od osam dolara godišnje po osobi više je nego dovoljno za postizanje prihvatljivih standarda kliničkih usluga. Nadalje, usluge u primarnoj zdravstvenoj zaštiti u osiromašenim ruralnim zajednicama valja naplaćivati i zbog "veće jednakosti" i zbog "isplativosti".

Nadomeštanjem kvalifikovanih medicinskih sestara ili obučenog pomoćnog medicinskog osoblja (koje je dosad plaćalo ministarstvo zdravstva) neobučenim i polupismenim dobrovoljcima te zajednice, treba da sudeluju i u održavanju jedinica primarne zdravstvene zaštite. Rezultat: sa izuzetkom malobrojnih ustanova za pokazivanje a koje se inače finansira iz spoljnih izvora, zdravstvene ustanove u subsaharskoj Africi postaju de fakto žarišta bolesti i zaraza.

Nedostatak sredstava za nabavku medicinskog materijala (uključujući i igle za jednokratnu upotrebu), kao i porast cena (što ih inače preporučuje Svetska banka) struje, vode i goriva (recimo, potrebnih za sterilizaciju igala), povećava učestalost infekcija (uključujući i prenos virusa HlV-a). U subsaharskoj Africi, nemogućnost plaćanja za lekove propisane na recept ima za posledicu toliko smanjenje dolazaka u državne zdravstvene centre da se zdravstvena infrastruktura i osoblje više ne koriste na racionalan i društveno isplativ način.Dok bi sheme naplate i povrata troškova i mogle zagarantovati ograničenu operativnu održivost odabranog broja zdravstvenih centara, sve je izrazitija tendencija prema a) povećanoj socijalnoj polarizaciji u sistemu pružanja zdravstvene zaštite, i b) smanjenju pokrivenosti zdravstvenim osiguranjem te povećanju već ionako prevelikog procenta ljudi bez mogućnosti za dobijanje bilo kakve zdravstvene zaštite. Makroekonomska politika ide na ruku uskraćivanju i povlačenju ljudskih i materijalnih resursa iz socijalnih sektora.