Ekonomija

Slom platnog bilansa i tekuće kapitalne investicije (3)

U Srbiji su isprobani svi recepti neoliberalnog kapitalizma. Prevremena i velika liberalizacija tržišta i spoljne trgovine dovela je do ogromnog spoljnotrgovinskog deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza) doveo je do deficita platnog bilansa. Osnovni stubovi obećane „države blagostanja" su srušeni, konstatuje prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista u svojoj analizi režimske "primene liberalizma" u Srbiji.

Profesor dr Slobodan Komazec

3. NEOKEJNZIJANSKO I MONETARISTIČKO - LIBERALNO REGULISANJE

Kritika kejnzijanske koncepcije regulisanja privrede praćena je, istovremeno, i s pokušajima traženja novih teorija koje će istražiti novi mejanizam privrede i dovesti do njegovog usavršavanja. Direktno mešanje države u privredu sve više se tretira kao glavni uzrok ekonomske neefikasnosti, pada produktivnosti rada , smanjivanje stope akumulacije u proizvodnoj sferi, ubrzanja inflacije i sve veće nezaposlenosti. To je dovelo u teoriji do opšte polarizacije shvatanja na dva pravca: prvi-konzervativni pravac, sa stavom o nužnosti smanjenja uloge države u privredi , jačanja privrednog sektora i jačanja motiva za profitom.

Učešće profita u novostvorenoj vrednosti SAD u industriji palo je sa 24% iz perioda 1960-1980. na 19,2% u periodu 1980-1990. godina i oko 12-14% u periodu 1991-2000. godina. Neto štednja je pala sa 8,7% bruto proizvoda u 1960. na oko 4,1% u 1995. godini i 3,7% u 2000. godini. Bruto investicija u osnovni kapital stalno se zadržavaju u visini od 14-18% bruto proizvoda. To je sve dovelo do pojave drugog, monetarističko-neoliberalnog (neoklasičnog) pravca.

Došlo se do zaključka da visoki troškovi države i posebno socijalni izdaci dovode do smanjivanja akumulacije kapitala, a to je po njima osnovni uzrok ekonomske krize i zastoja u procesu ekonomskog rasta. To je dovelo i do drastičnog smanjivanja socijalnih rashoda i snižavanja poreza višim dohodnim grupama; uz novi mehanizam konkurencije koji treba da osigura sve slobodnije tržište i tržišne zakonitosti ( gotovo automatizam tržišta). Jedino slobodna tržišta, smatra se, mogu osigurati veću proizvodnju i stabilnost cena, odnosno ekonomski rast. Taj pravac se naziva monetaristički, neoliberalistički ili prosto „reganomika".

Duboka kriza državno-monopolističkog regulisanja ekonomike i nemogućnost kontrole inflacije, s jedne strane, te rešavanja problema nezaposlenosti i ekonomskog rasta, s druge, dovelo je do sve otvorenijeg napada na neokejzijanski pravac ekonomske teorije i politike. Razvija se liberalno-tržišna koncepcija „mešane ekonomije" (mixed ekonomy). To je tzv. konzervativna koncepcija , odnosno, antikejnzijanska kontrarevolucija. Konzervativizam je širok ideološki pravac koji nema odraz samo u ekonomici, već i u moralu, politici, etici, kulturi i sl. To je proizvod fundamentalnih problema vezanih za krizu morala, kulture, efikasnosti i legitimnosti društvenih i političkih struktura i institucija. Savremeni konzervativizam istupa sa principa neoliberalističkog pravca u političkoj ekonomiji.

Teorijska osnova savremenog konzervativizma u ekonomskoj teoriji je neoklasična škola , a proizvod je nove zahteve za slobodnim preduzetništvom, uz naglašene interese krupnog privatnog kapitala. Neoklasična teorija sada sjedinjuje brojne pravce i potpuno različite pristupe u građanskoj teoriji od politekonomista , pristalica novog slobodnog preduzetništva (i suzbijanja širenja države, odnosno sužavanje njene uloge u privredi), do monetarne doktrine M. Friedmana ili čikaške škole.

