Pogledi iz Moskve

MMF u svojoj negativnoj prognozi prvi put pominje obične ljude

Dolazi li Velika kriza?

Druga depresija (velika ekonomska kriza), upravo tako se danas već naziva neizbežan dolazak ekonomske krize isprovocirane epidemijom, koja nikako nije najstrašnija u svetskoj istoriji. Zašto je Međunarodni monetarni fond, za kojeg je surovi pragmatizam uvek bio norma, odjednom progovorio o ljudima, o zastrašujućem rastu nejednakosti u svetu? Najverovatnije zato što je korona virus postao zgodan razlog za to da bogati postanu još bogatiji na račun siromašnih.

Pišu: Aleksej Podimov i Anatolij Ivanov

Upravo to je i zbunilo stručnjake MMF-a predvođene Kristalinom Georgievom koju, koliko god želeli, ne možemo da svrstamo u simpatizere ne samo marksističkih ideja, nego ni, danas u Evropi moderne, socijaldemokratije. U izveštaju MMF-a zato je zazvučala rečenica: „Danas se svet našao na početku nove krize koja može biti strašnija od Velike depresije iz 1929-1933. Depresije, koja je postala jedan od globalnih uzroka Drugog svetskog rata."

Podsećamo da je tada početak svetske ekonomske krize obeležila kriza hiperprodukcije u finansijskoj sferi. Uostalom, već 1928. godine obim transakcija na berzi, danas bismo to nazvali virtuelnim, primetno je premašio BDP zemlje. Ljudi su tragali za nezamislivo velikim profitima, investirali su u akcije korporacija (uzgred, i 2008. godine bilo je mnogo sličnosti sa tim vremenom). Ipak, krah berze, bez obzira na iz predostrožnosti upumpane milijarde dolara, bio je potpuno neočekivan čak i za same brokere.

Hartije od vrednosti, ne samo akcije, već i dužničke obaveze vlade SAD (ovde se direktno mogu povući paralele sa događajima od jeseni 1998. godine u Rusiji), obezvređeni su za nekoliko dana. Zatim je usledeila velika kreditna kriza, jer je veliki deo onoga što je aktivno kupovano do krize, kupovano pozajmljenim sredstvima, pa su ozloglašeni „mehurići krize" zahvatili čak i banke. Samo u SAD bankrotiralo je nekoliko stotina banaka. Nakon bankarske krize, prirodno, usledila je kriza industrije, koja je, kako se moglo pretpostaviti, bila još jača.

Danas Kristalina Georgieva upozorava da bi, uzimajući u obzir tako opasnu perspektivu, ne samo vlade svih zemalja sveta, već i svetske organizacije, morale da pokušaju da izbegnu ponavljanje Velike depresije.

Za sada, direktorka MMF-a, koja se uvek odlikovala krajnje konkretnim ocenama, komentarišući globalnu prognozu Fonda, neočekivano za mnoge, prvo je počela da otvoreno govori banalnosti, npr. sledeće vrste: „Finansijskom sektoru 2020. godine predstoji sprečavanje tradicionalnih oblika krize i suprotstavljanje novim krizama." Ili, još neodređenije: „Održavanje stabilnosti i dalje će biti važan i složen zadatak u predstojećoj deceniji."

Izrekavši „dežurne zakletve", gđa Georgieva je, pre nego što će preći na brojke, neočekivano progovorila na temu nejednakosti. Prema njenom priznanju, što je nejednakost veća, to su veći rizici finansijske nestabilnosti. I ovo liči na banalnost, ali po svemu sudeći, danas je ovo apsolutno neophodno reći, jer su mnogi počeli da zaboravljaju postulate lorda Kejnsa o efikasnoj tražnji, kada malobrojna elita, sloj bogatih i bogati pripadnici osiromašenog srednjeg sloja, efikasnu tražnju ne mogu da obezbede bez obzira na želje.

Ovde je umesno napomenuti da je u prognozi MMF-a napravljen nedvosmislen naklon prema Kini, kojoj se predviđa rast ekonomije za 1,2%. Ipak, pitanje je ko će tih 1,2% „progutati", uzimajući u obzir to što je kineska industrija uglavnom orijentisana na izvoz?

