ALBANIENS UEBER ALLES!

U vezi sa albanskim rasizmom

Prof. Dimitar S.Šuterići (Dhimitlr S. Shuteriqi, 1915-2003), albanski akademik i književnik, predsednik Saveza književnika Albanije, potpresednik Narodne skupštine Albanije, poznat kao Čičikov albanske istorije i kao „komunista", u zvaničnom časopisu Saveza književnika Albanije NENTORI Br. 10, Tirana 1983, objavio je pripovetku „Ditl gushti nl Shkumbin" (= Dani avgusta na Škumbinu), gde nam piše za albanskog leksikografu Kostandin Nelko Kristoforidi (Kristoforidhi, 1827-1895) i za svetski poznatog filologa i balkanologa, nemačkog akademika, prof. dr Gustava Vajganda (Weigand, 1860-1930), koji - studirajući aromunski jezik - stiže i u grad Elbasan (Albanija), gde žive dosta Aromuna (Blaxa), ma da ih ima više u Beratu (Vajgand kaže 9.000 Aromuna prema 3.000 Albanaca!) i Jugoistoku Albanije, posebno u grad Korča, koji su ovi Aromuni duž Prvog svetskog rata proglasili za cvojy zasebnu Republiku (!).

Piše: Prof. Dp Kaplan Burović, akademik

Prema Šuterići-u, Akademik Vajgand se u Elbasanu sreo i sa K.N. Kristoforidiem. U njegovoj knjizi o Aromunima, objavljena 1889. godine, Vajgand piše i za Kritoforidi-a, za koga (uvek po Šuterići-u) Vajgand kaže da je živeo u jednoj tako jadnoj kući, da je on preferisao da spava u hanu nekakvog Jorđi Naći-a, negoli kod kuće albanskog leksikografa, koga u to vreme nije poznavao za leksikografa ni njegov grad.

Albanci drže Kristovoridi-a za velikog leksikografa, štoviše i za Oca albanskog jezika, kao mi Vuka Karadžića. Godine 1983, kada je Šuterići objavio ovu njegovu pripovetku, albanski naučnici i književnici živeli su po jadnim stanovima i izbama, pa je sasvim razumljivo zašto ovaj Šuterići, poznat kao spijun i provokator u službi postojećih socijal-fašističkih vlasti Envera Hodže (Provocirao je i mene!), potencira da je i kuća „velikog" leksikografa (Oca albanskog jezika!) bila „tako jadna"!

Za svaki slučaj treba proveriti je li istina da je to napisao Vajgand. Albanci su poznati kao veliki falsifikatori. Kažu da su i u biblioteci Vatikana, po papirusima, koji se tamo čuvaju, falsifikovali, dodavali reči o svom narodu! Šuterići nam naglašava da se Vajgand zauzeo i studiranjem albanskog jezika, pa je u Lajpcigu Nemačke, godine 1913, objavio i GRAMATIKU ALBANSKOG JEZIKA, ali nigde ne spominje da je u Albaniji stigao u potražnji za aromunskim jezikom.

Ponajmanje nam Šuterići kaže da se sa Kristoforidi-em Vajgand sreo kao sa Aromunom, a ne kao sa Abancem. Isto tako i sa Jorđi Naći-em. Iako i svm Aromun, Šuterići se ne usuđuje ni da spomene Aromune Albanije nigde u svom obimnom stvaranju. Samo pred smrt, pošto je umro Enver Hodža i proglašena u Albaniji tzv. „demokratija". I tada - pošto su drugi uzeli smelost da izjave svoju nealbansku nacionalnu pripadost: naš Sterio Spasev izjavi i da je „Makedonac ipo"! Kristoforidi-a, jedan običan učitelj jedne obične kasabe, jedan običan amator sakupljanja albanskog leksika iz usta naroda, bez ikakvih naučnih zvanja, titula, Šuterići duž čitave pripovetke nastojava da nam ga pretstavi mnogo značajnijim, uzvišenijim u svakom pogledu u odnosu na nemačkog akademia, prof. i dr Gustava Vajganda. U odnosu na ovoga prikazuje nam ga - ÜBER!

Prema Šuteriću, naučna otkića Vajganda nisu samo njegova, pošto, zajedno sa Kristoforidiem, za ta otkrića „oni su bili istog mišljenja" - kaže Šuterići na str. 93. U isto vreme, najveće otkriće Vajganda - njegovih 12 argumenata da Albanci nisu Iliri i da sa Ilirima nemaju nikakve veze, jer su u Albaniju stili u XI veku nove ere - nigde ne spominje!!! Da nisu možda i u vezi ovoga ova dva naučnika bili „istog mišljenja"?! Ili je i to otkrio njihov Kristoforidi, dok je Vajgand bio sa njim „istog mišljenja"?!