Takav stav se sve više potkrepljuje velikim prodorom države u sve sektore privrede i pretvaranje države u najvećeg „potrošača" bruto domaćeg proizvoda, i to uglavnom neproduktivno. Učešće države u društvenom proizvodu se stalno povećava. Gde su granice širenja javnog sektora? Teško se neko uopšte odlučuje da povlači nekakvu granicu

Suporostavljajući se kejnzijanskoj teoriji regulisanja efektivne tražnje i na njoj razvijenoj koncepciji državnog regulisanja privrede ta funkcija se potpuno ne odbacuje. Osnovni destabilizirajući faktor u privredi jeste manipulisanje tražnjom u cilju ekonomske stabilizacije preko mera monetarne i fiskalne politike. Pošto se to postiže monetarnom ekspanzijom i stalnim budžetskim deficitom, koji, prema ovoj „teoriji ponude" dovede samo do širenja inflacije, ali i ne do ubrzavanja ekonomskog rasta i porasta nezaposlenosti, to treba napraviti generalni zaokret ka potpuno slobodnom tržištu u odnosu na politiku mešanja države u privredu i do sada dominirajuću neokejnzijansku teoriju i politiku (državni intervencionizam).

Ekonomska teorija , na kojoj se zasniva „supply-side economics", je napuštanje kejnzijanske politike ublažavanja cikličnih kriza i razvojne krize preko državnih intervencija i budžetskih oblika „podsticajne tražnje", ka „ekonomiji ponude", stimulisanjem onih koji drže kapital i znanje, da povečaju ulaganja u proizvodnju, odnosno ponudu roba na tržištu.

Zahtev za ponovno uvođenje potpune regulativne funkcije tržišta i minimalno mešanje države u proizvodne tokove je osnovni credo ove teorije. Da bi se što više istakla razlika između neoklasične teorije , na kojoj se zasniva i kejnzijanska teorija , ova teorija je izabrala novi zahtev „ekonomske ponude". Ovaj proces se naziva „supply-side economics" (ekonomika ponude), koji je suprostavljen „teoriji tražnje" iz kejnzijanske ekonomske teorije. Teorija ponude tržište istraživanja prenosi na faltore koji određuju ponudu i formiranje štednje, efikasnost i produktivnost , a ne tražnju i faktore tražnje koji dominiraju u kejnzijanskoj ekonomskoj teoriji. Stoga se teorija ponude vraća neoklasičnim principima liberalizma, protiv kojih je oštro istupila kejnzijanska teorija.

Takav liberalno-reformistički pravac ove teorije državi ostavlja funkciju ekonomskog planiranja i uglavnom strateško-vojni karakter delovanja . Ekonomsko programiranje treba da spreči potpunu stihiju tržišta, uz otklanjanje pojava strukturnih problema u razvoju. Tako se ističe da nije problem samo u povećanju štednje i investicija, već i u ulaganju u bazne grane proizvodnje, koje nastupaju u ulozi vodećih grana (energetika, transport, sirovine i dr). To nije moguće rešiti bez mešanja države u ekonomiku i bez dugoročnog programiranja.

Zasnivajući se na neoklasičnoj teoriji , ona se od nje razlikuje u osnovnom stavu, a to je da u osnovi ne odbacuje načelo državnog regulisanja privrede. Istina, potrebno je postepeno, u duhu neoklasične teorije, smanjivanje udela javnih rashoda države u bruto domaćem proizvodu, uz stimulaciju štednje, jer se država javlja kao glavni faktor ogromno nabujale globalne tražnje i potrošnje, a time i inflacije, smanjivanja štednje na tržištu kapitala i nestabilnosti kapitalističkog sistema.

Nasuprot budžetskim i monetarnim merama kojima se delovalo na ponašanje rasta i tražnje, „teorija ponude" uglavnom se orijentisala na faktore koji podstiču štednju , a preko nje ma ponašanje investicija. Štednju formiraju privatna fizička lica i firme (preduzeća, korporacije). Osnovni kurs ekonomske politike mora biti usmeren na ograničavanje uloge države i davanje veće slobode privatnom preduzetništvu.

Kejnzijanska teorija je postala, videlo smo, osnova za vođenje anticiklične ekonomske politike, koja, preko regulisanja efektivne globalne tražnje, treba da odlučujuće deluje na ponašanje privredne konjukture.