SAD sa prognoziranim ekonomskim padom od 6% je loša potpora Kini. Iako, kako pokazuje praksa, fleksibilni Kinezi mogu da se u potpunosti operativno preorijentišu na druga tržišta, pre svega ona susednih regiona koja se razvijaju. U tom smislu, Rusiju bi takođe trebalo staviti u zagradu, jer MMF, potpuno osnovano, predviđa da će naša ekonomija odmah pasti za 5,5%.

U vezi sa tim, primećujemo da bi, za mnoge zastrašujući pad naftnog tržišta, generalno trebalo da se smiri, ako se računa na brz oporavak Kine. Ali, tu je reč o tome da se naftni rat, koji je povela Saudijska Arabija, nastavlja kroz pokušaje puzeće ekspanzije sa jeftinom sirovinom na ona tržišta koja se još nisu pretvorila u „spaljenu zemlju".

Ovaj hibridni naftni rat daje odlične šanse za spekulativnu igru kojom se snižavaju, čak i ispod nule, kvote fjučersa (ugovora), ali i on uskoro mora da se završi, jer i Saudijci, i mi, u nekom trenutku moraćemo da se vratimo profitabilnijim prodajama, a spekulantima ostaje uzimanje profita od njihovih virtuelnih „minusnih" transakcija.

Osim Rusije i SAD, u MMF-u za potencijalne autsajdere u dolazećoj depresiji smatraju i sve članice EU, osim Nemačke, koja će, prema priznanju Kristaline Georgieve, morati sa spašava mlađe partnere iz EU.

Za autsajdere MMF smatra i ceo treći svet, od Indije i Brazila do „boranije" kao što su Venecuela, Avganistan i Ukrajina. Praktično ništa nije za sada rečeno o of šor zonama poput Luksemburga, Kipra, Malte i Bahamskih Ostrva, ali ni njima, verovatno neće biti lako, a sve „požnjeveno" pod maskom krize, na ovaj ili onaj način moraće da se sakrije.

Ali, osim neujednačenog udara kriznog talasa u raznim zemljama i regionima, stručnjaci MMF-a obzljno su zabrinuti i za sektorski aspekt. Ne radi se o onim ekonomskim oblastima koje nisu proizvodne, kao što su kultura, sport i turizam. Sama po sebi je opasna tendencija kolapsa onih grana koje su direktno povezane sa ovim sferama. To su transport, infrastruktura, ugostiteljstvo, usluge, čije je učešće u BDP-u velikog broja zemalja značajno.

Dodatnu brigu eksperti MMF-a su iskazali povodom činjenice što je u ovim oblastima veliki udeo malog i srednjeg biznisa, koji zbog krize rizikuje da gotovo u potpunosti izgubi sredstva za opstanak. Upravo iz usta stručnjaka MMF-a, još i pre programskog govora gđe Georgieve, prvi put se čula ideja o finansijskoj amnestiji velikih razmera.

Ona bi trebalo da uključi ne samo oslobađanje od plaćanja poreza, već i analizu kreditnih blokada, masovno prebacivanje kriznih kredita u status subvencija, koje će morati da vrate samo oni koji posle krize budu uspeli da dovoljno brzo podignu svoj biznis.

Sa tog aspekta, potpuno osnovanom se čini kritika koju je MMF uputio vladama koje planiraju ili već realizuju programe velikih zaduživanja preduzeća i građana. Rusija se na ovom spisku za sada ne pominje. Mada, Rusija do sada nije donela nikakve realne mere za pomoć biznisu i građanima.

U MMF-u strahuju da bi se, nakon ukidanja karantina, uvek sumnjivog sa aspekta efikasnosti, krizne obveznice mogle pretvoriti u instrument za preraspodelu imovine. Podrazumeva se da će preraspodela biti isključivo na korist bogatih - banaka i transnacionalnih kompanija, a svoja strahovanja u vezi sa tim direktorka MMF-a nije tek tako izrekla.