Uvek prema Šuterići-u, kad je Vajgand prelistao rukopis REČNIKA, koji je napisao Kristoforidi (za života nije stigao da ga objavi!), on - Vajgand - se „digao na noge, kucnuo štikle svojih cipela i duboko se poklonio" pred Kristoforidiem (str. 97). Na kraju napominjemo i ovo: Kristoforidi je umro 1895, dok je Vajgand bio u Albaniji 1910. godine!!! Ako nije bio i ranije, kad je Kristoforidi bio živ, onda ispada da je sve ono što piše Šuterići za njih - pusta fantazija.

Ovako pretstavlja i drugi Albanac, književnik Skender Drini, bečku gospodu pred albanskim analfabetom Bajram Curi: „Takvo poštovanje Bečlije pokazuju samo za genijalne ljude umetnosti" - dodaje „biograf" Albanca Bajram Curi.1)

Ovako piše i drugi albanski intelektualac, Vasil Duka: „U razgovoru sa Nemcem Gromfel, kako svedoči Sami (Frasheri), Hasan Tahsini oborio je postavku Gromfela da je vreme jedan lak i fiktivan trup, kao svetlost i toplota. Oslanjajući se na pojmove fizike, hemije, astronomije i kozmografije, on stavi na znanje Nemca što je vreme, beskrajnost i večnost njena".2)

Kleanthi Zoto (Kleanthi), „filozof" Envera Hodže, naziva Albanca Sami Frašeri f i l o z o f o m i diže ga über Kanta i Hegela, dok Naima Frašeri-a, kao književnika, diže iznad Getea i ostale Nemce.3)

Albanski književnik Adem Istrefi (Koji je izašao i pred sud kao svedok državne optužbe protiv mene: optužio me za antistalinizam i za anti-internacionalizam!) piše: „Albanci su među najstarije narode Evrope. I Nemci, koji se hvale sa svojom kulturom i današnjim razvojem, u stada i po jazbinama su živeli, kad smo mi - Albanci - poznavali i prerađivali željezo, kad smo mi imali jednu civilizaciju, koju su nam zavideli svi..."4)

Mislio sam da su ovakvi samo intelektualci Envera Hodže, ali eto - i nakon „oslobođenja" od enverizma ovi se Albanci ovako izražavaju. Koliko za primer navodim albanskog „velikog" istoričara Preljoc Margiljaj, koji je godine 2001. objavio debelu knjigu velikog formata, gde piše: „Albanci su najstariji narod Evrope, startno polazište i prvi izvor evropske kulture i civilizacije. Albanska pismenost je postala matica sredozemne i evropske pismenosti.

Ovaj autohtoni narod je kreator prve pismenosti na ovim prostorima Balkana, Mediterana, pa i čitavog kontinenta. Albanska azbuka je matica iz koje su nastale grčka, latinska, umbrijska, glagolica, ćirilica i druge azbuke kao derivati. Albansko pismo je opismenilo i Atinu i Rim. Albanci su prvi civilizovani narod kontinenta, koji su ostavili neizbježne tragove civilizacijskih tekovina. Albanci su prvi nosioci humane civilizacije. Čitav anterioritet na Balkanu sagrađjen je i protkan duhom, kulturom i, uopšte, civilizacijom albanskog etnosa. Albanci su vodili prvu riječ, postavili temelje duhovne i materijalne kulture na kojima se dogradila i izrasla sjajna antička civiliacija Atine i Rima.

Albanski etnos je neposredno uticao na oblikovanje i stvaranje nacionalno-etničkog bića: Grka, Italijana, Bugara, Srba, Makedonaca, Crnogoraca, Hrvata, Slovenaca, Bosanaca, a posebno Rumuna. Albanci su stvorili kolijevku evropske civilizacije.

Oko 800 grafema na italijanskom tlu svjedoče o snažnom i dubokom uticaju Albanaca na etno-spiritualnom oformljenju italijanskog, etničkog i nacionalnog bića. Da nije bilo ovih tekovina prošlosti albanskog etničkog elementa na italijanskom tlu i Renesansa bi zakasnila. Za neupućene zvuči malo neskromno, ali se slobodno može definisati: da albanski narod ima Veliku istoriju Antike, da je prvi vesnik kulture i da je i sa svojim isturenim dijasporama graditelj i rasadnik civilizacije u Evropi. Albanski jezik je veličanstven.