Ideologija „slobodnog preduzetništva" , posebno sadržana u „programu ozdravljenja američke ekonomije" (ili „Program ekonomskog preporoda" Regana) , koja se tretira kao novi konzervativizam (nastao dolaskom administracije Ronalda Regana 1981. godine), nastoji ograničiti ulogu države u ekonomiji u odnosu na postojeće stanje. Ograničenaj se svode , najvećim delom, na socijalne funkcije države, a s druge strane , delatnost države sa tražnje na ponudu resursa. Država uz to treba da snižavanjem poreza korporacijama osigurava i dodatne stimulanse o motive privatnom kapitalu koji će dovesti do povećavanja akumulacije kapitala, ponude radne snage i obaranja njene cene, uz novu tehnologiju u privatnom sektoru. „Teorija ponude", polazeći od toga stava, objektivno postaje zastupnik interesa monopolističkog krupnog kapitala, uz veliku reprivatizaciju javnog sektora u privredi. Ova, očito konzervativna teorija, zalaže se za maksimalno ograničavanje prava radnika i smanjivanje njihovog udela u raspodeli nacionalnog dohotka, uz adekvatan porast učešća profita i privatnog kapitala (odatle i zahtev za masovnu privatizaciju javnog sektora).

Povećanje ponude radne snage (porast nezaposlenosti) na tržištu rada dovodi do obaranja najamnina i plata u nacionalnom dohotku , slabi položaj radničke klase, uz porast profita u rukama preduzetničkog sloja u društvu. Time se iz osnova menja osnovna raspodela nacionalnog dohotka.

4. EFEKTI I STIMULATIVNO DELOVANJE POREZA NA INVESTICIJE

1) Delovanje poreske strukture i stimulansa na dinamiku i strukturu investicija

Promenama nekog poreskog oblika i mere poreske politike moguće je delovati na investicije , odnosno investicionu potrošnju. Suštinu savremene poreske politike treba sagledati u njenoj većoj ili manjoj meri uspešnosti u stimulaciji ili destimulaciji investicija (a sve manje u čisto fiskalnoj funkciji osiguravaju dovoljnih sredstava za budžetske rashode). Porezima se na investicije može delovati na više načina. Prvo, povećanjem poreza, posebno na dohodak, mogu se direktno smanjiti ili ograničiti raspoloživi fondovi za investicije u privrednom sektoru, odnosno sektoru stanovništva ili banaka. Time dolazi i do smanjenja investicija. Drugo, promene poreza imaju određene efekte, pored investicione aktivnosti, na rentabilnost preduzeća, odluke o investiranju, odnosno zadržavanje dohotka kao neutrošenog dela.

Savremena fiskalna politika na području upravljanja porezima u funkciji regulisanja investicija i ekonomskog rasta provodi se brojnim poreskim olakšicama i stimulansima.

Krupnom biznisu ponuđene su i mnoge druge olakšice koje smenjuju poreze kroz ubrzanu amortizaciju , oslobađanja poreza na nove investicije i opremu, tzv. poreski kredit (tax credit), premiranje kapitala, investicione prinove, itd.

2) Poreski stimulansi i ograničenja u alokaciji i ponašanju investicija

Poreski podsticaji su važni kako za zemlje uvoznice kapitala tako i za zemlje izvoznice kapitala, pogotovu za one zemlje „koje žele da podrže napore zemalja uvoznica kapitala da privuku inostrane investicije"

U ovom kontekstu koriste se sledeći poreski podsticaji: 1) Neoporezive rezerve za buduće investicije, 2) Investicione premije, 3) Rezerve na ime gubitaka od poduhvata u zemlji u razvoju, 4) Opšta investiciona rezerva, 5) Valorizaciono umanjenje, 6) Neoporezivi transferi sredstava koja sadrže skrivene rezerve, 7) Amortizacija uz niske „fiksne anuitete" i 8) Poreske i druge olakšice za deo reinvestiranog profita u zemlji.

1) Neoporezive rezerve za buduće investicije predstavljaju sistem stvaranja neoporezivih rezervi za buduće investicije preduzeća zemlje izvoznice kapitala koja proširuje aktivnost u zemlji uvoznici kapitala. Ovi poreski podsticaji su izuzetno značajni za mala i srednja preduzeća koja „finansijski „ pripremaju za proširenje preduzetničke aktivnosti na teritoriji zemalja uvoznica kapitala.