Kristalina Georgieva pozvala je one koji danas donose rizična antikrizna rešenja da ne zaborave tužno iskustvo prve globalne recesije, kada su mnogi sprovodili taktiku „da komšiji crkne krava".

To nikome nije pomoglo, ali je postalo jedan od najsnažnijih podsticaja za opšte sukobe, što je na kraju rezultiralo svetskim ratom. Drugim.

Direktorka MMF-a takođe je podsetila da je malo pre Velike depresije, kao i sada pred pandemiju, na berzama primećen čitav niz istorijskih maksimuma ključnih indeksa i finansijskih kvota. Mi ćemo obratiti pažnju na činjenicu da se sadašnja kriza, bez obzira na COVID-19, nekako uklapa u zloglasni raspored ciklusa, kada u intervalu od 10-12 godina, u svetskoj ekonomiji i finansijama dolazi do akumulacije nereševih problema.

Tako je bilo 1998. godine, kada je neizvršenje novčanih obaveza u Rusiji postalo u velikoj meri čarobni štapić spasa za mnoge druge zemlje, tako je bilo i 2008, iako tada nisu uspeli da za sve nas okrive.

Pet godina kasnije pokušali su ponovo - sankcijama uvedenim 2014. godine ne samo protiv naše zemlje, već i protiv Irana, Veneceuele i još nekih, ali to je samo odložilo obračun. Uspeli su i da dobiju odlaganje zbog neviđenog „pumpanja" ekonomija „praznim" dolarima i evrima, na šta je adekvatno odgovorila samo Kina, koja je manipulisala juanom. Ali, kao rezultat, najverovatnije je upravo kroz to odlaganje svoj doprinos dao i trgovinski rat SAD protiv Kine, a zatim i skoro protiv celog sveta.

Izgleda da upravo ova odlaganja i čine sadašnju krizu tako opasnom, kao što je bila Velika depresija. Ali, naravno, uz dodatni teret pandemije. Međutim, nakon što su svetski mediji praktično zaćutali u vezi sa situacijom sa virusom u Kini, ne napušta nas osećanje da neko, negde, sedi i trlja ruke, podsećajući na izreku: „Da se virus nije pojavio, trebalo ga je izmisliti!"

Ostaje da primetimo da pad svetske ekonomije za 3%, uopšte ne mora da bude i kritičan. Naravno, ako se podeli na ravne časti. Ali, mnogi ne žele da dele.

Da li je vreme da se izvadi novac iz „državne slamarice"?

Rusija ima ogromne resurse za borbu sa krizom

Tokom aprila neprestano su se vodili razgovori na temu ekonomske krize, isprovocirane „pandemijom korona virusa". „Virusna" histerija pokrenula je mehanizam razaranja ruske ekonomije i, ako se proces ne zaustavi, onda zemlju može da čeka prava katastrofa. Biće pogođeno na desetine miliona građana koji su izgubili posao i, shodno tome, sredstva za život.

Piše: Valentin Jurjevič Katasonov, profesor, doktor ekonomskih nauka, predsednik Ruskog ekonomskog društva „S. F. Šarapov"

Ipak, još nije kasno „stisnuti kočnicu", odnosno doneti, na nivou federalne vlasti, hitne mere za sprečavanje bankrota kompanija i nadoknadu gubitaka dohodaka građana. Spektar mera koje se mogu predložiti je veoma širok.

To mogu da budu: direktne subvencije pravnim i fizičkim licima; delimično ili potpuno otpisivanje prethodno akumuliranih poreskih i kreditnih dugova; beskamatni državni krediti za biznis; državne garancije za kredite komercijalnih banaka; subvencionisanje kamatnih stopa za bankarske kredite; potrošačke karte (za hranu) za građane (centralizovana državna raspodela hrane); nadoknada iz budžeta za plate zaposlenih u privatnim kompanijama za vreme trajanja karantina; ukidanje poreza ili smanjenje poreskih stopa (u kranjem slučaju, za vreme akutne faze krize); oslobađanje od plaćanja poreza (odlaganje plaćanja poreza u vreme krze), odlaganje kreditnih obaveza (odlaganje otplata i serivisiranja kredita u vreme krize) itd. Ali, sve ove i druge slične mere, u krajnjem slučaju, treba da se obezbede iz državnih sredstava. A to je, pre svega, federalni budžet.