Grčki jezik je mlađi brat ili bolje rečeno kćer albanskog jezika. Bez znanja i proučavanja albanskog jezika nemoguće je objektivno i istinito prikazivati i naučno uspjeti sa analizom istorijske i lingvističke evropske nauke. Tako da nije dovoljno samo znanje grčkog i latinskog jezika. Prema albanskom narodu, njegove prošlosti i sadašnjosti i uopšte njegove istorije, evropska nauka je napravila velike propuste - ne naglašavajući i ne bilježeći inicijalni i temelni doprinos Albanaca civilizaciji evropskog kontinenta.

Za fundamenalno izučavanje i postavljanje istorijske nauke na zdrave noge Balkana i Evrope albanski jezik bi trebalo kao sistem studija uvrstiti u red paraklasičnog ili klasičnog jezika. U nizu evropskih jezika bijele evropske rase, albanski je osnova u proučavanju svih evropskih jezika. U poređenju sa svim drugim jezicima, albanski jezik po autohtonosti, poziciji i istorijskoj ulozi zauzima položaj prvog jezika".5)

Ako vam ovaj citat nije dovoljan da se zgadite od ovog rasizma, uzmite u ruke njegov ćitap albanske veronauke, koji vam je objavljen ne samo na albaskom jeziku, već i na srpskom - i to znojem crnogorskog naroda!

Njegov rođak Nikola Đ. Margiljaj, visoko obrazovan „komunistički" komesar Envera Hodže i Mila Đukanovića, koji ćitapu svog rođaka piše predgovor, između ostalog kaže:

„Njeno proučavanje nema samo naučni nego i politički aktuelni značaj…Iz ove pretpostavke knjiga se suprotstavlja onoj ideologiji, koja teži da ogoli narode od velikih nacionalnih tradicija i da negira aktivnu ulogu etničkih faktora nazivajući ih anahronim i mitovima prošlosti.

Autor se smjelo susreće sa svim tendencioznim gledištima koja sadrže antialbanske ciljeve, koja su u suprotnosti sa istorijskim faktorima, isključujući ih i negirajući ilirsko-albansku povezanost i autohtonost Albanaca…(Sve što je rečeno od drygix protiv autohtonosti i genealoške povezanosti Albanaca sa Ilirima i Pelazgima,-KB) su tendenciozne teze bez ikakve naučne osnove i arhireakcionarne, iza kojih se kriju loša politička stremljenja. Nije slučajno da dobar dio ovih teza proističe iz redova slavista sa naglašenim starim panslavističkim koncepcijama. Ovi p o m a h n i t a l i (crna slova su autora N.Margiljaj!- KB) jugoslovenski narodi ne samo da nijesu htjeli da priznaju istoriju i doprinos albanskog naroda, već su ga podcjenjivali do krajnosti, prezreli, izražavajući aspiraciju da narode zadrže kao vječite robove".

Istovremeno sa gospodom Pelazgima Margiljaj i njemy cličnix iz Crne Gore, Pelazg Makedonije Nafi Čegrani, u njegovom ćitapu piše: „Super racl lshtl shqiptari!" (= Super rasa je Albanac!)6)

Dodajte ovome i iskaz albanskog „istoričara" Paško Babi (Pashko Babi), koji 2002. godine, u njegovoj Albanskoj enciklopediji, tekstualno piše da je albanski jezik: "sledbenik ilirskog jezika, da je stariji i od staro-grčkog i latinskog".7)

Ja sam često slušao Albance, pa ih i opet slušam svakodnevno, gde kažu: „Deutschland über alles! - Albanien über Deutschland!" U početku sam mislio da se šale tom rasističkom izrekom Hitlerovaca, ali - kako vidite iz njihovih napisa - oni to najozbiljnije misle. I - nas - koji im to ne prihvaćamo, ni manje ni više već nas proglašavaju za p o m a h n i t a l e.

Postavlja se pitanje: Gde se inspirišu, ko nadahnjuje ove Albance za ovu njihovu megalomaniju bez precedana u istoriji čovečanstva?

Enver Hodža, u jednom razgovoru sa jednim strancem, moguće upravo iz Nemačke (jer kaže da je iz jedne industrijalizirane zemlje), zaboravljajući ono što je rekao u svom delu „VEPRA", tom 23, str. 539 (da je Albanija jedna zemlja koja se razvija kasnije od mnogih drugih zemalja!), izjavio je pomenutom strancu da je „Albanija, u upoređenju sa najrazvijenijim zemljama sveta, pošla napred za dva-tri veka"8). U jednom drugom delu, upoređujući svoje Albance sa Englezima, ovaj E.Hodža je pisao da su njegovi Albanci ne samo danas, već su bili i u prošlosti „ne manje kulturni od naroda Škotske i Kornuola"9). Sigurno, vrhunac je postigao kad je izjavio:

„Borba naša dva naroda (albanskog i engleskog,- KB) bila je različitog karaktera. Naša zemlja je više puta okupirana, ali sa neprijateljima smo se stalno borili, izbacili smo ih iz Albanije i sa njima nismo mešali krv".10)

Na str 93 istog „dela" nastavlja: „I vašu zemlju (Englesku) okupirali su stranci, borbe su vođene i tamo. Ko se nije uvukao na vaše ostrvo: Kelti, Rimljani, Vikinzi, takozvani „Northmen-i" i drugi. Ali kraljevi i kralice Engleske, mesni visoki slojevi držali su unutra okupatore, pomirili su se sa njima. Živeli su u zajednici sa njima i izmešali su se, prihvatili su i njihov način života…"

Znači, kako vidite, Albanci su čista krv, dok Englezima neka su živi konji, koji su im rasni, čiste krvi, jer sami oni, po ovom albanskom Muli, ispadaju nečiste krvi, ili - kako pežorativno kažu u Albaniji, tamo - u Draču, raca di canavaca, ili tamo - u Tirani, sojslza (= nesoji), a u Skadar - bastardi.

Eto izvor gde ovi Albanci piju i napijaju se megalomanijom i šovinizmom, rasizmom. Ne zaboravite pri tome da se ovaj Mula (E.Hodža) busao u prsa za komunizam i internacionalizam!!!

Da su bili živi Hitler i Musolini, pošli bi kod njega, u Tiranu, na kurs rasističke naobrazbe i specijalizacije.

Ne mogu da prećutim istinu da je književnik Ismail Kadare, jedan od najvećih savremenih albanskih šovinista i rasista, sred Pariza i javno, preko lista LE MONDE, priznao da su Albanci jedan rasistički narod.

Ženeva,

dana 13. marta 2007.*)

____________________

DRINI, Skender: BAJRAM CURRI, Tirana 1984, str. 215.

DUKA, Vasil: HASAN TAHSINI, Tirana 1982, str. 76.

ZOTO, Kleanthi: FILOZOFIA MARKSISTE-LENINISTE E VETMJA FILOZOFI

SHKENORE, Tirana 1984.

ISTREFI, Adem: „Te hani i Kazanikut", iasopis NLNTORI Br. 3, Tirana 1983, str. 121.

MARGILJAJ, Preljoc: ILIRI GOVORE ALBANSKIM - ALBANCI GOVORE ILISKIM JEZIKOM, Podgorica 2001.

ZEGRANI, Nafi: BALLL PLR BALLL ME VDEKJEN, Tirana 2000, str. 105.

BABI, Pashko: FJALOR ENCIKLOPEDIK, Tirana 2002, kod glasa GJUHA SHQIPE.

HOXHA, Enver: VEPRA, tom 36, Tirana 1982, str. 248.

HOXHA, Enver: RREZIKU ANGLO-AMERIKAN PLR SHQIPLRINL, Tirana 1982, str. 6.

Idem, str. 90.

*) Objavljeno po prvi put u s-i novine ISTINA, Bei 01.IV.2007.- Te godine je Akademik objavio knjigu MARTIRIZIRANO KOSOVO i mislio da tu uvrsti i ovu studiju, meru ostalim, ali su mu je hakeri izbrisali iz kompjutera. Uzalud je molio Redakciju ISTINE da mu poljalju jednu kopiju. Molio je i Srrana Novakoviža, ali mu ni ovaj "prijatelj" nije odgovorio na njegove molbe, poljto su ga tako instruirali oni iz ISTINE. Treba znati da je ovaj Novakoviž potraćio po vilje primjeraka izdanja Akademika, ljto mu je ovaj i poslao, oko 100 naslova, svaki po nekoliko primjeraka, mislježi da ima posla sa svojim prijateljom. Sve preko poljte, koja mu je koljtala skuplje od ljtamparije! Najzad, krajem 2008., javi mu se neka osoba, koja mu potraći 1.000 eura za tu kopiju. Akademik mu ih dade i tako se spasi ova studija, koju je 2009. uneo u knjizi NA ISTOKU NISTA NOVO. Ovu knjigu, zajedno sa drugih tri knjiga Ak. Buroviža, spalili su mu Albanci sred Tirane, u ljtampariji " Marin Barleti ", pokuljavajuži istovremeno da fiziiki likvidiraju i samog Akademika.

zloiinaikom stavu Redakcije lista ISTINA (Petra Milatoviža) i njegovog kolege S.Novakoviža, Akademik Buroviž je vež objavio iitavu knjigu, a pod naslovom TAMO - NA KOSOVO! godine 2008,.- RED.