2) Opšta investiciona rezerva , kao poreski podsticaj, predstavlja „mogućnost koja se pruža preduzeću zemlje izvoznice kapitala da u godini u kojoj vrši investicije u zemlji uvoznici kapitala stvori u svojoj zemlji rezervu koja se odbija od profita, a koja će biti obračunata kao određemi procenat investiranog iznosa. Ono što zavisi za gotovinski transfer/investicioni kredit , kao poreski podsticaji koji se pružaju u zemljama uvoznicama kapitala , u načelu važi „i za situaciju kada se investicione premije omogućuju u zemljama izvoznicama kapitala na ime investicija koje njihova preduzeća vrše u zemljama uvoznicama kapitala". Razlika je jedino u tome „što preduzeća investitor prima investicionu premiju u svojoj zemlji".

3) Neoporezivi transfer sredstava koja sadrže skrivene rezerve predstavlja poreski podsticaj koji se daje preduzeću iz zemlje izvoznice kapitala, koja proširuje poslovnu aktivnost u zemlji uvoznici kapitala. Oporezivanje skrivenih rezervi uvećane vrednosti kapitala sadržanih u sredstvima koja se transferišu u inostranstvo je i praksa najvećeg broja zemalja. „Transfer ovakvih sredstava mogao bi se olakšati ukoliko bi vlada zemlje izvoznice kapitala dopustila stvaranje rezerve , privremene ili trajne prirode, za iznos transferisanog profit i, na taj način omogućila ili odlaganje ili stvarno neplaćanje poreza.

4)Valorizaciono umanjenje , kao poreski podsticaj, odražava određenu vrstu amortizacione rezerve na vrednost investicija u zemlji uvoznici kapitala pod uslovom da ne dođe do pada vrednosti investicija. „Preduzeće investitor može da u godini u kojoj investira u zemlji uvoznici kapitala formira rezervu koju odbija od profita (do iznosa koji je utvrdila vlada zemlje izvoznice kapitala), koja se ne mora arsformirati sve dok se ne okončaju investicije u zemlji uvoznici kapitala". Transakcija se pak svodi na efektivnu podelu rizika između preduzeća investitora i vlade zemlje izvoznice kapitala „u formi odlaganja plaćanja poreza u određenom procentu od investicije koja se vrši u zemlji uvoznici kapitala od strane preduzeća iz zemlje izvoznice kapitala.

Poput valorizacionog umanjenja i amortizacija uz niske „fiksne anuitete" izražava poreski podsticaj, s tom razlikom što se ovaj podsticaj ne ograničava samo na godinu u kojoj se faktički obavlja investiranje u zemlji uvoznici kapitala. Ovaj podsticaj može se dati i u narednim godinama zavisno od diskrecione odluke preduzeća u zemlji izvoznici kapitala . „Mogući primer primene ove mere podrške moglo bi predstavljati pretvaranje neizmirenih „loših" zajmova (koji nisu potpuno amortizovani), koje su odobrila preduzeća zemlje izvoznice kapitala u vlastiti kapital".

5) Rezerve na ime gubitaka od poduhvata u zemljama u razvoju javljaju se kao poreski podsticaj samo onda kada vlada zemlje izvoznice kapitala pruža podsticajnu meru koja omogućava da se „gubici mogu u bilo kom obliku uzeti u obzir". U pravilu, koji su ostvareni u procesu poslovanja u zemlji uvoznici kapitala ne priznaju se u zemlji izvoznici kapitala.

Savremeni poreski sistemi sadrže i brojne podsticajne mere kojima se poreski teret olakšava (beneficije) ili kojima se poreski obveznik oslobađa poreske obaveze. U pravilu, pve mere služe za ostvarivanje vanfiskalnih ciljeva poreza, kao što su privredni rast i anticiklični efekt. Poreski stimulansi (olakšice) se po pravili odnose na : 1) Odlaganje plaćnja poreza, 2) Sniženje poreske stope, 3) Izuzimanje iz dohotka, 4) Odbijanje od dohotka i 5) Investicioni poreski krediti.