Uzimajući u obzir kriznu situaciju, u Zakon o federalnom budžetu RF, donetom još prošle godine, uneti su korektivi. Predsednik RF je 18. marta potpisao odgovarajući zakon koji predviđa povećanje rashoda u budžetu za 2020. godinu za 162,7 milijardi rubalja - do 19,7 triliona rubalja, u 2021. godini za 556,9 milijardi rubalja, do 21,2 triliona rubalja, u 2022. za 677,6 milijardi rubalja, do 22,44 triliona rubalja.

Ali, ovi mizerni dodaci budžetu mogu se pokazati kao, kako se kaže, „lečenje mrtvaca".

Prema procenama eksperata, samo rezultat aprilskog totalnog karantina mogao bi da dovede do ekonomskih gubitaka od 2 do 4 triliona rubalja. Da bi se zaustavili ovi gubici potrebna vam je odgovarajuća finansijska pomoć, ali hitna, tokom karantinskog meseca.

A ispostavlja se da će pomenuto povećanje budžetskih rashoda za 2020. od 162,7 milijardi rubalja biti „razvučeno" do kraja godine. Mesečno se dobijaju homeopatski lekovi.

Ali, postoji još jedan državni izvor, autonoman od federalnog budžeta. To je Fond za nacionalno blagostanje (FNB), koji državni službenici vole da zovu „vazdušni jastuk".

FNB je rođen 2008. godine kada je izvršena reorganizacija Stabilizacionog fonda RF. On je podeljen na Rezervni fond i FNB. Formiranje oba fonda obezbeđeno je od naftno-gasnih prihoda. Prvi fond bio je namenjen za pokrivanje deficita federalnog budžeta. Pre dve godine, on je bio iscrpljen i prestao je da postoji. Ostao je FNB. Podsećam da je on namenjen poboljšanju penzija ruskih građana. Upravo tako je pisalo u odgovarajućim normativnim aktima. Vlast danas ne voli da se priseća toga.

Za razliku od Rezervnog fonda, FNB ne samo da nije iscrpljen, upravo suprotno, značajno je porastao prošle godine, premašivši 7% BDP-a.

Kada je stigla virusno-ekonomska kriza, usledili su pozivi političara i poslovnih ljudi da se svi resursi FNB usmere na borbu sa krizom i njenim posledicama. Vlast na slične pozive donedavno nije reagovala i nije vadila novac iz „slamarice".

Prema poslednjim zvničnim podacima Ministarstva finansija, 1. marta ove godine u FNB se nalazilo 123,4 milijarde dolara ili izraženo u nacionalnoj valuti - 8,25 triliona rubalja, što iznosi 7,3% BDP-a.

Nedavno je vlada donela odluku o otvaranju „slamarice" FNB-a. Ali ne, nije to urađeno zbog spasavanja ruske ekonomije i građana, već da bi Centralna banka kupila Sberbanku. Legitimnost same kupovine-prodaje je sumnjiva (Centralna banka je svojevremeno dobila Sberbanku besplatno). Ali, i trenutak za transakciju izabran je iznenađujuće „zgodno". Iznos transakcije od 2,14 triliona rubalja mogao bi pomoći ruskom biznisu da održi glavu iznad vode tokom teškog karantinskog meseca aprila.

Ministar finansija A. Siluanov je još prošle godine govorio da „vazdušni jastuk" FNB omogućava Rusiji da se održi u slučaju loših spoljnih uslova (pad cena nafte, ekonoske sankcije itd.) tokom čitavih deset godina. Novi premijer Mihail Mišustin je u februaru procenio da je taj rok znatno kraći, od 4 do 6 godina, što takođe nije loše. Ipak, sada se ispostavlja da FNB može u potpunosti da se istopi do početka leta, maksimum do početka jeseni.

Stvar je u tome da Rusija mora da plati spoljne državne dugove. Prvo, dug federalne vlade. Drugo, dugove državnih korporacija i akcionarskih društava u kojima država učestvuje u kapitalu sa 50 i više procenata. Zbir ova dva duga naziva se proširenim državnim dugom. Prema mojim procenama, početkom aprila ovaj dug je iznosio oko 210 milijardi dolara.