1) Odlaganje plaćanja poreza za pojedine poreske obveznike može imati stu validnost kao i poreska oslobođenja u zavisnosti od dužine perioda poreskog odlaganja, jer se dugoročno poresko oslobođanje faktički svodi na efekat ukinutog poreza. Ubrzana amortizacija je najznačaniji oblik odlaganja poreskih obaveza , odnosno plaćanja poreza. U praksi zemlja praktikuju se brojni, međusobno različiti metodi obračunavanja amortizacije: linearni metod, metod dvostruko opadajućeg bilansa, metod zbira godina, metod inicijalnog odobravanja, metod slobodne amortizacije i metod prevremene amortizacije.

Problem amortizacije zauzima centralno mesto u fiskalnoj politici podsticja investicionih aktivnosti, budući da je za poreske obveznike izuzetno važno pitanje odbitka iznosa kapitalnih rashoda od poreske osnovice zajedno sa pitanjem vremenskog rasporeda amortizacije. Poreske uštede investitora se, naime, povećavju ukoliko se odbici kapitlnih troškova povećavaju. I ukoliko se troškovi kapitala ranije odbijeni, ukoliko su veće uštede investitora.

Odlaganje plaćanja poreza u suštini

Odlaganje plaćanja poreza u suštini reprezentuje davanje beskmatnog zajma investitorima, dok ubrzan amortizacija izražava oproštaj poreza.

U finansijskoj praksi razvijenih zemalja primenjuju se brojni mehanizmi odlaganja plaćanja poreza, kao što su: ubrzana amortizacija, preferencijalni tretman nerealizovane ukapitalisane dobiti, poreski tretman gubitka i investicione rezerve.

1) Metod ubrzane amortizacije po pravilu je opredeljen propisanim vremenom otpisa osnovnih sredstava (vremenski raspored amortizacije) i izborom odgovarajuće formule za obračunavanje amortizacije u okviru datog vremena amortizovanja osnovnih sredstava . Standardna amortizacija propisuje se na bazi utvrđenog veka trajanja osnovnih sredstava i tempa zastarevanja sredstava rada.

2) Postupak preferencijalnog poreskog tretmana dobiti ostvarene po osnovu rasta cena hartije od vrednosti (naročito državnih obveznica), kao vid podsticanja investicione aktivnosti, opravdava se samo u slučaju mogućeg određivanja posebne namene plasmana ukapitalisanih prihoda.

3) „Mogućnost prenošenja gubitaka unazad ili unapred , kao nagrada za spremnost za preuzimanje razlika". „Kompenziranje gubitaka se u praksi ostvaruje putem dopuštanja obveznicama poreza na profit da među troškovima poslovanja u tekućem poslovnom periodu mogu prikazati i preneseni gubitak iz prethodnih godina i na taj način umanjiti poresku osnovicu". Ovaj se mehnizam u praksi pak svodi na prenošenje gubitaka unapred. A to se upravo razlikuje od prenošenja gubitaka unazad. U ovom kontekstu, gubici mogu biti apsorbovani u profitu iz prethodnih godina . Samo prenošenje gubitak unazad izaziva učinak odlaganja plaćanja poreza, prenošenje gubitaka unapred, n buduće profite, ima oblik podsticaja u vidu odbijanja od dohotka.

4) Investicione rezerve poreskim obveznicima omogućuju svke godine da mogu izdvojiti određen iznos profita u poseban fond rezervi za buduće inveticije. Fond se odbija od dohotka pri utvrđivnju poreske osnovice. Time se u datoj godini smanjuje poreska obaveza , a plaćanje poreza se odgađa za kasnije , kada se investicija realizuje. Ovaj vid investicionih rezervi primenjuje se u Španiji , Švedskoj i Norveškoj.

5) Sniženja poreske stope održavaju mogućnost redukcije poreskog tereta smanjenjem zakonske poreske stope. Praksa selektivnog smanjenja stope poreza na profit korporacija je široko zastupljena u savremenim zemljama u cilju: 1) Stimulisanja razvoja pojedinih grana ili regiona, 2) Podsticanja razvoj malih i srednjih preduzeća (nročito onih preduzeća čiji je profit srazmerno mali), 3) Izdvajanja del profita u posebne namene (npr.za istraživanja i razvoj, za ekologiju), koji se isključuje iz poreske osnovice, i 4) Podsticanja regionalnog razvoja u vidu oslobađanja od poreza).

Smanjenje poreske stope često se javlja u bliku poreskog oslobažanja. Oslobađanja od plaćanja poreza u teoriji i praksi mogu biti, najpre, delimična i potpuna poreska oslobađanja. Zatim, mogu biti destinirana u korist pojedinih grana ili u korist određenih preduzeća. Konačno, oslobađanja od plaćanja poreza mogu biti dt na neodređeno ili određeno vreme. U pojedinim zemljama OECD praktikuje se i tzv. politika selektivnog snižavanja stope porez na dohodak preduzeća, koji stimulativno služi za podsticanje razvoja pojedinih privrednih grana ili za razvoj određenih regiona.

6) Konačno, investicioni poreski kredit, kao poreski stimulans „omogućuje kompaniji koja investira da dobije naknadu na ime poreza koji bi inače platili. Obično se obvezniku dopušta da voju porsku obavezu umanji za iznos koji odgovara određenom procentu vrenosti investicije".

Kod „poreskog kredita" se neposredno smanjuje porez, što predstavlja čistu zaradu investitora. „U uslovima primene metoda ubrzane amortizacije i investicionog odobravanja najviše koristi imali su obveznici čija je poreska stopa najviša. Kod investicionog poreskog kredita, međutim, srazmerno veća korist pruža se obveznicima čija je poreska topa niža. To se postiže obično utvrđivanjem kredita u apsolutnim iznosima, nezavisno od poresk stope, odnosno iskazivanjem kredita u procentu od investicionog rahoda. Investicioni poreski kredit može se odobriti u procentu od poreske obaveze investitora. Tada se veća olakšica pruža obveznicima čije je stopa viša, ali je zato neto profitna topa obveznika čija je poreska stopa viša.

Ukoliko se žele stimulisati investicije, tada se to čini blažim oporezivanjem ili oslobađanjem (za određeni period) dohotka nkoji se umerava u inveticije, odnosno manjim oporezivanjem dobiti od takve investicije. Često se uvodi i premija za ulazak u novu investiciju , posebno kada su poslovni izgledi slabi ili se radi o krizi i recesiji, tj. Velikom riziku zbog ulask u investicije (s obzirom na mogućnost velikih gubitaka).

U velikom broju zemalja se zakonski uvodi u plan ubrzana amortizacija , prema kojem se određene investicije otpisuju (u prvim godinama posebno) po povećanoj stopi, a to investitoru, u pogledu efekata, dolazi kao beskamatni kredit. S druge strane, ubrzana amortizacija smanjuje dohodak za raspodelu, a to je osnova za oporezivanje, uz rast amortizacionih fondova i povećanje stope samofinansiranja investicija.

3. Poreski stimulansi investicija-iskustva razvijenih i nerazvijenih privreda

Danas je delovanje poreza na investicije u kapitalističkim privredama dosta specifična. Pre svega, opada stopa samofinansiranja investicija (na 24-50%), dolazi postepeno do rasta cena kapitala. U vreme i posle krize vođena je politika jeftinog novca , uz kamatnu stopu 2-3%, a sda se kamate kreću između 0-1%. Dolazi do padanja profitne stope , porasta cena nadnica na jedinicu investicije , porast visine rzlika (posebno zbog neizvesnosti u pogledu budućeg kretanja tražnje), velikih strukturnih disproporcija u privredi, za koje su karakteristični viškovi neiskorišćenih kapaciteta (iskorišćenost danas iznosi od 43-52% i dr.), a sve ovo skupa dovodi do specifičnog ponašanja privatnog kapitala ulaskom investicije.

Porezima se nastoji povećati sopstvena baza. Investitor , da bi ulazili u rizik investicija , ali i - direktnim poreskim olakšicam i subvencijama - stimulisati investicije kroz korekciju raspodele nacionalnog dohotka (na teret rasta nadnica). To je sistem preraspodele dohotka u korist investicija. Drugi sistem je preuzimanje dela troškova investicija na račun društva, podržavanje investicija javnim rashodima i dr.

Švedska se navodi kao primer u kojoj se porezi koriste kao instrument za regulisanje privatnih investicija. Karakteristična je upotreba poreza koji se naplaćuje u procentu od iznosa investicija iznad određenog minimuma. Ovaj porez se ubira u godinama buma, a ukida, ili vraća, u godinama zastoja i padanja investicija.