Ranije su Ministarstvo finansija i državne kompanije plaćale svoje dugove i njihovo servisiranje vršili tako što su uzimali nove pozajmice na svetskom finansijskom tržištu. Danas, u uslovima globalne krize, takvo zaduživanje je veoma problematično.

I država otvoreno računa da će svoje spoljne dugove platiti iz „slamarice" FNB. Na nju računaju i kompanije koje su ušle u red „besmrtnih" - spisak „strateških preduzeća" sredinom aprila objavila je vlada. To je 646 preduzeća kojima je vlada obećala pomoć i određene garancije od bankrota. Ali, izgleda da za sve srećnike koji su dospeli na ovaj spisak neće biti dovoljno novca iz FNB-a. I njih može da sačeka sudbina „običnih smrtnika", odnosno malih i srednjih preduzeća.

Čini se da bi trebalo radikalnije delovati. Tačnije, potrebno je otvoriti „slamaricu" pod imenom Međunarodne rezerve Ruske Federacije (poznate i pod imenom Zlatno-devizne rezerve Ruske Federacije).

Prema podacima Banke Rusije, 13. marta 2020. godine međunarodne rezerve Rusije iznosile su 581,0 milijardi dolara. To je rekord kada se uzme u obzir poslednjih nekoliko godina. Nedelju dana kasnije, 20. marta, ove rezerve su pale za skoro 30 milijardi dolara, na 551,2 milijradu dolara. A prema poslednjim podacima od 3. aprila, iznosile su 564,1 milijardu dolara. Odnosno, za dve nedelje, bez obzira na virusno-ekonomsku krizu, one su porasle za 13,2 milijarde dolara.

Moglo bi se pretpostaviti da međunarodne rezerve RF predstavljaju državnu rezervu. Ali, to nije baš tako. Ako se zadubimo u dokumente Centralne banke Ruske Federacije, onda ćemo shvatiti da Centralna banka upravlja svim zlatnim i deviznim rezervama i samo njihov deo pripada državi, a drugi deo su rezerve same Banke Rusije.

Banka Rusije i država Ruska Federacija su dve, kako se kaže u Odesi, velike razlike. U članu 2 Federalnog zakona o Banci Rusije piše: „Država nije odgovorna za obaveze Banke Rusije, a Banka Rusije za obaveze države."

Za one koji ovo nisu razumeli, na sajtu Banke Rusije postoje i dodatna objašnjenja: „Banka Rusije deluje kao posebna javnopravna institucija koja ima isključivo pravo emisije novca i organizacije novčanog prometa. Ona ne predstavlja organ državne vlasti, istovremeno, njena ovlašcienja po svojoj pravnoj prirodi odnose se na funkcije državne vlasti, jer njihova realizacija predviđa primenu mera državne prinude."

Rusko Ministarstvo finansija stavlja svoj novac na depozit Banke Rusije, a ona upravlja državnom valutom. U ukupnoj vrednosti međunarodnih rezervi Ministarstvu finansija pripadalo je oko 20-25%. Ostalo su rezerve Banke Rusije, koje nisu državne i ne odgovaraju za državne obaveze. Vrednost FNB je 1. marta ove godine, kako sam već naveo, iznosila 123,4 milijrade dolara, a ukupne međunarodne rezerve kojima upravlja Banka Rusije iznosile su 570,1 milijardu dolara. Nije teško izbrojati da je deo Ministarstva finansija u rezervama iznosio samo 21,6%. Rezerve koje pripadaju Centralnoj banci iznosile su skoro četiri petine ili, u apsolutnom iznosu, 446,7 milijradi dolara.

Postavlja se logično pitanje: šta će Centralnoj banci tako ogromne rezerve? Kada je formirana Centralna banka i donošen zakon o Banci Rusije, predviđeno je da ona održava stabilan kurs rublje. I to će da čini uz pomoć monteranih intervencija, odnosno kupovinom i prodajom deviza. A šta se stvarno dešava?