U fiskalnim sistemima razvijenih kapitalističkih zemalja najdoslednije se sprovodi ova politika. Tako poreska politika Švedske oslobađa 40% ostvarenog neto dohotka preduzeća , kao mrezervu oslobođenu od plaćanja poreza. Oko 50% tog iznosa mora biti deponovano kod centralne banke , a upotreba tog dela rezerve moguće je samo onda kada opšta ekonomska situacija zahteva porast investicija, odnosno kada treba dati podsticaj investicijama koje su u padu. Posebna poreska beneficija se dobija kada se ova rezerva koristi u skladu s državnom anticikličnom politikom. Tim se oporezivanje upotrebljava u anticikličnom regulisanju privrednih kretanja u celini.

Sličan slučaj imamo u SAD. Niksonove mere oporezivanja 10% uvoza, uz poresku stimulaciju investicija u zemlji (pošto su investicije bile u padu) usko su vezane za tada sprovedenu devalvaciju dolara i napore SAD da porave deficit platnog bilansa. Mnoge zemlje koriste poreske olakšice , ili oslobađaju od poreza , ukoliko se dohodak investira u infrastrukturu ili se profit reinvestira u one grane i aktivnosti za koje je zinteresovan javni sektor.

Analize su pokazale da promena poraza ima veće delovanje u regulisanju investicija nego promene kamatne stope i ulove kreditiranja , odnosno da je efikasnost fiskalne politike veća u regulisanju domaće tražnje od, na primer monetarne politike.

Porezima se može snžno delovati na potrošnju (kako pojedinih sektora privrede, tako i u celini) tako i na nacionalnoj (i uvezenu) štednju ili akumulaciju.

S obzirom na mogućnosti delovanja poreza na potrošnju i štednju i savremenoj finansijskoj literaturi, posebno se istražuje delovanje poreza na raspodelu nacionalnog dohotka i ponašanja njegova dva sastavna dela - potrošnje i štednje ili akumulacije.

Porezi se grupišu u dve grupe, zavisno od toga da li po svojoj prirodi ograničavaju ili podstiču štednju ili potrošnju. Tako, na primer, porezi na prihode od kapitala, progresivni porezi na dohodak, posebni porezi na rezerve stvorene iz dobiti, na višak prihoda od kapitala, ekstra dohodak, odnosno ekstraprofit u kapitalizmu i drugi slični porezi, spadaju u grupu koja negativno deluje na akumulaciju, odnosno štednju (kako se akumulacija izražava u građanskoj teoriji).

Stimulativno delovanje poreza na štednju i investicije ogleda se u tome da se smanjuju stope oporezivanja ili ukidaju određena poreska zhvatanja iz dohotka , pri čemu se stimuliše zadržavanje (ne trošenje) dohotka i vrši selektivno delovanje na pojedine oblike srtedstava prema njihovoj nameni korišćenja , mogućnosti upotrebe i pravcu usmerenja. Porezima se može posebno delovati na pojedine sektore - nosioce akumulacije, i to na taj način da se preraspodeljuje akumulacija s jedne na drugi sektor (npr.sa sektora stanovništva , preduzeća , inostranstva i dr. na javni sektor koji je pod većom kontrolom finansijskih vlasti). Time se vrši indirektno delovanje na ponašanje i formiranje akumulacije , čak i bez povećanja mase ukupne akumulacije. Ovo se može postići zbog toga jer svaki sektor ima različitu „skonost štednji", zadržavanju i brzini obrtanja dohotka , visini samofinansiranja i dr. , što sve više uzima u obzir savremena finansijska teorija , za razliku od samo globalnih odnosa.

Povećanjem ovih oblika poreza ograničava se određeni oblik potrošnje, bilo direktno , bilo preko porasta cena, a smanjenjem ovih poreza - povećava se odgovarajući oblik potrošnje. Istina, tu ne mora da postoji određena proporcionalnost u promenama.Proporcionalnost se odnosi na zakonitost pojave da smanjenje određenog oblika poreza automatski, i u istom iznosu, povećava potrošnju, što u stvarnosti nije slučaj.Tu, uglavnom deluju faktori visine „sklonosti potrošnji", oblik i visina raspoloživog dohotka i dr.

Da bi se porezi mogli što bolje adaptirati potrebama sprovođenja određene anticiklične ekonomske politike i ostvarenju stabilizacije privrede, zahteva se što veća elastičnost svih poreskih oblika koji mogu korisno poslužiti obuzdavanju preterane tražnje i investicija u periodima buma, odnosno podsticanja potrošnje u periodima recesije. I u jednom i u drugom slučaju operiše se s investicijama i potrošnjom, već prema poznatim odnosima u savremenoj teoriji, koji se obično izražavaju kao odnos Y = C + I + G. Delovanjem na potrošnju u privredi , porezima se nastoji dovesti u što veći sklad (po mogućnosti i do uravnotežavanja) štednja i investicije ( S = I), što bi trebalo da osigura određeni stpen stbilnosti privrede.

Tako je, npr. , sniženje poreskih stopa kod poreza na lični dohodak u SAD za 19,4% (odnosno s 20-91% na 14-645) u 1964. godini , a kod poreza na korporacije za 9% bilo ekonomski motivisano očekivanjem da će iz toga uslediti porast lične potrošnje i privrednih investicija, a to nje trebalo da spreči novu recesiju u sledećim godinama. Tramp je snizio poresku stopu na krupni kapital sa 35% na 21%, a na lične dohotke za svega nekoliko procenata , da bi preko toga podstakao krupni kapital na investiranje.

Da bi se podstakle investicije, koje su bile u opasnom padu, da bi došlo do oživljavanja privredne aktivnosti, predložena je poreska olakšica od 10% na sva ulaganja u privredi , odnosno uvedena je nova dotacija na dotadašnju dotaciju u industriji za novih 7% i u javnim službama za 4%.

Isto tako , smatralo se da su stope od 30% odnosno 52% na dobit korporacije previsoke i dovode do destimulacije privatnih investicija. Stoga je sprovedeno smanjenje poreza na dohodak korporacije s 30% na 22% i od 52% na 48%, što je trebalo da dovede do veđe akumulacije , a pored toga i do investicija i stope rasta. Postavlja se pitanje granica poreske stimulacije ili kočenja određenih procesa u privredi. Tako preterano oporezivanje profita ili akumulacije može dovesti do prikrivanja dobiti u troškovima i neracionalne potrošnje. Isto tako, visoko oporezivanje ličnih dohodaka može pogoditi individualnu štednju, a time i b ruto nacionalnu akumulaciju, što je negativno s obzirom na sve veći značaj štednje i potrebe formiranja nacionalne akumulacije (ali i interesa za povećanje zaposlenosti). U mnogim zemljama se stoga kamate na štednju i javni dug oslobađaju od oprezivanja da bi se očuvala „sklonost štednji". To već dugo kod nas nije slučaj, jer se kamate (kao dobit od kapitala) oporezuju.

Iako se smatra da ovakva politika snižavanja poreskih stopa ima značajne pozitivne efekte u sprečavanju nove recesije, koja bi privredu koštala novih gubitaka u nacionalnom dohotku i dovela do veće nezaposlenosti , veći broj ekonomista izražavao je ozbiljne rezrve zbog toga što ova mera nije praćena drugim paralelnim akcijama - porastom odgovarajućih javnih rashoda, adekvatnom politikom javnog duga , adekvatnim merama monetarne politike , spoljnotrgovinske politike , politike raspodele , cena i deviznog kursa.

U zemljama u razvoju porezi se često koriste za restrikciju potrošnje, koja pokazuje tendenciju stalnog rasta iznad rasta nacionalnog dohotka, čime treba da se ograniči potrošnja i stimuliše štednja potrebna za ekonomski razvoj . Istovremeno se vrši smanjenje potrošnje da bi se osigurala štednja za otplatu duga. U ovim zemljama celokupna fiskalna politika je velikim delom podređena ostvarivanju dodatne kumulacije , i to kroz preraspodelu nacionalnog dohotka u cilju otplate obaveze iz spoljnih dugova. Porezima se može delovati i na uvoz ili izvoz - kapitala (što mo posebno istražili). Ovo je moguće preko sistema dvostrukog oporezivanja u dve zemlje , stimulisanja ili destimulisanja reinvestiranja ostvarenog dohotka (profita) i sl.

(Nastavak u sledećem broju)