Pod izgovorom potrebe za nagomilavanjem „municije" za intervenisanje, Banka Rusije je sistematski povećavala međunarodne rezerve. Do 2013. godine ove monetarne intervencije su se zaista i sprovodile. Ali, skoro sedam godina je prošlo otkako je u fotelju predsednika Banke Rusije sela Elvira Nabiulina.

I ona je izjavila da će pustiti rusku rublju da „slobodno pliva". Odnosno, ona je odbila da podrži stabilan kurs rublje. Uzgred, to je bio otvoreni izazov, jer je obezbeđivanje stabilnosti kursa rublje, što je glavni zadatak Banke Rusije na osnovu člana 75 Ustava RF, promenjeno. Niko nije primetio da je predsednik Banke Rusije izvršio veliki državni prekršaj.

Jedno za sobom povlači drugo. I u decembru 2014. godine došlo je do najteže monetarne krize koja se manifestovala padom kursa rublje, koji se udvostučio za samo nekoliko dana. Bio je to najteži udar na ekonomiju zemlje. I to ide „na dušu" predsednika Banke Rusije.

Posle toga, Banka Rusije je, kao da ništa nije bilo, nastavila svoju politiku slobodnog kursa rublje. Ali, devizne rezerve je, bez bilo kakvih objašnjenja, nastavila da akumulira. Objašnjenje je sasvim jednostavno: takva akumulacija nije korisna za Rusiju, već za one zemlje koje emituju odgovarajuće strane valute. Odnosno, za SAD, zemlje evrozone, Japan, Švajcarsku, Kanadu i dr. Neverovatno je da nijedan od organa državne vlasti (Državna Duma, Savet Federacije, Vlada RF, Vrhovni sud, Državno tužilaštvo, Ustavni sud, Računska komora RF), tokom poslednjih nekoliko godina, kao da nije primećivao protivpravno i čudno ponašanje Banke Rusije u delu koji se tiče kursa rublje i međunarodnih rezervi.

Danas, kada se država nalazi na ivici prave katastrofe, vlasti nastavljaju da govore: „Novca nema, ali vi se držite." Ne, novca ima! I to mnogo. To su međunarodne rezerve koje se nalaze u bilansu Banke Rusije i koje, uostalom, rade za geopolitičke protivnike Rusije.

To su ogormne rezerve koje je Banka Rusije faktički privatizovala, a koje se moraju zaista vratiti u status koji proističe iz njihovog zvaničnog naziva - Međunarodne rezerve Ruske Federacije. Međunarodne (u zlatu i devizama) rezerve Centralne banke moraju biti nacionalizovane i predate na upravljanje Vladi Ruske Federacije.

Uzgred, podsećam da su se rezerve u zlatu i devizama koje je imao Sovjetski Savez pretežno nalazile na bilansu stanja Ministarstva finansija SSSR i bile su namenjene pokrivanju vanrednih troškova (kupovina određene robe na svetskom tržištu). Iz tih rezervi nije potrošen nijedan dolar, niti funta, za održavanje stabilnosti kursa sovjetske rublje. I to zato što je kurs rublje bio fiksni, određivala ga je Državna banka SSSR i veoma retko ga je menjala. A da bi kurs rublje bio stabilan, u Sovjetskom Savezu je ustanovljen monopol državne valute. A bez stabilnog kursa monetarne jedinice je, generalno, teško graditi privredu - bilo socijalističku, bilo kapitalističku (podsećam da kamen temeljac međunarodnog monetarno-finansijskog sistema, postavljen na koferenciji u Breton-Vudsu 1944. godine, predstavljaju fiksni kursevi nacionalnih valuta).

Generalno, ako hoćemo da preživimo u ovom ludom svetu, neizbežno ćemo morati da se oslonimo na iskustvo SSSR-a koji je gradio svoju ekonomiju u međunarodnim okolnostima koje nisu bile ništa manje složene od današnjih. A u svetlu tog iskustva, jedan od prvih i izuzetno hitnih koraka trebalo bi da bude nacionalizacija devizno-zlatnih rezervi Banke Rusije.